SVI NAŠI MITOVI SU UZDRMANI

 Model umetnika je kroz njihov status veoma marginalizovan, a oni bi trebalo da budu ključne ličnosti u društvu. Oni moraju da budu uzor

Kad prihvatimo da je kultura kapital, shvatićemo koliko mogućnosti imamo, samo moramo da izbegnemo momenat autosabotaže, čemu smo skloni u mnogim sferama, tvrdi umetnik Vuk Vidor, čija je izložba nedavno otvorena u Beogradu.

Da li i dalje tvrdite da kulturu treba odvojiti od politike i približiti je ekonomiji jer jedino tako možemo govoriti o kulturnoj strategiji? Da li Srbija ima kulturnu strategiju?

- Dugo je nije bilo, ali sada je drugačije. Kreativna industrija je u Francuskoj najprofitabilnija, zašto ne bi bila i u Srbiji?! Kultura je kapital, i to ne samo intelektualni. Mi sada polazimo skoro od nule i pokušavamo da u okviru Saveta za kreativnu industriju mnogo toga promenimo. Moramo se navići da, kao u pogledu sporta, o sebi razmišljamo kao i o zemlji koja ima svoj kulturni potencijal i koja je dobra u tome. To je istovremeno i poruka koju moramo poslati van naših granica.

Kada poredimo Pariz, London ili Berlin s našom kulturnom scenom, gde smo tu mi?

- Naša prednost je u tome što se stvorio jedan momenat egzotičnosti o Beogradu. Iz prizme savremene umetnosti možemo da iskoristimo tu našu višegodišnju poziciju periferije i da iskoračimo. Takvi modeli su već viđeni u mnogim gradovima. Znamo da funkcionišu, i mi bi trebalo da primenimo iste mehanizme, ali i da izbegnemo momenat autosabotaže, koji je kod nas prisutan u mnogim sferama, pa i u umetnosti.

Godinama ste živeli i stvarali u Parizu, a sada ste u Beogradu. Da li je Pariz san svih umetnika i da li se uspešnim smatraju samo oni koji tamo stvaraju?

- Pariz danas živi na mitologiji, koja funkcioniše s vrlo malo energije. To je grad koji postaje muzej. Beograd ima mnogo više kreativne energije koja može da nadahne umetnike, iako to mnogima zvuči čudno.

Kada govorimo o mitu, on je veoma prisutan u Vašem delu. Često se bavite mitologijom kao inspiracijom. Šta je za Vas danas mit u Srbiji, a šta u svetu?

- Svi naši mitovi su uzdrmani. Sada je pitanje kako obnoviti te mitove i kako ih prilagoditi vremenu. Manifestuju se neke nove teorije koje često idu u pogrešnom smeru, i to ne samo kod nas. Mi moramo da menjamo odnos prema kvalitetu. Mnogo toga nam je nametnuto. Mene interesuje kako mitovi doživljavaju sopstvenu dekadenciju s vremenom i postaju ili parodija ili negacija prvenstvenog značaja. Zato moraju da se obnavljaju i hrane kako se to ne bi desilo. Mi kao zemlja ponosna na svoje heroje, moramo sad da ih tražimo i u sferama kulture i umetnosti, jer samo tako možemo da se izdignemo iznad svega i svih koji nas potiskuju na jedan ili drugi način.

Da li ste bili u Narodnom muzeju nakon što je otvoren posle 15 godina rekonstrukcije?

- Bio sam jednom. Smatram da je veoma važno da je muzej otvoren, bez obzira na to što on ne može da se poredi s mnogim sličnim evropskim institucijama, ali on je bitan deo našeg identiteta i svaki građanin Srbije bi trebalo da ga poseti.

Kada već govorimo o sadašnjem trenutku umetnosti Srbije, kako Vi vidite naše umetnike? Zašto se u svetskim metropolama zna više o njima nego ovde?
- Model umetnika je u Srbiji kroz njihov trenutni status veoma marginalizovan. Umetnici moraju da budu ključne ličnosti u društvu. Oni moraju da budu uzori. Mnogi naši talentovani umetnici odavno ne žive ovde. Pre tridesetak godina njihov status je bio mnogo bolji, i to ne samo u materijalnom smislu reči. Država je brinula o tome da oni budu predstavljeni svetu, i tu ne smislim samo na slikare već i na glumce, muzičare... Često su im organizovana gostovanja zahvaljujući kojima su ih videli i publika i kritičari u svetu. Mi želimo to da obnovimo, da okupimo sve naše umetnike koji već imaju karijeru u Srbiji i da ih predstavimo svetu. Ideja nas koji smo okupljeni oko tog projekta, a koji se zove „Serbia Creates" (Srbija stvara), jeste da negujemo naše mlade talente i da ih predstavimo u najboljem svetlu i domaćoj i stranoj publici. Mi smo često u zabludi kada mislimo da se u drugim zemljama neuporedivo više radi na promociji kulture. Na francuskoj televiziji nema više emisija o kulturi, i tamo je sve rijaliti. To nije problem s kojim se samo Srbija susreće. Veliku popularnost takvih emisija ima cela Evropa, a o Americi da i ne govorimo. Možda je našim mladim ljudima potrebno više smelosti, drskosti da se upuste u to osvajanje svetske scene. Nadam se da će stići generacija nekih novih klinaca koja će imati dovoljno ambicije da prevaziđe lokalne okvire. Naravno, mnogo je lakše umetnicima iz Bruklina ili Berlina da to učine, ali mi ne smemo da pristanemo na naše, uslovno rečeno, skromne ambicije. Zašto jednostavno ne pokušati! Verujem da bi mnogi mladi ljudi bili iznenađeni svojim rezultatima.

Mnogi tvrde da je Beograd pre trideset godina bio veća kulturna prestonica nego što je sada.

- Sigurno da jeste, ali mi i dalje imamo dovoljno potencijala da to opet budemo. Moramo da ohrabrimo te mlade ljude, i verujem da kroz individualne i državne inicijative, organizacije i društva to možemo da uradimo na najbolji mogući način. Neki pomaci su već učinjeni i sigurno će u dogledno vreme taj kulturni identitet grada ponovo biti veoma prepoznatljiv, jer sve češće sam u prilici da, kada u razgovoru sa strancima pomenem Beograd, vidim da ga oni prepoznaju, da znaju našu kulturnu scenu, da su zaintrigirani. To je najbolji znak da polako izlazimo iz one periferije.

Da li Vas za taj nekadašnji Beograd najviše vezuje Vaša saradnja sa grupom „EKV"? Mnogo ste se družili i sarađivali s njima.

- To je, jednostavno, u tom trenutku bila neka neminovnost. Sve je bilo veoma spontano. Ja sam studirao arhitekturu, oni su se bavili muzikom. Sugerisao sam im da moraju da imaju i neki vizuelni identitet onoga što rade. Tako je došlo do ideje da uradim omote za njihove albume, pa čak i jedan njihov spot. Taj Beograd, te godine i to druženje s njima su mi ostali u divnoj uspomeni.

Kada govorimo o tom vremenu i toj muzici, da li smatrate da su devedesete i neki novi pravci u muzici uspeli da potpuno potisnu zvuk osamdesetih?

- Meni je potpuno jasno da je turbo-folk bio neminovnost. Nastao je kao, uslovno rečeno, neka borba za nacionalni identitet, i veoma dugo se održao. Međutim, kada pogledate muzičku scenu u svetu, s nje je odavno nestao rokenrol. To je trenutno stanje. Novo vreme donosi neke nove zvukove. Ja lično ne slušam folk, ali nemam ništa protiv toga da to bude nečiji izbor. I ne slažem se da je muzika osamdesetih zaboravljena. Naprotiv. Pritom ne mislim samo na „EKV", i vidim da ta muzika nije nepoznata mladim ljudima. To što se prvenstveno vrti muzika iz osamdesetih, a ne iz devedesetih na radiju ujedno je znak njenog kvaliteta, ali i sećanje na jedno srećno doba.

Otvorena je Vaša izložba u Beogradu. Ko je Vaša publika ovde, a ko u Parizu?

- Ne znam, zaista ne znam. Sve manje ljudi dolazi na otvaranje izložbi, i to, opet kažem, nije samo slučaj u Beogradu. Malo ljudi ćete videti i na otvaranju u Parizu. Svet je postao virtuelan, ali to sigurno nije nagoveštaj smrti umetnosti. Ona traje koliko i čovek. Od prvog otiska njegove ruke na zidu pećine. Ona je neraskidivi deo civilizacijskog bića i ne može da nestane. Možda može da promeni neke svoje oblike, možda će se promeniti pristup umetnika njegovom delu, ali sigurno neće ustuknuti pred tehnologijom.

Svoj umetnički pravac nazivate „podrealizam". Kako ga objašnjavate?

- Nije to pravac koliko je skup umetnika koji dele sličnu viziju o savremenom slikarstvu, a to je da se bave prvenstveno unutrašnjim svetovima i jakom ikonografijom, a da ne podležu današnjim trendovima koji idu od foto-realizma do apstrakcije. Taj „podrealizam" je dokaz da postoje druge opcije koje su mnogo bogatije i inspirativnije, i to je, čini mi se, put koji pruža slikarstvu nove mogućnosti, naročito u doba digitalizacije, virtualnosti i kolapsa vrednosti.