HEROJI NESALOMIVOG DUHA: Od srpskih paraolimpijaca treba da učimo kako se bori kroz život

Naš Draženko, recimo, stradao je tragičnim spletom okolnosti na porodičnoj proslavi, hitac iz pištolja koji je trebao da označi radost njemu je doneo večni bol, prikovao ga za kolica. Ali ta ljudina iz Republike Srpske, pravi pravcati Obilić našeg doba, nikad nije klonuo duhom, nije dozvolio ničije sažaljenje jer mu ne priliči. Kad bi se oko njega skupili porodica i prijatelji, pa neko pomene nesreću koja mu je promenila život, on mu, onako sa osmehom, kaže: "Pa da mi nije toga, kad bih video sveta". To mogu samo oni pravi, šampioni u disciplini "čovek"

Baš nekako u vreme kada smo u Rio ispraćali najuspešniju generaciju sportista sa invaliditetom u istoriji i dok smo sa nestrpljenjem očekivali prve vesti o njihovim nastupima, u medijima se pojavila informacija iz Kancelarije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti kako su po broju pritužbi po osnovu diskriminacije kod nas pri vrhu upravo one zasnovane na invaliditetu, a za njom i vest da u Srbiji tek svaki 100-ti građanin sa invaliditetom ostvaruje pravo na rad, a tek svaki četvrti nakon završetka osnovne škole ostaje uključen u proces daljeg obrazovanja.

Pa se nametnulo pitanje kako onda ljudi koji su ponikli u takvim uslovima mogu napraviti neki rezultat i jesmo li realni u očekivanjima da sredina kao što je naša može iznedriti šampione Paraolimpijskih igara...

Možda i jesmo nerealni, ali oni su nekim čudom već tu, dokazani i lovorom ovenčani, da nabrojim samo neke: Željko Dimitrijević je aktuelni svetski i olimpijski šampion u atletici (bacanje čunja), Draženko Mitrović je svetski rekorder i osvajač srebrne medalje u Londonu (bacanje diska), Borislava Perić, naša Beba, koja je u Riju pre koji dan uzela zlato, zvanično je najbolja stonoteniserka na svetu. Reprezentacija u streljaštvu je na prvenstvu Evrope po broju medalja nadmašila sve ostale zemlje, a Šuranji nam donosi zlato iz Brazila. Ovde treba dodati i neolimpijske sportove, poput šaha, gde je naš Klasan prvak sveta u kategoriji gluvih, a Pavle Dimić juniorski prvak sveta u kategoriji slepih i slabovidih, itd, itd.
Ne smemo zaboraviti ni sjajne stručnjake, poput nekad velikog stonoteniskog šampiona, a sada selektora Zlatka Keslera, zatim atletskog rekordera Predraga Križana, koji je postao najuspešniji trener atletičara sa invaliditetom - njegovi su sportisti osvojili 120 medalja na evropskim, svetskim prvenstvima i olimpijadama.
Gde para nema, srce pobeđuje
Biti uspešan i najbolji na svetu je uvek velika stvar, a biti najbolji u uslovima koji ni približno nisu takvi je i više od uspeha, to znači prevazići sebe, imati čeličnu volju, a ponajviše imati srce koje tako jako udara da nadomesti nedostatke koje su život i sudbina namenili.
Naš Draženko, recimo, stradao je tragičnim spletom okolnosti na porodičnoj proslavi, hitac iz pištolja koji je trebao da označi radost njemu je doneo večni bol, prikovao ga za kolica. Ali ta ljudina iz Republike Srpske, pravi pravcati Obilić našeg doba, nikad nije klonuo duhom, nije dozvolio ničije sažaljenje jer mu ne priliči. Kad bi se oko njega skupili porodica i prijatelji, pa neko pomene nesreću koja mu je promenila život, on mu, onako sa osmehom, kaže: "Pa da mi nije toga, kad bih video sveta". To mogu samo oni pravi, šampioni u disciplini "čovek"!
Pitaju me ljudi: Kako to da naši sportisti invalidi osvajaju medalje u sportovima u kojima generalno nemamo toliko uspeha, poput atletike i stonog tenisa? Odgovor je jednostavan... za šampiona u tim paraolimpijskim disciplinama treba manje novca, pa dolazi do izražaja talenat i upornost, čelična volja. To su retke situacije u kojima neke materijalne stvari, uslovi za trening i pripreme, odgovarajuća oprema, mogu da se nadomeste onim što u sebi nose.
Ima među paraolimpijcima i onih koji su tek kao invalidi dočekali svoju sportsku šansu, Lacija (Lasla Šuranjija) su svojevremeno, pre nesreće koja mu se desila prilikom skoka u vodu, otpisali kao netalentovanog, rekli mu da batali sport. A on je danas olimpijski šampion u streljaštvu.
Naviru sami od sebe ovi detalji dok se radujemo prvim medaljama i dok sa Bebom, Lacijem, Nadom i Mitrom delimo radost, stišćemo pesnice i držimo fige, pa pustimo i koju suzu sa njima, dok nestrpljivo čekamo nastupe naših ostalih takmičara, raspitujemo se ima li prenosa na TV ili će samo dati izveštaj....
Pa se onda setimo koliko u jednoj zemlji u kojoj sport uživa veliku popularnost malo poznajemo sport osoba sa invaliditetom. I dok o nekim izvikanim kvazi zvezdama i zvezdicama tzv. „popularnih" sportova znamo i šta su ručali i sa kim spavaju, što treba i što ne treba, o sportistima invalidima tek pokoja štura informacija. Ali dobro, kreće na bolje....Po prvi put mediji redovno prate naše paraolimpijce, njihove nastupe, po prvi put je njihov ispraćaj organizovan na nivou koji ti ljudi odavno zaslužuju i sve to nas po malo i zbunjuje ali svakako ohrabruje.
Borba sa predrasudama
Javnost počinje da shvata zašto su njihovi uspesi toliko vredni pažnje i koliko odricanja i hrabrosti treba da bi se osvojili ti poeni, prebacili ti metri, podigli kilogrami i šta već.
Počev od toga koliko je teško ostati ostati jak kada ti se, obično preko noći, život promeni iz korena, sačuvati snagu i veru u sebe kada shvatiš da je to stanje koje će te pratiti celog života, i kada u okruženju nailaziš uglavnom na sažaljenje i nevericu. Tu su Draženko, Željko, Miloš i neki drugi paraoimpijci sjajan primer, ali se svakako mora istaći Nataša Kovačević, to čudo od devojke.
S druge strane, oni koji su sa invaliditetom rođeni od malena se moraju privići na to da su „drugačiji", da „ne mogu" kao ostali, da im je mesto „negde drugde", sve dotle da se u okruženju, često i u porodici, to smatra „sramotnim" i krije od javnosti. Treba se, dakako, suočiti i prevazići predrasude koje postoje u ljudima.
Ostati „svoj" u takvim okolnostima, izaći na put života, je teško, naročito bez podrške porodice i adekvatnog stručnog tretmana. Da li se može pohađati redovna ili željena škola usled nepostojanja uslova, nezavidne materijalne situacije, a porodice osoba sa invaliditetom uglavnom spadaju, iz mnogo razloga, u kategoriju materijalno ugroženih...
Kada na to dodamo i da nam je država u kategoriji materijalno ugroženih, da ne postoje uslovi za bavljenje rekreacijom, da školski sport nije prilagođen potrebama ove populacije, da se, između ostalog, na našim visokoškolskim ustanovama koje obrazuju sportske stručnjake sport osoba sa invaliditetom izučava samo fakultativno, jasno je koliko nam nedostaje. Još uvek dosta sportskih centara nije ni fizički pristupačno za osobe sa invalididetom, bilo da nedostaju rampe, liftovi, neprilagođeni toaleti i sl. pri čemu to ne zavisi od veličine mesta već shvatanja ljudi (u nekim uslovno malim mestima naići ćete na bolje uslove nego u nekim sportskim ustanovama u Beogradu). S druge strane, treba biti pošten pa reći da, za razliku od mnogih razvijenijih zemalja, kod nas su vrhunski sportisti invalidi potpuno izjednačeni u pogledu nagrada i priznanja koje država obezbeđuje za ostvarene rezultate.
I zato, kada za neki dan bude najavljen povratak naših sportista iz Rija, bez obzira da li će i kakav rezultat ostvariti, a već su osvojene medalje i s pravom ih očekujemo još, bilo bi lepo da ih dočekamo kako dolikuje. Ne mora taj doček biti masovan ni sa pompom, ali može biti pristojan i dostojanstven, kakvi su uostalom i oni koje dočekujemo. Oni su to naše „hvala" zaslužili i ne sumnjajte da će ga višestruko opravdati, ne samo budućim medaljama, već dajući najlepši primer naciji, naročito mladima, kakav odnos treba imati prema životu i izazovima koje on nosi, kao svojevrstan putokaz za društvo kakvo želimo, zajednicu bez predrasuda, tolerantnu i sa „ljudskim" likom.

Velimir M. Knežević (Autor je predsednik Sportskog saveza osoba sa invaliditetom Beograda i dugogodišnji borac za prava istih)

PARAOLIMPIJAC BRŽI OD OSVAJAČA ZLATNE OLIMPIJSKE MEDALJE

Alžirac Abdelatif Baka(22) osvoji je zlato u finalu Paraolimpijskih igara na 1.500 metara i postao novi svetski rekorder sa rezultatom 3:48,29. Ono što, međutim, u ovom slučaju fascinira jeste to da je njegov rezultat bolji od onog (3:50,00) sa kojim je Amerikanac Metju Sentrovic uzeo zlato na nedavno završenim klasičnim Olimpijskim igrama.
Inače, Baka spada u paraolimpijsku klasu T13. Da bi shvatili koliko je njegov hendikep, pa samim tim i podvig, treba reći da klasu T11 čine slepi koji trče uz pomoc vodiča, T12 su veoma slabovidi koji takođe imaju vodiče, a u T13 klasu, u kojoj se takmiči Baka, spadaju paraolimpijci koji izuzetno slabo vide, ali mogu da nastupaju bez vodiča, uz odgovarajući signalizaciju i trenere kraj staze.