INTERVJU, SLOBODAN MALDINI, ARHITEKTA: "Strela" je očigledan sukob interesa

Žiri je odstupio od osnovnih propozicija konkursa, a to je njegova anonimnost. Naime, konkurs je raspisan pod sledećim uslovima: „učesnik na konkursu ne može biti lice koje je neposredno angažovano na pripremi i sprovođenju konkursa, odnosno ukoliko je u srodstvu ili neposredno sarađuje sa istim". Konkursni žiri je prvu nagradu dodelio Mrđanu Bajiću, bez obzira na činjenicu da on zajedno s čak dva člana žirija - Vladimirom Veličkovićem i Dušanom Otaševićem - neposredno sarađuje

Značajan predstavnik alternativne arhitekture Slobodan Maldini je učesnik Venecijanskog i Pariskog bijenala, autor „Enciklopedije arhitekture", kao i knjiga „Senke bogova", „Zimska priča", „Rečnik brendiranja", „Porno i pank neoarhitektura", dobitnik više nagrada za svoje projekte, bivši profesor na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu. Maldini je jedan od onih srpskih autoriteta u svetu arhitekture koji su se glasno usprotivili rešenju „Strela" autora Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović za spomenik Zoranu Đinđiću zbog kršenja propozicija tog konkursa i sukoba interesa članova žirija. I baš kao što za „Ekspres" govori o tome, Maldini analizira i druga sporna rešenja koja u poslednje vreme niču u Beogradu poput „Mosta na Kalemegdanu", tržnog centra u Rajićevoj, Filharmoniji na Ušću, a otkriva i zašto je Narodni muzej zatvoren više od decenije.

Nedeljama vlada polemika oko izbora pobedničkog rešenja na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću. Da li je po Vašem mišljenju taj konkurs sporan i vredan halabuke koja se digla oko njega?
- Naravno, ovaj konkurs je duboko sporan. Štaviše, gotovo je bez presedana u novijoj srpskoj istoriji umetnosti. Postojali su mnogobrojni konkursi koji su doveli do spornih rezultata, ponajviše na planu arhitekture i urbanizma, međutim, ovaj je poseban slučaj.

Koje su bile propozicije konkursa u kojima je žiri odstupio?
- Žiri je odstupio od osnovnih propozicija konkursa, a to je njegova anonimnost. Naime, konkurs je raspisan pod sledećim uslovima: „učesnik na konkursu ne može biti lice koje je neposredno angažovano na pripremi i sprovođenju konkursa, odnosno ukoliko je u srodstvu ili neposredno sarađuje sa istim". Konkursni žiri je prvu nagradu dodelio Mrđanu Bajiću, bez obzira na činjenicu da on zajedno s čak dva člana žirija, Vladimirom Veličkovićem i Dušanom Otaševićem, neposredno sarađuje. Naime, Mrđan Bajić, Vladimir Veličković i Dušan Otašević zajedno i neposredno sarađuju u Savetu fondacije „Vladimir Veličković", ispred kojeg, između ostalog, žiriraju i dodeljuju nagrade za crtež iz tog fonda. Ta neposredna saradnja ne traje kraći vremenski period, već desetak godina. Prema tome, ne postoje ni pravni ni formalni uslovi da Mrđan Bajić bude učesnik po propozicijama konkursa.
Napominjem, učinjen je izuzetno težak nameran propust, a učesnici u kršenju konkursnih pravila su upravo najautoritativniji i najcenjeniji predstavnici našeg društva, akademici. Ako se akademici ponašaju na takav način, a ponašaju se tako uporno i u većem broju sličnih slučajeva, onda je stanje alarmantno i treba ozbiljno reagovati. Jer ne radi se o nekakvoj prevari studenta ili nižeg referenta, već o vrhu, eliti naše kulture, koja treba da predstavlja uzor celom društvu.

Na koje su sve načine prekršeni uslovi konkursa?
- Uslovi konkursa prekršeni su i na druge načine. Podsetiću da je predsednik žirija bečki arhitekta Boris Podreka, koji je potpisnik ugovora za izradu projekta rekonstrukcije Studentskog trga, na kojem je predviđena izgradnja spomenika Zoranu Đinđiću. Nespojivo je da finansijski zainteresovana strana koja radi projekte pod ugovorom bude istovremeno i predsednik žirija anonimnog konkursa koji se odvija na istoj lokaciji. U svetu se to zove sukob interesa. Takođe, podsećam da je član žirija Vladimir Veličković 2017. bio selektor srpskog nastupa na Bijenalu u Veneciji, za koji je odabrao svog pulena Mrđana Bajića. Tekst za katalog te izložbe pisala je Biljana Srbljanović.

Koliko su ovakvim žiriranjem materijalno oštećeni ostali učesnici konkursa?
- Ostali učesnici ovog konkursa, njih 40 timova umetnika, arhitekata, inženjera i urbanista, radili su svoja rešenja, pogrešno ubeđeni da učestvuju na međunarodnom anonimnom konkursu. Učešće na tako značajnom konkursu košta. Pre svega jer zahteva višemesečni rad, a zatim jer nosi troškove izrade 3D modela, rendera, perspektiva, maketa i sl. Kao što vidimo, svi oni su prevareni jer je jasno da ovaj konkurs nije bio ni međunarodni niti anoniman, već je bio namešten za jednog učesnika. Sve ostalo bila je predstava za javnost, koja je trebalo da oda lažan utisak konkursa.

Koliko je ovakvim žiriranjem esnaf, arhitekte, vajari, posramljen?
- Naravno, to je udar na umetnike i predstavnike struke. Konkursom je poslata jasna poruka struci: vi možete da se bavite umetnošću koliko god želite, međutim, društveni novac, akademska priznanja i slava rezervisani su samo za mali broj odabranih, za one koji pripadaju kulturnoj eliti. I to je poražavajuće.

Mnogi savremeni srpski vajari odustali su od učešća na ovom konkursu znajući unapred šta će se dogoditi. Međutim, na konkurs je pristiglo i rešenje profesora Danijela Glida, koji je očigledno ismejao konkurs i njegov žiri, i time poslao svima snažan signal. On je spomenik Đinđiću predstavio u obliku džinovske burgije. Ta burgija ima mnogo jaču poruku od Bajićeve strele i tera nas na razmišljanje.

Zašto niko od učesnika konkursa nije imao lik Zorana Đinđića kao predlog rešenja?
- Savremeno vajarstvo je odavno odbacilo figuraciju kao sredstvo umetničkog izražavanja. Apstraktna kompozicija, instalacija, čak scenografija mnogo su moćnija sredstva, koja mogu da nose obilje poruka, simbola, metafora, hiperbola, a što figurativno vajarstvo ne sadrži. Zbog toga je i savremeno vajarstvo, iako estetski različito od klasičnog, neuporedivo više nabijeno sadržajem i značenjima.

Kako komentarišete međusobne veze članova žirija i autora pobedničkog rešenja?
- U kontekstu ovog konkursa, koji je trebalo da bude anoniman, klanovske veze su nedopustive. Međutim, Srbija je mala sredina, u kojoj se svi međusobno znaju. Oni koji su videli sastav žirija, mogli su da pretpostave da će on dodeliti nagradu pripadniku svog klana.

Zamislimo da se pojavi nekakav građevinski investitor u Jerusalimu i da ponudi tamošnjoj vlasti da neposredno uz kamene zidine starog Jerusalima podigne čelično-stakleni enormno veliki tržni centar poput onog u Rajićevoj ulici? Upravo to se dogodilo u Beograd

Tu nije kraj vezama nabrojanih umetnika, članovi žirija su ujedno i članovi SANU, Odeljenja likovnih umetnosti. Nije tajna da je i Mrđan Bajić bio predložen za člana SANU. Ko je njega predlagao?
- Mrđan Bajić je 2012. predložen za člana Odeljenja likovnih umetnosti SANU. Članovi tog odeljenja su i članovi žirija konkursa: Vladimir Veličković, Dušan Otašević i Boris Podreka. Interesantno je da je zajedno s tada pedesetogodišnjakom Bajićem, za člana SANU predložen i devedesetogodišnji arhitekta Mihajlo Mitrović. Ovaj doajen, bard naše arhitekture, doživeo je sraman poraz da bude odbijen zajedno s mladim Bajićem. Te godine na spisku predloženih akademika našao se i Rade Hajdin, sin tadašnjeg predsednika SANU Nikole Hajdina, što mnogo govori o postupku prijema u ovu prestižnu instituciju.

S druge strane, i Dušan Otašević i Mrđan Bajić su članovi žirija za nagradu za crtež koji dodeljuje Fond „Vladimir Veličković". Postoji li, samim tim, konflikt interesa u konkursu za spomenik Đinđiću ili je reč o slučajnosti?
- Naravno da nije reč o slučajnosti! Pa već deset godina Veličković, Otašević i Bajić zajednički rade u Veličkovićevoj fondaciji. Njihova neposredna saradnja nije od juče, već je dugoročna i duboka. Kroz tu fondaciju oni kreiraju i utiču na srpsku umetničku paradigmu, stvaraju i diktiraju vrednosti po svom ličnom uverenju, vezama i naklonosti, s namerom da promovišu i guraju one mlade umetnike čija dela odgovaraju njihovim ličnim estetskim ukusima. A ova jednostranost je vrlo opasna za umetnost.

Predsednik žirija spornog konkursa je arhitekta Boris Podreka. On je ujedno angažovan i na izradi projekta uređenja Studentskog trga. Možete li da nam objasnite kako je Boris Podreka postao jedan od glavnih arhitekata u Beogradu, i da li je opet reč o sukobu interesa?
- Boris Podreka je verovatno najuticajniji arhitekta u Beogradu posle gradskog urbaniste. Taj austrijski arhitekta jedva da je nekoliko noći u svom životu prespavao u Beogradu. Međutim, iako ne poznaje grad, to mu ne smeta da preuzme ulogu vodećeg beogradskog urbaniste i gradskog arhitekte, štaviše arbitra u beogradskom urbanizmu, da bude u ulozi onog koji određuje i odlučuje o tome šta treba ili ne treba uraditi. Prošle godine Podreka je u jednom intervjuu izjavio da „Beograđani gaze po fekalijama", a da će on, čuveni bečki arhitekata, srediti našu prestonicu. Danas smo svedoci Podrekinog upropaštavanja našeg istorijskog kulturnog nasleđa i nametanja samo njemu vidljivih urbanističkih vrednosti.

U raspravu se uključio i sin Vladimira Veličkovića, Vuk Vidor Veličković, bivši direktor KC Srbija u Parizu, kako bi odbranio oca. Šta kažete za njegove argumente u kojima negira favorizovanje i nepotizam?
- To je otprilike kao kada kompanija „Mekdonalds" deli brošure o zdravoj ishrani i piše o kalorijama.

I kada smo kod Vuka Veličkovića, znate li koje su njegove kvalifikacije bile za direktora KC Srbije u Parizu?
- I pored dobre volje, nisam uspeo da ih prepoznam.

U istom tekstu na Fejsbuku, Veličković mlađi pominje da je probio u Parizu Mrđana Bajića, Slavomira Stojanovića, Rašu Teodosijevića, Mikser... Ne zato što se znaju, nego upravo zato što je smatrao da su oni najbolji u svom poslu. Kako Vi to tumačite?
- Bio u pravu ili ne, svako ima svoje mišljenje. Međutim, žalosno je što se, na primer, ime i karijera Raše Todosijevića, koji je umetnik iz potpuno druge sfere, da ne kažem druge civilizacije, pogrešno vezuju za ime sina Vladimira Veličkovića. Tužno je da su sudbina Kulturnog centra Srbije u Parizu, pa čak i njegov fizički opstanak, u jednom trenutku bili pod uticajem tog, kako neki vole da ga opisuju, plejboja.

Da se vratimo samom rešenju „Strela" autora Biljane Srbljanović i Mrđana Bajića, koje oni u svom objašnjenju predstavljaju kao simbol života i stradanja Zorana Đinđića. Kako razumete njihov koncept?
- Citiraću obrazloženje koje je napisala Biljana Srbljanović: „Zajedničko sećanje nikada nije 'nevino', ono je uronjeno u prirodni psihološki, ljudski proces sekundarne revizije, distorzije, izmene podsvesnog, nenamernog ili čak namernog zaborava delova koje društvo ne uspeva da savlada. Sama istorija kao proces stvara nam poziciju onoga ko je menja u odnosu na današnjicu, ali i menja današnjicu u odnosu na pouke iz prošlosti." Koliko god pokušao da sebi pojasnim ovo objašnjenje i dovedem ga u jasnu vezu sa Zoranom Đinđićem, moram da priznam da mi koncept Biljane Srbljanović nije jasan. Ne znam o kakvom zajedničkom sećanju koje nije nevino ona piše, vezujući ga za simbol strele.

Šta biste rekli o njenom poređenju ovog rešenja s Meštrovićevim spomenikom „Pobednik" na Kalemegdanu?
- Krajnje je neumesno, čak groteskno da neko ko se nikada u životu nije bavio vajarstvom ni spomeničkom umetnošću, laik kao što je Biljana Srbljanović, upoređuje svoje delo sa spomenikom „Pobednik" najvećeg skulptora u istoriji ovih prostora, Ivana Meštrovića. Ali ovo poređenje ne govori o „Pobedniku" niti o Meštroviću, već o neverovatnom stanju ega osobe koja živi opsednuta kompleksom više vrednosti. Prema jednima polupismena spisateljica, a po drugima propala političarka, ona vrši tiradu deleći lekciju iz spomeničke umetnosti „neukim" Srbima, a završava je rečima: „Dok vi diskutujete o Vučiču, Vesiću, vajarskoj estetici, položaju spomenika i njegovom izgledu i zašto nije lep kao na groblju, promiču vam bitne stvari, Srbi moji." I zaista, možda je do objavljivanja tog njenog teksta mnogima promakla činjenica da je konkurs za spomenik Đinđiću namešten?!

I Vladimir Veličković se oglasio u odbranu rada Mrđana Bajića, što je i očekivano. Ali da li je i dovoljno argumentovano?
- U svom intervjuu dnevnom listu „Danas", Vladimir Veličković govori o tome da je konkurs bio anoniman i da je pristiglo čak 40 radova. Iz njegove izjave trebalo bi da naivni čitaoci zaključe da on nije mogao da prepozna rad Mrđana Bajića!

Kakve su pređašnje veze ova dva umetnika?
- Umetničku karijeru Mrđana Bajića moguće je pratiti u kontekstu njegovog odnosa s Vladimirom Veličkovićem. Teško da bi ovaj talentovani vajar mogao da razvije tako plodnu umetničku karijeru bez podrške moćnih i uticajnih ljudi, među kojima je nesumnjivo Vladimir Veličković. Bajićevi najznačajniji zreli umetnički uspesi vezuju se za ličnost Veličkovića: predstavljanje Srbije na Venecijanskom bijenalu, izložba u Kulturnom centru Srbije u Parizu...

Kada smo kod Mrđana Bajića, šta mislite o njegovom rešenju projekta „Most na Kalemegdanu", koji je radio s britanskim skulptorom Ričardom Dikonom?
- Ovaj projekat dvojica umetnika započela su još 2007. Naredne godine dobili su sredstva za izradu projekta mosta, a 2009. Beograd je finansirao realizaciju njihove izložbe pod nazivom „Most na Kalemegdanu". Proteklog leta grad Beograd je usvojio funkcionalno rešenje dvojice skulptora. Odavno nešto ovako ružno nije viđeno u našoj savremenoj arhitekturi i vajarstvu. Pre svega, nemoguće je zaključiti da li se radi o skulpturi, arhitekturi ili o još jednom objektu iz palete urbanog inventara. Kao skulptura, ona ne sadrži jasno izrečen stav autora. Nema ni bilo kakvu poruku. Kao arhitektura, nema funkciju jer je apsurdnih i nejasnih upotrebnih oblika, nedefinisane koncepcije, neupotrebljiva. Kao urbani inventar, daleko je od prihvatljivih i u svetu poznatih urbanističkih rešenja. Ova čudna naprava sadrži odbojne materijale koji su primenljivi u industrijskoj, ali ne i u umetničkoj arhitekturi. Sirova, teška, likovno loša, zakrivljena betonska pasarela postavljena je na skelu od gvozdenih štapova, koja je viđena u toku gradnje, ali je umetnički neprihvatljiva na kulturno-istorijski značajnoj lokaciji.

Da li je u svetu uobičajena gradnja na korak od spomenika kulture, u našem slučaju Kalemegdana?
- U svetu je nezamislivo da se gradi unutar istorijskih kulturnih celina, arheoloških lokaliteta. Svuda u svetu, u ozbiljnim društvima, nacionalna kulturna zaostavština predstavlja nešto što je neprikosnoveno, u šta se ne dira, osim kod nas. Područje istorijskog jezgra Beograda, u neposrednoj blizini Kalemegdana, danas je poprište nametanja sumanutih graditeljskih ambicija neukih investitora.

Da li se ovim spomenikom narušava najznačajniji kulturno-istorijski simbol Beograda?
- Upravo sada dolazimo do poređenja Meštrovićevog spomenika „Pobednik" i dela Biljane Srbljanović i Mrđana Bajića. U ovom slučaju, podno Kalemegdana se gradi neverovatna scenografija Bajića i Dikona. Prvobitno zamišljena kao pešačka pasarela, most, razvijena je od vajara u nešto što nije ni spomenik kulture niti funkcionalan objekat. Upotrebom neprimerenih sirovih materijala, betona i čelika, na mestu koje je potpuno neprimereno, u parku kulture, čak na vrhu staklenog lifta za pešake, ovaj „spomenik" nema ni estetsku ni funkcionalnu vrednost.

Tu se nadovezujemo na Rajićevu ulicu, koju odskora krasi novi tržni centar. Koliko je istorijsko jezgro grada oštećeno tim rešenjem?
- Zamislimo da se pojavi nekakav građevinski investitor u Jerusalimu i da ponudi tamošnjoj vlasti da neposredno uz kamene zidine starog Jerusalima podigne čelično-stakleni enormno veliki tržni centar? Upravo to se dogodilo u Beogradu. Došli su jevrejski investitori i predložili da u srcu starog zaštićenog spomenika kulture, jezgra Beograda, neposredno uz Kalemegdan, podignu svoj šoping centar.

Na lokaciji novosagrađenog tržnog centra, koja je pod zaštitom i ima status prostora od posebnog značaja, nalazi se vredan istorijski muzej na otvorenom. Na tom području su ostaci bedema antičkog kastruma sa izvanrednom gradskom kapijom. U prostoru tvrđavskog rova počinjala je zona rimskog grada Singidunuma, a na lokalitetu se i danas nalaze brojni artefakti neprocenjive vrednosti. U novijoj istoriji na ovom mestu je podignut autentičan muzej arhitekture grada. Prošlih vekova tu su sagrađena najznačajnija srpska arhitektonska zdanja: hotel „Srpska kruna", Palata Stojanovića, Palata Mihaila Pavlovića, „Grčka kraljica", Kuća Hrisante Kumanudi, Spasićeva zadužbina, trgovačka palata Arona Levija, Zgrada sa zelenim pločicama građena za trgovca Stamenkovića... Ne postoji u Srbiji gradsko jezgro sa sličnom koncentracijom istorijskog sadržaja. Odnedavno je taj muzej na otvorenom u sastavu monstruoznog inostranog šoping centra.

Autori tržnog centra u Rajićevoj su akademik SANU i Akademije arhitekture Srbije Milan Lojanica, kao i njegov sin Vladimir, prof. Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Kako to objašnjavate, da li se ovde radi o očiglednom nepotizmu?
- Pravi primer nepotizma je na mnogo ozbiljnijem mestu, u akademskim obrazovnim institucijama. Tokom više decenija, na beogradskom Arhitektonskom fakultetu je vođena politika zapošljavanja nastavnog osoblja putem nepotizma. Mnogi zaposleni su se tu našli zbog pedigrea, a ne na osnovu profesionalnih kvalifikacija. Uronivši u mediokratiju, fakultet je godinama prilagođavao nastavni program mediokritetima, ukidajući one predmete koji egzaktnošću zahtevaju kompleksniji pristup i rad. Tako na Arhitektonskom fakultetu godinama ne postoji ni najosnovniji predmet, nacrtna geometrija. Naredni korak u „razvoju" fakulteta bilo je eliminisanje onih koji imaju autoritet i visoka profesionalna dostignuća, čime ugrožavaju mediokritete.

Kako to da niko nije protestovao protiv tržnog centra, a naša su poznata imena iz sveta arhitekture i te kako dizala glas kada je bilo reči o nekim drugim objektima? Da li je moguće da je realizacija ovog projekta prošla nezapaženo, da nije dovoljno intrigirala i mobilisala stručnu javnost?
- Naša stručna javnost je selektivna. U akademskim institucijama sede upravo oni koji krše osnovna strukovna načela. Autori tržnog centra u Rajićevoj su univerzitetski profesori, a Milan Lojanica je član SANU i Akademije arhitekture Srbije. Iako su obe akademije bile izuzetno glasne u protivljenju, recimo, projektu „Beograd na vodi", nisu se oglasile povodom slučaja Rajićeve. I verovatno se nikada i neće oglasiti.

Zajedno sa izgradnjom garaže na Studentskom trgu i TC u Rajićevoj ulici, nepovratno će biti uništene rimske terme koje se tu nalaze. Zar nikoga to ne dotiče?
- Projekat podzemne garaže ispod Studentskog trga, najveće na Balkanu, iznuđen je potrebama usled gradnje Tržnog centra „Rajićeva". Iako je lokalitet Studentskog trga arheološki park, po nalazištima vredan koliko i Viminacijum, logika kapitala je i ovaj put odnela pobedu nad nemoćnim institucijama zaštite spomenika kulture.

Početkom godine ste se oglasili povodom nagrađenog rešenja za izgradnju Filharmonije na Ušću, za koje ste rekli da neverovatno podseća na čuvenu Operu u Oslu. Kako je to promaklo žiriju, i u čemu se ogleda ta sličnost?
- Radi se o plagijatu svetski poznatog arhitektonskog objekta Opere u Oslu čuvenog biroa Snoheta, koji je ušao u mnoge časopise, pa je čak dobio svetsku nagradu za arhitekturu. Plagirano je ono najbitnije, jedinstveni urbanističko-arhitektonski koncept zgrade, gde je objekat postavljen na kosu pristupnu površinu koja je istovremeno i trg, odakle se uzdiže zakošena trougaona staklena prizma čineći kompoziciono središte objekta. Plagijat je promakao žiriju jer u suštini njega zgrada Filharmonije nije mnogo interesovala. Mnogo značajniji je onaj deo prvonagrađenog rešenja koji čine četiri 35-spratnice podignute u neposrednoj blizini Palate „Srbija", na zaštićenom području spomenika kulture.

Ovih dana je ministar Vukosavljević najavio otvaranje Narodnog muzeja u junu 2018. U više navrata od zatvaranja 2003. bilo je pokušaja rekonstrukcije tog muzeja, birani su i plaćeni projekti iz državnog budžeta. O kakvim projektima je reč i ko su autori?
- Današnja zgrada Narodnog muzeja u Beogradu nije projektovana da bude muzej. Po projektu Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića, davne 1903. sagrađena je zgrada Uprave fondova (kasnije Državna hipotekarna banka), gde je 1952. smešten Narodni muzej. Nevolje s prostorom kulminirale su dvehiljaditih, kada je ukazano na ugroženost zbirki zbog loše klimatizacije, koja zbog besparice nije rekonstruisana decenijama. Muzej je zatvoren 2003, a naručen je projekt rekonstrukcije od Milana Rakočevića, tadašnjeg profesora Arhitektonskog fakulteta. Pojedini predstavnici arhitektonske struke tada su tvrdili da je projekat vredan milion evra preveliko finansijsko opterećenje za društvo koje nema para da popravi klima-uređaje muzeja. Promenom čelnika Narodnog muzeja, ovaj izrađen i plaćen projekat je odbačen, a izrada novog je poverena tada mladom i talentovanom arhitekti Vladimiru Lojanici. „Zlobnici" su ukazivali na neiskustvo sina poznatog akademika SANU, a u tom poslu videli su pipke arhitekata akademika koji su bili u komisiji za izbor projekta. Zbog nepostojanja uslova za smeštaj eksponata u depou muzeja, čuvanje ugroženog nacionalnog blaga povereno je inostranoj kompaniji. U međuvremenu, već plaćeni projekat Vladimira Lojanice je napušten kao preskup i neostvariv.

Šta se u međuvremenu svih ovih godina dešava s delima iz Narodnog muzeja, gde su deponovana, zašto rekonstrukcija traje 15 godina, i šta možemo da očekujemo da vidimo od dela kada se muzej otvori?
- Dela su deponovana u hangaru na periferiji Beograda, za koji su novine pisale da plavan jer se nalazi ispod nivoa podzemnih voda Dunava, kod špediterske firme „Kunsttrans". Sve to traje deceniju, i naše građane košta neverovatno mnogo. Ali tek ćemo videti šta će nam prikazati u novootvorenom muzeju.

Originale ili plagijate?
- Narodni muzej potresaju brojne afere. Nedavno je italijansko tužilaštvo pokrenulo istragu zbog osam slika srednjovekovnih italijanskih majstora Ticijana, Tintoreta i Karpača koje se, navodno, bespravno nalaze u muzeju. Naime, slike su se posle Drugog svetskog rata našle u savezničkom sabirnom centru u Minhenu i trebalo je da budu vraćene vlasnicima. Kontroverzni antikvar Ante Topić Mimara, koji je u to vreme pri vojnoj misiji FNRJ u Berlinu učestvovao u pravljenju spiska umetničkih dela tokom rata opljačkanih i odnetih iz naše zemlje, ove slike je preneo u Jugoslaviju.
Milionski vredan zlatni Avarski pojas u vlasništvu Muzeja Srema dat je Narodnom muzeju na restauraciju. Muzej je godinama odbijao da ga vrati, zbog čega se sumnja da je vraćena jedna od napravljenih replika, a da je original nestao. Druga, neprocenjiva germanska fibula (broš) posle iskopavanja takođe je poslata na konzervaciju u Narodni muzej, gde je ukradena. Otkrivena je slučajno u sastavu zbirke njujorškog Metropoliten muzeja. Danas neki tvrde da je pravi razlog zatvaranja Narodnog muzeja veliki broj falsifikata koji se nalaze u njegovim fundusima.

Da se vratimo spomenicima. Raspisan je još jedan konkurs u septembru ove godine. Reč je o predlogu za spomenik Stefanu Nemanji. Šta možete da nam kažete o tom konkursu, znamo li ko će biti članovi žirija?
- Naravno, članovi žirija ovog pozivnog, ali i javnog međunarodnog anonimnog konkursa su poznati. To su: Nikola Selaković, generalni sekretar predsednika Republike Srbije, Svetomir Basara, vajar i akademik, Emir Kusturica, reditelj, Vladimir Veličković, slikar i akademik, Nebojša Đuranović, slikar, Milutin Folić, gradski urbanista, i Goran Vesić, gradski menadžer. Ono što je problematično na prvi pogled jeste to što je u konkursnim uslovima preporučeno skulptorsko prikazivanje Stefana Nemanje u stojećem stavu, u jednostavnijoj odori, sa skinutom kapuljačom, vencem na glavi, enkolpionom na grudima. Predviđeno je čak da Stefan nosi neisukan mač i da drži Hilandarsku povelju ili da mu ruka pokazuje u određenom smeru. Raspisivač je zaboravio još da naglasi kako treba da se zove autor skulpture! Mislim da je ovo još jedan udar na našu savremenu skulpturu, koja se, kao i svetska, decenijama ne izražava putem figurativnosti. Teško da će ijedan savremeni srpski skulptor predložiti figurativno rešenje. Da podsetim, na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću ni jedno jedino rešenje nije bilo figurativno. Naprosto, danas figuracija više nije u upotrebi jer apstrakcija pruža neverovatno šire mogućnosti i vrednosti skulptorskog izražavanja od figure.

NEDOPUSTIVO JE DA U BEOGRADU NEMAMO SPOMENIKE KRALJEVIMA PETRU I ALEKSANDRU

Da se vratimo spomenicima, u Parizu, na strateškom mestu, pokraj Jelisejskih polja, u samom centru grada, nalazi se spomenik kralju Petru i kralju Aleksandru. Bilo je reči da se uradi odlivak tog spomenika i za Beograd. Kako Vi razumete da u nekoliko navrata za to nije bilo sluha?
- Radi se o podizanju replike spomenika kralju Aleksandru Prvom Jugoslovenskom i Petru Prvom Srpskom, koji je u Parizu podigla Francuska u čast Kraljevini Srbiji posle pobede u Prvom svetskom ratu 1918. Spomenik predstavlja klasičnu kompoziciju čak sedam ljudskih figura, s centralno postavljenim konjem na kojem jaše Aleksandar Prvi, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar Prvi i maršal Francuske Franše d'Epere. Spomenik je 1936. izradio francuski skulptor Maksim Real de Sart, izlila ga je radionica „Diren", a arhitekta je bio Anri Šajo. Prvu inicijativu o podizanju replike spomenika u Beogradu pokrenuo je arhitekta Milan Pališaški, obavestivši predsednika Tadića o njoj. Drugu inicijativu pokrenuo sam ja na stranama „Večernjih novosti" 2014, pred stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata. Povodom stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, 2018, po treći put ću pokrenuti istu inicijativu i pozvati predsednika Vučića da upotrebi svoj uticaj i pokrene projekat podizanja replike tog spomenika u Beogradu.
Lepo je da Beograd ima spomenike stranim državnicima i misliocima kao što su Konfučije i Nikolaj Romanov. Ali nedopustivo je da nema spomenike ni kralju Petru ni kralju Aleksandru iako je Francuska odavno podigla spomenike tim srpskim vladarima u Parizu i Marselju.