STAVI PRAVU PESMU NA PRAVO MESTO

STAVI PRAVU PESMU NA PRAVO MESTO


Mladi znaju sve naše hitove i još uvek pevaju „običnu ljubavnu pjesmu, što kraja nema, a ni početka“. Neverovatno. To je dokaz da moje pesme žive i da su žilave, da ih ne guta zaborav. Pretpostavljam da je to želja svakog umetnika, da traje, a možda je i podsvesna težnja čoveka za besmrtnošću

Generacije koje su stasavale uz novi talas pamte ga po koncertima kada je prašio s „Parnim valjkom“, bendom koji je osnovao zajedno sa Akijem i Husom, i s kojim je imao prve svirke u našoj prestonici, dok je poslednjih šest nezaboravnih nastupa izveo sa „Azrom“ 1989. u Domu omladine i SKC-u. Reč je, naravno, o Jurici Pađenu, frontmenu „Aerodroma“, koji se razvijao u sjajnog muzičara inspirisan genijalnošću „Bitlsa“ i koji ove godine sa svojim bendom obeležava četiri decenije na sceni. On je i autor hitova „Stavi pravu stvar na pravo mjesto“, „Obična ljubavna pjesma“, „Fratelo“, kao i brojnih drugih. Jurica je ujedno i vrlo traženi gostujući studijski muzičar mnogim hrvatskim izdavačima, zapažen kompozitor mnogobrojnih hitova drugih izvođača, što dokazuje njegovo pojavljivanje na više od 30 albuma, kako na regionalnom, tako i na svetskom tržištu.

Ova rokenrol legenda nekadašnje YU muzičke scene, koja tvrdi da se oseća super onda kada ne misli o tome kako je, podelila je s nama pred dugoočekivanu svirku na otvaranju ovogodišnjeg Beer Festa svoja razmišljanja o tokovima muzike koja je obeležila jednu epohu i oblikovala rok scenu danas.

Kako percipirate ovdašnje fanove, koliko su Beograđani zahtevna publika?

– Beogradska publika možda bolje od svih zna da razlikuje dobro od lošeg, jer su ovde nastupali mnogi veliki izvođači koji su joj izoštrili kriterijume. Zato je ona zahtevna u priličnoj meri.

Posle osam godina ste ponovo u Beogradu, prvi put posle devedesetih ste svirali 2010. u Srbiji. Šta nam spremate ovaj put?

– Biće to pravi užitak za sviranje, organizacija i nivo produkcije su izvanredni. Predjelo svirke je naša nova pesma „Ja te jednostavno volim“, a sviraćemo hitove „Fratelo“, „Obična ljubavna pjesma“, „Stavi pravu stvar na pravo mjesto“, „24 sata“, a budući da je 40 godina od osnivanja benda, biće i pesama s našeg prvog albuma, kao i naših obrada „Azre“ i „Filma“.

Ove godine je 40 godina postojanja benda i vi već dve godine pripremate album tim povodom. Izdali ste četiri singla, poslednji je „Titanik“. Kako još nameravate da obeležite jubilej?

– Dobili smo retko priznanje, koje nema ni deset izvođača. Naime, „Croatia records“ nam izdaje boks set sa prvih pet albuma. Tu čast su imali još „Bijelo dugme“, „Haustor“, „Parni valjak“, „Divlje jagode“, pa mi to deluje kao priznanje za naš celokupni rad. Uz to sviramo koncerte po Jadranu, na Visu, Komiži, potom pravimo veliki hepening na Beer Festu u Beogradu, i u oktobru nastupamo u Zagrebu.

Kako reagujete na priznanja?

– Nikada nisam radio zbog nagrada, ali mi je drago kada ih dobijem pošto su nekakav rezultat moje kompletne aktivnosti. Koliko su Vaše pesme autobiografske, s obzirom na to da su mnoge od njih ljubavne.

I da li su Vam pomagale da osvojite ženska srca?

– Što se tiče žena, nisu odmogle sigurno. Sve pesme su plod ličnog iskustva i želja, a povremeno i tuđih priča koje dopru do mene, bilo da dolaze u društvenom, socijalnom kontekstu, da pričaju o ljubavi… Sve se to prelama kroz moju prizmu. Svi mi pišemo o istim stvarima, ali svako to prikazuje iz svog ugla, i zato se razlikujemo. Svi smo ljudi i ništa ljudsko nam nije strano, ali svako ima svoj potpis i svako peva na svoj način.

Muzički ste stasavali uz „Bitlse“ i nije tajna da su na Vas oni presudno uticali. Šta Vas je fasciniralo kod njih?

– Oni su genijalni jer zvuče jednostavno, a uopšte nisu jednostavni. Ako se pažljivo preslušaju, vidi se njihova mašta, inovativnost, inteligencija. Evo, i pre dva meseca sam bio na koncertu i gledao Dilana u Veneciji. Tip je neverovatan. Što stariji, to bolji, kao vino. Ipak, iako su „Stonsi“ i Dilan fantastični, „Bitlsi“ su najveći bend za mene. Čak, recimo, kad je urednik „Decca recordsa“ odbio „Bitlse“, što se smatra najvećim promašajem u istoriji šou-biznisa, onda je da se nekako izvadi upitao Džordža Harisona zna li za neki bend da mu ga preporuči. Ovaj je rekao, pa ima jedan, zovu se „Rolingstonsi“.

Jurica Padjen foto Marko Djokovic (1)Ljudi često sebe poistovećuju sa egom i misle da su izgubili sebe ako izgube ego, ali ako dođu do određene tačke razvoja, shvate zapravo da su dobili sebe kada su raskrstili s njim

Tokom karijere sarađivali ste s mnogim poznatim muzičarima. Šta im je svima zajedničko, a na Vas je ostavilo najjači utisak?

– Upoznao sam se sa Stivom Morsom iz „Deep purple“. Pričali smo. Upoznao sam još neke velikane. Bio sam i predgrupa s „Parnim valjkom“, s grupom „Pađen bend“, ispred „Nazareta“, pa smo i njih upoznali. Sa „Status kvo“ smo bili zajedno u garderobi. Upoznao sam se sa Bi Bi Kingom, imam i sliku s njim. Recimo, na albumu „Obične ljubavne pjesme“ je svirao Ulf Anderson, saksofonista grupe „Abba“… Lazar Ristovski mi je svirao na celom albumu „Trojica u mraku“. I svetski poznat muzičar Boško Petrović mi je dva puta svirao na pesmama. Jednom sa „Azrom“ na pesmi što sam snimio i jednom s mojim bendom. I da ne nabrajam, bilo je toga. Zapravo, gotovo da nema s kim nisam tu u regiji svirao ili snimao. Shvatio sam da su svi ti veliki ljudi jednostavni i vrlo normalni. Odavno su raskrstili sa egom jer su potvrđeni i ostvareni, dokazali su se. Najveći je užitak biti s realizovanim ljudima, jer u tim odnosima nema frustracija ni kompleksa, samo čisti duh i dobra energija. Sreća je upoznati prave ljude, a ja sam je imao.

Kako pamtite vreme novog talasa i vaše delovanje tada? Da li i sada stojite iza toga da je „Aerodrom“ bio ispred svoga vremena, da li ste bili vidoviti kada ste osamdesetih dali tu izjavu?

– Pa, bilo je očito. To nije samo moja želja, nego naprosto kad dobijem izveštaj o slušanju pesama u celoj bivšoj državi, vidim da se moje stvari vrte više nego ikada. Znači, pesme koje sam izdao pre trideset godina slušaju se još više nego onda. Izgleda da sam bio vidovit (smeh).

Ko sve dolazi na vaše koncerte, ima li mladih?

– Ima mlađih i oni sve stare pesme znaju i još uvek pevaju „običnu ljubavnu pjesmu, što kraja nema, a ni početka“. Neverovatno. Smatram to dokazom da moje pesme žive i da su stvarno žilave, bez opasnosti da padnu u zaborav. Pretpostavljam da je to bit i želja svakog umetnika, da traje, a možda je to ona podsvesna želja čoveka za besmrtnošću. Svima je teško da se pomire sa sopstvenom prolaznošću. Ipak, duh istrajava. To je ono što je večno, a pesme su zapravo emanacija duha. Barem one koje se ne rade zanatski u fabrici, ili na štanc-mašini. Po mom mišljenju, pesme bez duše i rezona ne treba ni snimati. Jer to više nije kreacija, već konfekcija.

Kako ste razmišljali kad ste tek počinjali da svirate?

– Nisam razmišljao, samo sam želeo da se bavim muzikom. Da sam razmišljao, onda bih igrao fudbal, čak i tada je bio bolje plaćen od muzike. Ja sam se video u muzici, a kada sam čuo „Bitlse“ prvi put, rekao sam: jebote, to je ono što ja želim da radim! Mada, verovao sam da ću svirati samo dok ne završim faks i nađem stalan posao, ali – život je paradoks.

Pre „Aerodroma“ ste svirali u „Parnom valjku“ tri godine, potom u „Azri“ u dva navrata. Kako pamtite taj period?

– To je bilo suludo, kao kad popiješ litar rakije i sedneš na ringišpil. Fenomenalno. Bili smo luda ekipa i imali smo osećaj apsolutne slobode.

Davno ste izjavili da ste iz „Parnog valjka“ otišli jer ste se osećali sputanim pošto niste mogli pored Husa kreativno da se izrazite. Da li se kajete što ste otišli?

– Donekle se tako odigralo, i to je bilo vreme kada je trebalo da odem. Ali daleko od toga da se nismo slagali, samo smo različito razmišljali. Husa mi je posle nudio da se vratim u bend, ali ne možeš dva puta u istu reku. Pored toga, hteo sam da radim svoje stvari. Ali nas dvojica smo dobri prijatelji i dan-danas.

Kako se živelo od muzike u vreme Jugoslavije?

Da li ste na početku karijere jurili novac ili slavu? – Skoro niko se nije obogatio od muzike, da se razumemo. Ali svi smo preživeli. Međutim, kada živiš od onoga što voliš, to ti je već nagrada. A novac je samo nusproizvod. Kako nekada, tako i sada. Nisam jurio ni lovu ni slavu, već dobru pesmu. Isključivo me je muzika zanimala, kao i danas.

Većina ovdašnjih muzičara oskudeva u materijalnim dobrima, ali ipak ne odustaje od muzike. Šta je to što Vas tera svih ovih godina da i dalje svirate?

– To je taj zov. Uglavnom ljudi koji su toliko opstali u tom poslu jesu oni koji dobro rade, i to ne zbog novca, već zbog ljubavi prema muzici. To je taj nagon, poriv koji te nosi dalje. Zašto „Stonsi“ sviraju danas? Zato što im fali love? Treba im ta interakcija, razmena energije s publikom. Inače postaneš ustajala voda. Mora postojati uvek sveži dotok energije. Svaki koncert koji sviram je poseban na svoj način. U nekom momentu shvatiš da ti više nisi u ovom realnom svetu, već si u nekakvoj kapsuli u kojoj se događa neko mini-čudo. I čim vidiš da si razveselio veći broj ljudi, momentalno se osećaš ispunjeno, tako da svaki nastup ima taj neki svoj značajan naboj.

Slovite za jednog od najboljih gitarista sa ovih prostora. Iza sebe imate i dva albuma instrumentala, „Žicanje“ i „All stars“, na kojem imate i sjajne goste, proslavljene gitarske znalce. Između ostalih, taj album su svojim gitarskim deonicama obogatili Branimir – Džoni Štulić, Husein Hasanefendić, Massimo Savić, Neno Belan, Nikša Bratoš i drugi, a reč je o ukupno 12 numera. Kako ste došli na tu ideju?

– Laže selo, lažu ljudi. Naprosto sam imao mnogo tema. Poigravam se s gitarom pa povremeno naiđe i nešto što mislim da je vredno zapamtiti. I onda se skupilo toga pa rekoh: ma hajde, neću da budem lenj, idem da napravim jedan dobar instrumentalni album i pozvaću sve svoje prijatelje i vrhunske muzičare da podele sa mnom tu čaroliju. Uvek mi je bila želja da napravim jedan album s kolegama, s ljudima s kojima sam sarađivao u životu, a koji su ostavili veliki trag na prostoru cele regije. Tako je i bilo. I svi su odmah pristali. Čak je taj album dobio Porin.

Koliko se vreme osamdesetih iz vizure jednog rokera razlikuje od današnjeg, da li ste mu se prilagođavali ili ste se držali nekog svog puta?

– Bila je kombinacija svega toga. Nisam pravio kompromis u kojem bih pogazio sebe, već sam gledao da dodam nešto svoje drugima i da od njih preuzmem ono što vredi kako bi se uskladilo sa onim što čini moje biće. I mislim da bi tako trebalo da bude uvek, ne samo u muzici nego i u životu, u odnosu sa ženama i prijateljima. Treba osluškivati onog drugog i sebe, jer ako sebe izgubiš, šta će ti onda sve drugo. Postaje besmisleno. To ne znači da tu podrazumevam pitanje ega. Ljudi često sebe poistovećuju sa egom i misle da su izgubili sebe ako izgube ego, ali ako dođu do određene tačke razvoja, shvate zapravo da su dobili sebe kada su raskrstili s njim. Počeo sam previše da filozofiram.

Ko su poslednji veliki rok autori na našim prostorima?

– Zna se šta je etablirano, da ih sada ne nabrajam. Stara garda i nešto malo novih. Ali još niko nije nadmašio autorski domeBranimira Štulića. Od mlađih ne znam baš ko se po uticaju i autorskoj snazi može meriti s tom ekipom osamdesetih bivše države. Međutim, bile su i druge okolnosti, ranije nisi mogao da snimiš album ako nisi pre toga stao na binu i odsvirao, dok te nisu čuli i dok nisi stekao određenu publiku. Danas svako može kod kuće da smisli pesmu, stisne „record“ na kompjuteru, snimi se i stavi na „Jutjub“. Kriterijumi su totalno nestali.

Šta Vam najviše nedostaje u muzici iz perioda kada ste stvarali karijeru rokera?

– Jedno je sigurno, ljudi su ranije bili profilisaniji. Publika je bila daleko izbirljivija nego danas. Nekada si slušao rok i nije bilo šanse da odeš na neki koncert narodnjaka, iako ja volim onu dobru pravu narodnu muziku, da se razumemo. Danas svi slušaju sve.

Kako se snalazite u ovom vremenu automatizacije i digitalizacije kada je reč o muzici?

– Gle, internet je i fantastičan izum i ujedno prokletstvo, kao i sve drugo u životu. U relativnom svetu sve što ti donese neku korist, s druge strane čini ti i neku štetu. Kao kad ljušte rižu: nekada je riža imala ljuspicu koja se prodavala s rižom; međutim, sad oljušte rižu i prodaju ti je, a onda ti farmaceuti prodaju ljuske u formi tableta; nekad si imao integralnu rižu, ali nisi imao antibiotike. Naravno da pohranjivanje digitalizacijom pomaže jer je traka ipak smrtna. Može da propadne, da je pojede onaj magnetofon, a može i da pukne. Digitalni zapis ne može. Ali opet, sada svi veliki bendovi u inostranstvu snimaju trake, imaju studio s trakama. S tim da nam je digitalizacija bitno olakšala snimanje. Mnogo lakše možeš da montiraš, sečeš, kombinuješ muziku. I mi to radimo. Moramo. Kad već trpimo negativne posledice digitalizacije, moramo da koristimo te dobre, zar ne?

Stvarate li svoje pesme tako što da pokušavate da uhvatite nalet inspiracije?

– Ne. Inspiracija je kao i sreća. Ako čekaš sreću da ti neki posao uleti, desi se da tavoriš… Ovako radiš, a sreća te pronađe usput. Najbolje su one pesme koje su našle mene, a ne one koje sam ja našao. Kad bih još čekao inspiraciju… Nedavno sam sanjao da mi Džoni svira pesmu „Ja te jednostavno volim“. Pomislio sam: kakva melodija, čoveče! Probudim se i snimim je po noći, i sutradan se naravno ne sećam, ali snimljeno je. Nazovem Džonija da mu to kažem, a on će meni: „A o’š me potpisat?“. Živa istina. Ali u principu ti radiš, radiš, radiš… Proletos ste dobili i radio-stanicu s tzv. cajkama.

Kako objašnjavate to da su narodnjaci već više od dve decenije traženiji od pop i rok muzičara?

– Jesmo, i to smo dobili. Neka, ja nemam ništa protiv. Neka cveta hiljadu cvetova. A zašto su popularni, nemam tačan odgovor, toliko su već socioloških analiza pravili, okruglih stolova, akademici su pisali zašto je to tako. Naprosto mislim da je to zato što zgodne cure dolaze na narodnjake pa onda dolaze i frajeri za njima. Možda ljudi nemaju naviku slušanja, nisu bili naučeni, nije se radilo na tome da se muzika razume. Turbo-folk ne tera na razmišljanje, nego svi dođu, pola ih se našmrče, pokazuju se statusni simboli. U roku je sistem vrednosti potpuno drugačiji. Tu nema šminke, ne dolazi masa u „poršeima“ na koncerte, izostaje sve ono što spolja manifestuje nečiju moć. Nažalost, to su postala sredstva dokazivanja umesto knjige koju si pročitao. Nastupilo je jedno materijalističko vreme i to vreme je donelo sa sobom i takav ukus. Samo što nas niko nije ni pitao da li pristajemo na to.

Kako Vam se čini Beograd danas i kakav osećaj imate kad ste u ovom gradu?

– Pa, prva reč koja mi pada na pamet jeste toplina, ali ne zbog vrućine, nego zbog komunikacije s ljudima. Nailazim na vrlo dobar prijem i drago mi je zbog toga. Klima je čak otvorenija za rok nego u Hrvatskoj trenutno. Tamo su svi počeli da zvuče isto. Zemun mi je novo otkriće, kao da sam došao na odmor negde. A u Beogradu sam inače tradicionalno spavao u „Unionu“, išao redovno u Bitef i Atelje 212, kao i u „Šumatovac“, „Lipu“… Pamtim i da su tulumi u Beogradu bili opaki.

 

Džoni je čovek trenutka

Kakav je Vaš odnos sa Džonijem Štulićem bio kada ste svirali u „Azri“ i kakav je nakon Vašeg odlaska iz „Azre“?

– Turbulentan, ma šta to značilo. Bilo je to vreme dobrih albuma i uzbudljivih koncerata, bila je privilegija sarađivati s tipom kakav je on, jedinstven u svakom pogledu, beskrajno talentovan, nepredvidiv i neizmerno inspirativan. Džoni je živeo kod mene šest meseci, tako da smo bili cimeri. Sjajan tip, vrlo uredan, vrlo fin, vrlo obazriv, vrlo pažljiv. Dobri smo i dan-danas iako je onomad tražio da mu se peglaju košulje, što sam ja odbio. Šalu na stranu, nismo izgubili kontakt, naprotiv, čujemo se redovno, ponekad se i vidimo, a još uvek povremeno sarađujemo. Tako da na albumu „All stars“ gostuje i Džoni. Jeste da je prvo odbio da učestvuje, ali onda sam ja rekao: „Dobro, ja ću ti poslati pesmu, pa ti odluči. Ako ti se ne sviđa, baci je u đubre.“ Isto veče mi je stigao njegov snimak. Vidiš, ne treba odustajati. To je Džoni, čovek trenutka

 

Fasciniran sam srpskim manastirima

Svojevremeno ste posetili sve srpske manastire i istraživali Kremansko proročanstvo. Otkud ta potraga za metafizičkim?

– Interesuju me neobične stvari jer ne mogu da verujem da je ova svakodnevna rutina, kojoj se klanjamo, razlog svega postojećeg. Tokom devedesetih smo putovali i obišli sve srpske manastire: Žiču, Studenicu, Ljubostinju, Poganovo… To je bilo nadrealno putovanje, posebno kada sam uz sveću čitao kaluđericama delove Biblije jer one nisu videle dobro. Takođe, bio sam u Pećkoj patrijaršiji, a obišao sam i sve crkve po Beogradu. Dan-danas je to u meni živo kao da je juče bilo. A zamisli da je Tesla ostao u Smiljanu i da je pričao seljanima kako struja putuje vazduhom ili kako pesme ili slike putuju zrakom, a ti gledaš… Pomislili bi da je ludak. Tako je i s Kremancima. Zato sam njihovo proročanstvo detaljno istraživao jer me zanima sve što je iskorak u nepoznato. Davno sam, baš u Beogradu, kupio knjigu „Kremansko proročanstvo“, i to je neverovatno. Zbog toga sam odlučio da odem u Kremnu i Tarabiće, gde sam posetio njihov muzej. Sva ta proročanstva koja sam video tamo, te materijalne tragove ljudi, Zaharija zapisničara proročanstava, zatim Miloša i Mitra Tarabića, koji su prorekli da će ljudi izumeti sokoćala kojima će gledati šta se u tom trenutku događa na drugom kraju sveta – ići će, kaže proročanstvo, ulicama i pričaće sami sa sobom – deluju neverovatno, baš kao što su rekli da je blizu kao vlas vlasi na glavi čoveka dan kada će izmisliti kameru koja će snimiti izlazak duše iz tela. I zaista sam nedavno video na „Jutjubu“ da su snimali ljude u trenutku smrti…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar