NIJE LAKO POZITIVCIMA, LUZERI SU U MODI

NIJE LAKO POZITIVCIMA, LUZERI SU U MODI


Nedostaje nam vere u budućnost i nada da je moguće dostići visoke ciljeve. Postalo je popularno izaći s negativnim pričama. Čini se da je to najlakši način u međusobnoj komunikaciji. Izazova ima, nije lako, ali to ne sme da bude izgovor za odustajanje
Za reditelja Željka Mirkovića film je dokumentarna bajka. Želja čoveka pokreće vasionu i nema tu ničeg nestvarnog, sve je pitanje vere u sebe i istrajnosti u svom naumu. Njegov film „Teslin narod” je priča o tim i takvim ljudima koji su potekli iz Srbije i u potrazi za bajkom uspeli da uticajem i dostignućima u nauci, umetnosti, politici, sportu, biznisu menjaju život Amerike.
– „Teslin narod” je simbol koji ne traži geografsko objašnjenje. On se globalno prepoznaje. Kao brend koji obavezuje da se jedino zalaganjem i rezultatima postižu pozitivne vrednosti. Danas imamo priliku da izaberemo Nikolu Teslu kao simbol ponovnog uspostavljanja komunikacije. Jer Tesla je ime koje svi prepoznaju – naglašava Mirković.
Kakve su priče ljudi iz filma „Teslin narod”?
– Serijal i film „Teslin narod” predstavljaju nesvakidašnje putovanje kroz prošlost i sadašnjost jednog naroda. Od iskrcavanja prvog Srbina na američko tlo pre više od 200 godina do današnjih dana. Kroz priče istaknutih Srba, pored Nikole Tesle i Mihajla Pupina, upoznaćete i trostrukog dobitnika Pulicerove nagrade Volta Bogdaniča, Gordanu Vunjak Novaković, jedinu ženu člana Njujorške akademije nauka, srpske inženjere tvorce programa „Apolo”, legendarne oskarovce Karla Maldena, Stiva Tešića, Pitera Bogdanoviča i mnoge druge čije je ime utkano u istoriju. U filmu se može čuti priča o prvom Srbinu u Americi Džordžu Fišeru (Đordu Šagiću), koga su spasli ribari, po kojima je i nazvan, a čije ime se nalazi u Livingstonovoj knjizi „Sto znamenitih Amerikanaca”. Tu su i ostale zanimljive priče poput one da je čuvena igračka Dži-Aj-Džo napravljena po uzoru na jednog srpskog heroja, Mihajla Pejića. Svi ovi ljudi ostavili su traga, gradeći ne samo Sjedinjene Američke Države, gde su delom živeli i radili, već su svoja imena ugradili i u istoriju Srbije. Priča o njima nije samo priča o njihovom uspehu, to je i priča o celom našem narodu i njegovim potencijalima koja nadrasta lokalne ili nacionalne okvire.
20170213 Zeljko Mirkovic FEATURE-1Pored Dejvida Vujića, u programu „Apolo”, slanju prvog čoveka na Mesec, učestvovalo je sedmoro Srba
Da li je film izazvao veće reakcije u Srbiji ili u dijaspori?
– Već tokom samog rada ljudi su shvatili koji je značaj ovog projekta i da on ima zapravo svenacionalni potencijal. Nakon premijere u Beogradu priča o filmu se brzo proširila. Ljudi su veoma zadovoljni i zahvalni za ono što su videli. To je očigledno nešto što je bilo potrebno da se uradi. Sada se javljaju naši ljudi iz Australije, Kanade, UK i pozivaju da se priča ne završi, već da se nastavi i da ide globalno. Postoje planovi za tako nešto i videćemo šta možemo da uradimo u budućnosti.
Stičete li utisak da svet više uvažava dostignuća velikih Srba nego mi ovde?
– Rekao bih pre da se mi ne trudimo da gradimo modele i idole prema onima koji su zadužili naš narod i čitavo čovečanstvo. Takođe, nedostaje nam vere u budućnost i nada da je moguće dostići visoke ciljeve. Postalo je popularno izaći s negativnim pričama. Čini se da je to najlakši način u međusobnoj komunikaciji. Izazova ima, nije lako, ali to ne sme da bude izgovor za odustajanje. Najveće bogatstvo jednog naroda su znanje i ljudi.
Koliko je teško uspeti kao stranac u takvoj zemlji? Teže je ili lakše nego u Srbiji?
– Amerika je zemlja koja je izgrađena na individualnim vrednostima. Gde se rad i znanje izuzetno poštuju. Kada dobijete šansu da to pokažete ili kada vam neko na osnovu vašeg prethodnog rada tu šansu pruži, onda se stvari pokreću dalje. Jedna vrata otvaraju druga. SAD su zemlja koja je izgrađena od svih naroda sveta i ne postoji otpor prema onima koji znaju i koji hoće da rade, ma odakle dolazili. S druge strane, to znači i da je konkurencija globalna. Kvalitetni ljudi dolaze sa svih kontinenata, iz svih država sveta. Ja sam veoma zahvalan što je moj rad prepoznat i što mi je data mogućnost da to pokažem kao profesor filma i digitalnih medija u zemlji gde je film jedan od temelja meke moći. U zemlji koja izvozi svoj film svuda po svetu ja sam našao prostora da dam svoj doprinos u prenosu znanja onima koji žele da čuju i nauče. Ne bih to iskustvo poredio sa Srbijom jer se u SAD razmišlja globalno. Iz tog ugla je onda sve moguće.
Ima li Srbija danas ljude čijem se uticaju i dostignućima svet divi a da za njih ovde i ne znamo?
– Svi znaju za čuvenu rečenicu Nila Armstronga: „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo”, koju je izjavio američki astronaut kada se 20. jula 1969. godine iz svemirskog broda „Apolo” spustio na Mesec. Međutim, malo je poznato da su u konstrukciji i dizajnu „Apola 11″ i rakete „Saturn 5″ učestvovala i sedmorica stručnjaka srpskog porekla, među kojima je Dejvid Vujić. Vujić je rođen u Pensilvaniji 1935. godine. Diplomirao je u Midlendu tehničke nauke, magistrirao je u Vašingtonu, gde se zaposlio u NASA. Bio je predstavnik avionske kompanije „Panam” i vlasnik konstruktorske firme „Dsaund”. Upravo on je odgovoran za povezivanje kompanija u izradi objekata u okviru misije „Apolo” i nekadašnji je portparol NASA. Pored Dejvida Vujića, u programu „Apolo” i slanju prvog čoveka na Mesec učestvovala su sedmorica Srba: Milojko Vučelić bio je glavni menadžer programa za sletanje astronauta na mesečevu površinu, čiji je neposredni zadatak bila kontrola i analiza mesečeve površine i osmišljavanje načina sletanja objekata na nju; Milojko – Majk Vučelić bio je projekt-menadžer, a od 1966. do 1978. godine i jedan od direktora čitavog programa „Apolo” (predsednik Lindon Džonson ga je zato i odlikovao Medaljom slobode); Danilo Bojić bio je glavni inženjer i specijalista za sisteme kretanja i kontrolu reakcionih sistema u „Apolo” programu; Pavle Dujić, inženjer elektrotehnike, bio je zadužen za sistem distribucije električne energije na svemirskim brodovima „Apolo” tokom leta na Mesec; Milisav Šurbatović, četnik, poručnik Jugoslovenske vojske koji je čitav rat proveo u štabu đenerala Draže Mihailovića na Ravnoj gori, bio je inženjer zadužen za prizemljenje i odvajanje svemirskih objekata na površini Meseca; Petar Galović bio je inženjer zadužen za osmišljavanje i obezbeđivanje katapultnog sistema u svemirskim brodovima misije „Apolo”; Slavoljub Vujić bio je inženjer zadužen za istraživanje prestanka rada elektronskih uređaja na objektima koji su poslati u svemir u okviru misija „Apolo” i „Saturn”.
Takođe kroz film „Teslin narod” upoznajemo Gordanu Vunjak Novaković, profesorku biomedicinskog inženjerstva i medicinskih nauka na čuvenom Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Ona je takođe član Srpske akademije nauke i umetnosti. Međutim, pored njih, pomenuti film predstavlja i profesora Vladimira Bulovića sa M.I.T., koji je u ovom trenutku jedan od vodećih naučnika iz oblasti nanotehnologije u svetu. Profesor je takođe vodeći u svetu iz oblasti kvantne mehanike. Tu je i priča o Volteru Bogdaniču, novinaru „Njujork tajmsa”, trostrukom dobitniku Pulicerove nagrade. Volt potiče iz stare srpske kolonije u Čikagu. Studirao je novinarstvo i politiku na Univerzitetu Viskonsin, a profesionalno je novinarstvom počeo da s bavi 1973. godine. Takvih primera je mnogo i uspešnih Srba ima na najistaknutijim mestima u američkom društvu, u nauci, umetnosti, sportu, politici, biznisu, vojsci…
20170213 Zeljko Mirkovic FEATURE-2
Smatrate li da ste Vašim filmovima uspeli da promenite sliku Srbije u svetu?
– Srbija ima toliko toga da ponudi u mnogim oblastima kroz svoje ljude. Naša ulaganja bi trebalo da idu u tom pravcu. Ne treba se baviti neprestano pričama i odgovarati na to šta drugi misle i pričaju o nama. Onda ulazite u jednu matricu iz koje više nema pozitivnog ishoda. Mi kao narod treba da izlazimo sa svojom pričom o nama kroz naše ljude. Pogledajte, svi danas znaju za Teslu, Đokovića, zgrada na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku nosi ime Mihajla Pupina, na Obelisku u Vašingtonu stoji ime prvog Srbina u Americi Đorđa Šagića, poznatijeg kao Džordž Fišer… Takvih primera je mnogo. Mladen Sekulović ili Karl Malden je oskarovac koji je bio i predsednik Američke filmske akademije. Piter Bogdanovič je ikona Holivuda i još uvek radi u svojim osamdesetim godinama. Kada u Americi pomenete legendarnog košarkaša Pita Pistola (Petar Maravić), mnogi će odmah s radošću odreagovati na njega. Dakle, prostora za našu priču o nama ima koliko god želite. Važno je pronaći pravi ugao i preneti pozitivnu energiju o ljudima, a preko njih i o celom narodu. Zapravo mi kreiramo našu realnost u kojoj želimo da živimo. Mi kreiramo okruženje u kojem želimo da stvaramo i od kojeg želimo da dobijemo povratnu energiju. Zar nije onda logično da i okruženje posmatramo iz jednog ugla koji nudi život s nadom i optimizmom?
Ko su po Vašem mišljenju Srbi o kojima će se snimati filmovi za 30 godina?
– Dobrih ljudi i priča će uvek biti i uvek je bilo. Važno je da pokušamo da tragamo za frekvencijom koja otvara um i koja nas povezuje s drugima koji to isto rade. Sve je već tu, samo je potrebno da se povežemo na pravu vibraciju i onda će sve biti znatno lakše.
Dokumentarni pre igranog filma
Zašto ste se opredelili za dokumentarne filmove? Šta je njihova prednost u odnosu na igrane filmove?
– Ja sam 1999. godine završio televizijsku režiju na Akademiji umetnosti i krenuo već negde oko 2000. da se bavim dokumentarnim filmom. To je više bio poziv koji je došao spolja jer u to vreme su se događale promene u Srbiji i ja sam pratio jedan mladi bračni par koji je čekao te promene tokom protesta na ulici. On je bio snimatelj jedne lokalne televizije, a ona je čekala bebu, i želeli su da se ta beba rodi u nekoj novoj Srbiji. Meni je to delovalo snažno. Delio sam ta očekivanja. Želeo sam da ispratim šta se događa na njihovom ličnom planu, a šta na globalnom. Tako da je i njegova kamera takođe poslužila da ispriča jednu globalnu priču, a naša kamera je pratila njihov intimni život, i ja sam polako osetio da dokumentarni film mene jako privlači. Nakon toga je taj film prepoznat, a ja sam dobio ponude dvojice tutora iz „European Documentary Network” da krenem u internacionalno dokumentarno obučavanje i plasiranje na dokumentarnom tržištu. S vremenom sam prošao mnoge pičing forume i dodatne edukacije, a pritom sam radio na novim dokumentarnim projektima i sazrevao u svetu dokumentarnog filma. Negde 2007. sam osnovao svoju produkcijsku kuću shvativši da, ukoliko želite da živite od dokumentarnog filma, morate da budete i reditelj i producent. Izgradio sam „Optimistic Film”, koji, evo, ove godine puni 10 godina rada, i potpuno se posvetio tom žanru. 
Verujem u osnovne ljudske vrednosti
Šta želite da publika prepozna kao poruku Vaših filmova?
– Svi moji projekti su okrenuti čoveku. Lično verujem u osnovne ljudske vrednosti kao što su ljubav, nada i porodica. Verujem u čovečanstvo koje na kraju pobeđuje. Tako da se moj pozitivni ugao odrazio na ime producentske kuće ispred koje stojim. „Optimistic Film” nije samo naziv za sebe, nego je to i pogled na svet i tema kojom se ta producentska kuća bavi. Iako sve priče imaju ozbiljnu pozadinu, uvek na kraju donose nadu. Kakva god ona bila. U svakom projektu pokušavamo da pronađemo jedan humanistički ugao. 
Volim da kažem da moji filmovi predstavljaju jednu vrstu dokumentarne bajke. Zapravo, pitanje je da li su to bajke ili su u pitanju neke druge frekvencije u koje nas film odvodi i u kojima nam pokazuje da je sve moguće. Ubeđen sam da, ukoliko dovoljno verujemo i imamo snagu volje, možemo postići sve što želimo. Mislim da ta unutrašnja energija, koju svako od nas nosi, zapravo kreira budućnost. Pokušavam da nađem uvek neki ključ koji bi korespondirao sa svakom od tih priča, i zato mislim da su ti kreativni dokumentarni filmovi neka vrsta moderne bajke koja se događa svima nama, a ono što ih čini bajkovitim jeste to što stvarnost u kojoj živimo sve manje prati pozitivne stvari i posmatra ih kao moguće, a sve je više okrenuta negativnim vestima. Želim da kažem da pozitivne vesti i lepe ljudske priče mogu da se prodaju bolje nego one druge.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar