PAGANSKI BOGOVI GOVORE KROZ KNJIŽEVNOST

Da je književnost čvrsto pripojena mitologiji iz koje crpi inspiraciju, dokazuje nam primer priče o starim Slovenima, tom nepokorivom narodu hrasta, vukova, pesama i slobodnog neba. Kada je 1906. godine izašao roman "Pod slobodnim suncem", Franca Finžgara, odmah je osvojio srca čitalačke publike, koja je prepoznala novu vrstu gladi - glad za istinom o drevnom slovenskom plemenu i njihovim misterioznim bogovima.

Svet je postao željan da sazna ko su ti slovenski moćnici i čudesna bića, kakav je to bog gromovnik, čuveni Perun, uvezane brade? Ko su Morana, ledena boginja što vodi u carstvo smrti, i Striborg koji rogom budi vetrove, njegove unuke? Finžgarova romantizovana priča je oživela drevni slovenski panteon bogova, i postala neverovatna epopeja u kojoj se slavi ljubav dvoje mladih, herojstvo i čast. Takođe je ostala zapamćena po veoma lukavo iskorišćenim anegdotama iz istorijske arhive, kao što je čuvena priča da Sloveni nemaju strah i da se jedino plaše da im nebo padne na glavu. Sa današnje tačke gledišta i ekspanzije epske fantastike u pisanoj umetnosti, slobodno se može reći da je "Pod slobodnim suncem" postavio temelj za književna ostvarenja koja tematizuju drevna božanstva, kao što su "Bajka nad bajkama" Nenada Gajića, "Kosingas" Aleksandra Tešića, ili čak "Vukodav" Marije Semjonove.

 
Ipak, malo je poznato da je slovenska mitologija zaživela u srpskoj tradiciji, kao i u regionu, mnogo ranije nego što ju je Finšgarova knjiga postavila u žižu svetskog interesovanja. Na primer, jedna od prvih obrada mitologije starih Slovena, potiče još iz 18. veka i doba romantičarske struje. To delo je upravo spev "Krštenje na Savici", France Prešerna, pesnika iz Slovenije. Prešern opeva tragiku poslednjeg mnogobožca, ratnika Črtomira, koji je zavoleo Bogumilu, preobraćenicu u hrišćanstvo. Črtomir je osuđen da se bori sam protiv hrišćanskih osvajača, koji suprotno sopstvenoj veri, krste "ognjem i mačem", a ne ljubavlju i milosrđem. Ovaj junak postaje konvertit, i to ironično ne zbog ljubavi prema svojoj dragoj, ili tome što je doživeo neko unutarnje otkrovenje, već zbog toga što uviđa da nema svrhe da se bori protiv čitavog sveta i novih vrednosti koje su progutale stari ratnički kodeks. Sličan pristup staroslovenskim mitovima imao je i najčuveniji ruski romantičar, besmrtni Puškin, koji je u poemi "Ruslan i Ljudmila", opevao hrabrost viteza i njegovu potragu za otetom dragom.

 
Nije dugo trebalo da se i srpski pesnici osvrnu na veliki potencijal tragike koji nosi priča o nestajanju drevne vere, pa da i u našoj književnosti osvanu dela o intrigantnom paganskom svetu, i da pesnici počnu da opevaju vile i rusalke neopisive lepote. Vasko Popa, čuveni pesnik dvadesetog veka, često za Srbe koristi metaforu "vučji narod", aludirajući na narodni mit da Sloveni vuku korene od vukova, Grci od lisica, a Turci od zmija. Popa u svojim ciklusima pesama opisuje "romog vuka", tačnije hromog vuka, dakle Slovene (posebno Srbe), koji su stavljeni u okove, ali čiji je duh ostao nepokoren i zbog toga će se sigurno otrgnuti iz lanaca i vratiti svojim slavnim korenima. Ipak, likovi Peruna, Triglava, Svetovida, Svaroga i drugih božanstava su najzanimljivije opisani u neprolaznom delu Raska Petrovića, "Burleska gospodina Peruna, gospodara groma". U tom delu staroslovenski bogovi žive "vrata do vrata" sa smrtnicima, zaljubljuju se u njih, otimaju im žene i dobijaju batine od besnih muževa zbog toga.

 
Nije mali broj i onih smatraju da paganizam nikada nije zaista potpuno iskorenio iz hrišćanstva, koje su Srbi prihvatili. Kao dokaz za tu tvrdnju navode savljenje slave, običaja koji nije svojstven ni jednom drugom pravoslavnom narodu, osim Srba.
Kada je izbio je sukob oko podizanja Perunove biste u Vrnjačkoj Banji, Eparhija žička pobunila se protiv "novog idolopoklonstva", videvši to pokušaj izgradnje "spomenika paganstvu" kao udar na hrišćanski svet, zamaskiran u turističku atrakciju.

 
"Po svim slovenskim zemljama dižu se slovenski kipovi, da li ih finansira država ili pojedinci nije bitno. Ljudi se vraćaju svojim korenima. Zašto bi se neko stideo svojih predaka? O nordijskoj mitologiji snimaju se filmovi, Grci se nisu odrekli svog antičkog nasleđa, a vidimo da ga i Turci koriste kada promovišu turizam u svojoj zemlji. Hiljadama godina naši preci su se rađali, živeli i umirali slaveći stare bogove. Da li mislite da će nekoliko stotina godina nametnute hrišćanske religije moći to da promeni? Naši bogovi su živi, uvek su bili tu, a kipovi su samo potvrda da se spontano vraća stara vera", objasnio je svojevremeno Dragana Belavina, član Udruženja rodnovernih i Saveta Staroslavaca, dodajući da je rodnoverje (društveno prihvatljiv naziv za sledbenike neopaganizma i modernih mnogobožaca), vrlo različito od „nju ejdž" verskih zajednica i sekti, koje smatraju štetnim po društvo.
Vladimir Dimitrijević, verski analitičar, istakao je jednom prilikom da je burna reakcija crkve sasvim opravdan pokušaj odbrane hrišćanskog, ali i srpskog nasleđa od sramotnog čina.
„Sramota oko podizanja biste Perunu u Vrnjačkoj Banji deo je jedne šire slike, koja se tiče ne samo Srba, nego i Rusa. Naše neznalice - neznabošci, maskirani u turističke aktiviste, rade nešto što je osmišljeno u ozbiljnim svetskim laboratorijama za promenu svesti. U savremenoj Rusiji, a sve više i u Srbiji, dolazi do značajnog prodora antihrišćanskog projekta - oživljavanja slovenskog paganizma, sa panteonom na čijem čelu se nalazi Perun, bog groma i oluje (induski Varuna). Cilj je jednostavan: Ruse i Srbe treba vratiti u mrak mnogoboštva, u protivkulturno divljaštvo koje je prethodilo ulasku ovih naroda u autentičnu Evropu - „vizantijski Komonvelt". Pošto su identiteti i ruskog i srpskog naroda utemeljeni u istočnom pravoslavnom hrišćanstvu, a pošto zapadne globalističke elite žele da te identitete potru (setimo se da je Karl Bilt nedavno tvrdio da je rusko pravoslavlje opasnije od islamskog terorizma ), obnova paganizma i kulta Peruna, sa napadima na hrišćanstvo kao tobož grčku veru, tuđu Slovenima, ide na ruku onima koji žele da nas deciviliziju da bi nas lakše okupirali i trajno porobili. Srbima se, umesto ćirilice, nudi „runsko pismo", pričaju se priče o nebuloznoj drevnosti po kojoj su svi narodi Evrope „srpskog porekla", traži se povratak obnovi mnogoboštva. A ko se realno sreće sa istorijom slovenskog paganizma, zna da je i on bio surov, i spreman na prinošenje ljudskih žrtava (o čemu svedoči žitije Svetog mučenika Teodora i njegovog sina Jovana, ubijenih u Kijevu jer su bili hrišćani, pre no što je Sveti knez Vladimir primio krštenje). Slovenski paganizam je značio obožavanje idola, sujeverje, vradžbine, svaku vrstu razuzdanosti",objasnio je Velimirović.
„Knjiga Velesova", skup tekstova koji navodno govore o staroslovenskoj religiji i istoriji, zabranjena je u Rusiji, pa iako se u široj naučnoj zajednici uglavnom smatra falsifikatom, pojedini sledbenici rodnoverja insistiraju da je u pitanju originalan tekst. Uz to, jedna od teškoća rodoverja jeste što se kao čestim pratiocem neopaganizma smatra i agresivan nacizam, budući da se uz „povratak prirodi" zagovara i čuveni spoj „krvi i tla". Ipak, rodnoverni ne odustaju od svojih stavova, pa tako tvrde da njihova verovanja imaju sasvim realnu osnovu u drevnoj mitologiji, ali i da su se običaji i obredi starih Slovena, živo opisani u popularnim knjigama, morali menjati sa prirodom vremena kako bi se prilagodili današnjem društvu.