NOVO GLEDANJE ISTORIJE

NOVO GLEDANJE ISTORIJE


Čini mi se da nismo dovoljno dobro obradili Prvi svetski rat. Ostale su neispričane neke bitne teme. Nisam videla ni jedan dokumentarac o tome kako se živelo u okupiranoj Srbiji, o Apisu...
„Srbija u Velikom ratu”, „Milunka Savić – heroina Velikog rata”, „Dijanina deca”, „Tuđman i Milošević – dogovoreni rat”, „Srebrenička polja smrti”, „Zločin bez kazne”, „Niko nije rekao neću” samo su neki od naslova na kojima je Slađana Zarić radila sa svojim timom. Na proleće nas očekuje i premijera filma o borbama na Košarama i Paštriku.
Mnogo je, kako kaže Slađana za „Ekspres”, neispričanih priča koje treba ispričati. Ili ih pak treba ispričati na neki novi, drugačiji način. Jer, dodaje, mi smo narod koji na slavama najbolje poznaje istoriju, ali mi smo zapravo narod koji ne zna svoju istoriju.
– Kada sam počela da radim film „Srbija u Velikom ratu”, izabrala sam da to bude hronologija jer sam zapravo videla koliko ljudi nemaju pojma šta se sve tada dešavalo. I poslednji film koji je emitovan, o formiranju Kraljevine SHS, bio je beskrajno interesantan jer je pokazao da je istorija koju smo učili drugačija od one koju danas znamo – priča Slađana Zarić.
Sladjana Zaric (2)Prateći medije nisam došla do objektivnog odgovora na pitanje zašto se ne nalaze pare za film o deci Kozare
TV Beograd je i osamdesetih radio dokumentarac o formiranju Jugoslavije. Koliko se to razlikuje od onoga što ste Vi uradili?
– To je priča koja je drugačija od ove današnje. U pitanju je i drugačija tehnologija, ali rekla bih i da je drugačije obojena. Tada je dominantna priča bila o bratstvu i jedinstvu i „troplemenom narodu”, kako su govorili pre 100 godina. Prošlo je 100 godina od formiranja te države i 20 godina od poslednjih ratova u kojima se ona raspala. Dakle, prošao je jedan značajan period i sada shvatamo da je svako tu zapravo hteo nešto. I logično je pitanje gde je tu onda jugoslovenstvo? Ono je bilo prisutno u vrlo uskom krugu intelektualaca. Srbi su u tu državu ušli da bi ostvarili svoj nacionalni cilj, a to je da svi Srbi budu u jednoj državi. Hrvati su u tu zajedničku državu ušli isto kao i Slovenci, da bi se sačuvali i opstali.
Kao neko prelazno rešenje.
– Pa, oni jednostavno ne bi postojali. Kako mi je rekao jedan profesor iz Slovenije: „Da nije bilo Jugoslavije, mi bismo danas pričali nemački, italijanski ili u najboljem slučaju hrvatski”. Njima je to bio, rekla bih, nužni izlaz. I oni su u toj Jugoslaviji kao kroz neko prelazno rešenje išli ka svom suverenitetu i uspeli da sačuvaju svoj nacionalni identitet. Kad pogledamo 100 godina kasnije gde smo i ko je najbolje prošao… Bolje da to ostavimo istoričarima i budućim pokolenjima.
Taj period naše istorije je dosta dugo bio u zapećku. A onda kreće poplava filmova i emisija… Kako gledate na to, jer i tu ima svega i svačega, proturaju se razne priče?
– RTS ipak najozbiljnije radi na tome, ali mi se čini da nismo dovoljno dobro obradili Prvi svetski rat. I tu mislim na sve, ne samo na RTS. Mislim da je moglo bolje. Ostale su neispričane neke bitne teme. Nisam videla nijedan dokumentarac o tome kako se živelo u okupiranoj Srbiji od 1915. do 1918.godine. Nisam videla nijedan ozbiljno urađen dokumentarac o Apisu, o logorima u Prvom svetskom ratu, a 90.000 ljudi je stradalo u logorima kako u Austrougarskoj, tako i u Bugarskoj. Mislim da se negde površno prilazilo toj temi, pa smo radili zicere. Radili smo Kajmakčalan jer svi znaju za to, pa Solunski front, Krf, ali mislim da je to moglo i malo podrobnije.
Mislite, rađeno je ono o čemu se već dosta toga zna.
– Da, i mislim da ne treba zatvoriti tu priču. Evo, dolazi nam i godišnjica Drugog svetskog rata 2021. A ne zna se ovde puno ni o dešavanjima 25. i 27. marta 1941. godine. Ili, recimo, slučaj Dijane Budisavljević, koja je spasavala srpsku decu iz Jasenovca, o čemu sam radila film „Dijanina deca”. Zašto postoji potreba da se te priča ponovo ispričaju iako se za tu njenu akciju znalo i 1946. godine? Ali tada su se sve zasluge pripisivale KPJ. Kao što se sad u Hrvatskoj zasluge za to pripisuju Alojziju Stepincu. Objektivno sagledavanje događaja s vremenskom distancom je uvek potrebno, pogotovo ovoj zemlji.
Sladjana Zaric (6) „Zločin bez kazne” o zločinima nad Srbima u Podrinju bio mi je najteži film. Susret sa svakom tom majkom vas identično boli kad svemu ljudski priđete. A ovde imate roditelje koji su izgubili decu, a koji uz sve to nose epitet da su zločinci
Verovatno pratite i priču o snimanju igranog filma o deci Kozare, koji nikako da dobije sredstva od države. Zašto?
– Odgovor na to pitanje čovek ne može da da dok bar ne vidi scenario filma i dok ne shvati šta je tu problem. Prateći medije nisam došla do objektivnog odgovora na pitanje zašto se odugovlači, da li je sporan scenario ili nešto drugo.
Pritom iza filma stoji Lordan Zafranović, koji se i ranije u svojim filmovima ozbiljno bavio ustaškim zločinima. 
– Tako je. I to jeste komplikovana priča, cela ta akcija spasavanja. Raditi film o Jasenovcu je užasno komplikovano i skupo. Ako želite da ga dočarate na pravi način. Ali to bi trebalo uraditi. Ja sam imala dosta poteškoća i u dokumentarnom filmu da opišem kako se to sve dešavalo.
Ko je pravio probleme?
– Sam događaj pravi probleme. Jer, znate, nije Dijana došla i izvukla decu iz Jasenovca pa ih vratila porodicama. Tu se postavljaju pitanja na koja ni danas nemamo odgovore. Na primer, ko je njoj dao dozvolu da izvuče tu decu iz Jasenovca? Ne postoji sačuvan papir. Zašto su ta deca potom dovođena u, recimo, logor u Sisku, gde je situacija bila još gora nego u Jasenovcu? Naravno, Dijana, kad je to saznala, radila je novi transport i ponovo pokušavala da tu decu spase. Zašto komunisti Dijani oduzimaju kartoteku? To je kompleksna priča, a ja stalno govorim da tu ženu i sve one koji su učestvovali u akciji treba glorifikovati. Jer ona je sigurno spasla smrti više od 7.500 srpske dece. Mislim da su Dijana i njeni saradnici pokazali da u najtežim trenucima i u doba terora, fašizma i neljudskosti čovek može da bude čovek. Ako posmatramo stvari na taj način, zaista bi trebalo iskoristiti sve resurse i napraviti i igrani i dokumentarni film.
I u nacionalnom je interesu da se ta priča ispriča. A ljudi više znaju o spasavanju Jevreja iz filma „Šindlerova lista” ili o Vijetnamskom ratu iz filma „Vod” nego iz knjiga.
– Naravno. To je način plasiranja nekih ideja. Ali mislim da se pristup i ovde menja. Ne mislim na političkom nivou, nego na produkcijskom. Rejtinzi filmova koje sam radila prelaze 1,2 miliona. Naravno, nikada neće moći da dostignu nivo koji ima igrani program jer to je ipak zabava.
Radili ste film i o Milunki Savić. 
– To je jedna fascinantna priča. Počela sam da je radim 2013. godine. O njoj ljudi nisu puno znali. A onda sam napravila i izložbu i sve se završilo tako što su posmrtni ostaci Milunke Savić prebačeni u Aleju velikana. Ali da bih došla do Milunkine kuće, morala sam da pešačim sat i po u nedođiji. Kad smo došli do kuće, zatekli smo je u fazi raspada. A onda su me pre godinu i po dana zvali da dođem na Dane Milunke Savić u Jošaničkoj Banji. Tada sam do same kuće došla automobilom, a kuća je renovirana. I onda shvatite da sve to ima smisla, da ljudi to gledaju i da dokumentarni filmovi mogu da menjaju stvari.
Možda je pretenciozno porediti Vaše dokumentarce sa onim što radi Bi-Bi-Si, recimo, ali se prepoznaje uloženi trud da se pokrije sve na osnovu dokumenata, činjenica i uz dramatizaciju koja prosečnom gledaocu olakšava da sve to upije. 
– Jedan od takvih filmova koji sam radila i koji mi je nekako drag i užasno težak jeste film o stradanju Srba u Podrinju. Radila sam i film o zločinima koje su počinili Srbi 1995. godine, i kada je trebalo da se uradi film o Bratuncu, bilo je najlogičnije da ga ja radim. I shvatila sam da želim da uradim film koji je zasnovan na eksplicitnim primerima ratnog zločina. Priprema za taj film je dugo trajala. Imala sam sve obdukcione nalaze. To je bukvalno knjiga mrtvih. Shvatila sam da i najmanja greška može ceo film da izduva kao balon. Većina ljudi koja je gledala film, govorim o našoj publici, rekla je da o tome ništa nije znala. A zanimljivo je i to da taj film nema nijedan komentar s druge strane. Očekivala sam da će biti mnogo burnijih reakcija sa bošnjačke strane. Ali kako je svaki slučaj koji je spomenut u tom filmu dokumentovan, i zaista eksplicitan primer ratnog zločina, to nije bilo moguće. Taj film je pokušaj apela za nekom pravdom. Mi svi znamo o procesima koji su protiv Srba vođeni za 1995. godinu. Fasciniralo me je, međutim, što postoje sudske presude za zločine koje su počinili Srbi 1992. i 1993. godine, a nema presuda za zločine počinjene nad Srbima u tom periodu.
Gde ste radili dramatizaciju za Košare i Paštrik jer dole, verujem, niste mogli da priđete?
– Radili smo na Kopaoniku, na Vlasini, na Staroj planini i Pasuljanskim livadama što se tiče Košara. A što se tiče Paštrika, pošto je konfiguracija terena drugačija, to sam radila kod Niša, kod Pirota i kod Dimitrovgrada. I radili smo u ekstremnim uslovima. Vreme koje su ti vojnici provodili tamo 1999. godine bilo je veoma teško. Pričamo o planinama od skoro 2.000 metara nadmorske visine, gde je sneg i u maju. Snimali smo i po snegu i po kiši i na temperaturi od 40 stepeni… To je isto neispričana priča. Nemamo pojma šta se dešavalo ni na Košarama ni na Paštriku.
Pretpostavljam da ste pričali sa akterima događaja.
– Da, isključivo s njima. I taj film posvećujem vojnicima jer su mi 80 odsto sagovornika obični vojnici. Oni su bili deca od 18, 19, 20 godina, na prvoj liniji fronta, koji su branili svoju zemlju u tom trenutku, a ne politički sistem. Branili su otadžbinu koja je napadnuta. To su momci koji su svašta proživeli, a danas su zaboravljeni. Prosečna starost poginulih bila je i manja od 26 godina. Ovo je pokušaj da im se odužimo i da im kažemo veliko hvala.
Koja Vam je priča bila najteža za rad?
– „Zločin bez kazne”, o zločinima nad Srbima u Podrinju. Susret sa svakom tom majkom vas identično boli kad svemu ljudski priđete. Ali kad imate neku sudsku presudu i nekakvo poštovanje te žrtve i te tragedije, čini mi se da čovek to nekako lakše podnosi. A ovde imate roditelje koji su izgubili decu, a koji uz sve to nose epitet da su zločinci. A deca su poginula, odnosno ubijena su na najsuroviji način. Problem je u tome što ti roditelji žive s gubitkom koji se ne poštuje, gde zločinac nije procesuiran i gde se žrtve ljudi ne sećaju. To je ono što njih najviše boli, i ta emocija koju vam daruju, a koju ja moram da prenesem, jeste nešto što je stvarno teško.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar