INTERVJU, BOGDAN TANJEVIĆ: Denver ne čini dobro Jokiću

INTERVJU, BOGDAN TANJEVIĆ: Denver ne čini dobro Jokiću

Foto: Novak Đurović


To što je učinjeno Jokiću jeste glupost tog sistema i glupost ljudi koji vode klubove u NBA. To je, zapravo, veliki bezobrazluk. Ne može Jokić ni teoretski više napredovati kroz individualni rad s tegovima ili trakama nego trenirajući sa Sašom Đorđevićem, sa svojim kolegama u reprezentaciji na jednom velikom takmičenju kao što je Evropsko prvenstvo

Raj bogatih napravljen je od pakla siromašnih.
Ovu sentencu Viktora Igoa, Bogdan Tanjević, prva generacija grupe za svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nakon pola veka kondenzovanog košarkaškog, intelektualnog i duhovnog iskustva, odbaciće kao neprimenjivu u sportu. Razlog: vodi samouništenju basketa! Jedan od najcenjenijih evropskih stručnjaka krenuo je iz Trsta, gde živi, na košarkaško krstarenje. Desetak dana pre nego što će na pisti u Podgorici pozvati „sokole” na trenažne letove pred Evrobasket, svratio je do prijatelja na Braču. „Ekspres” ga je tu pronašao i, kako bi neki pomislili, uhvatio muštuluk, s obzirom na to da se na predstojećem kontinentalnom šampionatu ukrštaju grupe u kojima su selekcije Crne Gore i Srbije i da Nikola Jokić neće biti u sastavu Aleksandra Đorđevića. Iz Tanjevića je prokuljala lava besa zbog još jedne potvrde bezočne supremacije.
– Ljudi koji vode NBA klubove ponašaju se glupo i bezobrazno! Nažalost, i Evroliga je počela da se koristi nekim američkim postulatima u kreiranju odnosa s rezervatima u kojima njihovi skauti love sve mlađe talente, totalno zanemarujući stvarni sportski interes. Košarka je za sve, a ne samo za bogate i privilegovane!
Životno delo Bogdana Tanjevića je Košarkaški klub Bosna iz Sarajeva, s kojim je 1979. godine osvojio Kup šampiona. Vodio je italijanske klubove Juve Kazerta, Stefanel, Olimpija Milano i Virtus Bolonja, francuske ekipe Limož i Asvel, podgoričku Budućnost i turski Fenerbahče. S velikim uspehom, naravno.
I pored brojnih priznanja i trofeja s klubovima, Tanjević smatra da su reprezentacije lokomotive razvoja košarke. A on je jedinstven mašinovođa na svetu. Uspeo je, kao niko, čak tri državne kompozicije da dovede na podijum – Jugoslavija (Evropsko prvenstvo 1981, srebro), Italija (Evropsko prvenstvo 1999, zlato), Turska (Svetsko prvenstvo 2010, srebro). Debi pod zastavom, Tanjević je imao 1974. godine, kad je juniorsku reprezentaciju Jugoslavije na šampionatu u Orleanu doveo do krova Evrope.
Nadmetanja klubova i reprezentacija su dve potpuno različite stvari. Takmičenje država meni je uvek bilo važnije. U naše vreme, sve one klupske zastave uvezale bi se u jednu. Lep je osećaj kad cela država živi za rezultat koji ćeš ti postići. To je kod sportista stvaralo veći pritisak i odgovornost, ali je i pojačavalo draž ostvarenog uspeha. Nastupi reprezentacije Jugoslavije na velikim evropskim i svetskim takmičenjima – a nekako smo, moćnim talentom, snagom organizacije i trenerima vizionarima koji su u postojeće šeme unosili nešto lično, bili pretplaćeni na same završnice – povukli bi u enormnom obliku razvoj košarke u zemlji. Interes mladih ljudi nakon tih medalja je rapidno rastao. Reprezentativni program je jedna jako značajna stvar. Ne može se na prvi pogled upoređivati jedno ligaško takmičenje koje traje devet meseci i nadmetanje reprezentacija od dve-tri nedelje, ali jačina impulsa koji dolazi od igara u državnom dresu je neverovatno snažan i pozitivan kad je u pitanju razvoj sporta.
Đordi Bertomeu, prvi čovek Evrolige, nedavno je izjavio da zbog rasporeda elitnog evropskog takmičenja klubovi neće imati mogućnost da svoje igrače proslede nacionalnim timovima, a pogotovo što će se kalendari Evrolige i kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Kini poklapati. Žestok udar za košarku?
– To je nebulozno! Kako može jedna organizacija privatnog tipa kakva je Evroliga da određuje sudbinu košarke?! Govorim o domenu za koji se ja pitam. Evroliga je napravila biznis koji je za nekog uspešan, a za nekog neuspešan. To je koncept da se zajedno nađu klubovi koji mogu da potroše 30-40 miliona evra u trci za rezultatom, s jedne, i neke ekipe s tri-četiri obećana miliona, s druge strane. U ovu drugu grupu spada Crvena zvezda, koja s budžetom i po pet-šest puta nižim može uspešno da se nosi s tim moćnicima. U svakom slučaju, ne bi smelo da se dođe u situaciju aut-aut, odnosno ili-ili.
Šta učiniti da Evroliga bude takmičenje najjačih ekipa na terenu, a ne najmoćnijih po finansijskom kontu?
– FIBA i ta privatna Evroliga moraju da nađu zajednički jezik, prvenstveno gledajući interes košarke.
A oslobađanje košarkaša za reprezentativne termine?
– Preskočena jedna ili dve utakmice u ciklusu od deset dana radi odrađivanja obaveza u nacionalnom timu ne znači mnogo. Klubovi imaju po 14-15 profesionalaca. Nikad se nisam žalio ako fale dva-tri igrača, gurao sam mlade i taman to vreme koristio da oni dobiju više prostora da igraju. I ovako se u Evroligi sve odlučuje u plej-ofu i na fajnal foru. Tu bi morao da se nađe dogovor koji bi mogao da bude u interesu i jedne i druge strane. Tako bi se spasao respekt prema takmičenju na državnom nivou.

Košarka je za sve, a ne samo za bogate i privilegovane. Nažalost, po ugledu na NBA, i Evroliga na to zaboravlja

Da li se u Evropi stvara zatvoreni sistem takmičenja?
– I te kako. Evroliga je sve više, tako da kažem, neregularna. Takvu definiciju sam izvukao iz toga što se neki klubovi moraju kvalifikovati, odnosno proći rezultatsko sito u svojim takmičenjima, a drugi opet imaju ugovor. To već nije normalno! Tu je reč o izraženom diskriminatorskom odnosu baziranom na zakonu ekonomski jačeg kluba. Trebalo bi urediti to tako: ili da svi učesnici tog elitnog takmičenja imaju ugovor ili da se svi izbore kroz plasman. To bi bilo korektno. Najbolje odgovore u svakom slučaju daje teren. Dobro se sećam kakav je spektakl bio u Grčkoj kad su se njeni klubovi borili za treću evropsku vizu. Igralo se pet utakmica, a na tribinama po 15.000 gledalaca. Na taj način domaća takmičenja čuvaju esencijalni značaj u razvoju košarke. U sistemu povlašćenih, bez obzira na to da li igraju dobro ili ne, kad imaju obezbeđeno učešće u Evroligi ili Kupu Evrope toga nema. Treba doneti pravilo da se evroligaški status obezbeđuje isključivo kroz domaći šampionat.
Deformacije koje nastaju zbog izostanka takvog pristupa sve su uočljivije.
– Uzmimo slučaj Italije. Imamo prvaka koji ne može da igra u Evroligi. I to prvaka države sa 60 miliona stanovnika i države koja je godinama bila vodeća u klupskoj, često i u reprezentativnoj košarci. I sad je ona bez predstavnika u Evroligi. Ima šampiona koji je osvojio šampionat sportskim naporom, kvalitetom i idejom, ali nema toliko miliona kao klub koji već ima ugovor sa Evroligom. To je nonsens koji ruši interes za domaća prvenstva, gde se prave igrači koji će biti upotrebljeni upravo u tom privatnom biznisu Đordija Bartomeua i ekipe. Veliki klubovi odvode mlade igrače već od 14 godina u svoje redove, a moraju da znaju da takvim načinom rada guše košarkaške impulse u pojedinim regijama i državama. Najbolje uzmu pa onda diktiraju uslove. To je veoma sramno.
Krajem narednog meseca startuje Evrobasket. Još je neizvesno s kakvim će sastavima stići nacionalne selekcije na šampionat koji će biti održan od 31. avgusta do 17. septembra u Turskoj, Izraelu, Finskoj i Rumuniji. Utisak je da otkazi igrača iz NBA nikad nisu bili brojniji. Ko je glavni krivac za to?
– Odnos NBA prema vanameričkoj košarci je potpuno nekorektan, brutalan, potcenjivački… Pritom se zaboravlja da, kao što oni imaju potrebe za svojim biznisom, koji je enorman, isto žele i proizvođači igrača koji kod njih dolaze bez ikakvog ulaganja. U NBA ima više od 100 igrača koji nisu ponikli u Americi niti su američkog porekla. Igraju u NBA i pokreću taj ogroman interes za košarku u kojoj se obrće ogroman novac.
Federacije poput Srbije dovedene su pred svršen čin.
– One su podigle te igrače i žele da na svom takmičenju imaju što bolji tim kako bi održale interes za neke nove klince koji će zbog tog državnog dresa ili nekog uspešnog takmičenja početi da igraju košarku. Ponavljam, bez ikakvih investicija u njihov razvoj. I taj odnos NBA je već dovoljna sekiracija, a sada se dodaje Evroliga, koja malim savezima daje uslove tipa ko vas jebe. Vi tamo radite ko konji, a mi ćemo uzimati najbolje što ste vi proizveli, a mi vam, jebiga, nećemo vratiti ništa. To je jako eklatantan primer da se ljudi iz NBA ponašaju kao Marsovci, ne priznavajući nikakva pravila FIBA. Amerikanci zaboravljaju da je to Svetska košarkaška organizacija i da bi trebalo da prvenstva pod njenom ingerencijom napune što većim brojem majstora. Interes je lako prepoznatljiv. FIBA da bi proizvela novac iz njenih takmičenja, treba da ponudi spektakl koji će biti otkupljen od raznih televizijskih kuća za veće novce.
FIBA za svoje šampione koristi dugo toplo leto. Ipak, nalazi se more razloga od specijalnih vežbi, individualnog treninga košarkaša, polisa osiguranja kako igrači ne bi zaigrali u jatu kojem prirodno pripadaju.
– Ono što pojačava iritaciju zbog stava vlasnika i menadžera NBA-ligaša jeste to što se takmičenja FIBA održavaju u potpuno praznom hodu za Amerikance. Sezona u Americi traje šest-sedam meseci, a sva ova internacionalna takmičenja pod okriljem FIBA dešavaju se u letnje vreme. Zar je teško prihvatiti činjenicu da je veoma korisno za svakog igrača da ne sedi beskoristan, nego da ima košarkaški trening, da igra utakmice, jednom rečju da napreduje u pauzi šampionata. NBA klubovi, nažalost, odlučuju kad će pustiti igrača, a kad neće. Takav odnos nikako nije normalan, destruktivan je i opasan po samu košarku.
U fudbalu je drugačije. Recimo, Kristijano Ronaldo je tokom sezone odigrao 60 utakmica u jakoj Primeri i Ligi šampiona, ali nije uopšte bio doveden u pitanje njegov nastup za selekciju Portugala na Kupu konfederacija u Rusiji. Fudbalske zvezde su očito promoteri fudbala?
– To je tačno. Ronaldo je samo najsvežiji primer. Najveći fudbalski klubovi imaju budžet i po 600 miliona evra, igrači su ekstremno mnogo plaćeni sa svim rizicima ovog sveta, ali oni na polovini klupskog takmičenja, u vremenu kad su pretrpani utakmicama, moraju da igraju za reprezentaciju u kvalifikacijama. I što je još važnije, čak i u prijateljskim utakmicima moraju da se priključe nacionalnoj selekciji, u protivnom neće moći da igraju za klub. Zamislite kakav apsurd! Košarkaši mogu da se zajebavaju u letnjem periodu, kad nemaju nikakvih obaveza, a Ronaldo, Ibrahimović, Mesi i drugi moraju da igraju i prijateljske utakmice hiljadama kilometara daleko od svoje kuće ili od svog kluba. Ne može niko da kaže kako je NBA košarka veći biznis od svetskog fudbala. Najveći sportski biznis je svetski fudbal. Apsolutno!
Šta možemo očekivati od Evrobasketa?
– Sve ekipe će, bez obzira na izostanak igrača, nastojati da se dobro spreme. Biće to sigurno jedno zanimljivo takmičenje. Selekciji Crne Gore i meni je jako važno da prođemo prvi krug, koji je najteži, a onda zavisi od mesta koje izboriš, na koga ideš u osmini finala, gde se sve odvija po nokaut sistemu. Mi se ukrštamo s jako teškom grupom. Važno je izbeći Srbiju, a bogami i Tursku, a bogami i Rusiju, a ni Letonija nije mačji kašalj jer je to selekcija koja može dobiti svaki tim. E onda već počinje onaj krešendo – ko živ, ko mrtav. Najvažnije je da imamo dovoljan broj zdravih igrača koji mogu da izdrže pripreme. Kad jedna tako mala nacija izgubi jednog ili dva igrača, teško je to nadoknaditi.
Kažete da, ko se ne nada medalji na Evrobasketu, bolje da ne izlazi na teren.
– Jebo život ako idem samo da idem! Uvek sam igračima, tokom decenija svog trenerskog zanata, govorio da se ne može uvek biti ni prvak, ni drugak ni trećak. Dobiješ šamar, ustaneš, pa se ponovo boriš. Ali moraš da težiš najvećim dometima. Moraš nešto da jako želiš, da sanjaš… S takvim pristupom se uvek postigne bolji rezultat nego što je objektivna snaga tima.
Nikola Jokić, spektakularno otkriće NBA sezone i košarkaš čija bi ekonomska vrednost mogla da skoči na 300 miliona dolara, rekosmo neće biti u sastavu Srbije.
– Srbija s Jokićem i bez njega neće, naravno, biti isti tim. Ako nema neki ozbiljan razlog, ja to ne prihvatam. Previše je on mlad, jako je talentovan igrač i nije isto ako on igra za reprezentaciju i ako ne igra. Ne razumem ni tu pauzu od pet meseci. Da li Jokić ima najveću snagu ili ima najveći odraz, najveću brzinu? Ni približno! Bum koji je napravio u Americi rezultat je njegovog nesvakidašnjeg dara za košarku. Talenat se održava i razvija kroz košarkaški trening i kroz košarkaške utakmice. To što je učinjeno Jokiću, ili s Jokićem, jeste glupost tog sistema i glupost ljudi koji vode te klubove u NBA. To je, zapravo, veliki bezobrazluk. Oni bi morali da ostave svoje igrače, naročito one mlađe, da se dograđuju preko leta u sredini u kojoj su odrasli i sa svojom generacijom. Ne može Jokić ni teoretski više napredovati kroz individualni rad s tegovima ili trakama nego trenirajući sa Sašom Đorđevićem, sa svojim kolegama u reprezentaciji na jednom velikom takmičenju kakvo je Evropsko prvenstvo.
Šta mogu „orlovi” na Evrobasketu u situaciji kad nema Jokića, Bjelice, Markovića, Milutinova, Dangubića?
– Šta reći, otvara se prostor za neka nova imena, bar u njima Srbije ne oskudeva. Siguran sam da će Đorđević napraviti respektabilan tim, spreman za samu završnicu šampionata.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar