SAKRIJ SE U OSAMU, ALI SAKRIJ I OSAMU

SAKRIJ SE U OSAMU, ALI SAKRIJ I OSAMU


 Nagrade su postale uzrok gorčine, omraze i surevnjivosti među piscima. Izgleda da o tome najviše znaju nagrađeni i oni koji nagrade daju. Činjenica je da su neki pisci (naročito dečji) poput razmažene dece nakupili toliko nagrada da je to postalo degutantno i smešno. Često je u opticaju maksima Svetog Tome Akvinskog: vrlina je samoj sebi plata. Shodno tome, i svaka kreacija je nagrada po sebi

,,Moglo bi se govoriti da sam u dobitku. Kroz prozor gledam uvek isti, nikad isti predeo: dve trećine neba, jedna trećina zemlje”, stihovi su kojima Rade Tanasijević počinje svoju autopoetičnu pesmu ,,Dobitak”. Ovaj pesnik, koji je postao gotovo kultni po svojoj izolaciji i izopštenosti iz formalnih i malograđanskih literarnih krugova koji čine veći deo savremene književne scene, svoj vek provodi u jednom selu nadomak Obrenovca, strpljivo poput Volterovog Kandida obrađujući svoj vrt. I pesmom sluti: ,,Moglo bi se govoriti da sam u dobitku. Ništa od onog što je moje ne prelazi okvir ovog prozora.”

Prvu zbirku pesama ,,Potpor” objavili ste s nepunih 40 godina. Da li je ikad kasno početi s pisanjem ili se može samo nespretno poraniti?

– Azbuka pripada svima. Počeo sam da pišem u mladalačkim danima. A prvu zbirku objavio sam u 38. godini života. Mnogi pesnici (da ih ne nabrajam) odrekli su se svojih prvih knjiga. Neki autori se stide svojih prvih radova, a možda se i ti epigonski stihovi stide svojih autora. Jer prve pesme nose energiju koju kasnije rutina, zanatsko umeće i veština potpuno iscrpe. Postoje pisci poput Pesoe, koji su za života objavili tek fragmente, a sada su klasici evropske književnosti. Primer Kafke je začuđujući i u sadašnjem dobu potpuno beskoristan. Pišite i ne čekajte zlatan trenutak, objavite sada. Vreme se ubrzava na naše oči.

Kažete, ,,poezija veruje samo prvom licu jednine i samo prezentu. Izvan toga počinje prostor manipulacije”. A šta je unutar tog prostora?

– A šta je unutar? Preteško pitanje. Unutra je naše suštinsko, neporecivo biće. I teško izrecivo saznanje (ne zamerite na ovoj slučajnoj, banalnoj rimi). Jedan relevantan udžbenik iz psihijatrije daće nam niz egzaktnih činjenica o depresiji, strahu, usamljenosti… Ali istinski govor o svemu tome ostaje zapreten iza devet brava. Tu je poezija da bar nasluti u slikama ono što je zajedničko mnogima od nas. Uvek imam na umu stih iz „Ljupkog plavetnila” koji glasi: „Čovek pesnički stanuje na zemlji”. I ovaj Helderlinov stih čuvam kao univerzalni odgovor na svako pitanje.

Vaše pesme, između ostalog, odlikuje snažan i živ dijalog s različitim autorima iz kanona srpske i svetske književnosti. Vodite li se Eliotovom mišlju da značaj pesnika proizilazi iz njegovog odnosa prema tradiciji i mrtvim pesnicima i umetnicima, i koja su imena u istoriji pisane reči nezaobilazna?

– Još je Rilke pisao da je poezija književno i literarno iskustvo. I da nema pisanja iz malog prsta (Danilo Kiš). Nemam formalno književno obrazovanje, i navođenje imena bez kojih se ne može u književnosti izazvalo bi priličnu konfuziju kod mladih čitalaca. Znam da sam iz biblioteke izlazio naherene glave jer sam ponekad satima iščitavao naslove ispisane na hrpi knjiga. A naslov zaista jeste monolog suštine (Šopenhauer).

Za prvu zbirku pesama ste nagrađeni „Nolitovom” nagradom za 2001. godinu. Kakav je Vaš stav prema književnim nagradama, idu li one uvek u prave ruke?

– Nažalost, nagrade su postale uzrok gorčine, omraze i surevnjivosti među piscima. Izgleda da o tome najviše znaju nagrađeni i oni koji nagrade daju. Činjenica je da su neki pisci (naročito dečji) poput razmažene dece nakupili toliko nagrada da je to postalo degutantno i smešno. Često je u opticaju maksima Svetog Tome Akvinskog: vrlina je samoj sebi plata. Shodno tome, i svaka kreacija je nagrada po sebi. Ali ne lažimo se. Sve želi da se ovaploti, svaki trud traži priznanje, makar to bila plaketa nekog lokalnog pesnika u nekoj usnuloj varošici. Istinski pesnici znaju da ih poezija može samo učvrstiti u još većoj nesigurnosti. Moja najveća nagrada je moj nadimak – Pesnik. Rade Tanasijević Pesnik. Poznavao sam čoveka čiji je nadimak bio Lopov. Samo zato što je krao. Dakle, sve po zasluzi. Dajte mi nagradu i nikad neću posumnjati da je nisam zaista zaslužio.

U Vašoj biografiji po pravilu piše da ste poreklom iz sela Draževca kod Obrenovca, da tu živite i da se bavite zemljoradnjom. Katkad kažu ,,pesnik sela, naive”. Smetaju li Vam takve kategorizacije i koliko je Vaš habitus odredio poetiku? Vidite li sebe kao asketskog pesnika, pesnika samosvesne izolacije?

– Ne smeta mi ta predrasuda koja je stvorena o meni. Profesori Dragiša Vitošević i Vladeta Košutić šezdesetih godina prošlog veka okupili su oko časopisa „Raskovnik” sjajne pesnike sa sela poput Dobrice Erića, Srboljuba Mitića, Milene Jovović, Pauna Petronijevića… Sve to krunisano je dvema antologijama, „Orfej među šljivama” i „Pastir traži dno neba”. Naivno slikarstvo dalo je sjajne slikare poput Jože Tisnikara, koji odavno ulazi u koordinate modernog evropskog slikarstva. Moji uzori su na drugoj strani. Ali o tome drugi put. Da, izabrao sam put samoizolacije. Na način kako o tome govori Sveta Tereza iz Avile: „Sakrij se u osamu, ali sakrij i osamu”.

 

Ceo intervju sa književnikom Radetom Tanasijevićem možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji se od petka nalazi u prodaji na kioscima

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar