LIPIJEV KOD: Najbolji evropski trener iz jedne škole

LIPIJEV KOD: Najbolji evropski trener iz jedne škole

(AP Photo/Matthias Schrader)


Antonio Konte (Čelsi), Zinedin Zidan (Real), Karlo Ančeloti (Bajern) i Masimilijano Alegri (Juventus) praktični su pobornici fudbalske doktrine nastale i dopunjavane u Torinu

Glavni režiser dramatične stvarnosti evropskog fudbala nalazi se u Kini. Većina čitalaca verovatno je odmah, iz krajnje razumljivog razloga, pomislila na novac. Pred oči je došao investitor koji trasira bubamarin Put svile, kupujući skoro sve ono vredno u ligama petice što još nije pod kapom ruskih i američkih tajkuna, šeika i vlasnika investicionih fondova čije izvorište predstavljaju bušotine nafte u širem regionu Persijskog zaliva. Asocijacija o fudbalskom Mingu kao kontinentalnom vladaru, na sreću, nije tačna.
Da rešimo dilemu: najjača nota u aktuelnom evropskom akvarelu delo je Marčela Lipija, aktuelnog selektora Kine, s godišnjom platom od 20 miliona evra, što je za tri miliona više od iznosa koji prima Pep Gvardiola u Mančester sitiju. Na samom kraju prošlog veka, ovaj italijanski stručnjak držao je katedru iz koje su kao diplomci izašli Antonio Konte, Zinedin Zidan, Didije Dešam, Ćiro Ferara, Paulo Souza, Igor Tudor, Paulo Montero i drugi. Lipi je kao selektor s reprezentacijom Italije osvojio Svetski šampionat u Nemačkoj 2006, a kao trener napravio je kolekciju od pet titula u Kalču, četiri Superkupa Italije, Lige šampiona, Superkupa Evrope i Interkontinentalnog kupa.
Zoran – Bata Mirković, nekadašnji jugoslovenski reprezentativac iz Partizana, a sada pomoćnik selektora Ljubiše Tumbakovića u reprezentaciji Crne Gore, dve godine je bio član skvadre s „Del Alpija”. On nije iznenađen činjenicom da se na čelu četiri najjače lige u Evropi nalaze treneri koji su na određen način povezani s fudbalskim modelom porodice Anjeli.
Fudbaleri u Seriji A jako dobro su obučeni u svim elementima igre. Njihova taktička spremnost je dovedena skoro do perfekcije. Tu vidim klicu trenerske edukacije. Igrači se u Kalču iz nedelje u nedelju pripremaju za različite koncepte, sisteme i formacije pa nije nikakvo iznenađenje što sjajno plivaju u trenerskim vodama, razvijajući svoju trenersku filozofiju shodno specifičnostima ambijenta u kojem stoje za stručnim kormilom.

Priču o Juventusovoj trenerskoj školi zavrteo je Antonio Konte, koji je u karijeri igrao još samo za Leće. Stigao je u Čelsi prošlog leta, svega pet nedelja pre starta Premijer lige, nakon što je na Evropskom šampionatu u Francuskoj doveo Italiju do četvrtfinala u kojem su „azuri” pali na penale pred Nemcima. Na „Stamford bridž” je ušao s nadimkom Kum. Kad on drži slovo, „igrači ima da slušaju i rade ono što im se kaže, bez rasprave i dalje priče”. Italijan je među plavce stigao kao spasilac posle brodoloma koji su doživeli tokom sezone. Voda je bila došla do grla, pa je Žoze Murinjo morao, ne dočekavši ni polovinu prvenstvene trke, da pokupi stvari. Povišeni glasovi u svlačionici rezonantno su izazivali treperenje igre, što je u šampionatu kakva je Premijer liga lako uočljivo i ekspresno kažnjivo.

Konte je na promociji u Čelsiju izneo dva obećanja – red i rad. Za taktiku koju je planirao da sprovede na terenu mora da ima marljive, spremne i disciplinovane igrače. Takav je pristup imao i u Juventusu i u reprezentaciji Italije. Ništa nije želeo da menja iako su Čelsijevi tifozi očekivali bombastične izjave karakteristične za južnjački temperament o tituli. I bio je u pravu. Pola godine kasnije, o njemu se priča kao o sjajnom taktičaru. Ostao je dosledan kreativnom slaganju defanzivnih obrazaca i pogađao je bodove. U situaciji kad njegov tim čvrsto drži vrh sa svega tri poraza i tri remija u 27 kola i sa deset bodova prednosti u odnosu na najbližeg pratioca, navijačima nakon prošlogodišnjeg posta ta igra se čini lepršavom i atraktivnom. Ono što je upalo u oči od samog starta šampionata jeste – vaskrsnuće Edena Azara. Omaleni napadač je 2012. godine došao iz Lila za 33 miliona evra i nikako nije uspevao da se uklopi u Murinjov šablon. Konte je razigrao Belgijanca, Dijego Kosta otvara prostor, a Pedro konstantnim ukrštanjem zbunjuje odbranu rivala koja se bori sa silom gravitacije tek kad lopta zategne mrežu. Zato ne čudi Azarovo priznanje da je ovo najbolji period otkako je došao u Čelsi. Njegov menadžer ga ne tapše po ramenu. Traži da bude još nemilosrdniji u situacijama kad je rusvaj u protivničkoj odbrani.

– Konte je bio kapiten i kad je igrao Alesandro del Pjero. To najbolje govori o tome koliko je poverenje uživao, kako je zračio energijom i poverenjem. Jeste, imao je te liderske komponente, pokretačke i motivacione, ali, moram reći, da je taj tim Juventusa imao lidera u svakoj liniji tima: od golmana pa do špica. Znalo se ko vidi najbolje. I sve je funkcionisalo na jedan odličan način. Kod Lipija ne može drugačije. Sve se uigrava i uvežbava do poslednjeg detalja. Mada, u tom Juventusu se osetila i ruka Karla Ančelotija, koji je takođe vodio „damu”. Kod običnih ljudi to prođe nekako nezapaženo, ali jako veliku ulogu u Juventusu, kad je reč o viziji tima, imao je tehnički direktor Lučano Mođi. Iz svega može da se vidi da, bez obzira na velika fudbalska imena koja su bila u klubu, ipak je Juventus funkcionisao kao tim ne 11 igrača, nego po celoj stručnoj vertikali.

„Konte nam je bio kapiten u Juventusu i kad je igrao Del Pjero. Ima liderske komponente, zrači energijom i poverenjem -Zoran – Bata Mirković, fudbalski stručnjak

DNK inovativnog tipa iz Torina nose brojni asovi. Konte, Alegri, Ančeloti i Zidan su na čelu vodećih timova u šampionatima. Ako bi se izvlačila osnovna premisa njihovog rada, ona glasi: biti pobednik. Nekad je Kalčo bio sinonim za antifudbal, a katenačo se u praktičnoj primeni fudbalskih pojmova prevodio kao bunker. Sada je na delu varijacija na putu koji nije posut ružama, ali nije ni dosadan ni posut krvlju i znojem, a vodi do cilja.

Mirković pri poređenju današnjeg trenutka i njegovog italijanskog fudbalskog vremena navodi da se ranije čekala greška protivnika, a sada se ona aktivno traži:
– Ako tražimo glavnu sličnost Lipija i Kontea, onda je to pobednički koncept. Jaka disciplina i direktna igra. Mi kažemo, bez uvijanja. Barselona, recimo, želi posedom da umrtvi protivnika pa onda zada udarac, dok kod ove dvojice stručnjaka nije tako. Oni žele kroz agresiju da što pre poentiraju. To podrazumeva odgovornost, uigranost i brzinu. Kad u tome uspeju, neće trošiti vreme, nego će kroz igru i dalje nastaviti da idu ka golu rivala, s tim što će učestalost tih udara biti manja. I nosiće manje rizika. Majstori su da postave igru na rezultat. Oduvek su takvi, ali sada to rade suptilnije i s više šmeka. Zato su i jako traženi u svim ligama sveta.
Čudno je da iz lige koja je bila sinonim za negledljiv fudbal dolaze najbolji stručnjaci. Druga fudbalska revolucija – prvu je podigao Ajaks početkom sedamdesetih godina prošlog veka, čije je oličenje bio totalni fudbal, a treću tiki-taka Barselona – u režiji Ariga Sakija u Milanu imala je vrlo ograničeno vremensko dejstvo. Kao paradigma postsakijevskog vremena u Italiji može se uzeti činjenica da je Dejan Savićević bio „klip kočničar” u mašineriji od 11 šrafova.
U Juventusu su znali na anjelijevski način na vreme da se prestroje. I njihovi bivši igrači postali su i te kako traženi putujući profesori. Menjaju boje dresova i grbove, ali su uvek na putu na vrh. Da čuđenje bude još veće, sve se to dešava u doba kad utakmice postaju spektakularne zabave za stotine miliona na digitalnim platformama, telefonima i tabletima. Kad se male zagrebe u suštinu, onda se dolazi do zaključka da se na Juventusovoj katedri učio fudbal. Sve ostalo su nijanse.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar