RAZGOVORI SA PUTINOM: Ima li pomirenja Rusije i SAD?

RAZGOVORI SA PUTINOM: Ima li pomirenja Rusije i SAD?


Intrigantni dokumentarac Olivera Stouna otkriva umereni optimizam za pomirenje Istoka i Zapada iz vizure prvog čoveka Rusije

„Razgovore s Putinom” Oliver Stoun je radio dve godine, zabeleživši ukupno oko 20 sati intervjua, koje je obavio u više dnevnih seansi u različito vreme i na raznim lokacijama u Rusiji, pa i u tajnim prostorijama Kremlja. Napravio je četiri jednosatna filma, koje je RTS emitovao od 18. do 21. septembra.
Naime, Stoun je tokom dve godine (2015. i 2016) imao priliku da obavi više od deset intervjua s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, uz mogućnost da mu postavlja pitanja po vlastitom izboru. Ovaj izuzetan dokumentarac pruža dubok uvid u Putinov lični i profesionalni život, a vremenski i tematski se dotiče Putinovog odrastanja u doba komunizma, njegovog uspona na vlast, odnosa sa četiri američka predsednika i njegovih iznenađujućih stavova o trenutnim američko-ruskim odnosima.
Stoun je, predstavljajući „Razgovore s Putinom” letos na Sarajevo film festivalu, gde je dobio „Počasno srce Sarajeva”, rekao da ostvarenje o ruskom predsedniku poziv na mir, a na ekrane dolazi u jeku drugog hladnog rata, u zastrašujućim okolnostima u kojima SAD klize u situaciju u kojoj je reakcija Rusije sve verovatnija. I da upravo to žele brojni američki neokonzervativci i demokrate, pristalice Hilari Klinton.
O interesovanju koje su izazvali Stounovi razgovori s Putinom svedoči trejler na „Jutjubu”, koji je pogledalo nekoliko miliona ljudi. U otvorenom razgovoru, ruski predsednik govorio je o „velikoj politici”, o odnosima sa SAD-om, raspadu SSSR-a, ali i o nekim vrlo intimnim porodičnim stvarima.
O tome šta nam je to novo otkrio intervju, tj. Putin, i da li se možemo nadati da to u SAD može da promeni sliku o Putinu i Rusiji, da li je Srbima nešto ponudio ovaj Stounov intervju, koliko je snažna intelektualna struja oko Čomskog, Kato instituta, Stouna i drugih uticajnih ličnosti i institucija u SAD na globalnoj sceni, da li je ovaj intervju naveo neke misleće ljude u svetu na novi ugao razmišljanja o odnosima SAD-Rusija, o Rusiji i Putinu uopšte, šta je bio Putinov cilj kada je pristao na ovaj razgovor, koliko je Stoun, trostruki oskarovac, ovim i prethodnim intervjuima, s Kastrom i Čavezom, kao i svojim angažovanim filmovima, uzdrmao javnost i kakav je efekat postigao, zašto je pozvan na Sarajevo film festival sa ovim dokumentarcem, i u kakvom su se raspoloženju i s kakvom porukom rastali sagovornici, svoje mišljenje su izneli Ljiljana Smajlović, novinarka i kolumnistkinja, Despot Kovačević, doktorand na FPN-u i saradnik Centra za ruske studije, i Ivan Karl, filmski i TV kritičar.
Putin je svojevrsna studija kontrasta u poređenju s drugim zapadnim liderima
Ljiljana Smajlović, novinarka i kolumnistkinja, na interesantan i britak način uvezuje Stounove prethodnike u intervjuisanju Putina, i Stouna, koji se smelo i bez zadrške, ne podilazeći ničijem ukusu, već prateći svoja uverenja, upustio u diskusiju s jednim od najuticajnijih ljudi na svetu, prvim čovekom Rusije, i koji otkriva njegovo, za mnoge novo lice i stavove koje do sada nismo bili u prilici da čujemo.
– Trenutno najveća i najomiljenija „Foksova” TV zvezda Taker Karlson ovih je dana priznao kako mu se nedavno ukazala retka prilika da intervjuiše Vladimira Putina. Odlučio je da je za njegovu karijeru najbolje da šansu – propusti. Zaključio je da bi ga intervju preskupo koštao jer bi kritike bile brojne i nemilosrdne.
Karlson je gledao kako zbog Putina kroz vatrene obruče dva meseca ranije skače druga velika američka TV zvezda. Za razliku od Olivera Stouna, Megin Keli nije bila nimalo naklonjena ruskom predsedniku kad ga je intervjuisala. No, gledaoci zaraženi antiruskom histerijom, koju američka štampa raspiruje protiv Putina, očekivali su od nje da pocepa „ruskog medveda”, slično kao što je uradila Trampu na prvoj predizbornoj TV debati. Kad se to nije desilo, osetili su se izneverenima. Zašto uopšte intervjuišeš Putina ako mu ne možeš ništa?
Zato ne treba potcenjivati rizik kojem se Oliver Stoun izložio. Njegova namera svakako nije bila da pocepa Putina, ali Stoun ionako nikada ne podilazi prosečnom američkom političkom ukusu. Ljudi nekonvencionalnih levičarskih uverenja ne predstavljaju neku naročitu silu u SAD, ali Stoun je holivudski selebriti, režiser čiji se talenat i uspesi ne osporavaju i čija ličnost pleni, bez obzira na njegovu politiku. Njegov je metod da osporava zvaničnu verziju, ali malo ko osporava njegove umetničke pobude, pa i kada se ne slaže s njim. Zato su ljudi poput njega posebno dragoceni „donosioci poruke” za Putina, Kastra i druge lidere koje Zapad demonizuje. Pretpostavljam da bi Putin rado davao intervjue i drugim, „običnim” uglednim američkim novinarima koji nemaju nikakvih simpatija prema njegovoj politici ili su duboko sumnjičavi prema njegovom otporu zapadnoj hegemoniji. Putin je do te mere različit od slike koja se o njemu dugo stvara u Americi da mu svako pojavljivanje u zapadnoj javnosti koristi. Već to što nema rogove predstavlja kontrast uobičajenoj američkoj slici o njemu. U dokumentarcu deluje smireno, kontrolisano, disciplinovano. On je svojevrsna studija kontrasta u poređenju sa zapadnim liderima. Donald Tramp uživa da se pokazuje kao glavni badža u kraju, francuski predsednik Makron troši desetine hiljada evra na šminku i ličnog stilistu, a Tereza Mej ne sme da se suoči sa stanarima zgrade u kojoj je izgorelo više od 80 ljudi, dok Putin kod Stouna razmišlja o Katonu Starijem, a Staljina sagledava u kontekstu Kromvela i Napoleona.
Američki mediji javljaju da je Putin postao popularan u nekim desničarskim krugovima u Americi zahvaljujući imidžu snažnog lidera i njegovim konzervativnim socijalnim uverenjima, tradicionalizmu. Možda je nešto slično na delu i u Sarajevu, gde su novinari ostali zatečeni kada je Stounov film pobedio na glasanju običnih posetilaca filmskog festivala u tom gradu. Sumnjam da je posredi samo antiamerikanizam. Koliko je taj posredni kompliment Putinu razbesneo sarajevski intelektualni krem, vidi se po tome što su uvređeni i poniženi novinari potegli najteže oruđe, najgoru uvredu iz svog repertoara – optužbu da je festival u matičnom gradu „demonstrirao poetiku Emira Kusturice i njegovog festivala na Mokroj Gori”. Putina u Sarajevu intelektualci mrze kao pokrovitelja Srba, ali on nešto govori domaćoj publici što tamošnji novinari ne razumeju ili ne žele da čuju.
Kad je reč o američkim reakcijama na film, najviše me je zabavilo kada je čuveni TV novinar Čarli Rouz intervjuisao Stouna i u jednom momentu mu prekorno rekao: „Dali ste mu priliku da ispriča svoju stranu priče?!” – završava svoju analizu Ljiljana Smajlović.

Nova slika Putina u svetu
Despot Kovačević, doktorand na Fakultetu političkih nauka i saradnik Centra za ruske studije, govoreći za „Ekspres” o tome šta je novo otkrio intervju i da li se možemo nadati da to u SAD može da promeni sliku o Rusiji i njenom predsedniku, rekao je da se intervju s Vladimirom Putinom koji je radio Oliver Stoun može posmatrati višeznačno. O utisku i otkrivanju nečeg novog može se govoriti pre svega iz ličnog ugla. Za dobre poznavaoce ličnosti Vladimira Putina, međunarodnih odnosa i ruskog političkog sistema može se reći da je ovaj intervju samo još jedna potvrda velikog povratka Rusije na svetsku scenu u kreiranju multipolarnog sveta. Slika Putina u SAD-u građena je od njegove pojave, u prvo vreme delimično pozitivna, ali nakon toga jako negativna uz decenijsku negativnu sliku Rusije i ranije SSSR-a, tako da jedan intervju ne može uticati mnogo. Izgradnja imidža i brendiranje lidera, države i nacije su kompleksni procesi koji se teško grade, a još teže razgrađuju ako postanu ukorenjeni.

Stounov je metod da osporava zvaničnu verziju, ali malo ko osporava njegove umetničke pobude, pa i kada se ne slaže s njim

Na pitanje da li je Srbima nešto ponudio Stounov intervju s Putinom, Kovačević ističe da o efektima Putinovog intervjua na Srbiju možemo govoriti na isti način kao i o SAD, samo s potpuno drugačijim epitetima. Kod Srba je izgrađena ideja o Putinu kao prijatelju, zaštitniku, jakom lideru prijateljske Rusije, koji će uvek pomoći pravoslavnu braću. Iako toga nismo možda ni svesni, Putin dobija sve karakteristike novog vizantijskog cara i zaštitnika pravoslavnog sveta, a ideja o Moskvi kao trećem Rimu u velikom opsegu deluje.
O tome koliko je snažna intelektualna struja oko Čomskog, Kato instituta, Stouna i drugih uticajnih ličnosti i institucija u SAD na globalnoj sceni, Kovačević kaže da govoriti o alternativnim idejama u odnosu na preovlađujući tok globalnih kretanja nije jednostavan zahvat. Ističe da postoji lepeza intelektualne kritike, opravdane i neopravdane, na neobuzdane efekte globalizacije. Posebno naznačava da se o globalizaciji može govoriti kao o znatno dužem i širem procesu, a da je ovaj poslednji talas dubinski izmenio svet. Kritika i odgovori na taj talas deluju u određenoj meri kao korektivni faktor, ali da se sam proces globalizacije pokušava korenito promeniti izgleda prilično besmisleno. Snaga te intelektualne grupe koja nikako nije homogena, naprotiv, velika je da se čuje i poštuje, ali nedovoljno jaka i da nešto promeni. Kovačević misli da to nije ni bio smisao ovog Stounovog rada, nego pre svega doprinos razvoju gledanja na situaciju s više strana za znatno širu publiku. Putin je u intervjuu pokazao spremnost za saradnju, što je sigurno uticalo u nekom delu na odmrzavanje ustaljenog mišljenja.
Komentarišući Putinove odgovore Stounu, Kovačević ističe spremnost Vladimira Putina da odgovori na svako pitanje, u čemu i jeste njegova snaga. Delovalo je, kaže Kovačević, u nekim trenucima da je Putinu teže da odgovori na lakša pitanja, a na pitanja o konfliktima i problematičnim temama bio je odlučan i nedvosmislen, pokazujući veliku otvorenost za dijalog. U kritikama zapadnih medija na Stounov račun govorilo se da je Putin dao niz spornih odgovora, npr. o Ukrajini ili kontroli medija, a da Stoun nije ušao u dalju polemiku, nego ih je prećutno prihvatio. Kovačević smatra da se tu pokazala snaga velikog lidera svetskog kapaciteta – da Stouna dovoljno smislenim a možda nepotpunim odgovorom ostavi bez dodatnih pitanja.
Kada je reč o tome šta je bio Putinov cilj kada je pristao na ovaj intervju, Kovačević smatra da je sam Putin rekao ključnu stvar celog intervjua. Na pitanje o demokratiji u Rusiji i da li bi na Zapadu govorili o demokratskoj Rusiji ako bi se on povukao i prepustio novim ljudima da se takmiče u ravnopravnoj borbi na izborima, Putin je rekao da njima nije stalo do toga šta će neko na Zapadu reći, nego do toga da grade jaču i bolju državu. Kovačeviću deluje da je intervju dobrim delom namenjen domaćoj javnosti u Rusiji kako bi se pokazalo da zvanična politika Rusije nije manje razvijena od zapadnih sila, nego da i oni koriste sva sredstva u promociji bolje Rusije. Veruje i da je to osnovni cilj, ali sigurno da ih ima mnogo više, najpre u razvoju meke i pametne moći Rusije.

Putin Oliver Stone intervju RTS (2)Iako toga nismo možda ni svesni, Putin dobija sve karakteristike novog vizantijskog cara i zaštitnika pravoslavnog sveta, a ideja o Moskvi kao trećem Rimu u velikom opsegu deluje

Osvrćući se na Stounov umetnički angažman, i na to da je američki reditelj svojim filmovima pomerao neke vidike, kao i da to ne znači da Holivud i dalje ne veliča ratove koje SAD vodi, Kovačević kaže da je uloga Holivuda u unutrašnjoj i spoljnoj politici SAD-a značajna. SAD na efikasan način koriste sva sredstva za legitimizaciju svojih političkih ciljeva. Holivud je imao značajnu ulogu i u američkim izborima, ali iako im pobeda Trampa ne ide naruku, važno je istaći da kandidat Tramp i predsednik Tramp nisu ista figura. Stabilne demokratije i izgrađene institucije u velikoj meri utiču na odluke i ponašanje svakog pojedinca, smeštaju ga u jedan okvir koji mu daje granice delovanja. Demokratska stabilnost uvodi svakoga u okvire koji mu nameću upotrebu svih dozvoljenih sredstava u održavanju vlasti i zvanične politike.
U osvrtu na Stounovo predstavljanje „Razgovora s Putinom” letos na Sarajevo film festivalu, gde je dobio „Počasno srce Sarajeva”, i na pitanje zašto je baš Stoun baš sa ovim filmom bio pozvan i nagrađen u Sarajevu, Kovačević smatra da je uvek bolje, iz ugla SAD, da to bude u Sarajevu nego u „Kodak teatru” (Dolbi teatru) i kaže da ga raduje da se i ovako značajni filmovi prikazuju u regionu.
Stoun i Putin su svoje dvogodišnje susrete završili u prisnom tonu, pri čemu je Putin rekao Stounu da treba da očekuje posledice kao da ga je neko tukao, a Stoun je odgovorio da su mir i razumevanje u svetu vredni batina. Mi se pitamo da li možemo verovati da će vredeti, a Kovačević zaključuje da je Stoun rekao da je često trpeo napade i da mu to neće teško pasti. Bez obzira na to koliko je ko uspešan u svom poslu, Kovačević misli da svakom čoveku imponuje razgovor s predsednikom Vladimirom Putinom. I da je vredelo to što je Putin u više navrata rekao „naši zapadni prijatelji”, „naši američki partneri” te da to govori o saradnji zarad mira u svetu i zajedničke borbe protiv terorizma. A Kovačević se nada da će vredeti i u drugim domenima.

Putinovi dnevnici
Ivan Karl, filmski i TV kritičar, komentariše umetnički aspekt ovog intervjua, poredi uloge sagovornika, kao i političku angažovanost reditelja Olivera Stouna, čoveka koji je u više navrata pomerao granice.
– Hladni rat je simbolično završen rušenjem Berlinskog zida, nestankom tzv. Istočnog bloka, krvavim i dirigovanim razbijanjem neutralne Jugoslavije, a zvanično formalnim raspadom SSSR-a na veliku i ekonomski nokautiranu Rusiju i desetine malih bivših sovjetskih republika koje su 1991. formirale labavi savez čijeg imena se više niko ne seća, Zajednica nezavisnih država. Da li je za to odgovorniji Mihail Gorbačov, koji je, poput generala Veljka Kadijevića ovde, prokockao šansu da spase otadžbinu, ili Boris Jeljcin, koji je prigrabio ogromno breme odgovornosti i čitavu deceniju držao Rusiju u raljama domaćih oligarha, zavisnu od skupe strane pomoći? Ako je Jeljcin bio taj koji je napravio veću štetu, onda je jednim potezom prvog dana 2000. iskupio sve svoje grehe. Izborom Vladimira Putina za svog naslednika. Bila je to duboko promišljena odluka jer je, iako zdravstveno načet, vrlo dobro znao karakter i osobine čoveka kome ostavlja posrnulu zemlju na upravljanje. Političkim testamentom je izvukao stvar i elegantno Zapadu vratio sve što mu se taložilo na duši.

„Razgovori s Putinom” ponuđeni su RTS-u od lokalnog distributera i, zahvaljujući ažurnosti Javnog servisa, milionski auditorijum u Srbiji bio je u prilici da ih prvi odgleda u regionu. Uz cenu po epizodi koja je bila nešto niža od cene najjačih stranih serija, poput „Birmingenske bande”, i broj sati u udarnim terminima, ovaj projekat je bio veoma isplativ

Drugi hladni rat uveliko traje, možda je i intenzivniji nego prvi. Više je žarišta i otvorenih pitanja, različiti interesi se i dalje ukrštaju, samo je nasuprot SAD na sceni ponovo jaka Rusija, koju danas predvodi Vladimir Putin, nesumnjivo najuticajniji svetski državnik i političar, neko ko zna postojeća i izmišlja nova pravila igre i predstavlja tas na vagi koji garantuje preko potrebnu ravnotežu na globalnoj pozornici moći. Ovo ne govorim s pozicije rusofila. Štaviše, odrastao sam na američkoj pop kulturi i kinematografiji, čiji se znameniti autor Oliver Stoun konstantno bavi preispitivanjem unutrašnje i spoljne politike zemlje („Vod”, „Rođen 4. jula”, „Džej Ef Kej”, „Nikson”, „Volstrit 2″, „Snouden”).
On to čini inteligentnije od politički angažovanijeg Majkl Mura, koji udara pravo u glavu. Stouna više privlače kontroverze, teorije zavere i alternativna tumačenja događaja koji kroje sudbinu ljudi onima koje beleži zvanična istorija. Medij koji daje znatno više prostora, vremena i resursa za takva istraživanja jeste televizija, čijem zlatnom dobu svedočimo, pa je bilo očekivano da Stoun tu preseli svoj rad. Najpre dokumentarnom serijom „Neispričana istorija”, potom tet-a-tet intervjuima s omiljenim negativacima Stejt departmenta – Fidelom Kastrom i Ugom Čavezom. „Razgovori s Putinom” su kulminacija i logičan završetak tog novog opusa.
Posle prvog gledanja filma „Razgovori s Putinom”, utisak je da je ruski predsednik pojeo svog ispitivača u svakom kadru. Pitanja koja je reditelj postavljao bila su očekivana jer su detaljno pretresla sve što je na meniju međunarodne političke zbilje. Kada je atmosfera to dozvoljavala, a takvih trenutaka je bilo jer su tokom dve godine sporadično održavali višesatna snimanja, Stoun je išao korak dalje i oprezno zadirao u privatne i škakljive stvari, ali bez potpitanja tamo gde su možda bila potrebna jer je Putin bio superioran u kompletnom nastupu, od držanja, smirenosti i smernosti, do gestikulacije i govora tela. Nije odao ništa što nije želeo. Vladao je situacijom više nego njegov ispitivač, iako bi trebalo da bude obrnuto jer je voditelj taj koji treba da diriguje čitav proces. Na ozbiljne teme, Putin je bio hladan kao špricer, sa ubedljivom argumentacijom na svaki zarez iz pitanja, a nasmejan i veoma šarmantan s manirima pravog gospodina kada se za to pruži i najmanja prilika.
Za oči običnih smrtnika bilo je ekskluzivnih detalja kada su kamere ulazile iza zidina državnih i rezidencijalnih zdanja u kojima živi i radi ruski predsednik, beležeći kako izgleda njegovo neposredno okruženje, četvorosobni kabinet, kontrolni punkt odakle se kao na dlanu prati funkcionisanje svih službi i organa u zemlji, ali i prostorije u kojima se Putin opušta i odmara i kakav je kada vozi kola ili igra hokej.

Putin Oliver Stone intervju RTS (1)Putin je bio superioran u nastupu, što je pokazivao držanjem, smirenošću i smernošću, gestikulacijom i govorom tela. Nije odao ništa što nije želeo. Vladao je situacijom više nego njegov ispitivač, iako bi trebalo da bude obrnuto

Na kraju su se srdačno pozdravili, kao dobri prijatelji i saveznici, što nije bio slučaj pri prvom susretu, u rukavicama. Važna poruka je posredstvom imena i ugleda Olivera Stouna poslata zapadnom svetu, tj. zemljama partnerima, kako ih Putin oslovljava. Da li se Stoun sam javio Kremlju ili ga je neko odande dozvao, nikada nećemo saznati. Ne verujem da je sve radio samo iz znatiželje. Neko je ovo morao da plati – konstatuje Karl.
Reklo bi se da je opšti zaključak naših sagovornika, kao i većine koja je odgledala Stounov intrigantni dokumentarac, da je Vladimir Putin svojim ozbiljnim, državničkim ali otvorenim i konkretnim odgovorima uspeo da prikaže sebe u novom svetlu kao pristupačnog, simpatičnog, povremeno duhovitog i neposrednog čoveka i sagovornika Zapada, odnosno da popravi svoj imidž, kao i da razbije mnoge predrasude o Rusiji i sebi na Zapadu.

SPOJ STOUN-PUTIN PRIKOVAO POLA MILIONA GLEDALACA ZA RTS

U želji da saznamo kako je Javni servis došao do ovog ekskluzivnog intervjua i kakvo je interesovanje gledalaca bilo, obratili smo se uredniku Filmskog i stranog serijskog programa Nikoli Popeviću. On nam je rekao da je ovaj dokumentarac ponuđen RTS-u od lokalnog distributera i da je zahvaljujući tome milionski auditorijum u Srbiji bio u prilici da ga odgleda prvi u regionu, a posle Amerike, Rusije, Kine, Australije, Nemačke, Britanije, Španije, Francuske, Belgije, Holandije, Švedske, Danske, Poljske, Češke… U regionu su za prikazivanje bile zainteresovane još Republika Srpska i Makedonija.
– RTS i ja uvek tragamo za nečim ekskluzivnim, a zašto ne i provokativnim. Vladimir Vladimirovič Putin u Srbiji, osim toga što je reč o jednom od najuticajnijih svetskih državnika, ima i status superzvezde, kojom se jedni otvoreno oduševljavaju, a drugi je grubo osporavaju. Pošto su se ovog leta pojavili intervjui koje je uradio Oliver Stoun, jesen je prepoznata kao idealan trenutak da ih Javni servis prikaže. Ne treba zaboraviti ni kultni status Olivera Stouna u Srbiji, ostvaren kako zbog filmova, tako i zbog antiglobalističkog stava, otvorenog doticanja kontroverznih tema, kritika upućenih američkoj politici i intervjua sa upečatljivim političarima levog usmerenja. Spoj Putin-Stoun kod srpske publike, narodski rečeno, ne može da omaši.
Licenca je RTS-u počela u septembru, i za dve nedelje dostavljen nam je materijal iz SAD. Urađen je prevod, obavljena je supervizija i dodati su potpisi na srpskom. Kada se uzme u obzir to da je cena po epizodi bila nešto niža od najjačih stranih serija, poput „Birmingenske bande”, i broj sati u udarnim terminima, ovaj projekat je bio veoma isplativ.
„Razgovore s Putinom” svakodnevno je pratilo 400.000-500.000 ljudi, dok se u program naknadno uključivalo još 800.000-900.000 gledalaca. Zanimljivo je da je tzv. brzu reprizu, emitovanu istog dana između pola dva i pola tri uveče, pratilo između 40.000 i 50.000 ljudi. I nakon svega, na RTS 2, u reprizi, u celosti je intervjue ispratilo 150.000-200.000 gledalaca – zaključuje Popević.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar