BOFL IZ UVOZA, ZBOG ZASTOJA U PROIZVODNJI

BOFL IZ UVOZA, ZBOG ZASTOJA U PROIZVODNJI

BELGRADE, SERBIA - NOVEMBER 06: Milan Pavkov (C) of Crvena Zvezda celebrates victory with team mates after the Group C match of the UEFA Champions League between Red Star Belgrade and Liverpool at Rajko Mitic Stadium on November 06, 2018 in Belgrade, Serbia. (Photo by Srdjan Stevanovic/Getty Images)


Da li je fudbal igra ili biznis? Možda je i jedno i drugo. Ili je sve više ono drugo a sve manje ono prvo.
-Istina je, zapravo, da je fudbal sve siromašniji a ljudi oko fudbala sve bogatiji. I alaviji – nudi kroz par reči sliku srpske fudbalske stvarnosti menadžer Raša Bebić.

Sve bi moglo da se tumači i iskazom od dve reči: usud vremena. Moguće je da možda ne bi bilo tako kako jeste da u igri, pored igrača na terenu, još nisu i menadžeri, odnosno igrači u kladionicama. I kladionice. Ili, kladioničarska mafija s etiketom protivnika koji radi iza leđa. Kome? Fudbalu? Ne, greška. U aktuelnom trenutku ili vremenu osakaćenog morala i etike, dobri i zli su na istom zadatku i s istim ciljem, s tim što je na snazi pravilo da, kad god je frka, uz prebacivanje krivice na drugog lopov još i viče: držite lopova! Ali, ovo je samo jedan od načina kako se, učestvujući u fudbalskoj igri, obogatiti. Preko noći ili za samo 90 minuta. Još kada se u priču uključe i rabote često i pred zakonom nedokučivih i neuhvatljivih menadžera, panorama fudbalske stvarnosti postaje neuporedivo mračnija. Mada, ne mora sve da bude crno.

Postoji i drugi način da se, uz svu lepotu i nepredvidivost fudbala, kroz fudbal i fudbalsku igru napravi biznis. Daleko časniji i apsolutno pošteniji. Primer je tu, pred nama, cvet je iz naše bašte.

Zvezda je pre par meseci samo priželjkivala uspeh u Ligi šampiona. U međuvremenu je dobila ono što je tražila. Danas a posle toliko godina sebe ponovo može da nazove uspešnim klubom. Ili klubom koji je na dobrom putu da bude još uspešniji. I bogatiji što je za ovaj trenutak neuporedivo bitnije. A koliko juče ta ista Zvezda, imenitelj za neprolaznu veličinu i uspeh kada je u pitanju srpski fudbal, bila je na rubu (finansijske) propasti. Nepobitna istina je i to da je srpski šampion pre godinu i malo više meseci u sezonu ušao sa strpnjom i nagomilanim dugom od 50 miliona evra. I milion loše projektovanih ciljeva. Bilo je to, za mnoge, klasično (samo)ubistvo s predumišljajem. A onda se, kako to u fudbalu i životu s vremena na vreme biva, dogodilo čudo. Za samo tri meseca nekadašnji klupski šampion Evrope uspeo je da zaradi više od 30 miliona. Ili za 90 i koji minut nadoknade da u kasu ubaci 2.700.000 evra. Istina, prethodno su morali i dva puta da sa samo jednim strancem u timu zatresu mrežu velikog rivala. Misli se na Liverpul. Takođe i da svoju mrežu protiv tog istog i neuporedivo bogatijeg kluba sačuvaju, što im na nekim prethodnim utakmicama a u istom takmičenju, opet sa mnogo bogatijim i fudbalski kvalitetnijim od sebe, baš i nije išlo od ruke. Ali, zar krčag ne ide na vodu dok se ne razbije…

Ima i onih koji kažu kako je Zvezda zaradila neuporedivo više. I za još manje vremena. Ili za samo jedno poluvreme. Čak i manje. Toliko je u stvari trebalo Milanu Pavkovu, trećem Zvezdinom centarforu ili špicu u ulozi prvog u meču sa Liverpulom, da sa dva gola demolira klub sa Enfilda. Tačnije, da crveno-belima daruje slavljeničku tortu sa podosta evropske valute u vidu svećica i da svoju cenu na svetskoj fudbalskoj berzi uveća sa tričavih 300 hiljada evra na nekoliko miliona.

Istina je i to da Zvezda glasno uverava naivnu srpsku fudbalsku javnost i brojnu armiju navijača željnu pobeda da Pavkov u ovom trenutku nije za prodaju. I nije, prodaće ga tek za mesec ili dva. I za mnogo više para ukoliko u nastavku Lige šampiona Pavkov zatrese, bar jednom, mrežu Napolija ili PSŽ. A da bi to uspeo trebalo bi da igra…
Neko će se upitati čemu ova besmislena rečenica. I bila bi takva, besmislena, ali samo kad se ne bi znalo, a malo je onih koji su to znali, da Pavkov i nije trebalo da igra protiv Liverpula. I ne bi igrao da je bio zdrav Boaći, pojačanje crveno-belih iz Gane. Nije bio zdrav. I nije igrao. Na teren je morao Pavkov. Tako je to u životu. Dok jednom ne smrkne drugom (u ovom slučaju mnogima) ne svane.

-Još ne početku sezone, u momentu kada je Zvezda na sve načine pokušavala da vrati Boaćija iz Kine, govorio sam da je Pavkov neko ko fudbalski više vredi od napadača iz Gane. Ispostavilo se da sam bio u pravu – kazuje Milovan Đorić.
Da li to znači da je opet osrednji stranac imao prednost u odnosu na fudbalera koji je rastao ispod našeg neba i čiji je talenat eksplodirao u pravom trenutku i na pravom mestu…

-Ne, ne znači. Ovo je primer koji potvrđuje neko drugo pravilo. Skloni smo glorifikaciji svega. Ono što je Pavkov učinio protiv Liverpula iz fudbalskog ugla je apsolutno genijalno. Danas je, zbog svega, neko o kome se priča. Da li će koliko sutra starter biti on ili Boaći, odlučiće trener. Suludo bi bilo sada komentarisati kako imamo kvalitet u Srbiji i kako nam stranci ne trebaju. Trebaju, pogotovo za ozbiljne mečeve u Evropi, baš kao što uostalom trebaju celoj fudbalskoj Evropi – glasno kazuje bivši as a danas trener Vlado Čapljić.

-Ne treba se odreći stranaca – kategoričan je i Dragiša Binić. – Međutim, krucijalno pitanje za ovu temu jeste kojih i kakvih stranaca. Ja sam za one, iz više razloga, koji prave razliku u kvalitetu. I sam sam bio kao fudbaler internacionalac, stranac. Od mene se očekivalo, i zato sam bio angažovan, da budem najbolji. I dok sam to bio, problema nije bilo.

Namera je bila da saznamo i da li stranci uistinu zauzimaju mesto u timu našim mladim igračima. Takođe, da li su stranci u našoj ligi fudbaleri osrednjeg kvaliteta ili da li se njihovim angažovanjem podigao, i koliko, nivo kvaliteta fudbala…

-Naša liga je takva kakva jeste i neprimereno je porediti je sa nekim evropskim. Siromašna smo zemlja, siromašni su nam i klubovi. I kvalitet lige, klubova i igre je jednako tanak i bedan. U takvoj situaciji nemoguće je očekivati da u neki naš klub dođe, hajde da kažem ozbiljan stranac. Uglavnom su to fudbaleri na zalasku karijere koji su uprkos svemu pojačanje za naše klubove u pravom smislu te reči – kazuje Vlado Čapljić.

-Mi smo danas treća evropska klasa, u naše klubove dolaze stranci treće ili u najboljem slučaju druge klase. Za one najbolje nemamo para a i da imamo pitanje je da li bi neko ko puno vredi i zna došao u ligu sa infrastrukturom iz prošlog veka, koja je uz to po kvalitetu daleko ispod njegovih fudbalskih vrednosti. Budimo objektivni, iskreni prema sebi. Bog je pomogao Zvezdi da trenutno bude u Evropi ono što trenutno jeste, ali ako pažljivo i objektivno analizirate videćete koliko je naš šampion imao sreće prvo u kvalifikacijama a onda u Ligi šampiona – hoće da kaže bez zadrške Milovan Đorić.

Jedno od pitanje je i kako se angažuju stranci u Srbiji i da li se možda u ovoj priči krije i odgovor zašto je bilo toliko promašaja…

-Nije slučajno što ovim prostorima kruži (istinita) priča kako naši klubovi angažuju igrače strance sa ulice. Zagovornik sam ideje da se igrač mora videti na delu, ne na jednoj već na nekoliko utakmica i tek tada da se donese odluka o njegovom eventualnom angažovanju. Preporuka prijatelja ili video materijali nisu i ne mogu biti dokaz nečije vrednosti i kvaliteta i zato su se našim klubovima i dogodili neki promašaji – kazuje Dragiša Binić.
-Najveći promašaj napravio je Partizan anagažovanjem Sume. Najveći zato što je igrač koji malo vredi, sticajem okolnosti, neprimereno puno plaćen. Ispostavilo se da je Suma zapravo pojačanje samo kad ne igra. Međutim, treba biti i iskren i konstatovati da je bilo i stranaca u našem fudbalu koji su doneli prevagu u kvalitetu ne samo na srpskoj već i na evropskoj sceni čime su opravdali svoje angažovanje – kazuje Raša Bebić.

Bebić usput podseća koliko je za tim Partizana značio Taribo Vest ili Kleo koji je u euforičnom trenutku čak dobio i srpski pasoš. Partizan je, treba i to reći, zaradio i prodajući nesuđenog sprskog reprezentativca Klea u Kinu, Zvezda je takođe napravila plus kada je lane naplatila transfer Boaćija, crno-beli su zaradili i angažovanjem, odnosno prodajom Tavambe i Leonarda.

-Ima i drugih primera dobre trgovine i unosnog posla, ali suština je zapravo da je problem oko angažovanje stranaca u našem fudbalu na sasvim drugoj strani. I na ovom polju nedostaje strategija i jasni ciljevi što, opet, mešetarima pruža šansu za nečasne poslove i radnje. Lepo je kopirati Evropu, ali Evropa pre nego što povuče neki potez učini to tako da prvo zaštiti sebe i svoje interese. Mi to ne radimo tako – kategoričan je Raša Bebić, fudbalski menadžer.
-Lakše je kupovati nego stvarati – govori Dušan Radoje, dokazani stručnjak i fudbalski teoretičar. – I ne samo lakše već i profitabilnije ali samo za pojedinca ili pojedince u fudbalu i oko fudbala, ali ne i za klub i fudbal u celini. Za stvaranje je potrebno znanje, za trgovinu malo sreće. Da sam neko ko odlučuje ozbiljno bih se zabrinuo nad podatkom da je 2106. čak 310 fudbalera iz Srbije igralo u 44 nacionalna prvenstva zemalja iz Evrope.

Mi prodajemo po Evropi (talenat i kvalitet) a kupujemo vrlo često bofl iz Konga, Ugande, Senegala, Libije, Ekvadora, Obale Slonovače, Gane, Nigerije, Kostarike, Uzbekistana, Rusije, Japana…

-Afričko tržište je apsolutno zanimljivo ali samo ukoliko bi se posao radio na jedan potpuno drugačiji način. Zagovornik sam ideje da srpski klubovi u zemljama ovog kontineta, kao što su to nekada činile neke evropske fudbalske velesile, pazare igrača do 21 godine starosti uz uslov da ti igrači imaju ili su imali nastup u reprezentaciji – govori Raša Bebić. – Naši klubovi bi u toj varijanti, uz istinu da prate evropske trendove, kupovali kvalitet za manje novca i kasnije zarađivali neuporedivo više na transferima tih istih igrača.

-Sve bi verovatno bilo drugačije da u opštoj besparici klubovi ne povlače ishitrene poteze. Ne sećam se kad je neki naš klub prodao igrača sa napunjenih 24 ili 25 godina. Ako je neko talenat ili bar talentovan igrač u najavi, prodaje se odmah. Logika naših klubova, možda i zbog situacije u kojoj se nalaze, svodi se na loš biznis s porukom bolje odmah milion nego sutra 20 – kazuje Vlado Čapljić.

Da naši klubovi nemaju dosta strpljenja, možda i zato što nemaju dovoljno novca, takođe i fudbalskog znanja, potvrđuju i reči Milovana Đorića.

-Sad su neka nova vremena. S podosta sete konstatujem da je u našem fudbalu sve manje trenera stvaralaca, pogotovo u mlađim kategorijama. U Zvezdi smo nekada stvarali igrača Toma Miličević i ja, u OFK Beogradu je to radio Aca Stefanović, na Radovom igralištu Mlađa Mitrović, u Partizanu su taj posao znalački i sa puno, puno uspeha radili Florijan Matekalo i Vladica Kovačević, zatim i Kostić i Trbojević. Ima i danas talenata ali gde su najtalentovaniji igrači Zvezde, Partizana, Vojvodine… Svi su u inostranstvu. Jović koji je otišao bez cene neće se vratiti u Zvezdu, neće ni Gaćinović u Vojvodinu, kao ni Mitrović u Partizan. Nemamo novca, slažem se da je to najveći problem srpskog fudbala ali, čini se, da nemamo ni dobre volje a još i više snage da uradimo neke stvari za dobrobit ove igre.

Ostaje i pitanje da li veliki broj stranaca u našoj ligi automatski znači i pad kvaliteta u reprezentaciji, odnosno zašto klubovi u Srbiji nisu za to da se broj stranaca uprkos svemu ograniči na razumnu meru.

-Strani fudbaleri su samo uslovno zlo našeg fudbala. To je zapravo tema na koju se ne može uzgred ćaskati, već se tim problemom treba ozbiljno pozabaviti. U fudbal su pristigli ljudi kojima je jedini cilj profit. I zarada na brzinu, a fudbal to ne trpi. Za mene je osnovno pitanje zašto se ne vratimo načinu rada koji je davao rezultate. Ne smemo stati s proizvodnjom igrača. Moramo doneti propis da utakmicu počinju tri igrača koji imaju 19 i manje godina. Nekad je ta granica bila 21 godina. Danas je moramo spustiti. Imamo talente, ali se sa njima ne radi na pravi način, gube se kad napuste juniorsku kategoriju – tvrdi Milovan Đorić.

-Zašto očekujete kvalitet u radu kad mnogi naši treneri još uvek ne znaju razliku između treninga i treniranja – upire prstom u (ne)znanje Dušan Radoje.

-Kad bismo neke stvari odradili strateški valjano sigurno je da polovični stranci ne bi gušili naše talente. Zabluda je da nemamo kvalitet u mlađim kategorijama. Dokaz da ga imamo su igre juniora Crvene zvezde ove godine i Brodarca prethodne u juniorskoj Ligi šampiona Evrope. Niko od tih timova, bez obzira što su Liverpul, PSŽ ili Mančester junajted, u svojim redovima nije okupio ono najtalentovanije što svet u tom uzrastu ima, nisu nadigrali našu decu. Naša nesreća je zapravo što do 18 godina možemo uspešno da pariramo svim timovima sveta a posle… – kazuje Raša Bebić.

Nekadašnji golman a danas uspešan fudbalski menadžer sve one koji vole fudbal poziva na utakmice juniorske lige Srbije…
-Zapamtite ime Vladica Jovanović. Reč je o špicu Brodarca koji još nema 18 godina. Bržeg igrača u centrali Evropa danas nema. I baš zbog toga onog momenta kad napuni 18 godina, a to je u martu naredne godine, dobiće angažman u Dinamu iz Kijeva. I igraće za prvi tim ovog u evropskim okvirima uspešnog kluba. Kod nas, u našem fudbalu, nije imao sreće.

-Postoji jedno mišljenje s kojim se zapravo i ja slažem. Prva stvar je da se ne treba odricati stranaca a druga da se u tom biznisu mora biti neuporedivo oprezniji. U ovom trenutku, gledajući kvalitet, od 10 stranaca bar pet ili šest svojim (ne)znanjem zatvara vrata našoj deci. Trebalo bi toj pojavi stati na put. Zaboravljamo da nismo toliko bogati da bismo sebi mogli da priuštimo jeftinu kupovinu. Osim ako nisu u pitanju drugi interesi – kaže Vlado Čapljić. Moguće je i da jesu. Milovan Đorić na pitanje kako se završavaju poslovi oko angažovanja stranaca u našem fubdalu odgovara kratko:
-U četiri oka…
Ako je tako, a čini se da jeste, onda pada pod sumnju i ona misao da četiri oka bolje vide od dva.

 

Kako se zarađuje na srpskim talentima

I pored maksimalne diskrecije i još naglašenije želje da se neke stvari ne saznaju, istina, kad tad, izađe na videlo. Tako su mediji, među njima i neki naši, nedavno saopštili kako menadžeri zarađuju na igračima. Konkretno kako to radi Pini Zahavi. Nama sve ne bi bilo interesantno da nisu u pitanju srpski fudbaleri. Konkretno, Lazar Marković i Danilo Pantić.
Neki nemački mediji su objavili sledeće: “Pini Zahavi je preko svoje firme Leiston holding 2012. otkupio od Partizana ugovor Lazara Markovića za sedam miliona evra. Naredne godine Zahavi je uradio transfer mladog napadača u lisabonsku Benfiku. Portugalski šampion prebacio je zatim 6.250.000 evra agenciji Leiston, što je bilo dovoljno da kupi polovinu Markovićevog ugovora. Sledeće godine Marković je potpisao za Liverpul, tako što je premijerligaš njegov transfer platio ukupno 25.000.000 evra, od čega je 12.500.000 miliona pripalo Benfiki a druga polovina firmi Leiston. Na taj način je u periodu od dve godine Leiston oplodio 7.000.000 evra u 18.750.000 skrivenih preko Kariba, zemlje u kojoj se ne plaća porez”.
I šta se na kraju dogodilo? Zahvaljujući pogrešnoj proceni ceh je platio Liverpul, Zahavi i Benfika su poprilično zaradili, nešto i Partizan, a najveću štetu, utisak je, pretrpeo je Lazar Marković koji je zarad alavih menadžera i želje kluba u kome je ponikao da ga što pre proda, unakazio karijeru ili moguće je najlepše fudbalske godine.

 

Južnokorejska fudbalska mudrost

Iz Kruševca su se oglasili pre par dana s pričom da njihovog trenutno najboljeg napadača jedan klub iz Južne Koreje želi da plati 600.000 evra. Pregovori su, navodno, u toku i predstavnici kluba Gangvona bi trebalo da ovih dana stignu u Srbiju na završne pregovore i sa avio-kartom za Aleksu Vukanovića.
-On je jedan od poslednjih izdanaka za koga se može ispričati priča kako je iz nižerazrednog kluba preko nekadašnjeg prvoligaša stigao do superligaša a evo sada i do unosnog inostranog aranžmana. Nekada je ta “proizvodna linija” (srpska liga – druga liga – prva liga) funkcionisala besprekorno uz proizvod ili proizvode koji su imali oznaku kvaliteta. Na veliku žalost srpskog fudbala i ova je fabrika, bez obzira što je bila profitabilna i s proizvodima jednako vrednim kako za domaće tako i inostrano tržište, otišla pod stečaj – kazuje Milovan Đorić.
Da bi priča bila kompletna ali i opravdala svoje mesto u ovom tekstu treba naglasiti da je saradnja Gangvona i Napretka zapravo dobitna kombinacija. Ljudi iz Koreje su zimus, takođe u Kruševcu, pazarili Uroša Đerića, koji je za svoj novi tim na 35 utakmica postigao 24 gola. Đerić je posle svega dobio aranžman u Kini a Vukanović umesto njega u Koreji. Poenta je sledeće: prodajom Đerića u Kinu Gangvan će na našem igraču zaraditi tri miliona evra. Kamo sreće da je za isti novac otišao u Kinu iz Napretka…

Zašto se vraćaju?

Sve je više fudbalera, poniklih u našim klubovima, koji se posle par godina provednih u inostranstvu uglavnom pognute glave vraćaju u naše klubove.
-Reč je o igračima u najboljim godinama ili onima koji karijeru privode kraju. Ne može se na njima praviti ozbiljna priča, pogotovo ne na internacionalnoj sceni. Ako svoj kvalitet nisu potvrdili u nekom evropskom klubu, zašto bi se živelo u ubeđenju da se sa istim tim igračima može praviti tim koji bi tu istu Evropu sutra pokorio – kažu naši sagovornici.
Fudbaleri u poznim godinama, čini se, veću štetu prave u prvoligaškoj nego superligaškoj sceni…
-Prva liga je kvalitetno ispod željenog nivoa. Ne treba, međutim, vrednost igrača gledati kroz godine. Koliko god da zauzimaju mesta toliko i znače ili bi mogli da znače da uz njih igraju najtalentovaniji dečaci. Zato i predlažem da u toj konkurenciji meč obavezno započinju tri fudbalera od 19 godina ili čak i mlađa – kaže Milovan Đorić. – Na ovaj način siguran sam da bi se smanjila i potreba angažovanja stranaca neproverenih kvaliteta.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar