OSKAROVAC KOJI STVARA FILMSKE LIKOVE: Razgovor sa dobitnikom oskara Alesandrom Bertolacijemci

OSKAROVAC KOJI STVARA FILMSKE LIKOVE: Razgovor sa dobitnikom oskara Alesandrom Bertolacijemci


Alesandro Bertolaci tvrdi da za dobitnike Oskara važi da dve godine posle primanja priznanja ništa ne rade jer ih niko ne zove pošto svi misle da su postali preskupi. „Ja i dalje imam pozive i radim, a evo došao sam i u Beograd na festival“

Oskarovac Alesandro Bertolaci pro­šle nedelje je bio gost Beograda povodom Festivala italijanskog filma. Naime, Bertolaci je dobitnik Oskara za najbolju šminku i frizuru 2017. godine za film „Samoubilač­ki odred“

– Nisam očekivao da ću dobiti Oskara jer u šali često ka­ žemo da je za svakog Italijana lakše da postane papa nego da dobije prestižnu nagradu Američke akademije za film – bio je iskren u svojoj izjavi Tanjugu. Simpatični oskarovac, rodom iz Italije, karijeru je zapo­ čeo u Rimu, gde je sarađivao s brojnim italijanskom rediteljima, među kojim su Dario Ar­ đento i Đuzepe Tornatore. Karijeru potom nastavlja u Londonu, a zatim i u Sjedinjenim Američkim Državama. Tokom plodne karijere postao je i lič­ ni scenski šminker Monike Beluči, Havijera Bardema i Naomi Vots.

Bertolaci je, da podsetimo, bio deo kreativnih timova koji su stvorili velike filmske hitove kao što su remek-dela Đuzepea Tornatorea „Barija – kapija vetrova“ i „Malena“…

Dok su njegova specifi­ čna vizuelna rešenja prepoznatljiva i u filmovima „Skajfol“ Sema Mendeza iz franšize o Džems Bondu i „Rimu s ljubavlju“, čiju režiju je potpisao Vudi Alen, potom u „Jedi, moli, voli“ kao lični Bardemov vizažista, ali i u američkom hitu „Anđeli i demoni“, ekranizaciji nastavka „Davinčijev kod“ autora Dena Brauna, u režiji Rona Hauarda, 2009. Do sada je radio ukupno na 53 filma i četiri serije.

U razgovoru za „Ekspres“, Bertolaci ističe da je i dalje zatečen osvojenim Oskarom.

– Na neki način sam i dalje iznenađen da sam baš ja dobio tu nagradu, a pre svega sam i dalje ganut. Velika je čast biti proglašen za najboljeg u svojoj kategoriji. Smatram da je to priznanje koje treba deliti s drugima. Iako mi prijatelji govore da je za svakoga od nas nezamislivo da dobije tako značajnu nagradu, meni je to, eto, uspelo. Bilo je to fantastično iskustvo, ali često sebe uhvatim kako ne verujem da mi se to zaista dogodilo.

Otkrio je i da se veče pre same dodele Oskara uvek organizuje jedna večera za sve nominovane.

– Tada su nam prikazali ironičan film koji govori o tome šta neko ko osvoji Oskara nikako ne treba da uradi.

Da u najkraćem roku treba sti­ ći do pozornice bez bespotrebnih pozdravljanja s kolegama. Vremenski period za dolazak na pozornicu iznosi svega 25 sekundi. Jedan gospodin koji je nevidljiv za televizijsku publiku drži ekran na kojem sekunde nemilosrdno otkucavaju i poenta je da se što pre sa Oskarom udaljite sa pozornice. Ukoliko se prekorači vreme, postoji opcija da vas fizički uklone s bine, od čega je verovatno izuzeta samo Meril Strip.

Na pitanje koliko će to priznanje uticati ubuduće na njegovu karijeru, Bertolaci tvrdi da za dobitnike Oskara važi da dve godine posle priznanja ništa ne rade jer ih niko ne zove po­ što svi misle da su postali preskupi.

– Ja i dalje imam pozive i radim, a evo, došao sam i u Beograd na festival.

O tome kako je došao na ideju da se bavi šminkom, maskom i frizurom na filmu, ovaj oskarovac kaže da je to teklo postepeno.

– Počeo sam tokom sedamdesetih godina kao asistent scenografa u pozorištu.

S vremenom sam počeo sve više da radim masku i da se okrećem glumcima, tako da sam postepeno prešao na novi nivo rada i ušao u svet filma. Ništa nije bilo plod svesne odluke, već su se tako otvarale situacije. Iako sam karijeru započeo u pozorištu, i radio u timu s najboljim pozorišnim autorima Evrope, hteo sam nešto više, prvenstveno da naučim nešto novo. U mom poslu najvažnije je biti uvek iznova radoznao.

S obzirom na to da je radio na obe strane okeana i da je jedan od retkih danas u svetu koji je izučio i usavršio staru školu, od šminke do maske i vlasuljarstva, zanimalo nas je koliko se njegov posao jednom rečju vizažiste razlikuje u evropskim produkcijama od onih ameri­čkih.

– Rad sam po sebi se ne razlikuje, dajem sve od sebe u svakom projektu, ali postoji razlika u odnosu prema članovima ekipe u Evropi i u Americi. U Evropi možete sjajno da radite za neki film i da vas više nikada ne pozovu ponovo, a u Americi je to već prava industrija i velika je konkurencija, a ipak nema previše vrhunskih profesionalaca, tako da, kada vas u Americi otkriju kao dobre, više vas ne puštaju, stalno vas zovu za nove projekte.

I dodaje da, kada je reč o tome čija produkcija je najve­ ći izazov za njega, Bertolaci kaže da je najviše radio italijanske i američke filmove i serije, pa o njima može i da govori. Ističe da Amerika trenutno sigurno ima najjaču produkciju, i da tamo radi već godinama, kao i da sve ima svoje prednosti. Za blokbastere kaže da su kategorija za sebe, ali smatra da italijanski filmovi imaju i dalje neku posebnu priču, naročito oni iz prošlosti, kada je reč o epohi.

Kako paralelno radi i na filmu i na serijama, tvrdi da tu nema velike razlike. Trenutno je dosta angažovan za „Netfliks“ i dodaje da za sve treba velika priprema i posvećenost…

– Uvek je najveći izazov istraživanje. Ako se radi o nekoj epohi, odem u muzeje, pogledam sve što postoji na tu temu na internetu, dobro se pripremim, kao i ostali članovi tima. Zatim pravimo skice i s predlogom izlazimo pred reditelja. Od mog učinka dobrim delom zavisi koliko će gledaoci prepoznati emocije i karakter lika koji glumac gradi. Sve je sinergija, dobra šminka uvodi lakše glumca u lik, a opet, glumac je taj koji svojim umećem oživljava lik. Na filmu je važan svaki član tima.

Na pitanje s kim je lakše raditi, s glumicama ili glumcima, kaže da je ponekad te­ že raditi s muškarcima, možda zato što nisu navikli da se šminkaju svakodnevno, ali profesionalni glumci znaju šta rade i zašto su u šminkernici tako da uglavnom tu nema iznenađenja. O tome koje su svetske filmske zvezde s kojima je do sada radio bile najinspirativnije, ističe da su svi glumci bili odlični za saradnju.

– Ne mogu tek tako da izdvojim bilo koga, ali uvek volim da radim sa osobama koje su mi postale prijatelji, a to su svakako Monika Beluči, Naomi Vots, Havijer Bardem.

Na snimanju „Samoubilačkog odreda“ izvrsni za saradnju su bili i Vil Smit, Margo Robi, Kara Delevinj… Svi oni su bili puni razumevanja za period koji moraju da presede u šminkernici. Znate, nema vi­ še prostora u kojem bi se glumice ponašale kao dive. Svi su na neki način uključeni u produkciju filma i što ekonomičnije tro­šenje novca namenjenog za nastajanje nekog ostvarenja.

 

 

Tehnološka revolucija je samo izgovor za prosečne

Oskarovac je u Beogradu održao predavanje u Akademiji Del Luso, gde je studentima govorio o nastajanju filmskog lika, a osvrnuo se i na izazove tehnološke revolucije u svetu filma.

– Nema dileme da je tehnološka revolucija samo izgovor za ljude koji su manje dobri u filmskom biznisu. Mnogi ka- žu da digitalizacija uništava film, ali to zaista nije tačno. Digitalizacija nije lepa i nekoliko poslednjih filmova smo radili s klasičnom filmskom trakom. Naravno, takav izbor produkcije poskupljuje nastajanje filma, ali mnogi reditelji ipak pre biraju klasičnu filmsku traku – tvrdi Bertolaci.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar