TRAGIČAN EPILOG NAJVEĆE SRPSKE LJUBAVNE PRIČE: Lenka Dunđerski je presvisla od tuge!

TRAGIČAN EPILOG NAJVEĆE SRPSKE LJUBAVNE PRIČE: Lenka Dunđerski je presvisla od tuge!


Lenka je umrla u svojoj hotelskoj sobi u bečkom hotelu „Bristol”. Majka je bila uz nju. Nije, dakle, umrla u sanatorijumu

Ovovremeni mačoisti bi rekli da bi Lenka Dunđerski i danas bila predmet muške čežnje. Bila je lepa, otmena, obrazovana, utapala se u onovremeni milje otmenih gradskih gospođica, a toliko je bila posebna, imala je izražen personaliti i, iznad svega, bila je žena s tajnom. S tom tajnom je živela, volela i otišla sa ovog sveta, ostavljajući za sobom zagonetke o velikoj ljubavi sa slavnim pesnikom Lazarem – Lazom Kostićem i lekarskoj dijagnozi sopstvene smrtne boljke. Sa ovog sveta otišla je pre dvanaest decenija, ali među toliko slavnih Srpkinja, od Milunke Savić do Žanke Stokić, Jelena – Lenka Dunđerski među njima stoji kao obelisk obavijen misterijom. I danas kad roditelji devojčicama biraju imena, sve češće, ali i dalje suzdržano, u krštenicama upisuju ime Lenka. Ranijih decenija nije bilo tako jer majke su valjda slutile teret koji je svojim usudom među nas donela Lenka Dunđerski.
O porodici Dunđerski, znamenitim hercegovačkim dođošima koji su izrodili toliko moćnih i uticajnih ljudi, napisan je solidan broj knjiga. Publicisti, pisci, hroničari pisali su o svim muškim glavama, njihovom bogatstvu i bečkim lumperajkama, ali o najpoznatojoj ženi te čuvene loze, o plemkinji Lenki, malo ko. Najzad ove godine, u izdanju beogradskih „Večernjih novosti”, a iz pera znamenitog srpskog pesnika Pere Zupca, objavljena je značajna knjiga „Lenka Dunđerska”. Knjiga je dragocena. Svestrani i radoznali pesnik Pero Zubac istraživao je tajni život Lenke Dunđerski više od dve decenije, a deceniju više u njemu je tinjalo moranje da sve to pretvori u knjigu.
Redakcija „Ekspresa” zamolila je Peru Zupca da napiše tekst o Lenki Dunđerski, ali nismo mogli da uklopimo novinarsku trku s vremenom i pesnikovu urođenu sklonost ka perfekciji. Zbog toga, uz dogovor sa izdavačem, sa zadovoljstvom koristimo delove knjige koja je zaista briljantno skinula mnoge koprene s čuvene ljubavne elegije, ili bolje reći istinske šekspirovske tragedije koja se uplela u život mezimice moćne porodice i velikog pesnika Laze Kostića. Autor knjigu „Lenka Dunđerska” otvara citatom srpskog pisca i erudite Milana Kašanina o Lenki: „Ona je toliko presudna u životu pesnikovu i toliko važna po istoriju naše književnosti da bi joj trebalo posvetiti celu studiju.”
A Pero Zubac na prvim stranicama knjige zapisuje: „O Lenki Dunđerskoj napisana je, valjda, najlepša ljubavna pesma na srpskom jeziku. Moralo je u toj devojci biti toliko svetlosti i tame bar koliko je tamnog svetla u stihovima zavetne Lazareve poeme. A ime njeno se u pesmi ne pominje, toliko je u njoj ima da je to, odista, nepotrebno.”
Muke pesnika Zupca s dokumentima i pisanim tragovima o ljubavi Lenke i Laze Kostića, kojih nema, nadvisuju ponekad njegove ambicije. Dokumenata je zacelo bilo, dokazuje pesnik, ali su nestali najverovatnije u vremenima nacionalizacije svega što je pripadalo moćnoj porodici Dunđerski kad su partizanskim komesarima Lenka i Laza bili ništice, a tek pisani tragovi o velikoj ljubavi važan im je bio obračun s klasnim neprijateljem. Dokumenti su uništeni. Međutim, Pero Zubac prepoznaje čuvare tajni, mit o Lenki, njenoj tragičnoj ljubavi s kojom je vezana i njena pogibelj, čuva se brižljivo u porodici Dunđerski, jer kao i sve moćne porodice, svoje tajne ne iznose u javnost, prepričavaju ih ženska čeljad i pohranjuju u strogom poverenju da ne prekorače kućni prag.
„U mom dugom, upornom i nepojamnim preprekama zasutom traganju za istinom o Dunđerskim, utkana je samo želja da se ispravi istorijska nepravda naneta ovoj časnoj porodici uglednih vojvođanskih Srba i da se osvetli tajnovit i nedodirnut skoro mit o Lenki, Jeleni Dunđerskoj, kojoj je u slavu napisana labuđa pesma Laze Kostića ‘Santa Maria della Salute’.”
Da bi razjasnio „nedodirnut mit”, Pero Zubac upoznaje Teodoru Dunđerski Đurić, unuku Gedeonovu, brata Lenkinog, koji je živeo u vremenima Lenke i Laze Kostića. „Smerna, otmena i druželjubiva Teodora zapravo je vlasnica dve suštinske tajne iz života Lenke Dunđerske: da li je najčuvenija ravničarska plemkinja volela Lazu Kostića, i od koje bolesti je napustila svet u 25. godini! Jer tajni životi porodice Dunđerski čuvaju se u kućama, sedeljkama, kućnom šaputanju od uva do uva, posebno one velike porodične ljubavi i slične dogodovštine, a tek tragedija koja je odnele Lenku, a s njom i mnogo šta.
Pisac knjige „Lenka Dunđerska” s plemenitom Teodorom Dunđerski Đurić družio se, kako piše, skoro dve godine. Nijedan susret nije trajao manje od pet sati, ispisao je tri sveske beležaka njihovih razgovora, koje će „ako ga vreme i život pomognu, pretvoriti u knjigu o porodici Dunđerskih”. „Meni je bilo najbitnije da čujem da li je Lenka volela Lazara Kostića i u dva navrata mi je g. Teodora rekla da jeste. Na moje pitanje da li je o tome s nekim Lenka razgovarala, g. Teodora mi je kazala da u to vreme nije ni imala s kim u porodici da razgovara o svojoj ljubavi prema Lazaru, jer sestre, s kojima bi dakako pričala, bile su udate i najčešće u Pešti ili na svojim imanjima, braća su bila mlada, s ocem ne bi mogla da razgovara na tu temu, a s majkom nikako. Jednom mi je doslovce rekla ‘Lenka je presvisnula’.”
U svom najtemeljnijem tekstu o Lazaru Kostiću „Svedočanstva o Lazi Kostiću” podseća Pero Zubac na tekst Milana Kašanina iz 1968. „Kći Lazara Dunđerskog, Lenka (1870-1895) bila je poslednja i, valjda i stoga, najveća ljubav Laze Kostića. Ni Jelena Kirković, glumica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, koju je zavoleo kad mu je bilo dvadeset godina, a koja je ubrzo umrla, ni Pavla Stanković ni Ljubica Medaković koje su se udale za druge nisu utisnule takav žig u poeziju i život Laze Kostića kao Lenka Dunđerska…” Lenku Dunđerski je Kostić upoznao leta 1891. (tačnije, ponovo sreo jer ju je znao od njenog rođenja), kada se vratio s Cetinja. Da je on tog leta poznao Lenku, potvrđuje i njegova pesma „U spomenicu gospođici L. D.”, koja je datirana 1892. Po svim svedočenjima Novosađanki koje su je poznavale – Vide Varađanin, Elize Barako, Ane Manojlović, Milice Tomić – Lenka Dunđerski je bila visoka, vitka, uvek elegantno odevena, vrlo lepa, nimalo razmetljiva ni ohola, nego naprotiv, prijatna i mila, govorila je francuski, nemački i mađarski… Iz Kostićeve pesme „Santa Maria della Salute” i njegovog dnevnika izlazi da mu je Lenka ne samo uzvraćala ljubav nego da je od njega zavisilo da li će se ona udati za njega. O njenim osećanjima se ne zna ništa. Pouzdano je da se njih dvoje nisu mogli često viđati ni bili duže zajedno. Od njihovog poznanstva do njene smrti, on je, s kraćim intervalima, proveo sve vreme u manastiru Krušedol baveći se prevođenjem i nešto pisanjem. Po napuštanju manastira, oženio se Julijom Palanačkom, najviše posredovanjem Lenkinog oca Lazara, koji ga je i venčao.

Ona je toliko presudna u životu Laze Kostića i toliko važna po istoriju naše književnosti da bi joj trebalo posvetiti celu studiju

„Ne izgleda verovatno da bi Dunđerski dali svoju ćerku za Lazu Kostića, ne samo stoga što je bio bez položaja i prihoda nego i što je bio trideset godina stariji od nje. Oni su pomišljali, govorilo se, da Lenku udadu za crnogorskog kneza Mirka… Lenka je, misli se, želela da pođe za Stevu Adamovića, novosadskog advokata i potonjeg velikog župana… Njeni nisu bili ni za to da ona pođe za barona Aleksandra Rajačića… Kakve bile da bile, sve kombinacije je presekla smrt Lenkina. Bilo je sudbinske koincidencije u faktu da se Kostić venčao Julom 22. septembra, a posle nepuna dva meseca, 9. novembra, da umre Lenka…”
Pero Zubac dalje navodi svedočenje njegovog dragocenog izvora Teodore Dunđerski Đurić da su Lenkini prosci i izabranici bili uglavnom produkt mašte onih koji su o tome pisali, što je nasedanje na staročaršijske priče onovremene.
Pero Zubac u svojoj knjizi „Lenka Dunđerska” definitivno rešava dve ključne dileme vezane za najpoznatiju srpsku plemkinju i njenu tragičnu ljubav. Ona je volela Lazu Kostića i on je voleo nju. Zašto je ta velika ljubav dobila tragičan epilog, ima mnogo nagađanja jer opet je tajna vezana za Lenku Dunđerski. I drugo – Lenka nije umrla od tifusne groznice, nego je presvisla od tuge i neostvarene ljubavi. Zvanična verzija, saopštenje porodice glasilo je: „Lenka je u Beču, posle dva dana strašne bolesti, tifusne groznice, preminula.” Na kraju, sve govore dva podatka – Lenka je umrla u svojoj hotelskoj sobi u bečkom hotelu „Bristol”. Majka je bila uz nju. Nije, dakle, umrla u sanatorijumu, što bi bilo logično da je bolovala od zaraznog tifusa. „Nije se mučila”, svedoči Teodora Dunđerski Đurić u Zupčevoj knjizi. Teodora još dodaje da je Laza Kostić pobliže objasnio njen odlazak među anđele stihom „a ona svisnu”!
Porodična svedočenja, ona poverljiva šaputanja devojačka koja se ne iznose iz kuće kažu da su Lenku svi izdali, najpre otac i majka, jer Lazar Dunđerski, Lenkin otac, provodadžiše Julku Palanačku i kumuje Lazi Kostiću, Lenkina majka Sofija otvoreno se protivi ćerkinom viđanju s pesnikom, sestre uglavnom nisu bile tu, i na kraju njena ljubav Lazar Kostić je ostavlja, odlazi u Sombor da živi s Julkom Palanačkom, ženom koju pesnik, kažu svedočenja, skoro da tada i nije voleo, što osporava Pero Zubac. Sve pomenuto više je nego dovoljno da u mladalačkoj ljubavi neko nalazi rešenje da se odrekne života.
U gledanoj TV seriji „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre, reditelj pribegava šekspirovskom rešenju – „Blaženi apotekaru, lek ti je kao munja”, izgovara Julija Kapuleti. Lenku u šopingu u Beču boli glava, žali se majci, svraća u apoteku i u hotelskoj sobi u istom krevetu zaspe trajno pored majke, što je opet jasan znak optužbe.
Koliko sa ovim korespondiraju navodi iz eseja o pesmi „Santa Maria della Salute” Svetozara Brkića u časopisu „Književnost” 1971. koje citira Pero Zubac, prosudite sami: „Biografski podaci o Kostićevoj poznoj ljubavi, kada je njemu pedeset i četiri, i kad je na dnu života, prema Lenki Dunđerskoj, bogatoj, pametnoj lepotici…” Ova tvrdnja seje logiku koja, svi znamo, ne druguje sa emocijama. Dr Radivoj Simonović, Kostićev savremenik i prijatelj, zavetuje Mladena Leskovca, pisca i u neku ruku biografa Laze Kostića, rečima: „Nemojte Lazu ocrniti, nego Lazu obelite. Nesrećnijeg čoveka od njega ja nisam video u životu”, navodi Pero Zubac. Nesrećnu ljubav zalečio je elegijama, a svoju poznu ljubav pretočio u nenadmašnu poemu.
Očajan i nesrećno zaljubljen, Laza Kostić kao u bunilu piše pismo Nikoli Tesli 12. juna 1895. jer pesnik i veliki naučnik upoznali su se u Beču tri godine ranije. Kaže, našao mu je družbenicu, hoće da ga ženi, hoće da uda Lenku, mada njeno ime u pismu ne pominje. Kaže: „Podobna je da savlada svakog ženomrsca” i piše kako ta devojka obožava Nikolu Teslu, što je bilo tačno, navodi Pero Zubac i dodaje koliko je očigledno Laza zanet Lenkinom lepotom, ali i potajno sebičnošću. U drugom pismu, od 4. septembra iste godine (nije dobio odgovor na prvo pismo), piše Tesli: „Ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim po duši, i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.”
S velikom tugom i neskrivenim i iskrenim bolom dočekana je vest o Lenkinoj smrti. Lazar Kostić, ako nije kojim slučajem saznao i ranije, vest je primio od Julijane Palanačke u pismu koje mnogo govori o pismopisateljici. O tome je Mladen Leskovac zapisao:
„… Ta vest zatekla je Kostića već u Krušedolu. Dan ranije, baš kad se Lenka borila sa smrću u Beču, pisao je on Julči ono svoje opširno, samo u konceptu sačuvano iz manastira Krušedola, u kojem joj je izlagao uslove pod kojima bi jedino bio spreman da se vrati u Sombor. Odande, iz Krušedola, otišao je na Lenkinu sahranu u Sentomaš.” O Lenkinoj smrti mogao je saznati i iz novina: „Branik” je doneo veoma opširan nekrolog, pa čak ni „Zastava” nije mogla preko te smrti preći ćutke… Julča Palanačka pisala mu je tih dana iz Sombora:
„Sada je baš bila M. Konjović kod nas pa nam je donela (ne zna da li je istina) žalosnu vest da je naša, tvoja, pametna kumica Lenka Dunđerska u tifusu umrla.” Ona ga moli da izjavi saučešće u ime sve njih tri, ali ga upozorava: „Najpre doznaj da li je umrla.” Nije jadna Julča ni slutila šta je Lazi Kostiću bila Lenka Dunđerski…
Kostić je Julči posle sahrane pisao: „Bio sam u Sentomašu na pogrebu Lenkinu. Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje.”
Leskovac ovde ne pominje naredne rečenice: „Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet!”
„Izuzev u pismu Vladoju Dukatu u Zagreb od 13. 12. 1895, poslatom iz Krušedola, Laza Kostić nigde ne pominje ovu tragediju kosmičkih razmera koja ga je zadesila, ili nema sačuvanog pismenog traga o tome. Zmaj bi odmah napisao tugovanku, a Lazar nije objavio ni jetkla, pa čak ni nekrolog prigodan od prijatelja porodice. Kako je bio na ispraćaju, to je verovatno sve ostalo u usmenom obraćanju članovima porodice. Možda u Lazaru nije bilo reči da iskaže njegovu tugu”, stoji u knjizi „Lenka Dunđerska”.
Iza njih dvoje, Lenke i Lazara, ostala je mitska priča o velikoj ljubavi, tragediji koja će još dugo mutiti pamet ne samo šiparicama i bubuljičavim dečacima. TV serija koja još traje na RTS-u dobro je da se dogodila. Nisam pouzdan TV kritičar, pa neću ništa dodavati. Dobro je da se dogodila, jer ona brani od zaborava velikog pesnika i njegovu veliku ljubav. Na kraju pokazuje da nije suština ovovremene ljubavi „Seks i grad”, niti Holivud od silikona.
A knjiga Pere Zupca „Lenka Dunđerska” je dragocena, ona otkriva, ali krajnje pouzdano, koliko su se voleli čuvena plemkinja Lenka i veliki pesnik Laza Kostić. Otkriva potpunu sliku ove tragične ljubavi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar