INTERVJU, NEBOJŠA ROMČEVIĆ: Rat za moć i profit

INTERVJU, NEBOJŠA ROMČEVIĆ: Rat za moć i profit


Kulturna scena, kao i čitavo društvo, prožeta je strahom od vlasti, dominacijom partijskih amatera. Stvar koja me najviše boli jeste odliv mlade potencijalne publike. To je gubitak koji se nikako i ničim ne može nadoknaditi, a posledice su nesagledive, duhovni bankrot i eskapizam

Proslavljeni srpski pisac, u više navrata nagrađivan Sterijinom nagradom, scenarista i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti – Nebojša Romčević kroz svoja promišljanja i tekstove bez zadrške analizira društvene fenomene i nepogrešivo skenira ljudske duše, postupke, reakcije i njihove nuspojave. Svi se sećamo njegovih kultnih TV drama „Život u Grobljanskoj ulici”, „Sila u vazduhu”, kao i predstave „Karolina Nojber”. U novije vreme Romčevićeva društvena angažovanost progovara iz komada „Brod ljubavi” i „Pasivno pušenje”, ali i iz filma „Kordon”, a istančani osećaj za humor i finu ironiju, koji su mu i te kako svojstveni, isijava u predstavi „Ne znam šta je pitanje, ali seks je odgovor”, serijama „Ljubav, navika, panika”, „Kazneni prostor”, i filmu „Stado”. Sada su na tapetu njegovog oštrog pera novi filmovi, neki i za rusko tržište, serije koju piše za HBO, ali i nastavak „Stada”, gde se ovoga puta bavi botovima. Ipak, najpre će nas razgaliti svojom monodramom „Šta me snađe”, u režiji Branka Đurića Đure, o Joki, mladoj bankarki, koja gradi karijeru onim što ima (pameti i znanja ponajmanje) u surovom korporativnom svetu, skrojenom tako naopako da izgleda da je svaka žena bar jednom naletela na svog Vajnstina, gde je zadovoljstvo njegovo, a kajanje njeno…
S Nebojšom Romčevićem za „Ekspres” razgovaramo o tome kako formira svoje likove, dramu po meri jedne glumice, šta ga motiviše na pisanje, čemu se on smeje, a šta razjeda našu kulturnu scenu kao i njega samog.

Početkom decembra na scenama po Srbiji kreće Vaša monodrama „Šta me snađe”. O čemu se radi?
– Radi se o komediji koju sam, što se forme tiče, odredio kao multimedijalnu masovnu monodramu. Ideja je bila stvoriti organizovani haos na sceni koji odslikava haos koji se događa u glavi junakinje koja stoji pred velikom dilemom, a nema rešenja. Unutrašnji konflikt između karijere i privatnih vrednosti je tema koja se tiče mnogih ljudi, a naročito, nažalost, žena u muškom društvu.

Dramu ste pisali za glumicu Anđelku Prpić. Kako to izgleda pisati za određenog glumca, i zašto baš Anđelka?
– Kada pišete za određenu glumicu, razmišljate kao krojač: šta će joj najlepše stajati, šta će joj istaći struk, otkriti obline, boju očiju, da može da se nosi u raznim vremenskim prilikama, da je nije sramota ni u jednom društvu. Morate da razmislite o klijentu, kakva je osoba, kakvog je temperamenta, kakva su joj životna ubeđenja, ideološka opredeljenja… O tome sam promislio duboko i analitički i napisao masovnu monodramu. Anđelka je glumica velikog potencijala, retke brzine u transformaciji, urođene prirodnosti i spontanosti. Mislim da sam napisao komad koji bi trebalo da iz nje izvuče stvari kojih ni ona nije svesna, da na izvestan način otvori novo poglavlje u njenom glumačkom samopouzdanju. Zadatak je izuzetno težak, ali sam potpuno siguran da mu je dorasla.

Postoji li mogućnost da od teksta „Šta me snađe” napravite neki TV format?
– Ne verujem. Možda kao snimljena predstava. Ipak je ovaj format smišljen kao atraktivna pozorišna predstava i nema čvrstu linearnu naraciju, koja je potrebna televiziji.

Kada je reč o humoru, njime vešto baratate u svojim tekstovima. Bili ste scenarista filma „Stado” i serija „Ljubav, navika, panika” i „Kazneni prostor”. Šta mislite, zašto su komedije omiljeni žanr kod Srba?
– Mislim da to nije neka specifičnost Srba. Generalno, potreba za smehom je kao potreba za kiseonikom. Možda je kod nas taj humorni cinizam naišao na plodno tlo zbog istorije razočaranja i kosmičke nepravde koju vazda osećamo.

Film „Stado” je odlično prošao kod publike, ali je o njemu u medijima i kod kritike slabo bilo reči. Budući da je reč o satiri i da je ta tišina bila baš glasna, kakav je Vaš zaključak?
– Stvar je, bar što se mene tiče, sasvim jasna. Radi se o čistoj političkoj satiri, smeštenoj u svet medija. Radi se o Nikoli Koji, koji je nedvosmisleno i beskompromisno izložio svoja politička uverenja, a pritom se usudio da režira film i da to uradi bolje od većine pod nemogućim uslovima. O filmu se dosta pisalo dok nije viđena njegova jasna idejna orijentacija. Nakon toga je usledila ćutnja i oduševljenje publike. Kada se uzmu u obzir subverzije kojima je taj projekat bio izložen, čovek ne može da ne bude ponosan na svoj posao. U palanačkom kontekstu, kakav je naš, komedija se doživljava isključivo kao zabava i ljudi su potpuno nemoćni da prepoznaju dublju intenciju humora. Na kraju vam ostaje samo da slegnete ramenima: o tempora, o mores…

Najvažniji dometi humora su prevazilaženje straha, srozavanje autoriteta i razotkrivanje banalnosti koja leži u prljavoj demagogiji

Izjavili ste jednom da je Vaš moto: suzama do smeha. Objasnite nam kako se smehom ljudi nagone na preispitivanje, i uspeva li danas još nešto osim profita i moći?
– Najvažniji dometi humora su prevazilaženje straha, srozavanje autoriteta, razotkrivanje banalnosti koja leži u prljavoj demagogiji. Strah se pojavljuje pod različitim imenima u društvu (kao patriotizam, religija, tradicionalizam, patrijarhalnost) i kada se izloži mehanizam njegovog funkcionisanja, on se urušava u svoju potpunu prazninu.

Pišete seriju „Agnus Dei” za HBO. O kakvoj seriji je reč i koliko se rad za tu filmsku kuću razlikuje od pisanja za neku od srpskih televizija?
– Radi se o tzv. antologiji, odnosno odvojenim pričama povezanim putovanjem glavnog junaka, bugarskog kamiondžije, tokom sedam uskršnjih dana po prostorima Balkana, u kojima su sve stvari povezane iako nam ta veza nije vidljiva. To je duboko religiozni ateizam, koji počiva na uverenju da sve ima smisla, ali da je smisao dobro maskiran.
Pisati za tako beskrajno moćnu kompaniju kakva je HBO potpuno je novo i prelepo iskustvo. Tu čovek shvati da novac nije odgovor na probleme. Radi se o procesu stvaranja, gde se autoru pomaže, poštuju ga i podstiču da da svoj maksimum. Kod nas se od pisca očekuje da što pre završi svoj posao, a onda tako poluzavršen scenario preuzimaju drugi, on se menja, dograđuje ili razgrađuje u toku snimanja, ostaju rupe, nerešeni problemi, krpež i spasavanje u montaži.
Notorna stvar na televizijama širom sveta – da je pisac neprikosnoveni autor i tačka oslonca televizijske revolucije – kod nas još uvek zvuči kao čisto svetogrđe i nekakav scenaristički ego trip. Nikakva režija ni pokret kamere ne može da nadomesti temu, likove i priču.

Kada ćemo je gledati?
– Nadamo se da će serija ući u produkciju krajem proleća. Stvari se ovde rade bez žurbe i pritiska, i pripreme traju mnogo duže nego snimanje.

Takođe, radite ili ste već uradili projekat za rusko filmsko tržište. Recite nam nešto o tome.
– Zahvaljujući divnom Milošu Bikoviću, koji je, umesto prazne romantične retorike o pravoslavnoj braći, vrlo konkretno počeo da dovodi rusku produkciju na naše tržište i naše umetnike u ruski kontekst, uradio sam jedan filmski scenario kojim sam veoma zadovoljan i koji ću uskoro realizovati u Rusiji. Sarađivao sam kao „script doctor” na jednom filmu, a sada su u toku ozbiljni dogovori o pretvaranju jedne poznate ruske serije u film.

Da biste vodili pozorište, morate mu biti posvećeni do mere koja se meni čini suicidnom. Ja sam pre svega pisac, i previše ljudi oko mene čini me nervoznim

Angažovani ste i na nekoliko ozbiljnih televizijskih projekata na domaćem i regionalnom prostoru.
– TV „Prva” me je angažovala sa ciljem drugačijeg i efikasnijeg razvoja igranog programa. S različitim piscima radim u funkciji izvršnog producenta, na razvoju nekoliko projekata koji zaista obećavaju. Čak i ako svi ne budu realizovani, pisci će doći do novih znanja i iskustava u tom radu, što će nam omogućiti da se u budućnosti oslonimo na njih. Paralelno s tim, želim da promenim i uvrežena anahrona poimanja hijerarhije u stvaranju serijskog programa jer je sadašnji način stvaranja serija nepraktičan i neproduktivan. Svako ime koje se pojavljuje na odjavnoj špici je tu na potpuno definisan način. Najveća želja mi je stvaranje balkanske koprodukcije (dakle ne samo ex-YU) i u stalnoj sam potrazi za materijalom koji bi tako nešto omogućio.

Gde pronalazite inspiraciju, s obzirom na to da ne radite uvek iste žanrove?
– Mislim da je odgovor na to pitanje u ozbiljnom, posvećenom radu koji vas neprekidno drži budnim, osetljivim na sve što se oko vas dešava. Kada ih tražite, teme i same dolaze.

Da li Vam je lakše da pišete naručenu, zadatu temu ili kada je sami osmislite?
– Na kraju je svejedno. Stvaralački proces podrazumeva suštinsko usvajanje određene teme. Svaka tema konačno postaje vaša, prolazi kroz vašu dušu i postaje vaš problem.

Šta jednu seriju čini kvalitetnom, gledljivom i popularnom, rečju kompletnom?
– Sjajan tekst. To znači – originalna tema, likovi koji su višeslojni, a unutar besprekorno ispričane priče. Bez praznog hoda, bez eksplicinog mudrovanja i popunjavanja minutaže.

Izgleda da su kriterijumi spušteni kada je o TV programu reč. Da li je uvek ono što je popularno i kvalitetno?
– Naravno da nije. Moja hipoteza da je ono što je kvalitetno istovremeno i popularno, kod nas, nažalost, nema čvrsto uporište. Naprotiv. Naše društvo je tragično duhovno devastirano.

Čini li Vam se da se retko koji domaći pisac hvata u koštac s komičnim serijama, sitkomima? Šta mislite, zašto je to tako?
– Odgovor je jednostavan: sitkom je najteži mogući televizijski žanr. Daleko su veće šanse da će propasti nego da će uspeti zato što je potrebno da se sklopi previše okolnosti na koje nemate uticaja. Najvažniji je, rekao bih, tajming, trenutak društvenog konteksta. Ista stvar u jednom trenutku može biti smešna, a već u sledećem potpuno neprimerena.

Koje domaće serije zadovoljavaju sve potrebne kriterijume?
– Nijedna, rekao bih. Ima serija sa odličnim potencijalom, temom ili tonom, ali je taj problem nedorađenosti, zbrzavanja, trke s vremenom i budžetom vidljiv u svim našim TV proizvodima.

Kada je reč o licencnim serijama, uspeh kod nas su postigle „Na terapiji”, „Andreja i Anđelka” i „Istine i laži”. Kako objašnjavate taj fenomen popularnosti?
– Licencne serije koje su dobro adaptirane doživljavaju se kao autohtoni domaći proizvod. Moram da kažem da sam najveći protivnik licencnog programa, i to doživljavam kao kulturnu kolonizaciju. Upravo zbog toga mislim da je razvoj domaćih autora najvažniji zadatak, da ne kažem – misija. Producenti moraju da shvate da se pisac mora platiti i da treba rizikovati s njim.

Nebojsa Romcevic foto oksana (3)Najveći sam protivnik licencnog programa, i to doživljavam kao kulturnu kolonizaciju. Moguće je da se ponekad stvori novi kvalitet, ali na duže staze to je kreativno samoubistvo

Nije velika mudrost otići na market, potražiti formate s malim brojem likova i jednostavnim setapom, kupiti ih za male pare i redistribuirati ovde. Moguće je da se ponekad stvori novi kvalitet, ali na duže staze to je kreativno samoubistvo.

Koju biste Vi domaću seriju izdvojili kao odličnu?
– S velikim uživanjem gledam seriju „Meso” Nikole Pejakovića, koja ima žestinu, iskrenost i energiju. Takođe, bugarska serija „Balkanska mafija”, koja se prikazuje na TV O2, pokazuje gde su Bugari stigli svojim snagama i koliko je dobra serija uspešan biznis.

Scenaristi TV serija su, prema Dominiku Mojsiju, autoru knjige „Geopolitika televizijskih serija”, postali najbolji analitičari društva i savremenog sveta, ako ne i najpouzdaniji futurolozi. Slažete li se i kako to objašnjavate?
– Naravno da se slažem. Pisci su u stalnom dijalogu s društvom. Serije koje uspevaju da traju nekoliko sezona stalno obnavljaju svoj fokus u skladu s društvenom dinamikom. Vi morate da odgovorite na teme koje život donosi, bilo da su u pitanju politika, porodica ili socijalne okolnosti.

Dopada li se Vama estetika današnjih, modernih serija, kako stranih, tako i domaćih?
– Estetika velikih serija proizlazi iz same teme i tretmana sveta. Estetika je u službi teksta. Kod nas je mnogima još uvek nejasna uloga televizijskog reditelja, koja je sve samo ne slična ulozi reditelja na filmu. Na televiziji je estetika u službi pričanja priče. Na malom ekranu totali nemaju nikakav značaj, rad s glumcem je suština rediteljskog posla. Repozicioniranje režije u televizijskom procesu je kod nas posao koji mora da se obavi, i to što pre.

Kako objašnjavate fenomen što su serije preuzele primat nad filmovima?
– Pojava kablovskih televizija, a sada i internet televizija, daje autorima fantastičnu kreativnu slobodu. Filmska priča je jako kondenzovana, a serija vam nudi mogućnost da pratite kako serija odzvanja kod publike, kako se razvijaju glumci i njihovi likovi, da otvarate nove teme. Serija je roman 21. veka.

A fenomen sapunica?
– I sapunice doživljavaju svoj kvalitativni pomak. Program koji ide svaki dan je neophodan televizijama, ali na tom polju konkurencija raste i otvaraju se novi tematski krugovi. Ta svakodnevnost sapunice u kriznim i konfuznim vremenima stvara utisak paralelne, a uređene stvarnosti, koja nas, za razliku od stvarnosti, drži u uverenju da je moguć pozitivan ishod.

Rekli ste čak i da su sapunice neka vrsta doktorskih studija za glumca. Na šta ste mislili?
– Radi se o ekstremno napornom poslu. Ponekad glumac radi i po 12 sati snimajući scene iz različitih epizoda, različitog senzibiliteta. To znači da glumac mora fantastično da osvoji lik, zadrži njegovu konzistentnost, a da bude svež pred svaki izlazak pred kamere. Nakon tog procesa nema glumca koji nije napredovao u svom zanatu.

Kada je o teatru reč, ne libite se društvene angažovanosti ni u svojim komadima „Brod ljubavi” i „Pasivno pušenje”, gde se bavite nadmoćnim i licemernim Zapadom i naizgled pasivnim, slabim Istokom.
– To je sasvim prirodno. U svim svojim komadima sam se na ovaj ili onaj način bavio politikom. Moj posao je da budem nezadovoljan vlašću i svetom.

S obzirom na Vaš staž i iskustvo, u prilici ste da analizirate stanje u beogradskim pozorištima. Šta mislite o tome kako ona funkcionišu?
– To je za mene, a rekao bih i za ljude u pozorištu, velika misterija.

Koliko se promenila kulturna politika prema teatru otkad ste Vi bili neposredni deo te pozorišne scene kao direktor Drame u Narodnom pozorištu pre skoro dve decenije?
– Nije se promenila. Nije je bilo, a nema je ni danas.

Jedan ste od retkih ako ne i jedini koji je svojevoljno napustio to direktorsko mesto. Jedan od razloga je bio i taj, kako ste rekli, što Vas nikada nije bilo kod kuće. Koji su bili drugi razlozi?
– Nije bilo drugih razloga. Mislim da smo Bradić i ja imali dve zaista uspešne sezone u Narodnom pozorištu, koje i danas doživljavam kao svoju kuću. Međutim, da biste vodili pozorište, morate mu biti posvećeni do mere koja se meni čini suicidnom. Ja sam pre svega pisac, i previše ljudi oko mene čini me nervoznim.

U čemu je glavni problem naše kulturne scene? Šta Vam najviše nedostaje i šta Vas najviše boli?
– Kulturna scena, kao i čitavo društvo, prožeta je strahom od vlasti, dominacijom partijskih amatera. Stvar koja me najviše boli jeste odliv mlade potencijalne publike. To je gubitak koji se nikako i ničim ne može nadoknaditi. Duhovni bankrot i eskapizam. Borba praznih koncepata.

Da se vratimo Vašoj vokaciji. Može li se u Srbiji solidno živeti od pisanja scenarija?
– Svuda se može solidno živeti od pisanja scenarija, pod uslovom da scenario možete da prodate izvan svog prostora. U celom svetu je u toku panična potraga za idejama i scenarijima. Jedina sitnica koja je potrebna jeste da pišete šest i više sati dnevno, svakog dana, uključujući i crvena slova.

Pišete li nešto sada, scenario za film ili TV seriju?
– Pišem filmski scenario koji će biti u idejnom smislu nastavak „Stada”. Ovoga puta bavim se botovima, najnižim i najopasnijim oblikom ljudskog postojanja.

Da li se lakše identifikujete sa sobom kao scenaristom i profesorom ili kao suprugom i ocem?
– Sve sam to ja i sve to bi trebalo da čini harmoničnu osobu. Što nije moj slučaj (smeh).

Kako Vi živite svakodnevicu obojenu vladavinom poluistina i polulaži? Šta je Vaš odgovor na to?
– Čvrstina sopstvenog ubeđenja, zasnovanog na ozbiljnom promišljanju sveta.

Vaša najveća pasija je?
– Kafa, cigarete, tenis i porodično veče.

BORBA ZA MOĆ JE OČIGLEDNA I U POZORIŠTIMA

Bekjarev je nedavno izjavio da, gledajući domaće TV serije, filmove i reklame, viđa jedna te ista lica, a da se isto dešava i u pozorištima, i da je to jedan zatvoreni krug, te da danas u većini pozorišta glavne uloge igraju isti glumci. Šta Vi mislite, da li postoje interesne grupe koje određuju politiku beogradskih pozorišta?
– Toga je uvek bilo u pozorištu. Pa i samo pravljenje predstave je jedna vrsta zavereničko-sektaške delatnosti. Uprave pozorišta se nalaze u stalnom kompromisu s vlastima i autorima. Negde upravnici idu tako daleko da određuju poželjan ideološki stav koji pozorište valja da propagira. Sve je politika. A kada je politika jednodimenzionalna borba za moć, onda je zapravo sve samo to, borba za moć.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar