UMETNOST NIJE UMRLA TO JE LAŽ I OBMANA

Kulturu vode oni koji su 5. oktobra došli na vlast i koji funkcionišu u korist jednog svetskog sistema koji sve svoje pregovore završava bombardovanjima

Slike koje pokušava da naslika kako bi pre svega sebi objasnio šta vidi često su ga dovodile do beznađa. Propadao bi zbog njih u duboke bunare iz kojih se teško izvlačio. Zato je pitanje koje bi mu obično postavljao Momo Kapor „Šobaja, kako ti to uspevaš da živiš u belom svetu samo od slika“ predstavljalo i za njega zagonetku.

Voja Stanić je pričao da je u selu u kojem je odrastao, kod manastira Ostrog, zbog Šobajića prestao da peva i počeo da slika, a kako ste Vi postali slikar?

- Da, moji su stari umirali od tuberkuloze listom, svaki čas je neko umirao, a Stanići su imali kuću do naše, avliju do naše, pa Voja kaže: „Imao sam divan, kolaraturni glas i kad god zapevam, deda mi vikne: ‘Ćuti, neko umro u Šobajića’. I iz dosade počnem da crtam.“ Ja sam postao slikar od rođenja, ja sam vazda crtao i slikao. I moj otac je to obožavao, što je mene oduvek čudilo. Čuvao je te moje crteže, mene je terao da radim. Sećam se da sam jednom išao u Herceg Novi na more bez njega. On mi je dao zadatak da, kad se vratim, imam jedno 20 crteža, i ja sam na silu crtao da ga zadovoljim. Kad je došlo vreme da se odabere fakultet, nisam znao šta ću, hteo sam da budem, čini mi se, arhitekta. Onda mi je otac rekao: „Ne, idi na akademiju“. Hajde da vidimo, rekoh sebi, i tako je to počelo. I odmah sam se oduševio, video da je to to, da sam to ja.

Čime ste ste oduševili?

- Atmosferom. Atmosfera je prvog dana na likovnoj akademiji bila fantastična, takvu atmosferu nisam očekivao, modeli, ludi ljudi koji su došli, svi ludaci koje ja obožavam, i eto, našao sebe u tom ambijentu.

Dve godine nakon završene akademije odlazite u Pariz?

Odlazimo u Pariz januara 1972. godine moja tadašnja supruga Lotka i ja, i bogami ostadoh tamo sve do dana današnjeg. Poslednjih desetak godina sam više u Beogradu, ali odlazim u Pariz. Tamo sam sačuvao svoju kuću i atelje, premda tamo više ne slikam, nemam želju, slikam u Beogradu. Prosto u Beogradu se osećam najlepše s mojom poslednjom ženom Majom. S njom ću biti do kraja života.

Kako znate?

- Pa ne mogu da garantujem, ali sam ubeđen, osećam to.

Kako je izgledao Pariz kad ste došli?

- Pariz je najlepši grad na svetu, najnegovaniji između ostalog. Ja sam odabrao Pariz jer je to bio grad u koji su svi hrlili, bio je to centar umetnosti, što više, nažalost, nije. Nije ni francuski jezik svetski jezik kao što je bio, francuski ne govori više niko, jedino Francuzi i ja. Svi govore loš engleski. Pre neki dan pitam jednu Kineskinju, fotografkinju, „parle vu franse“, ona uopšte ne zna šta je pitam. Morao sam da je pitam „du ju spik frenč“, a ona kaže „no“. Pa naravno da ne, niko ne govori francuski, samo ja.

Zašto se to desilo?

Zato jer Francuska nije više ona sila koja je bila. Francuska je bila velesila vekovima, i negde sa završetkom Drugog svetskoga rata počela je da klizi nizbrdo, i njen jezik je izgubio upotrebnu vrednost. Njene kolonije i dalje govore francuski, i to je sve. Engleski je postao kao latinski, ko ne govori engleski, taj je nepismen, prema tome, ja sam nepismen.

Kad ste otišli u centar umetnosti, da li ste se pitali kako ćete tu uspeti?

- Naravno, to je bilo opasno mesto, i ja sam to mesto kao mladić prihvatio širom raširenih ruku, navalio, radio, slikao, našao neke galerije, ljude koji su počeli da mi pomažu, da kupuju neke slike, da izlažem... I to je bilo dosta bezbolno kada uporedim moju sudbinu sa sudbinom drugih slikara koji su radili bilo šta, bili moleri, radili po radionicama da bi mogli da žive. Pariski život je prelep život za one koji mogu to da finansiraju. Pariz je najlepši za turiste koji tu dođu nedelju dana i nemaju pojma koliko je to težak grad za opstanak jer opstati u Parizu je izuzetno teško.

Je li oduvek bilo tako?

- Oduvek, da. Meni su govorili, što si sad dolazio, ovo je propalo, da si došao pre 1520 godina, i mogao bi nešto da uradiš, ali sada ovo je začepljeno, tu ima 60.000 slikara, nemaš šanse uopšte... Tada sam shvatio da nijedno vreme nije dobro za slikare niti za slikanje. Uvek je loše vreme, a slikar mu daje svetlost, daje mu snagu i svojom silom uspe ili ne uspe da opstane. Onda on ovima novima govori, jao, što si došao sad, trebalo je da dođeš kada i ja, tada je još nešto bilo i moguće...

To biste sada Vi nekom mlađem mogli da kažete?

- Meni su dolazile desetine mladih ljudi da me pitaju za savet i svima sam govorio da nemam pojma, svi nose svoj krst kako znaju i umeju. Sad da mu ja kažem, uradi to i to, ne mogu, jer nema nikakvog pravila. To je kao kad mi razni novopečeni milioneri pričaju kako su zaradili pare. Ja da mi nacrtaju na papiru kako su radili, ne bih znao to da ponovim jer je to nemoguće. Samo on zna kako je uspeo da napravi 20 miliona evra ni iz čega.

Koga ste sve poznavali u Parizu od umetnika?

- Koga nisam... Druženje u Parizu je bila vrlo bizarna stvar. Kad sam bio sasvim mlad i na početku, dosta sam se družio i u druženju sam nalazio neke moje izlaze i mogućnosti. Međutim, kako je vreme odmicalo, sve više sam se osamljivao i video sam da i drugi, moji vršnjaci slikari, isto to rade, kristališu odnose sa okolinom. Prvih desetak godina sam visio po svim izložbama, jurio kupce, bio aktivan. Svake noći u Parizu ima oko 400 izložbi, to ne može da se postigne, nego izaberem dve-tri. Posle se oko pola noći skupimo u kafani „La palet“, pijemo vino i pričamo šta je ko video. Ne možete vi da se družite sa 150 ljudi, što sam ja u početku radio kao mladi tikvan iz Beograda koji hoće sve da vidi, da čuje, da bude na svakom mestu.

U kakvim ste odnosima bili s našim slikarima u Parizu?

- Malo sam se družio s našim slikarima, iako smo se viđali. S Dadom Đurićem sam imao 10-15 susreta, odlazio sam kod njega, on kod mene. Dado je veoma obogatio moj život, Dado je najveći slikar za mene. Sve što sam od njega čuo primio sam k znanju i vagao posle šta je rekao, da li je to dobro ili ne.

Izlagali ste po celom svetu?

- Računao sam pre neki dan, imao sam više od osamdesetih samostalnih izložbi po svetu i u Srbiji, izlagao sam na stotine i stotine grupnih izložbi, i uvek se osećam kao na početku. Ja smatram da sam tek sad krenuo u ovom mom sedmom ili osmom životu po redu.

Kako znate kad počinje novi život?

- Novi život počinje kad neka ljuštura bivšeg života koja je stajala na vama jednostavno padne i vi se odjednom probudite u nekom novom ambijentu, imate novu energiju. Vi vidite da je to nešto sasvim novo, da koža na vama više nije ona iz prošlog života. Moj najnoviji život je počeo pre dve-tri godine, kada sam počeo da živim s Majom, kad sam počeo da slikam drugačije slike.

Da li ste počeli drugačije i da mislite?

- To je ista ta priča koja evoluira. Ja sam u mom slikarstvu evoluirao, ali tema je uvek ista, to je čovek. Prvo je na mojim slikama bila gomila likova, na malo platno stavljao sam po pedeset figura, pa sam to čistio, čistio, i sada radim dva prsta, petu, stopalo, nogu. Sve sam očistio, idem prema nečemu sasvim drugom. Od bivših mojih života ostala mi je samo moja familija, majka, brat, sestra i njihova deca, najdraži prijatelji koji me prate odvajkada. Ostao mi je fakultet za dizajn na kojim sam ponosan, i ostale su moje slike. Novi su mi supruga Maja i moj pas Panta.

I pored svetske karijere, da li ste i u Srbiji prihvaćeni?

- Ne, ali ako me to već pitate, hajde da kažem. Srbija je poslednjim glasanjima izabrala Vučića, a Vučić je menjao šta je menjao u politici, međutim, u kulturi je ostala bivša vlast. Kulturu vode oni koji su 5. oktobra došli na vlast i koji funkcionišu u korist jednog svetskog sistema koji je nakaradan, agresivan i koji sve svoje pregovore završava bombardovanjima. Dakle, ti isti ljudi koji su pokriveni od sistema bombardera danas vladaju u kulturi.

Kako to oni, po Vašem mišljenju, vladaju?

- Uvek je šef komisije za otkup slika isti čovek ili ista žena, njih dvoje ili troje se menjaju. Pogledajte šta je pre 20 godina bilo, ko je to bio, i danas je isto.

Šta oni forsiraju, koju vrstu umetnosti?

- Forsiraju to što sistem brani, forsiraju takozvanu vizuelnu umetnost. To može da bude sve, može da bude ništa. Vizuelna umetnost je jedan toliko širok pojam koji su oni uzeli i brane sve ono što nije likovno. Vizuelna umetnost je sve ono što nije likovno, ali se kriju pod skutima likovne umetnosti.

Vizuelna umetnost je tu da se samo konstatuje?

- Za ove polomljene pločice u mom ateljeu neko može da kaže, evo, to je moje delo.

Je li to i Endi Vorhol radio?

- Nije, to je jedan deo toga, ali sasvim drugačiji. To su počeli da rade dadaisti, radili su to tokom tri-četiri godine posle Prvog svetskog rata, zgroženi pogibijom 20 miliona ljudi, pa su napravili dadaizam kao neki apsurd. Ovaj dadaizam danas, koji se zove vizuelna umetnost, ne može ni da okreči ono što su dadaisti napravili. To je jedna rekapitulacija dadaizma pod pokroviteljstvom sistema. Važno je reći da ih je sistem stvorio, nisu se oni sami stvorili, jer oni su potrebni sistemu.

Pominjete komesare koji određuju šta će biti ideja?

- Iz kancelarija, iz ministarstva dođe komesar i kaže, sada ćemo praviti izložbe na tu temu. I onda zovu naročito mlade ljude, koji su žrtve svega toga jer nemaju talenta, a ovi ih zovu na velika mesta pa oni pomisle da su veliki. Naprave neke pobacane papire, kante, prospu vodu, krpe i oni misle da je to to, jer to se traži. A to služi samo jednom, razbijanju ljudskog uma. Ja nemam ništa protiv njih, neka rade, svi imamo pravo da radimo, ali zašto su se oni uvalili u prostor likovne umetnosti. Zašto bih se ja bunio protiv industrije automobila, neka rade, samo nemojte mi automobile izlagati u muzejima. Izlažite ih na salonima automobila. Jer oni u svakom slučaju preziru likovnu umetnost, smatraju je za nešto bljak, to je neka patetika.

Opširniji intervju sa našim slikarom Milošem Šobajićem možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kioscima