EVROPSKA KOŠARKA U NEDELJI POSLE ŠAMPIONATA: Prokletstva balkanskog savršenstva

EVROPSKA KOŠARKA U NEDELJI POSLE ŠAMPIONATA: Prokletstva balkanskog savršenstva


Među osam najbolje plasiranih na Prvenstvu Evrope bile su četiri ekipe sa prostora ex-YU. U finalu – Slovenci i mi. Uprkos velikom uspehu srpske košarke, u tajnoj kuhinji bilo je skoro sve spremno da „tiha moć” sa selektorske klupe otpusti Saleta Đorđevića. Na svu sreću, čelnici Košarkaškog saveza Srbije su reagovali na vreme. Sale ostaje. Idemo dalje

Slovenci su šampioni Evrope. Iznenadili su Evropu, košarkaški svet, ali i sebe same. Odigrali su sjajno finale u Istanbulu, takođe i sve druge utakmice do finala, da bi se na postolje popeli bez poraza. Posle svega, iskreno su priznali da zlato nisu ni sanjali, ali su ga, na svu sreću, a uprkos svemu – osvojili.
Dodirnuli su granicu nemogućeg. Apsolutno zasluženo. U velikom eksjugoslovenskom, odnosno balkanskom, a zapravo evropskom finalu, nisu samo pobedili već su i nadigrali moćnu selekciju Srbije. Pre toga i sve druge protivnike na putu do zlata. I to kako: košarkaški nadahnuto i s puno kreativne slobode, trčanja, preciznog šutiranja… Takav teror nad rivalima, (ne)moćnim košarkaškim (vele)silama, na šampionatima kontinenta možda nikada i nije viđen. Neverovatno motivisanog slovenačkog reprezentativca Gorana Dragića,  koji je igrao fantastično ne samo u finalu, ne bi, tvrde oni koji su svemu prisustvovali izbliza, zaustavila ni vojska Sulejmana Veličanstvenog, a možda čak ni – Čak Noris!
Lice trijumfa Slovenije na šampionatu Evrope u košarci ima i svoje naličje, jer zapravo na najbolji način dokazuje koliko su međusobno povezani uzroci i posledice koji stvaraju istoriju. Još 1959, legendarni Vilijam Džons, tadašnji predsednik FIBA, boraveći u tadašnjoj Jugoslaviji govorio je kako ćemo jednog dana, mislio je na Jugoslaviju, biti svetski prvaci. Naglasio je da smo neverovatno talentovani, zatim i da je budućnost košarke u visini, što je bilo svojstvo tadašnje (a i sadašnje) nacije stvorene na principima bratstva i jedinstva, kao i da imamo niz dugih košarkaških vrednosti. Na putu do cilja, uveravao je prisutne tada Džons, neophodno je da se napravi dobra selekcija i da se mnogo, mnogo radi… Samo 11 godina kasnije, ove reči prvog čoveka FIBA, čije su zasluge za razvoj košarke u svetu nemerljive, tada shvaćene kao kompliment, dobile su dimenziju proročanstva – Jugoslavija je u Ljubljani postala šampion košarkaške planete. U sastavu su bili Srbi, Slovenci, Hrvati… Na klupi je sedeo nenadmašni Ranko Žeravica, dobri čovek iz Banata.
U međuvremenu, košarka je postala zaštitni znak i pečat vrednosti jednog apsolutno atipičnog prostora omeđenog granicama Balkana, a iskazanog kroz zajedničku državu Srba, Slovenaca i Hrvata. Osvojene su medalje na svetskim i evropskim šampionatima, Olimpijskim igrama, šampionatima mlađih kategorija, u ženskoj košarci… Asovi su se rađali kao na traci, igra se sa asfalta i betona preselila u dvorane, TV je košarkaškim utakmicama dao zacementiran termin. Klupsku košarku na evropskoj sceni proslavili su prvo Crvena zvezda i u muškoj i u ženskoj košarci, zatim i sarajevska Bosna, splitska Jugoplastika, zagrebačka Cibona, beogradski Partizan… Međutim, u tom opštem izobilju i blagostanju, u potrazi za „hlebom preko pogače”, neka civilizovanim društvima neprimerena događanja doprinela su tome da velika ljubav bratskih naroda preraste u još veću bratsku i komšijsku mržnju. Razišli smo se, ali – o, prokleta sudbino – samo da bismo se na neki način ponovo okupili na ovogodišnjem šampionatu Evrope.
Među odabranima ili onima koji su kroz kvalifikacije izborili učešće na EP bile su četiri reprezentacije iz eks-Jugoslavije (Slovenija, Srbija, Hrvatska, Crna Gora). Sve su izborile drugi krug nadmetanja, a u završnicu, među četiri najbolje, stigle su dve, koje su, na opšte iznenađenje, odigrale i finale. Neće biti iznenađenje ukoliko se na nekom narednom prvenstvu u polufinalu, s obzirom na kvalitet i košarkašku imaginaciju, nađu čak tri selekcije s prostora od Triglava do Đevđelije. Da tako nešto nije nemoguće, dokaz su vaterpolisti…

Turkey Basketball EuropeansPrvi put otkako smo se razišli, Hrvati su izrekli Srbiji, srpskim stručnjacima i košarkašima kompliment kojim su istovremeno iskazali sopstvene zablude, ali i potvrdili da nisu izgubili baš sve od nekadašnjeg šarma, rečenicom da bi „Sale Đorđević sve pobedio na EP i da je došao sa 12 trubača iz Dragačeva”

Prokletstvo „kockastih”
Da li na neki način i ova priča kazuje da se ništa ne događa slučajno? Hrvati su na ovogodišnjem šampionatu imali sjajnu selekciju, ali ne i atmosferu za vrhunski rezultat. Sami su zapravo krivi što će u naredne četiri godine, do narednog EP, živeti u košarkaškoj zemlji „između srebra i zlata”. Možda i zbog toga, a prvi put otkako smo se razišli, izrekli su Srbiji, srpskim stručnjacima i košarkašima kompliment kojim su istovremeno iskazali sopstvene zablude, ali i potvrdili da nisu izgubili baš sve od nekadašnjeg šarma, jer rečenicom da bi „Sale Đorđević sve pobedio na EP i da je došao sa 12 trubača iz Dragačeva” zapravo su maestralnom duhovitošću iskazali poštovanje prema onom što se može nazvati srpskom akademijom košarke, na kojoj stasavaju ne samo moćni igrači već i vrhunski stručnjaci sa znanjem koje nema granicu… Otišli su čak toliko daleko da su u jednom momentu sami sebi, iako nevoljno, priznali da rešenje svih njihovih dosadašnjih zabluda može da pretvori u dobar rezultat samo selektor sa srpskim pasošem.
I to je kompliment. Kad su Hrvati u pitanju, i više od komplimenta jer je temelj svega – iskreno divljenje. Priznali su sebi, dakle, da neke stvari ne znaju, kao i da nije sramota angažovati onoga ko zna! Uostalom, ako su to uradili Slovenci, zašto ne bi i oni. Jer ono proročanstvo Vilijama Džonsa iz 1959, sa dobrim i iskrenim porukama, potvrdili su, bar na prostoru Srbije, i ne samo Srbije, uz prepoznatljivu košarkašku filozofiju i fantastična ostvarenja profesor Aca Nikolić, Ranko Žeravica, Dušan Ivković, Svetislav Pešić, Božidar Maljković, Željko Obradović i sada Saša Đorđević… Naravno, u celoj priči je i još dosta srpskih stručnjaka čije košarkaško znanje i umeće nema granicu, a koji rade širom sveta.
Ovom klubu veličanstvenih od sada pripada još jedan dobri čovek iz Banata. Ime mu je Igor Kokoškov. Reč je o aktuelnom selektoru Slovenije i NBA stručnjaku, čije umeće, uz apsolutno originalnu vizija košarke kao igre, sada kroz rezultat Slovenaca na EP dobija mitsku vrednost. Ono što nama u celoj priči prija jeste saznanje da je selektor Slovenije uvek i u svakoj prilici ponosni Srbin, koji uz pasoš svoje zemlje ima i onaj sa simbolima SAD. Uostalom, aktuelnom pomoćnom treneru Jute, NBA ligaša, na dobijanju američkog državljanstva čestitao je lično i tadašnji predsednik Barak Obama. Stručnjaku koji će, kako sada stvari stoje, biti prvi trener sa ovih prostora koji će u skoroj budućnosti samostalno voditi jedan NBA tim. Tihi i neprimetni čovek iz Banatskog Brestovca, s prefiksom harizmatičnog trenera, zaslužuje za sve što je uradio i što radi iskrene čestitke.

Ubistvo iz zasede
Šampionat Evrope je završen. Naredni je na programu za četiri godine. Ono što je sigurno jeste da u mnogo čemu neće biti ni nalik ovom ili prethodnima, jer FIBA kroz kvalifikacije za SP smišlja nešto novo što je na neki način najava propasti reprezentativne košarke. Ono što apsolutno devalvira vizionarstvo jeste saznanje da u tim i takvim kvalifikacijama igrači iz NBA i Evrolige neće moći da igraju za svoje nacionalne timove.
Jasno je, dakle, da će mnoge nacionalne selekcije zbog svega biti drastično oštećene. Konkretno, kakav to sastav i koliko respektabilan može u kvalifikacijama na teren da izvede Španija, koja ima brdo igrača u NBA, ali i pet evroligaša, i da li s tim i takvim sastavom uopšte može da izbori mesto na SP? Da li ova nepromišljena vizija budućnosti znači i to da na narednom SP neće igrati ni evropski šampion Slovenija ili, što će za košarku biti veće šteta, vicešampion Srbija, s obzirom na saznanje čije sve dresove nose njeni asovi? Naravno, kazivanje se zasniva na hipotetičkim postulatima, koji zapravo i nisu nemogući u stvarnom životu.
U ratu sujeta košarkaških poslenika na globalnom nivou, već sada je očigledno da će stradati košarka. Tiho je i iz zasede na neki način ubijena i na upravo završenom evropskom šampionatu jer skoro četrdeset sjajnih igrača, iz ovog ili onog razloga, nije moglo da obuče dres najdražih boja. Opet zbog sujete, najveće takmičenje nisu sudile najbolje sudije, zbog čega su mnoge odluke izazivale smeh na tribinama, ali i dovodile do očajanja košarkaše na terenu i još više stručnjake na klupi.
Deo nepromišljenosti krovne košarkaške organizacije jeste i to što neko nije dobro promislio kad je legendarni Boša Tanjević predlagao da se uvede pravilo po kojem bi na šampionatima Evrope (i sveta, odnosno na Olimpijskim igrama) na klupi, umesto 12, bilo 15 igrača. Mada je to teško priznati, činjenica je da vrhunski asovi u svim sportovima, pa i košarci, uistinu sve više liče na moderne gladijatore, a sve manje na ljude koji se sportom bave iz zadovoljstva. Zbog toga su i povrede više nego česte, a koliko mogu biti pogubne za tim, za ekipu ili jednu selekciju, primer je i Srbija s tek završenog šampionata. Povređenog Lazića i Jovića nije imao ko da zameni. Da jeste, istina je, takođe, da bi Saša Đorđević morao dobro da razmisli kome da ukaže poverenje jer je srpsku reprezentativnu košarku nenadano zahvatila infekcija otkaza. Zapravo, masovnih otkaza, što ukazuje na pandemiju. Sa onog prvog spiska za prvu prozivku, selektor Đorđević ostao je bez sedmorice. U nekom od narednih brojeva, moguće je, sledi i analiza koliko je košarkaša u periodu od četiri godine nosilo dres s grbom Srbije, ko se sve domogao tri finala i tri srebrne medalje, i kako bi sve izgledalo da je selektor imao sve igrače na raspolaganju. Očigledan je paradoks – kontinuitet dobrih rezultata i osvojenih medalja nije ostvario godinama uigrani sastav, već uvek neki novi, koji je zahtevao od selektora i njegovog stručnog štaba da dosta toga u taktici prilagodi nekim drugim igračima.
Ruku na srce, sve i nije moralo da bude kako je bilo jer je bilo i (ne)opravdanih otkaza, teranja inata, podmirivanja ručuna iz prošlosti i primitivcima svojstvenog iskazivanja trenutne moći. Vreme je da košarkaška porodica sedne iza zatvorenih vrata i da na neke pojave stavi tačku. Ukoliko se to ne učini, imaćemo vrlo brzo ponovo ružnu priču kao sa okupljanja selekcije za Univerzijadu. Srbija se tada čudom čudila, ne tražeći uzroke zašto je to tako, kada je više od 20 košarkaša saopštilo neverovatnu istinu da ih igranje u reprezentaciji na Univerzijadi – ne zanima.

Bilo, ne ponovilo se
Ne bi bilo dobro, pogotovo što je to moguće, da se vrati slika i atmosfera iz vremena kada su srpsku košarku unakazili kojekakvi „bizmismeni”, odnosno najezda diletanata koji su za godinu dana obezvredili sve ono što je decenijama stvarano.
Ono što je u ovom času možda i najbitnije kada je u pitanju nacionalni tim jeste saznanje da Saša Đorđević, koji ima ugovor sa Savezom do 2019, ostaje selektor uprkos istini da je pre početka EP najavio mogućnost odlaska. Čovek pod čijim je vođstvom naša reprezentacija igrala finale SP 2014, polufinale EŠ 2015, finale Olimpijskih igara 2016. i finale EP 2017. rešen je da na klupi „orlova” sedi i na Svetskom prvenstvu 2019. u Kini. Da bi srpska selekcija tamo stigla, neophodno je da prođe kvalifikacije. U grupi smo sa Gruzijom, Nemačkom i Austrijom, posle čega tri najbolja tima nastavljaju trku u drugoj fazi ukrštanjem s timovima is grupe u kojoj su Grčka, Izrael, Velika Britanija i Estonija. Tri od ovih  šest reprezentacija izboriće plasman na Svetsko prvenstvo 2019. u dalekoj Kini.
FIBA je zamislila da se, po ugledu na reprezentativna takmičenja UEFA, selekcije okupljaju ponedeljkom da odigraju dve utakmice… Kako će to izgledati, videćemo. Saši Đorđeviću treba dobra atmosfera. Gospodin Đilas je u ulozi predsednika KSS vratio srpsku košarku na staze uspeha. Kao bivši predsednik Saveza, košarku je, umesto da se sam u sve petlja, prepustio košarkašima. Rezultat nije izostao – vaskrsnula je čak i ženske košarka predvođena Marinom Maljković. Ne bi bilo dobro, međutim, da njenim putem, koliko sutra, krene i Saša Đorđević, da ponudi ostavku ili kaže zbogom do neke druge prilike, tim pre jer i u danima velikog uspeha postoje oni koji sitnim i neprimerenim provokacijama pokušavaju da osenče jedan veliki uspeh i veliki trud sjajnog stručnjaka. Ista kuhinja je, kažu, sve pripremala i kad je Marina bila u pitanju. A posle Marine, žanska reprezentacija je, umesto korak napred, napravila dva koraka nazad…
Međutim, ni Sale nije „mali miš”. Ako je nekome i bilo u interesu da ga posle EP u Istanbulu posvađa s državnim vrhom, grdno se zaleteo. Istina je da prilikom dodela medalja nije pružio ruku premijerki Srbije, ali… Ono što u celoj priči najviše smeta jeste činjenica da se politizuje nešto što i ne zaslužuje ništa više osim odgovora Saleta Đorđevića u stilu:
„Hvala na čestitkama.”
Sada bi trebalo da se priča nastavi onom čudesnom filmskom rečenicom – „Idemo dalje”.
Danas, kao košarkaška nacija, imamo čime da se pohvalimo. Imamo, i pored brojnih poteškoća, strategiju i viziju onoga što nas čeka, način i ideju kako da sve ostvarimo, stručne štabove i selektore koje svet poštuje, igrače u najboljim klubovima Evrope i NBA, ali još uvek, i pored brojnih pokušaja, nemamo ono što košarku u svakoj zemlji čini moćnom. Reč je o klubovima, košarkaškim centrima… Ako hoćemo, a hoćemo, da i dalje budemo zemlja košarke, onda oni u čijim je rukama novac moraju pod hitno da pronađu način da košarkaški ožive Vršac, Zrenjanin, Suboticu, Kraljevo, Čačak, Kragujevac, Užice, Leskovac… Kroz ABA ligu, kojoj su mnogi pronalazili mane, dobili smo evropsku vrednost, prvo u Partizanu, zatim i Crvenoj zvezdi… Godinama su u ABA ligi vrednost bili i FMP, Hemofarm… Ali kako košarka u Srbiji još uvek zavisi od čoveka, a ne od sistema, onda nam se dogodilo, na opšte sablažnjavanje košarkaške Evrope, da i vrščki Hemofarm izbrišemo s mape jer više nema Babića. Slično se dogodilo i u Valjevu, Kraljevu, Šapcu… Osnivanjem Druge ABA lige, pravi se novi iskorak ka boljem sutra. Ko ne veruje, biće mu jasno koliko sutra, jer ova liga startuje na jesen.
A vreme bi bilo i da košarka razmišlja o tome kako da živi i preživi bez države. Ni to nije nemoguće. Istina je da pravi ljudi na pravom mestu sve mogu. Na sreću srpske košarke, ona takve ima…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar