ALEKSANDAR PRIJOVIĆ, NAPADAČ “ORLOVA”: Još pre deset godina naučio sam “Bože pravde”

ALEKSANDAR PRIJOVIĆ, NAPADAČ “ORLOVA”: Još pre deset godina naučio sam “Bože pravde”


Nikakav adrenalin nisam osećao dok sam igrao za mladu reprezentaciju Švajcarske. To su stvarno za mene bile obične utakmice. Jeste, švajcarski pasoš imam od 17. godine, ali Srbiji pripadam mnogo duže. Nisam među „sajdžijama” video sebe, ali prihvatio sam tu ulogu jer su u Sionu tako želeli, a iz Beograda dve, dve i po godine nisam dobijao nikakav poziv, sve do Muslina

Pokrenuo je ringišpil u stopalu, izbacio iz ravnoteže celu liniju čuvara, nekoliko sekundi nakon te njegove minijature Aleksandar Mitrović je pogodio mrežu Iraca. Ta štikla Aleksandra Prijovića mogla bi na kraju kvalifikacija za odlazak na Svetski šampionat u Rusiju da dosegne pod prstima opipljivu vrednost veću od deset miliona evra. Golovi i bodovi u duelu s direktnim rivalom imaju dvostruku težinu. Zato se taj njegov potez u srpskoj fudbalskoj anatomiji kandiduje za odrednicu zlatna peta. Istina, „orlovima” predstoje još četiri stope do cilja na istočnoj strani Urala, ali ono što je lako uočljivo jeste da odavno jedna majstorija u našem fudbalu – još od Piksijevog lažnjaka Špancima ’90. u Veroni – nije pobudila toliko pažnje i koreografskih epiteta kao ova crvene osmice protiv „zmajeva”.
Prijović je fajter s puno takta i manira zrele fudbalske inteligencije, sad smo se u to uverili. I zbog toga bi trebalo obraz da nam zacrveni, pogotovo onima što su bili profesionalno zaduženi da prate srpske sinove po Evropi i svetu. Ili se možda i na ovom slučaju potvrđuje sumnja da je reprezentacija slika i prilika snage fudbalskih menadžera. Prijović je prošle godine doneo pehar Legiji, nakon što je u finalu kupa Poljske mangupski prevario golmana Leha. Kako? Petom! Ili jesenas u Dortmundu u Ligi šampiona, kad je postigao gol spoljnim efeom tako da se Evropa prisetila Ronaldinja.
Selektor Slavoljub Muslin nije dugo čekao. Administracija FSS-a je dobila zadatak da vidi kakve su šanse da Prijović zaigra za Srbiju. I zaigrao je, a Srbija je korak bliže Svetskom prvenstvu, zoni gde „orlovi” tek ponekad slete.
Jedva ste dočekali da debitujete za reprezentaciju Srbije.
– Trenutak koji sam doživeo na „Marakani”, to jest na stadionu „Rajko Mitić”, čekam od kada sam zakoračio na fudbalski teren. Zar ima nešto lepše nego kad igraš za reprezentaciju države koju najviše voliš? Priznajem, bio sam malo i nestrpljiv, jer kad dođeš do klupe, onda očekuješ da uđeš unutra i daš doprinos jednom velikom zajedničkom cilju, a to je odlazak na Svetski šampionat 2018. u Rusiji.
Prvi razgovor s ljudima iz FSS-a bio je kratak.
– Dve-tri nedelje pre okupljanja došlo je do kontakta. Pitali su me da li želim da igram za Srbiju. Odgovorio sam: naravno da želim. Nije bilo razloga za duži razgovor. Samo želim da nastavim ono što sam kao kadet započeo. Čujem neke ocene da fudbaleri, ili neki drugi sportisti, koji su rođeni u inostranstvu nikad ne mogu da izgaraju u dresu s državnim grbom kao oni koji su rođeni u Srbiji. To je netačno! Kako samo dijaspora zna da prati zbog lošeg rezultata reprezentacije i kako je ponosna kad neko od naših napravi nešto značajno u svetu.
Imali ste veliku podršku porodice da zaigrate za Srbiju.
– Nikada nije bilo dileme ko smo i odakle smo. Moji roditelji Milenko i Mirjana došli su u Švajcarsku, u Sent Galenu smo rođeni moj brat Novak, sestra Nina i ja. Nije moja porodica želela mnogo da utiče na moje fudbalske odluke, ali svakako im je bilo drago kad su saznali da je Fudbalski savez Srbije odlučio da zatraži specijalnu dozvolu da zaigram za „orlove”. To se ostvarilo polovinom marta. Očekivalo se da ću zaigrati protiv Gruzije u Tbilisiju, ali povreda ključne kosti je odložila debi za meč s Velsom na „Marakani”.

Zlatan je savršen. I kako mogu da mi smetaju ta poređenja! Ipak, to je malo više medijski isfurano. Ako me mediji porede sa Ibrahimovićem, onda sam ja stvarno dobar napadač

Šta ste osećali kad Vam je selektor Slavoljub Muslin rekao da ćete ući u igru?
– Jeza me je prošla. Nikada ne sumnjam u sebe. Štaviše, tražim i obožavam izazove. Ipak, voleo bih da je rezultat bio malo drugačiji. Ulaziš na 0:1, a premijera. Svi u tebe gledaju kao u spasioca ili džokera. Lakše bi bilo da smo vodili. Na sreću, brzo smo uspeli da izjednačimo.
Fudbalski talenat prosto nije mogao da ostane i dalje ignorisan i nezapažen. Novi adut „orlova” ima neverovatan put. Sa 16 godina, 10 meseci i 11 dana je zaigrao za kadetsku reprezentaciju Srbije. Promenio je šest država i igrao za devet klubova: Parma, Jeovil Taun, Nortempton, Sion, Lozana, Tromso, Đurgarden, Legija i Paok, da bi sa 27 godina, jedan mesec i 21 dan dobio priliku da zaigra za A tim Srbije. Da li je kruženje do „orlova” moglo da bude kraće od deset godina?
– Jeste, naravno. Splet je to svakakvih okolnosti. Želeo sam jako brzo da se potvrdim kao fudbaler. Nisam povlačio baš dobre poteze. U Srbiji su se često menjali treneri i selektori. Ipak, ne osvrćem se mnogo na ono što je prošlo ili što je propušteno. Važno je da ostvarujem ono što sam planirao. Istina, put je nešto duži nego što je morao da bude, ali posle ovakve sezone, zar da žalim za nečim?!
Pre deset godina debitovali ste za reprezentaciju Srbije. Prošli ste tri selekcije „orlića”, a onda 2010. zaigrali za reprezentaciju Švajcarske.
– Još kao mali odlučio sam da igram za reprezentaciju Srbije. A kako je došlo da igram za Švajcarce? Predsednik Siona me je zamolio da prihvatim poziv selektora mlade reprezentacije sa obrazloženjem da je to jako dobro za klub.
A kako je bilo igrati za „sajdžije”?
– Nikakav adrenalin nisam osećao. To su stvarno za mene bile obične utakmice. Jeste, švajcarski pasoš imam od 17. godine, ali Srbiji pripadam mnogo duže. Nisam tu video sebe, ali prihvatio sam tu ulogu jer su u Sionu tako želeli, a iz Beograda dve, dve i po godine nisam dobijao nikakav poziv. Znao sam da to mogu uvek da promenim, što se na kraju i dogodilo. Igre za Srbiju su mi nešto posebno.
Kada ste naučili himnu „Bože pravde”?
– Dok sam igrao za kadete Srbije. Od tada sam nekoliko puta uhvatio sebe kako u dresu Srbije na terenu, pred punim tribinama u Beogradu, pevam himnu. To mi je bio veliki motiv u karijeri, koja nije, rekoh, išla pravolinijski. Imala je neka skretnice koje bih izbegao kad bih ponovo kretao. Ali ne žalim se, ono što je iza mene je iskustvo koje sam, prema parametrima mnogih, dosta platio. Najvažnije je da sam uspeo da stignem do svojih ciljeva. Jedan je bio da postignem gol u Ligi šampiona, a drugi da zaigram za Srbiju. Hronologija nije važna. Važno je da su moji dečački snovi ostvareni.
Kako se dogodio Mitrovićev gol na „Marakani”?
– Na pripremama „orlova” bio sam u takvim situacijama nakon Tadićevih proigravanja. Gudelj mi je dodao odličnu loptu, ali nisam je najbolje prihvatio. Malo sam petljao, ali bila je to borba da potpuno ovladam loptom i sačekam najpovoljniji trenutak da proigram Mitrovića. Moja samouverenost da mi Irci ne mogu oduzeti loptu i Mitrova hladnokrvnost doveli su u tom momentu do realizacije. „Marakana” je eksplodirala. Šteta je što do kraja nismo uspeli da još jednom matiramo goste, ali i ovako je dobro. Sve je u našim rukama.
Mitrovića, s kojim ste u tandemu odigrali poslednjih pola sata protiv Republike Irske, upoznali ste dok ste bili u Tromzu, a Norvežani su igrali protiv Partizana. Kakav je Mitar napadač?
– Dobar, snažan, jak, zna da postigne gol iz svake situacije i pozicije. Dokazao je to više puta. Mlad je, može još dosta da napreduje. Ima dobru karijeru ispred sebe. Ako bude dosta radio na sebi, može postati top napadač u Evropi.
Sad su „orlovi” na prvom mestu u grupi. Očekujete li da će tu i ostati do kraja kvalifikacija i da će narednog leta otići u Rusiju?
– Naravno da verujem. Po kvalitetu smo prva selekcija u grupi. Pogledajte samo u kojim klubovima igraju članovi naše reprezentacije. Svaka utakmica do kraja, pogotovo one u Dablinu i Beču, biće borbena i teška. Optimista sam i verujem da ćemo kvalifikacije završiti na prvom mestu.
Srbija je praktično podeljena u dva tabora – Zvezdin i Partizanov. Koji je Vama bliži?
– Veliki su to klubovi i želim im sve najbolje. Želim im da u Evropi predstave Srbiju na najbolji način. I to je to. Ko god od naših klubova da igra međunarodne kupove, bilo da su to Zvezda, Partizan, Vojvodina ili neko četvrti, podražaću ga.
Vrlo rano ste izabrali fudbal kao profesiju. Kako se to dogodilo?
– Pa da. Kad sam imao 11 godina, dobili smo zadatak da napišemo neku vrstu prijave za posao. Nisam ga uradio. Objasnio sam učiteljici da nema potrebe da učim da pišem prijavu za posao jer znam da ću igrati fudbal kad odrastem. A za to nije potreban nikakav konkurs ili aplikacija. Kao klinac nisam mogao da spavam zbog neke promašene šanse ili nepostignutog gola. I šta sam onda mogao drugo da budem nego fudbaler? Pravio sam projekcije šta je trebalo da uradim kako bih pogodio. Fudbal me je odmalena okupirao. Ogromna je to strast, koja me nesmanjenom žestinom još drži. I potrajaće još dugo.
Trud se isplatio. Imate sezonu iz snova. U Legiji ste proveli godinu i po, osvojili titulu prvaka, igrali Ligu šampiona, dali ste dva gola Borusiji u Dortmundu.
– Liga šampiona je nešto što svaki klinac želi da igra. Ova sezona je bila fenomenalna. Liga šampiona, Legija osvojila titulu, kup s Paokom, debi u reprezentaciji Srbije… stvarno mi je ovo najbolja sezona u karijeri. Nadam se da će doći još bolje. Karijera ide korak po korak napred.
Kroz ceo dosadašnji tok karijere prate Vas poređenja sa Zlatanom Ibrahimovićem. Da li Vas to opterećuje?
– Zlatan je savršen. I kako mogu da mi smetaju ta poređenja! Ipak, to je malo više medijski isfurano. Ako me mediji porede sa Ibrahimovićem, onda sam ja stvarno dobar napadač.
Niste slični samo po konstituciji, atraktivnim pogocima, neočekivanim reakcijama u šesnaestercu, koji se nedeljama kasnije vrte po televizijskim kanalima i digitalnim platformama. On je u Malmeu vežbao borilačke sportove i dogurao do crnog pojasa u tekvondou, a Vaš izbor je kik-boks. Kako ste se odlučili za tatami?
– Uživao sam u borilačkim treninzima. Vežbao sam kik-boks godinu dana u Švajcarskoj, i godinu i po u Engleskoj. To je način da se očvrsne i razvije muskulatura. Kao mnogi Balkanci, volim sportove koji obiluju duelima. Jačaju noge, čvršći ste kod kontakta, samouvereniji i smireniji.
Na nagovor supruge ste pustili kosu i vezali je u repić?
– U početku je supruga rekla da joj se takva frizura sviđa, a kasnije sam i ja to prihvatio. Sad će neko reći da sam to video od Zlatana pa ga kopiram. Ni to, naravno, nije tačno. Brojne su i tetovaže. Tu su veliki krst, portret cara Dušana, pa beogradski „Pobednik” te rulet s citatima Bukovskog. Da istaknem i tekst koji je moja supruga posvetila meni, naš zajednički portret, te karta sveta i još mnogo toga.
Koji Vam je broj na dresu najdraži?
– Najviše volim devetku, ali ni osmica nije loša, pogotovo kad je na dresu Srbije.
Kada ste bili poslednji put u Priboju, odakle Vam je otac?
– Pre otprilike tri godine, ali volim taj kraj. Čim ugrabim tri slobodna dana, eto me na Limu. Kao dete sam leta provodio tamo i uvek se lepo zabavljao. Na utakmici protiv Irske bilo je dosta ljudi iz tog kraja i verujem da ih nisam razočarao, kao ni druge brojne prijatelje koji su došli na „Marakanu”. Prave radosti tek dolaze.
U Paok ste stigli i oborili klupski rekord po visini transfera sa 2,2 miliona evra. Tu su Vas dočekali golman Željko Brkić i trener Vladimir Ivić. U prvoj godini slavlje, trofej kupa je stigao u Solun.
– Volim ambiciozne sredine. Paok je danas upravo takav. Ne zadovoljava se više prosekom. Uspeli smo da osvojimo kup, zamalo nam je izmaklo mesto u Ligi šampiona, ali verujem da ćemo u Ligi Evrope postići rezultate koji su na nivou klupskih očekivanja. Odlično mi je u Solunu. Imam ugovor do 2021. Videćemo kako će se nastaviti moja karijera.
Da li Vam je Ibrahimović fudbalski uzor?
– Ne, nije… Ronaldo je. Ne Portugalac, nego stari, onaj Zuba. Paklena mašina u šesnaestercu. Znao je sebi da namesti gol i da provuče loptu do saigrača putanjom koju niko osim njega nije video. Briljantan u svakom pogledu. Njegova igra je bila fantazija.

+ Ostavite komentar