POLITIKA NAS JE PRETVORILA U EKRANSKE MORONE

POLITIKA NAS JE PRETVORILA U EKRANSKE MORONE

Foto: Ekspres/ Marko Đoković


Na današnjoj književnoj sceni postoji mnoštvo talentovanih autora, ali retko koji od njih uspeva da pomiri toliko različitih pristupa književnoj umetnosti kao Mihajlo Pantić, pisac, kritičar, esejista, antologičar i konačno profesor književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Za njega kažu da je „pisac novobeogradskih priča“ budući da njegova dela tematizuju svakodnevni prepoznatljivi život u novobeogradskim blokovima, posebno u Bloku 21. Još osamdesetih godina započeo je rad na književnosti kroz objavljivanje kritičkih ogleda i proze, a zatim je sarađivao na izdavanju zbornika kratkih priča i sa čuvenim imenima naše književnosti kao što su David Albahari, Petar Lazić i Vasa Pavković.

Pantić je dobitnik mnogih nagrada za književnost kao što su Andrićeva, Ćopićeva, Kočićeva, Vinaverova… Objavio je više od pedeset knjiga, od kojih su najpoznatije: „Ne mogu da se setim jedne rečenice“, „Hronika sobe“, „Žena u muškim cipelama“, „Hodanje po oblacima“, a najnovija knjiga, „Kad me ugleda ono što tražim“, objavljena je ove godine u izdanju „Arhipelaga“. Njegova dela su prevedena na dvadesetak jezika (od engleskog i ruskog pa sve do mađarskog), i u sebi spajaju praktično i teoretsko, znanje jednog oštroumnog teoretičara književnosti sa samim pisanjem. Ovog virtuoza kratke proze upitali smo za mišljenje o putevima književne umetnosti danas i dobili veoma interesantne odgovore.

Šta je književnost danas? Da li se ona promenila? I da li se promenio umetnik?

– Umetnik se uvek menja, jer ukoliko se ne menja, nije umetnik. „Obnoviti se ili umreti“, kaže Tin Ujević. Ukoliko ciljate na to da li se umetnik pod pritiskom našeg doba promenio u nekom neočekivanom ili prisilnom pravcu, čini mi se da bi odgovor mogao da bude potvrdan. Živimo u veku u kojem se umetnost sve više proizvodi, a sve manje suštinski stvara. Umetnik je prepušten izazovima tržišta, društvenoj konfuziji, sveopštoj imoralnoj proizvoljnosti znakova vremena, on pliva uz maticu, batrga se i snalazi trudeći se da održi glavu na površini ili da uronjen diše na slamku kao Stari Sloven iz stripova mog detinjstva.

U takvom okruženju književnost postaje gotovo nevidljiva. Ali to što je nevidljiva, to što je zamenjuju industrijski surogati, šarene pilule za lilule, ne znači da je manje važna. Uvek je podjednako važna, ona čuva kakav-takav smisao pometenog sveta i skladišti sve najbolje i najgore što se o čoveku u tom i takvom svetu može reći.

U poređenju sa zahtevima onoga što nazivamo potrošačko društvo, da li prisustvujemo komercijalizaciji umetnosti? I da li ta komercijalizacija uvek podrazumeva razvodnjavanje umetničkog kvaliteta?

– Ne nužno, mada je u pretežnom broju slučajeva tako. Ovo je doba informatičke brzine i površnosti, medijski indukovanih opasnih laži, neodgovorne upotrebe reči, praznih i šupljih obećanja i konzumerizma u nakaznom obliku. Gde god da se na Novom Beogradu okrenem, vidim kako stotine i hiljade ljudi hrle u tržne centre.

Tu će pazariti ono što im nije potrebno, tu će jesti, popiti kafu, pogledati film, sresti nekoga ili potonuti u mnoštvu, poneko će u knjižarama koje liče na supermarkete sa uredno klasifikovanom robom kupiti i knjigu. Zar to nije siva, gotovo distopijska slika? Ali ne zaboravimo da je i Mikelanđelo oslikao Sikstinsku kapelu po narudžbini. Dakle, umetnik uvek ispunjava neku vrstu socijalne ili individualne potrebe, utažuje čovekovu glad za lepotom, budi mu razna osećanja, pa ga u ponečemu i podučava i, možda najvažnije, podstiče ga da zauzme svoj stav, da oblikuje vlastito mišljenje. Razlika je samo u načinu na koji to čini.

Može li se književnost otuđiti od politike i drugih društvenih mehanizama, da li je pisana reč slobodna, bar u onoj meri u kojoj se to stereotipno ili idilično podrazumeva?

– Moj odgovor je novo pitanje. Slobodna od čega? Nije isto da li je slobodna, na primer, od morala, od tradicije, od prirodnih zakona ili od politike. Sloboda obavezuje, inače nije sloboda. Samo pisanje je poseban oblik slobode; sedi zamišljen čovek pred ekranom ili listom papira i umišlja da su njegove reči važne same po sebi. Vraga, važne su tek ukoliko postanu važne za druge, ako odjeknu u nepoznatom. I to je, siguran sam, ključno pitanje današnje književnosti. Možemo pisati i napisati šta god nam padne na pamet, tako i činimo uprkos izvesnosti da će sve to nestati u medijskoj buci, internetskom beskraju i sveopštoj ravnodušnosti našeg sveta. I nad tim ne treba lamentirati, niti odustajati uprkos krajnje rđavim okolnostima. Naprotiv, čin pisanja snažno osporava, donekle i neutralizuje tegobnost i apsurde kako današnje, tako i svake druge epohe.

A politika? Ona ne samo da je oblikovala naš život, nego nam je uzela svu energiju pretvarajući nas u krotke apatične ekranske morone. Kad bacim pogled na šest decenija mog života, vidim da sam sve te godine živeo u prividima demokratije. Svi vlastodršci stalno su se pozivali na narod, a činili su što im je volja. Ispada da je u svemu tome književnost posebna vrsta azila.

Dilan je dobio Nobelovu nagradu, imamo poplavu knjiga koje dolaze iz popularne kulture. I Vi ste s Pecom Popovićem napisali knjigu „Biti rokenrol“. Verujete li da popularna kultura utiče na oblikovanje duha jedne epohe, pa i na samu umetnost?

– To je neizbežno. Vrhunski umetnici iz oblasti popularne kulture su bez ikakve sumnje najuticajniji ljudi druge polovine prošlog veka, pa je tako i danas. Dilan je na listi citiranosti odmah iza Šekspira. Izlazi da je takav način stvaranja, neopterećen tradicijom, u formativnim fazama oblikovan na marginama okoštale građanske kulture u stvari jedina istinska nova umetnost minulog stoleća. Postepeno je ovladao centrom i zbog toga je izgubio moć stvarne umetničke provokacije, integrisan je u industriju i postao je deo tržišta. Ali podzemno se prokrijumčario u drugumetnosti i danas nemate umetnika koji neće priznati da je na ovaj ili onaj način ozračen tim uticajem. Nekada je to bila jeres, ali nas istorija uči da jeretici koji izdrže i prežive preusmeravaju duh civilizacije i senče istoriju.

Šta mislite o Pavićevoj misli da je elektronska forma knjige prirodna etapa u njenom razvoju kao što je to nekad bilo prelaženje s tablica na pergament?

– Verovatno je tako. Ali bez obzira na način na koji dolazi do nas, tekst ostaje tekst. Tehnologija je ubrzala i umnogostručila pisanje. Paradoksalno, vremena za čitanje je sve manje, a knjige su sve obimnije. I nije isto čitanje sa ekrana i čitanje s papira. Recimo, gotovo da ne čitam fikcionalnu prozu sa ekrana, nemam za to ni oči ni koncentraciju i, najbitnije, nikako u takvim sporadičnim pokušajima ne uspevam da uđem u ponuđenu iluziju. Brze informacije i kratki fleševi kojima smo doslovno zasuti ometaju dubinsko znanje. Naše vreme favorizuje brzinu, a istinska umetnost dubinu, i taj se nesklad vrlo teško može prevazići. Ukratko, u krevet idem sa knjigom, nikada sa kompjuterom…

Zašto ste odabrali baš prozu, pripovetku i kratku priču? I da li ste u oblikovanje novobeogradskog ciklusa ušli s namerom ili je sve to samo proizvod slučajne podudarnosti, možda i podsvesnih mehanizama?

– Mislim da je proza odabrala mene. Isprva je to bila slučajnost kojoj sam hitao, glas podsvesti. Posle je, u procesu pisanja, postala sasvim osvešćena namera. Nekoliko prvih knjiga priča napisao sam iz čiste nemušte potrebe da se u tom procesu osmislim i samooblikujem; taj poriv je u ranoj fazi potpuno impulsivan, rekao bih da je gotovo organski. On je zapravo viša forma nekog kultivisanog nagona za koji nemam dovoljno dobro ni tačno ime.

Sadržaji koji izranjaju iz podsvesti su po pravilu poetski, prelogički, nije čudo što moderna poezija toliko muca, problematizuje i preispituje sam jezik, razbija formu, vraća se onomatopeji.

Ali ja nisam pesnik. I mada vadim vodu iz istog tog bunara, po karakteru imam potrebu za racionalizacijom, za naracijom, za traženjem sistema i smisla u nesistematičnosti podsvesno usvojenih slika i sadržaja. Otuda mi se izbor proze čini i nužnim i neizbežnim, ali, opet, u zbijenoj formi kratke priče i pripovetke. Meni je dvadeset strana sasvim dovoljno da napišem neki svoj roman.

Da li dugo razmišljate o ideji i modifikujete je po želji ili samo uhvatite pravi trenutak i kažete sebi: e, sad je to to, iz ovoga se mora izroditi priča? Koji sve uticaji struje tokovima svesti ili podsvesti u procesu stvaranja?

Da nastavim odgovor na prethodno pitanje. Priča se, kao i pesma, začinje u neočekivanom trenutku, počinje od nekog detalja koji ima snagu epifanije. Ponekad je njena realizacija munjevita, sednem i napišem je kao da mi je neko diktira, a nekada je nosim u sebi godinama, pa i decenijama, kao da ona čeka svoj čas „milosti uobličenja“, kako je govorio Danilo Kiš. Uglavnom, trenutak pojave prvog impulsa je sasvim neizvestan, recimo, ovih dana mi se čini da više nikada neću napisati nijednu priču, ali znam da unutrašnji receptori rade, oni prikupljaju reflekse najrazličitijeg mogućeg porekla, snove, lektiru, stvaran život, putovanja, susrete, ljubav, najrazličitija znanja, patnju, traumu i euforiju…

I taj se impuls ne može svesno izazvati ili isprovocirati, moje je da ga čekam. Ako dođe, u redu. Ako ne dođe, opet u redu, imam i drugih poslova. Inicijalni detalj kao magnet privlači čestice od srodnog materijala, i ta se zgrada zida polako, sve dok ne nametne piscu svoju imanentnu volju. Sasvim je druga ravan naknadni, racionalan pristup tom presnom materijalu koji izranja iz jezika onako kako se njemu hoće, jer posle prve ruke teksta koji dolazi niotkuda sledi usredsređen, gotovo mikroskopski precizan rad na njegovom konačnom uobličavanju, na traženju forme i, za mene posebno važno, na stabilizovanju frekvencije glasa koji će sve to izgovoriti. Kad imam taj glas u sebi, imam i priču. Tako se i Novi Beograd iz mojih knjiga, koji ima veze sa stvarnim gradom tačno onoliko koliko je i nema, tokom vremena, sa postepeno osvešćivanom namerom, pretvorio u prostor ili paralelni svet po kojem tumaraju obični ljudi, nalik meni i svima nama, sa svojim neobičnim, neponovljivim životom i sudbinom.

Dobili ste mnoge nagrade, kako ste ih doživeli?

– Kao potvrdu onoga čime se bavim i kao znak da to nije uzaludno. Važno je dobiti ih na vreme. Imao sam tu, verujem, zasluženu sreću. Ali pokretač pisanja nije u želji za uspehom ili nagradom, one dolaze ili ne dolaze, nego u težnji za samoispoljavanjem, za razumevanjem sebe i drugih u svim zamislivim relacijama. Pisanje je vid ispoljavanja ljubavi, da je drukčije, ne bi valjalo. Ne morate mi verovati, pisao bih i da nisam objavio ni jednu jedinu reč. Čitanje je za mene mnogo važnija radnja, pisanje je tek oponašanje, nova reprodukcija, transponovanje i preimenovanje životnog, pa i čitalačkog iskustva.

Budući da predajete i kreativno pisanje, jedan od najzanimljivijih kurseva na Filološkom fakultetu, kakvi su Vaši utisci o novim redovima naših stvaralaca? Šta im najčešće savetujete?

– Ne dajem savete. Nije mi blizak bilo kakav oblik paternalizma, stvarnog ili izveštačenog pokroviteljstva. Pisac sam bira svoje pretke, sam se odlučuje za ovu ili onu formu ili način izražavanja, sam se uključuje u tradiciju ili se udaljavanja od nje, ali je nikada ne može stvarno napustiti, jer bez tradicije pisanje nije moguće. Na kraju krajeva, pisac sam skače na glavu u otvoreni i nimalo privlačan kolektor stvarnosti, kao što u lučku kloaku skače junak Marinkovićevog romana „Zajednička kupka“. S polaznicima tog kursa, koji me spasava od akademske rutine, uglavnom razgovaram bez ideje ko bi tu mogao da bude u pravu. I svako u toj razmeni nađe nešto za sebe, ni sam se iz nje ne izuzimam. Uglavnom ih učim kako se ne piše, a kako se piše, za tu alhemiju svako mora da nađe potpuno ličnu i lično važeću, za druge neprimenljivu formulu. Zbog toga je književnost tako raznolika, jer se u nju upisuje neponovljivost subjekta. Da je obrnuto, književnost ne bi ni postojala. A talenata uvek ima, ima ih i danas. Nisam siguran da im okolnosti o kojima sam već dovoljno rekao idu naruku. I s tim se moraju sami izboriti. Postojanje u književnosti nije sprint, nego maraton, najčešće bez počasnog kruga.

Kojoj knjizi se Vi najčešće vraćate?

– Onoj bez koje ne mogu da zamislim svoje pisanje, „Rečniku srpskog jezika“. Nijedna druga ne zaslužuje tako povlašćen status, mada mnoge od njih čitam celoga života.

 

2 komentara

Dodajte Vaš komentar

+ Ostavite komentar