UMETNOST JE UMETI ŽIVETI OD NJE

UMETNOST JE UMETI ŽIVETI OD NJE


U vreme kada je vidik depresivan i sve što je ružičasto vene, njegova umetnost zri. On je Nikola Pejaković, slikar, redatelj, muzičar, scenarista, jedan od naših renesansnih ljudi u dvadeset i prvom veku, koji inspiraciju za svoj rad uvek i iznova pronalazi u ljudima. Balansirajući na bodljikavoj žici između komercijale i umetnosti, u zemlji koju su na svakih nekoliko godina razarali i gradili socijalni potresi, Kolja se čvrsto drži svog puta pronalazeći utehu u stvaralaštvu i nekim duhovnim vrednostima.

Vi ste scenarista, muzičar, režiser, slikar. Nikako da se opredelite ili to i ne želite?

– Radim ono što moram i želim. A po obrazovanju sam pozorišni reditelj.

Šta je umetnost za Vas, stil života ili posao?

– Umetnost je umeti napraviti i umeti živeti od toga i s tim.

Šta Vas inspiriše?

– Uvek me inspirišu ljudi kakvi jesu, a ne kakvim ih vidimo.

Da li smo se izmenili od raspada Jugoslavije, da li smo izgubili samopouzdanje, duh, plemenitost?

– Plaćamo zabludu. Izgubili smo ritam, vreme i obraz, i sad se čistimo. A to teško ide.

Da li ste jugonostalgični?

– Nisam, ali mi je zanimljivo što ima mnogo jugonostalgičara koji nisu bili ni rođeni u to doba. To je za posmatranje…

Šta je za Vas najveća promena koja se dogodila od raspada Jugoslavije? Kako ste se Vi promenili od tog vremena?

– Ostario sam.

U Vašim serijama je više sivog nego ružičastog? Da li ste depresivni Vi ili ono što vidite kroz prozor?

– Ovo drugo.

Gde povlačimo granice kad je reč o mladima danas, da li su oni buntovnici ili površni?

– Mi treba da se trudimo da razumemo ovo vreme. Mlade treba voleti i dati im prostora.

Zašto danas umetnička scena nije dovoljno agresivna u borbi s komercijalom? Da li su to umetnici spremniji da podilaze čak i lošem ukusu publike zarad lične egzistencije?

– Mislim da su u pitanju neke druge stvari. Kada biste nekome u Londonu ili Njujorku postavili to pitanje, on vas ne bi razumeo. Ne bi razumeo na šta mislite. Mi ovde imamo nesređeno društvo, haotičan i ulupan sistem, tako da pravila ne važe.

Kako definišite današnji ukus publike?

– Nemam pojma. Ne razmišljam o tome na taj način. Kažem, ovde je sve poremećno, teško je optužiti bilo koga za bilo šta.

Kako doživljavate pozorište danas, kao mesto gde umetnici zarađuju platu ili kao mesto koje je predodređeno za nove duhovne revolucije?

– Duhovne revolucije se dešavaju unutar čoveka, a ne unutar institucija.

Napisali ste pesmu „Haljinica boje lila”. Da li ste i Vi u jednom trenutku podlegli toj komercijali?

– Ako „Haljinicu” gledate kao komercijalu, onda jesam.

Kako je došlo do toga da pišete scenario za film o Tomi Zdravkoviću?

– Platili su me da ga napišem.

Gde povlačite granicu između umetnosti i šunda?

– Na ravni prostakluka i skorojevićkog siromašnog duha. Tu se lomi stvar…

Kome se obraća Koljin bluz?

– Svima.
Da li je potrebno prilagođavati se ili čak dodvoravati publici kako bi se uspelo na današnjoj sceni?
– To je put u katastrofu, a ne u uspeh, čini mi se. Ali to pitajte one koji žive od muzike. Ja ne živim. Još uvek ne, nažalost.
Smatrate li da će za 50 godina postojati umetnička scena u Srbiji ili će je progutati šund?
– Mislim da će je pre progutati i uništiti oni koji o tome pišu, pričaju i sude, a ne umetnici.
Pomenuli ste da Vas je vera izbavila u najmračnijim trenucima. Kako komentarišete to što su nekadašnji komunisti obukli ruho najrevnosnijih vernika?
– Laž je laž, pa kakva god bila i u koje se god ruho obukla. Da li su komunisti postali vernici ili demokrate, to nije problem dok god se radi o stvarnoj, a ne fingiranoj promeni.
Svojevremeno ste imali problema kada ste pisali kolumnu „Miješano meso”, gde ste lamentovali nad sudbinom dece iz mešanih brakova. O čemu je zapravo tu bilo reči?
– Duga priča. I ne naročito zanimljiva.
Šta sada radite, da li venete ili zrite?
– Ne znam. Ali slutim da vi znate.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar