U SVETU SERIJA: Scenaristi postali najbolji analitičari društva

U SVETU SERIJA: Scenaristi postali najbolji analitičari društva


Scenaristi serija postali su najbolji analitičari društva i savremenog sveta, ako ne i najpouzdaniji futurolozi. TV serije, koje su svojevremeno bile od drugorazrednog značaja, danas predstavljaju najprivlačniji deo TV programa. Publika svih klasa i uzrasta oduševljeno ih prati, a čine i važan deo našeg kulturnog identiteta

Televizijske serije su postale medijski i društveni fenomen koji je doneo poslednjih godina velike promene na male ekrane, ali i šire. TV serije, koje su svojevremeno bile od drugorazrednog značaja, danas predstavljaju najprivlačniji deo TV programa. Publika širom sveta, svih klasa i uzrasta, oduševljeno ih prati, a čine i važan deo našeg kulturnog identiteta.
Proletos je održana konferencija „TV serije: Od geopolitike do geokritike”, inspirisana knjigom „Geopolitika televizijskih serija” Dominika Mojsija, koju je kuća „Klio” objavila krajem 2016. Mojsi ukazuje u knjizi na to da igrane TV serije nisu postale samo ekvivalent onoga što su u 19. veku bili feljtoni, odnosno glavna odrednica kulture. Scenaristi TV serija, barem oni najbolji, mogu se porediti s najboljim romansijerima onog vremena – od Balzaka, preko Dikensa, do Flobera. Oni se ne zadovoljavaju hladnom analizom stvarnosti, već snagom intuicije, hrabrošću i lucidnošću svoje imaginacije oni tu stvarnost osećaju i predviđaju. Scenaristi TV serija su, prema Mojsiju, postali najbolji analitičari društva i savremenog sveta, ako ne i najpouzdaniji futurolozi.
Ali sve se to odnosi na strane TV serije. Pitanje je koje to serije Srbi najviše vole da gledaju i šta je to najbliže našem mentalitetu. Tim povodom, konsultovali smo se sa prof. dr Nevenom Daković sa FDU i magistrom teorije umetnosti i medija Ninom Savčić.
Prof. dr Nevena Daković smatra da je opšta priča o TV serijama, lokalnim, stranim, regionalnim, neodvojiva od socioloških, antropoloških ili psiholoških analiza gledalaštva, odnosno studija televizije i medija, gde se, kao i u slučaju produkcije, nalazimo u „trbuhozboračkoj poziciji” koja zanemaruje lokalne kulturne i identitetske posebnosti.
– Na našoj sceni retko se odlazi dalje od mehaničkih primena teorija en vogue, koje su konačno promovisane u prevedenom obliku (Eškenazi ili Mojsi). Stoga, kako su TV serije najpopularnija TV produkcija, koja će nadživeti i samu televiziju, treba ih posmatrati na drugi način, kroz transmedijalnost, i okrenuti se npr. recentnom fenomenu veb-serija i promenama formata prenosom na novu medijsku platformu (sjajna regionalna veb-serija „Samo kažem”, koja, naravno, ima „vebizode”). Pažnju zaslužuje i pitanje šta je suština nezgrapnih izmeštanja, prilagođavanja i prerušavanja stranih modela, npr. nordic noira u domaću i regionalnu verziju poput „Ubica moga oca” ili daleko uspešnijih „Novina”. Ili relacija između serija „Grlom u jagode” i “Crno-bijeli svijet”, kako međusobnih, tako i u odnosu na nekadašnju zajednički državu i sećanje na nju. Patriotski, nacionalno-identitetski poduhvati različite sofisticiranosti od „Selo gori…” i „Vojne akademije”, preko „Ravne gore”, do „Nemanjića”, transparentnišću odriču potrebu dublje teoretizacije – kaže prof. Daković.
I dodaje da su TV serije najsnažniji promoter globalizacije, prevashodno eskapističke, a da se lokalna publika glatko utopila u globalnu publiku; standardizovana je poznavanjem hronotopa, mentaliteta i, najvažnije, prepoznavanjem rijaliti porcije stvarnosti, dnevnih situacija, vesti i zbivanja koji dopiru sa ekrana. Nestajući lokalni srednji sloj, klasa koja je stožer publike TV serija, utopio se u svetske narative, prigrlivši medije kao „četvrti stalež” ili „petu silu”.

Serije 5 grlom-u-jagodeU našem običaju je da budžet namenjen kulturi podelimo drugarima. Živimo u burazerskoj državi pa ni deljenje novca za serije nije izuzeto iz naših navika

Nina Savčić kaže da se seća da je na fakultetu jedan profesor rekao: „Za dobrog arhitektu potrebno je ispunjenje 33 uslova, i 32 nije dovoljno.” I da to možemo preformulisati i primeniti na mnogo šta, pa i na serije.
– Da bi jedna serija bila uspešna i gledana, potrebno je da ispuni više uslova: da scenario bude dobar, da likovi budu konzistentni i dobro razvijeni, da glumci budu uverljivi, da produkcija bude dobra, da obrađuje zanimljive teme (aktuelne u konkretnom trenutku ili one koje ulaze u krug večnih tema, kao što svakako jesu odnosi unutar neke zajednice ili pitanje slobode, morala, granica…). Važno je i da serija ponudi elemente koji će nastaviti da žive izvan sveta same serije. Kroz gestove, karakteristične replike, šale, kao što je slučaj sa sitkomima, ili preko razgovora o događanjima i junacima u sapunicama, budući da one imaju otvoren narativ pa tako i mnogo interpretacija.
Kad neka serija postane veliki hit, javljaju se i drugi motivi za gledanje, pa tako i rast popularnosti. Teško možemo da zamislimo da neko nije u toku, odnosno da ne gleda „Igru prestola”, seriju „Narkos”, možda novi „Tvin Piks”… Ili bar da nije površno upućen u radnju i likove, smatra Nina i dodaje da motivi mogu biti i krajnje lični i sentimentalni.
– Nekad ćemo radije gledati ponovo serije koje smo voleli kad smo bili mali ili mladi nego nove, prema kojima nemamo izgrađen odnos. „Prijatelji” su uvek dobrodošli, takođe i „Sajnfild”, „Seks i grad”, „Darma i Greg”, „Kozbi šou”. „Vil i Grejs” se ponovo snima posle 11 godina. Gotove su već dve sezone, a premijera je 28. septembra.
Serije 2 Pozoriste u kuci Olga_i_RodjaOna ističe da je kod nas bilo vrlo dobrih i uspešnih serija kao što su „Vruć vetar”, „Bolji život”, sitkomi „Pozorište u kući”, „Ljubav, navika, panika”… U odnosu na američke serije, naše su često manje gledane, a razlozi leže u dobro poznatom nedostatku novca, koji bi omogućio bolju produkciju, veće honorare scenaristima i glumcima. Takođe, u našem je običaju da budžet namenjen kulturi podelimo drugarima. Živimo u burazerskoj državi pa ni deljenje novca za serije nije izuzeto iz naših navika. Primera radi, cela sezona izuzetne serije „Pustolov” koštala bi koliko snimanje jedne epizode „Selo gori, a baba se češlja”. U borbi između ova dva kulturna fenomena, pobedila je loša serija o životu na selu. Da, bila je gledana. Ali publika se i obrazuje, ne stavlja joj se na sto samo ono što dira u njen sentimentalni deo.
– Od naših sitkoma izdvojila bih kao odlične „Pozorište u kući” i „Ljubav, navika, panika”. Svaki je odgovarao potrebama vremena u kojem je nastao. „Pozorište u kući” je konzervativniji, a „Ljubav, navika, panika” savremeniji sitkom, drži se poznate i čvrste narativne strukture sitkoma, a dinamičan je i obrađuje nove teme. Za sitkom su dosta vezani stereotipi. Njih prepoznajemo u „Andriji i Anđelki”, konzervativnim likovima obučenim u modernu odeću. Budući da sitkom, kao i popularna kultura, govori o društvu u kojem živimo, daje nam odličan portret nas samih i naše zajednice, prema popularnosti ove serije mogla bih da zaključim da smo ostali zarobljeni u patrijarhalnim obrascima iako se vozimo udobnim automobilima i redovno idemo u šoping.
I kako prof. dr Daković kaže, vreme kada smo obožavali naše priče (tada potrebne i željene), koje su bile „Više od igre”, u svakom pogledu je prošlo. Ostaje nam, a i televizijama – žižekovsko „sećanje na budućnost”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar