PLJUJ, ALI PO SEBI! INTERVJU – NIKOLA RADOJLOVIĆ- STENDAP KOMIČAR

PLJUJ, ALI PO SEBI! INTERVJU – NIKOLA RADOJLOVIĆ- STENDAP KOMIČAR


Za smeh treba imati širinu, a stendap komičari se bave smehom kao odgovorom na sopstvene nedostatke. Komičar govori o sebi, ali govori i o vama koji ga slušate. I to je smeh od srca. Postoji i onaj smeh iz pakosti, ali on je kancerogen i mi se njime ne bavimo. Čovekov mehanizam odbrane jeste da stvara gluposti koje ga zabavljaju, a stendap je još samo jedna stepenica u tome

Komedija je iracionalna i neobjašnjiva, a jedna loša šala se nikome ne prašta. Komičar staje pred publiku ogoljen, samo sa svojim materijalom. Uprkos tome što smo duhovita zemlja, kod nas je stendap vrlo mlada disciplina i imamo samo jedan festival. Na ovogodišnjoj manifestaciji posvećenoj stendapu pred beogradskom publikom okušao se i britanski komičar Stiven Kej Amos i nije mu bilo lako da nas nasmeje.

Nikola Radojlovic (4)Čovekov mehanizam odbrane jeste da stvara gluposti koje ga zabavljaju, a stendap je još samo jedna stepenica u tome, jer on tu potrebu za zabavom prenosi i drugima.

Nikola Radojlović, stendap komičar, tvrdi da je ta neobjašnjivost najbolji pokazatelj umetnosti. Nastupao je u Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, BiH, a beogradska publika ga prepoznaje po nastupima „Ne bih da mračim”.

Da li je stendap uopšte popularan u Srbiji?

– Nije mit da smo duhovita nacija i da smo po humoru bliskiji zapadnjacima, koji su izmislili stendap, ali on u Srbiji postoji svega devet godina i mnogi još ne prave razliku između njega, monodrame, storitelinga i voditelja. Danas se sve i svašta izdaje za stendap. Neki i priču poslanika u Skupštini nazivaju stendapom. Čim izađeš i pričaš nešto iole smešno, to je sinonim za ovu umetnost. Ivan Ivanović je postao oznaka za stendap, ali njegov šou to nije.

A kako se kod nas postaje stendap komičar?

– Najčešće između 25. i 30. godine, kada se čovek i formira, a realno ne postoji stendap komičar koji je mlađi od toga jer za komediju moraš da imaš neke godine iskustva. I to ne bilo kakvog. Već lošeg. A onda, naravno, moraš da imaš i dara da to pretočiš u humor. Ima ljudi koji se ne smeju, ali to su čudni ljudi, kao i oni koji ne slušaju muziku. Ali dovoljno je da takvih čudaka bude jedan odsto među sedam milijardi ljudi, i da se lepo rasporede, pa da ih svuda susrećeš. Desi se i da takvi budu na stendap večeri, i oni po pravilu idu kući natmureni. Za smeh treba imati širinu, a stendap komičari se bave smehom kao odgovorom na sopstvene nedostatke. Komičar govori o sebi, ali govori i o vama koji ga slušate. I to je smeh od srca. Postoji i onaj smeh iz pakosti, ali on je kancerogen i mi se njime ne bavimo. Čovekov mehanizam odbrane jeste da stvara gluposti koje ga zabavljaju, a stendap je još samo jedna stepenica u tome, jer on tu potrebu za zabavom prenosi i drugima.

Kakav je odnos satire i stendapa? Da li želite da na nastupima nešto ili nekoga ismevate ili samo da zabavite publiku?

– Nije nam to cilj. Čak mi je u poslednje vreme jasnije da je stendap jedan veliki ventil za narod. Na primer, „Kursadžije” su ventil za malo masovniju populaciju, a mi smo ventil za malo drugačiju publiku. Ali i jedno i drugo su ventili. Čovek se nasmeje, bude mu malo lakše, ode kući i nastavi da trpi ono što je trpeo do juče. Dovoljna je kratka promena i to što malo opustimo i nasmejemo ljude, ne treba biti pretenciozan. Mada ne može baš bilo ko da sluša stendap, niti ja želim da se obraćam bilo kome. Jer stendap nije masovna stvar, čak ni u Americi. Nama se to tako čini jer je Amerika velika, pa šta god da skupite tamo delovaće veliko. Stendap je pomalo elitistička disciplina, i to je skroz okej. Za većinu stendapera, koji su završili ili završavaju fakultete, dobar je osećaj kada znaju da se obraćaju nekome ko je u istoj intelektualnoj ravni. Lep je osećaj kada si zapažen, pa makar i na jedan klovnovski način.

Da li su političke fore najbolji način da se nasmeju ljudi u Srbiji?

– Jesu. Jer čak i u okviru te visprenije publike postoje oni koji su više ili manje vispreni. Postoje i ljudi koji su jednostavno na istoj talasnoj dužini s vašim uvrnutim mozgom, a postoji većina koja to nije. Ali mora se kalkulisati sa onim šta ljudi mogu da shvate. Ne shvataju Slovenci iste fore na isti način kao mi. Međutim, prilagođavanje ne sme da pređe u povlađivanje! To ne sme da postane udaranje na prve lopte i igranje na siguricu jer to se ne isplati na duže staze, čovek postane plitak. Zna se šta je ljudima najzanimljivije, to su muško-ženski odnosi, seksualni odnosi, posao, porodica, i naravno politička situacija ili upečatljiva politička ličnost. Uvek se možete uzdati da će to nasmejati ljude, ali to može da bude i zamka jer za nekoga ko nije dovoljno dobar u komediji to je dupli promašaj. Kad na zicer foru plasiraš lošu temu, to je katastrofa. Čim komičar stane pred ljude, sve što dobija je prvi aplauz i šansa. On mora posle toga da drži vatru, a loša fora se ne prašta. Čovek mora da se iznenadi da bi se nasmejao. I to je sasvim u redu, ne može se smejati na silu. Pravi smeh ne može da se odglumi, i ako ga ne zaslužite, nećete ga ni dobiti. Mi komičari stalno sebe lažemo da je smeh presudna potvrda nečije vrednosti, i to je taj impuls koji razdvaja onoga ko sme da izađe na binu od nekoga ko ostaje kod kuće i piše fore na internetu ili je duhovit samo u kafani.

Kakav je odnos sa publikom, da li je sve stvar kontrolisane improvizacije ili i oni postaju deo predstave?

– Mi nismo glumci koji mogu da se biju, pljuju ili ljube na sceni, sve po tekstu. Oni se, čim završe snimanje pred kamerama, vraćaju u ono što jesu. Mi se nemalo dajemo ljudima, nudimo svoj život. Dopuštamo taj voajerizam i učestvujemo u njemu svesno. U stendapu nema lažnog predstavljanja, nema glume. Čovek mora da bude ličan kada piše svoj stendap jer niko neće verovati komičaru koji samo ide po drugima, a sebe zaobilazi. Publika najviše voli da dobacuje onima za koje smatra da su nadmeni na sceni, jer ne želi nedodirljivog, želi čoveka od krvi i mesa.

Profesionalni glumci kako-tako žive od stalnih ili povremenih angažmana, a stendap komičari od smeha publike samo preživljavaju.

-Onaj ko odluči da se bavi time, to čini iz strasti i vere u progres. I Luis Si Kej, čuveni američki komičar, prvih 20 godina bio je običan lokalni komičar. To je kao da pitate može li se živeti od muzike, može ako napravite hitčinu. Isto je i ovde, ali čak i kad se ne zaradi neki novac, komičarima uvek ostaje magija. Svako je tu gde jeste jer to želi, i ja se ne žalim. Mnogi su me upozoravali da ću prestati sa stendapom kada se zaposlim, ali mislim da je cela ta priča mnogo jača kada se čovek bavi ovim zbog duha, a ne zbog novca. Kada, uprkos tome što ima dva posla, odvoji vreme da se bavi nečim kreativnim.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar