SLOBODA GOVORA JE PREŠLA U PLJUVANJE

SLOBODA GOVORA JE PREŠLA U PLJUVANJE

ENES HALILOVIC,KNJIZEVNIK,DOBITNIK NAGRADE ZA ZBIRKU PESAMA ZA 2014god. :"ZIDOVI" NARODNO POZORISTE Beograd 11.03.2015 FOTO:Zoran Jovanovic Maccak


Sloboda misli zaista postoji u svakom mozgu, ali ona dolazi do izražaja tek slobodom govora, koja postoji samo kod retkih pojedinaca koji su spremni na žrtvu

Nikada pisci nisu propali zato što su rekli manje nego što treba; za sva književna dela koja su pala sa ivice smisla, zajednički sadržalac je to što su pisci pričali više nego što treba, kaže Enes Halilović u svojoj novoj pripoveci „(Dve) borove šišarke” i dodaje da „čak i ako ne dopričaš priču, čak i ako ne dovršiš pesmu – ostane nešto što je moguće domaštati”.

Da li je piscu sve dozvoljeno ili se u ovoj Halilovićevoj misli krije ključ razumevanja savremene književne scene. Koliko je u svojim knjigama otkrio, a koliko je prećutao i zbog čega. Pisac koji se u romanu ,,Ako dugo gledaš u ponor'” uhvatio u koštac s poslednjom decenijom dvadesetog veka u želji da na pozornici užasa prikaže otisak konteksta i okolnosti na pojedinca, na njegov život i sudbinu, susreo se pri konstrukciji romana s mnogobrojnim dilemama i odlukama. Da li je književna scenografija beskompromisno otrgnuta od stvarnosti ili se Halilovićev poetski svet gradi isključivo na ravni fikcije i mašte…

IMG_0531 Amaterizam u književnosti je kao šuga na telu. Čim se pojavi negde jedna tačka, čovek je postao šugav

Verujete li u slobodu govora?

– Sloboda misli zaista postoji u svakom mozgu, ali ona dolazi do izražaja tek slobodom govora, koja postoji samo kod retkih pojedinaca koji su spremni na žrtvu. Sloboda govora kao politički pojam je izlizana fraza, jer nigde na svetu ne postoji sloboda govora u medijima. Što se pak tiče slobode govora na društvenim mrežama, to je svuda u svetu otišlo u drugu krajnost, u pljuvanje. Nema pravila kojima se to reguliše, i svako u javni prostor može uneti najteže reči; kao kad bi svako mogao uneti u avion sablju ili pušku. Svi mediji ovog sveta tretiraju četiri vrste informacija: istinu, laž, poluistinu i ono prećutano. Laž nije opasna koliko poluistina, jer laž je lakše prepoznati. Čovečanstvo vrvi od poluistina. U njima je otrov.

Da li sloboda prestaje da bude važna tema u ovo vreme, kada je svet okupiran potrošnjom?

– Sloboda je skrajnuta kao tema. Postoji svega desetak država s punim suverenitetom, koje ne moraju da se povinuju nikakvom spoljnom faktoru i koje su jače od svakog unutrašnjeg faktora. Ako postoji desetak slobodnih država, verovatno postoji i desetak slobodnih pojedinaca u današnjem svetu. Tu ne računam ludake, jer njih je oslobodila njihova bolest.

Gde vidite Srbiju na kulturnoj mapi Evrope?

– Snaga kulture u Srbiji se, pre svega, ogleda u snazi publike i potencijalu koji ima Sajam knjiga u Beogradu. Srbija nema ozbiljnu strategiju za prezentaciju kulture Evropi i svetu, koji je daleko veći od Evrope i sve više poklanja pažnju konzumaciji umetnosti. I kad bi postojala strategija, pitanje je ko bi to realizovao. Kao i u građevinarstvu, potreban je i dobar arhitekta i dobar izvođač radova. Srbija greši što sve više novca ulaže u film, jer u poslednjih dvadesetak godina 95 odsto filmova je obično smeće, budalaština, dosada… Treba izmeniti princip podrške filmu: prvo dobar film pa onda podrška, a ne podrška pa smeće od filma. Treba osnažiti plasman najboljih knjiga kod najboljih stranih izdavača, treba organizovati kampove za mlade prevodioce da što više borave u Srbiji kako bi prodrli u tajne jezike… Neka po svetu putuju kolektivne izložbe najboljih likovnih dela. Više pažnje se poklanja sportu nego umetnosti, sportistima se daje više nacionalnih penzija. Profesionalni sport kvari ljude, u sportistima budi oholost i sebičnost, a u navijačima mržnju.

Pisac, budući da objavljivanjem svoje delo daje na uvid velikom broju ljudi, istovremeno iskazuje svoj stav i mišljenje o određenim društvenim fenomenima i pojavama, ali i vrši određeni uticaj na recipijenta. Stoga sa svakim ozbiljnim bavljenjem književnošću dolazi i velika odgovornost. Kome se obraćaju Vaša dela?

– Pisac je kao donator sperme. On ne zna koja će žena uzeti njegovo seme i ne zna ko su mu deca, a ovaj ne zna ko će mu čitati knjige i koje će se ideje roditi iz tog čitanja. Neka pisac govori onako kako misli da treba, a reč će putovati tamo gde treba.

Imate li utisak da opada broj književnih čitalaca?

– Nemam brojke. Postoje i dalje pasionirani čitaoci. Veliki problem ove zemlje je što sami prosvetni radnici maltene izbacuju lektiru iz škole. Kad ste čuli da je neko dete ponavljalo razred jer je imalo slabu ocenu iz književnosti? A tvrdim da lektiru ne pročita ni pet odsto učenika. Ako dete izađe iz škole, a ne postane čitalac, to je i lična i kolektivna tragedija. Bez obzira na to da li je neko pekar, inženjer ili vodoinstalater, ako se ne druži sa knjigom, svi su na gubitku.

Godinama slušamo da se u umetnost i kulturu u Srbiji ne ulaže dovoljno sredstava. S druge strane, primetno je da kvalitet ustupa mesto kvantitetu te da je razlika između pisca i skribomana sve tanja. Šta će od svega toga ostati?

– Skribomana je uvek bilo, ali sada su na svakom koraku. Ima skribomana koji ništa ne čitaju jer po ceo dan pišu. A ima i skribomana koji istovremeno čitaju i prepisuju. Jedan lokalni tip je nedavno objavio maltene kopiju moje knjige ,,Zidovi”. U naslovu je kombinovao dva moja naslova i postao epigon mog stila. Uzimajući moju temu i oponašajući moju fascinaciju, kopirao me bez stida. Takvih ima u svakom gradu, ima ih sve više, ali oni nisu glavni društveni problem. Glavni problem je to što književna kritika, koja je uglavnom lažna i interesna, pokušava ne da od osrednjih pravi velika dela, nego da od malih napravi velika dela. Čitaoci su zbunjeni, naročito kada neko priznanje dobije loša knjiga. Dakle, loši kritičari teraju čitaoce od knjiga.

Zbirka „Zidovi” organizovana je oko naslovnog motiva i ukazuje na sve one margine i prepreke koje je ljudska civilizacija stvorila. Da li su granice neophodne i gde je književnost u tom sistemu?

– Ovaj svet su obeležili zidovi i granice, ali nije bilo tako na samim počecima. Države su izmišljotine, samim tim izmišljotine su i državne granice. Zidovi su svuda oko nas. Eto, Orban je podigao zid od žice oštre kao žilet. I Tramp podiže zid kako bi zaustavio ljude koji imaju za nijansu tamniju kožu. Politika je sazdana od zidova, ali nevidljivi zidovi postaju sve veći jer i same državne granice i granice među narodima postaju manje bitne, a sve više raste zid između bogatih i siromašnih, koji je nevidljiv. On postoji i unutar porodica, unutar gradova, unutar država…

Knjiga „Ako dugo gledaš u ponor” podnaslovom je žanrovski određena kao dijalog o praznini. Scenografiju tog romana režirao je dvadeseti vek, koji je na odlasku ostavio trag u svesti balkanskih naroda. Ima li uopšte razgovora sa ambisima koji nas okružuju i koji su urezani u sećanje ili se može samo govoriti o njima?

– Umetnost se kreće po moru iskustva. Kreće se između Scile doživljenog i Haridbe naslućenog. Svaka istinska umetnost je plod bola i zanos nade. Svaki umetnik neka govori o svom ponoru, jer umetnost je privilegija, a svedočiti o vremenu, to je dužnost umetnikova.

Razvoj književnosti često je bio obeležen velikim tragedijama i ratovima. Nakon Prvog svetskog rata književnost je uzvratila avangardom, nakon Drugog svetskog rata je stala u službu vladajućoj partiji. Kako Vi vidite književnost nakon devedesetih?

– Kad su umetnici u pitanju, svaki narod mora da bude oprezan, jer među umetnicima postoje, i uvek su postojale, razne hulje koje brinu samo o plasmanu svoje umetnosti. Umetnici, uglavnom, kad brane nekoga, brane ga zato što očekuju nešto od nekog trećeg, očekuju priznanja, novac za svoje projekte i medijsku pažnju. Umetnici vrlo često pristaju da budu maska ideologije radi lične koristi. Kad bih u svom dvorištu sada našao ležište s milion galona nafte dnevno, mislite li da bih je mogao crpiti i prodavati? Odmah bi neko došao i proglasio me za globalnu opasnost i oteo mi to ležište. I koji bi me umetnik branio? Koga su to odbranili umetnici? Sto miliona crnih robova je bačeno sa brodova u Sredozemlje i Atlantik jer su umrli u putu iscrpljeni i bolesni. Gde su knjige i filmovi o tome? To ne pominju ni potomci belih robovlasnika ni potomci onih crnih robova koji su preživeli putovanje u ropstvo. Čak 99,99 odsto umetnika današnjice nije savest vremena i naroda, nego obični kalkulanti.

Poznato je da smatrate da književnost ne pripada nijednoj naciji i da Vam nacionalnost pisaca nije od značaja pri izboru literature. Predstavljali ste našu zemlju u inostranstvu na čuvenim sajmovima knjiga, tribinama i javnim nastupima širom sveta. Kakva su Vaša iskustva i da li ste ikada bili izdvajani zbog svog porekla?

– Ponosim se svojom sudbinom, svojim osećanjima, svojim imenom, ali sam ponosan i na državu Srbiju, koju sam predstavljao mnogo puta u svetu na raznim festivalima. Srbija, kao i svaka država, ima dobre i loše ljude, pametne i manje pametne, ali u Srbiji postoje čarobni čitaoci. Čarobna publika! Kada se sretnem sa publikom na književnim večerima širom Srbije, u Topoli, Obrenovcu, Priboju, Kikindi, Nišu, Kruševcu, Kragujevcu, Velikoj Plani, Beogradu… srećan sam što postoje takvi radoznali i otvoreni ljudi i što živim među njima. Verujte mi, svuda srećem dobre ljude, u Makedoniji, na Kosovu, u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori… Nesrećni balkanski narodi, koji su postali taoci kapitala.

Dolazite iz džins-prestonice Srbije, Novog Pazara, a Vaša dela, prevedena na mnoge jezike, stižu i do najudaljenijih krajeva sveta. Postoje li u Srbiji podele na beogradske i provincijalne umetničke krugove i, ako postoje, koje su posledice takvih grupisanja?

– Ne, ne postoje, jer internet je pomogao da se izbriše granica između prestonica i ostalih gradova. Čak mislim da je danas prednost ne živeti u prestonici. Pogledajte Aleksića, Bešića, Šaponju, Matovića, Belog Markovića, Nedeljkovića, Jelenkovića… ne žive u Beogradu i ništa im ne fali. Postoji samo jedna podela, na pisce i nepisce.

Vaša ,,Čudna knjiga” puna je tragičnih i zazornih ljudskih sudbina. U kojoj meri Vaša književnost korespondira sa stvarnošću i na koji način?

– Stvarnost živi u mojim knjigama kao što šumeća tableta postoji u čaši vode.

Jednom prilikom ste rekli da književni časopisi čine krvotok književnosti. Osnivač ste književnog časopisa ,,Sent” i veb-časopisa za književnost ,,Eckermann”, a svoja dela ste objavljivali i u mnogobrojnim književnim magazinima. Da li periodika i dalje ima snagu da prikaže književnu stvarnost našeg doba?

– Periodika ima značaj među samim piscima, ali mnogi časopisi su propali kao što su propale fabrike, brendovi, konzorcijumi… Uloga časopisa nije samo da poveže pisce i publiku već i da nametne ukus suzbijanjem neukusa. Dovoljno je znati šta nije književnost pa ćemo znati i šta jeste. Ako diletanti zauzmu prostor u časopisima i udruženjima, oni ih odmah obesmisle. Amaterizam u književnosti je kao šuga na telu. Čim se pojavi negde jedna tačka, čovek je postao šugav. A šuga se širi, teži da celu kožu izbuši kao rešeto.

Autor ste više od deset naslova, pišete od sredine devedesetih, kada je i objavljena Vaša prva zbirka pesama „Srednje slovo”. Šta Vam je od tada književnost dala, a šta oduzela?

– Ništa mi nije dala, niti mi je išta uzela. Ja sam književnosti davao sebe. Moje bogatstvo su knjige koje sam pročitao. Ta sudbinska potreba da čitam, da slušam šta su pričali ti čuveni pripovedači koji su nekad davno živeli negde… pa svi ti pesnici koje sam čitao besplatno su mi dali esenciju svojih životnih tokova. Novinarstvo mi je bilo teško jer sam želeo istinu, a kod nas u Novom Pazaru političari vešto zatvaraju oči pred istinom. Ipak, novinarstvo je za mene bilo korisno jer sam upoznao ljude i njihove najniže strasti, licemerstvo, demagogiju, sebičnost, kleptomaniju…

Kažu da je devetnaesti vek bio vek knjige, dvadeseti vek filma, a da je dvadeset prvi vek doba interneta. Kako Vi vidite budućnost literature?

– Ja ne znam budućnost, ali živim sadašnjost. Internet je kao i svaka korisna stvar, još jedna mogućnost koja može biti iskorišćena za dangubu. Dobri pisci i dobri čitaoci postoje i postoji detelina sa četiri lista, mada je retka. Što bi rekao Milisav Savić, još ima nade, još se pričaju priče.

Vaše bavljenje književnošću katkad ide šire od stvaralačkog angažmana, često učestvujete na tribinama i književnim večerima, organizujete književne radionice, kao i kurseve kreativnog pisanja. Ima li među mladim ljudima talentovanih autora i budućih velikih pisaca?

– Talentovanih ima! I imaju rezultate. Moja želja je, kada umrem, da niko ne može tvrditi kako sam držao neku bravu i nekome vrata zatvarao. Želja mi je da otvorim vrata mlađima od sebe, želim da se afirmišu i povežu. Ne moraju da se vole, ali tražim da se poštuju. Deset polaznika mog kursa kreativnog pisanja objavilo je knjige, a nikada nisu platili nijedan čas. Mogli su samo da dobiju neku knjigu na poklon. Nisu dužni da mi kažu hvala, jer svoj angažman doživljavam kao dužnost.

Šta savetujete piscima početnicima?

– Umetnost je nemir i mora se kontrolisati disciplinom. Moji saveti su vrlo jednostavni. Ujutru ustati što ranije. Stupiti u brak što ranije. Konačan sud o ljudima donositi što kasnije.

A šta biste posavetovali mladom Enesu Haliloviću, koji tek počinje da piše?

– Vaše pitanje je bolno jer me goni da razmišljam o svojim greškama i brzopletostima, o nestrpljenju. Mnogo šta bih rekao mladom Enesu, ali počeo bih od toga da treba hitno da baci cigarete.

 

Prevođen na 18 jezika

Enes Halilović je rođen 1977. godine u Novom Pazaru, gde i danas živi. Literarnu karijeru započeo je pesničkom zbirkom „Srednje slovo”, koja je objavljena s početka 1995. godine, a koja je nedavno doživela drugo izdanje. Pored ove pesničke zbirke, Halilović potpisuje i knjige poezije „Bludni parip” (2000, 2018), „Listovi na vodi” (2007, 2008, 2009), „Pesme iz bolesti i zdravlja” (2011) i „Zidovi” (2014, 2015), kao i knjigu izabranih pesama pod naslovom „Lomača” (2012). Kao pripovedača i romansijera možemo ga upoznati u zbirkama priča „Potomci odbijenih prosaca” (2004), „Kapilarne pojave” (2006) i „Čudna knjiga” (2017, 2018) te u romanima „Ep o vodi” (2012) i „Ako dugo gledaš u ponor” (2016, 2017). Halilović potpisuje i drame „In vivo” (2014) i „Kemet” (2010), kao i koautorsku terensku zbirku „Zagonetke” (sa Elmom Halilović, 2015). Pored toga, zaslužan je za pokretanje časopisa za književnost, umetnost i kulturu ,,Sent” i veb-časopisa za književnost ,,Eckermann”.
Prevođen je na osamnaest stranih jezika, a za rad je nagrađen Zlatnom značkom za doprinos kulturi, kao i književnim nagradama ,,Branko Miljković”, ,,Đura Jakšić”, ,,Meša Selimović” i „Stevan Sremac”, a za urednički rad u „Sentu” je dobio nagradu ,,Sergije Lajković”.

3 komentara

Dodajte Vaš komentar
  1. 1
    Hara Davan

    Enes Halilović j ne samo izvanredan pisac nego i kompletan čovek. Zato ste izabrali pravog sagovornika za ovu temu. Halilović je po svome habitusu slobodan čovek pa ima duboko proživljeno iskustvo ove vrednosti koja nas određuje kao ljudska bića. I ne treba mu tražiti primer u svetskoj književnosti jer ja apsolutno autentičan. On stanuje u jeziku i zato mudro preporučuje kakva treba da bude naša kulturna strategija.

  2. 3
    Milunika Mitrovic

    Malo je reci kompletan pisac i covek, izuzetan, neponovljiv pesnik duše jezika i bola Enes Halilović!

+ Ostavite komentar