PRIČE ZA VREME KAD BUDEM MRTAV: Pet priča slavnog pisca prvi put pred čitaocima posle šest decenija

PRIČE ZA VREME KAD BUDEM MRTAV: Pet priča slavnog pisca prvi put pred čitaocima posle šest decenija


„Soba sa baštenske strane“ je objavljena posle svojevrsnog zatočeništva u depou biblioteke predsednika, ali je baš tako sam Ernest hteo

 

Do 1956. godine Ernest Hemingvej je već bio ruina od čoveka. Nekada revolucionaran, zavodljiv u svojoj kratkoj i jednostavnoj formi i stakato stilu koji je transformisao američku i svetsku književnost, taj čovek je u leto ‘56. bio na nizbrdici. Čovek koji je u Francuskoj izmicao snajperskim hicima, a po Africi lovio divlje zveri, sada je bio samo karikatura nekog opskurnog lika iz svojih romana.
Ali je tog leta dobio inspiraciju iz svojih avantura u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata. Napisao je pet kratkih priča i poručio svom izdavaču: „Možeš ovo da objaviš kad god hoćeš. Ali prvo ja moram biti mrtav.“

Šest decenija kasnije, dugo posle njegovog samoubistva 1961. godine, samo je jedna od pet priča zaista i objavljena. Sve do avgusta 2018, kada je u ruku čitalaca dopala „Soba sa baštenske strane“. Ova priča od oko 2.100 reči na engleskom jeziku napisana je u prvom licu lika po imenu Robert, američkog pisca. Radnja je smeštena u Pariz 1944. godine, u trenutku kada grad od nacista oslobađaju savezničke snage.

Malo ko sumnja da je Robert u stvari Ernest Hemingvej, a inspirativna priča je postavljena u hotel „Ric“ u Plas Vendonu u Parizu, hotel koji je Hemingvej obožavao i često tvrdio da ga je u ratu „lično oslobodio“. Vojnici u priči Roberta nazivaju nadimkom Papa, što je bio privatni nadimak Hemingveja, ali tu nije kraj autobiografskim elementima. Tu su sanduci šampanjca, svađe i tuče u hotelskom baru, priče o pričama i knjigama.
-Hemingvejeva ljubav prema njegovom omiljenom Parizu je žig njegove proze – kaže Endru F. Guli, izvršni direktor „Štrand magazina“, kvartalnog književnog lista koji je i objavio priču „Soba sa baštenske strane“.

Iako ova priča nikada ranije nije bila objavljena, ona nije bila potpuna misterija za ljubitelje Hemingveja. Rukopis na 15 pisanih stranica bio je zaključan u stalnoj kolekciji Hemingvejevih radova u Predsedničkoj biblioteci i muzeju „Džon F. Kenedi“ u Bostonu. Pristup rukopisu imali su naučnici i razni stipendisti pod vrlo striktnim uslovima, baš kao što je to slučaj s još tri priče. Peta priča, „Crni kreten na raskršću“, jedina je do sada objavljena.

Pre oko godinu dana, prema rečima Gulija, njegov magazin je uputio molbu Zadužbini Hemingvej da objavi još neku priču. Magazin ima reputaciju kuće koja objavljuje misteriozne i neobjavljene radove poznatih autora.

Kirk Kurnut, član Upravnog odbora Hemingvejevog društva, obavestio je magazin da su priče zanimljive i da sadrže sve elemente zbog kojih su ljudi i isprva zavoleli američkog pisca, kao i da „hvata važnost Pariza“.
– Rat je bio centralna tema, razume se, ali i spisateljska etika i fanatična privrženost Hemingveja sirovoj istini – napisao je u pismu Kurnut.

Kako se Drugi svetski rat bližio kraju i najzad završio, Hemingvej je žudeo za inspiracijom koja bi mu pomogla da se vrati slavi kakvu mu je doneo roman „Za kim zvono zvoni“ iz 1940. godine, priča o republikancima u Španskom građanskom ratu, ili još ranije objavljen roman „Zbogom oružje“ ili „Sunce se ponovo rađa“.

Tek 1950. objavljuje kultne romane „Preko reke i u šumu“, i dve godine kasnije „Starac i more“, koji postiže planetarni uspeh i uništava i poslednje ostatke njegove privatnosti. Ali nikada nije uspeo da napravi remek-delo s temom Drugog svetskog rata. Ubrzo pošto je završio „Sobu sa baštenske strane“, Ernest Hemingvej se poverio Harviju Brajtu, izdavaču „Njujorške književne revije“ i prijatelju koji je u dnevnik zapisao:
– Mrzim uznemirujuću prirodu slave. Verovatno će biti najbolje da nikada više ništa ne objavim. Jednostavnije je da sve to ostavimo za vreme kad budem mrtav.

Robertov nemir
Priča počinje scenom jedne večeri u hotelskoj sobi potkraj rata. Nekoliko francuskih vojnika čisti svoje oružje i razgovara kuda će otići idućeg jutra iz Pariza kako bi nastavili borbu protiv nacista. Robert za to vreme otvara bocu Perije-Žutel Bruta iz 1937, čita knjigu i gleda kako poslednji sunčevi zraci prodiru u baštu hotela. Okružen ratom, on ipak uživa u luksuzu i ličnom komforu u jednoj od najfinijih hotelskih soba. Ali on gori od želje da napusti „Ric“. Hteo je u borbu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar