INTERVJU, BORISLAV – BORO CVETKOVIĆ: Ovde treneri nisu treneri

INTERVJU, BORISLAV – BORO CVETKOVIĆ: Ovde treneri nisu treneri

Foto: Oksana Toskić


U našem fudbalu ne možete da radite. Niste trener. Tu ste sve samo ne trener! Morate da budete poslušni, neko ko nije igrao fudbal je iznad vas. Jednostavno, nisam za tu priču

I da Korana ne protiče kroz Karlovac, Borislav – Bora Cvetković bio bi Lane. Oni koji nisu imali sreću da gledaju naš fudbal sredinom osamdesetih godina prošlog veka, pomisliće da se legendarni zagrebački radio-komentator Ivan Tomić prilikom građenja jedne od najdugovečnijih rima jugoslovenskog fudbala vodio toponimom. I jako će se ogrešiti. „Lane sa Korane” je fudbalska pesma, a ne geografski pojam u funkciji lako pamtljive sintagme. Bora Cvetković – bambi Dinama, Crvene zvezde i Askolija, osvajač bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, najbolji strelac Kupa evropskih šampiona 1986/87, vlasnik poklona od Gerda Milera koji čuva u spavaćoj sobi – gipkošću,  laganim korakom, inteligencijom i osećajem za prostor postao je upečatljiva figura jedne fudbalske ere koja je izazivala divljenje i radost s dejstvima koja ne sagorevaju u ropotoranici istorije. Mnogi su očekivali da će igračku prefinjenost ugraditi u filigranske trenerske uspehe, ipak nakon što je kao asistent Valtera Zenge osvojio duplu krunu sa Crvenom zvezdom, otvorio je fudbalsku školu na Bežanijskoj kosi koja se nije mogla nazvati nikako drugačije nego – „Lane”. Trade mark!
Vaš prvi sport u Karlovcu, ipak, bila je košarka. Da li je to eho Svetskog šampionata u Ljubljani 1970, kad su Daneu i ekipa pokorili planetu?
–    Klinci iz moje ulice voleli su basket, a tu, u blizini kuće, bila je i škola. Onda smo od ujutru do uveče bili po tim terenima gde se košarka možda i najviše igrala. Zavoleli smo igru pod obručima, igrali smo je za školu, pravili ekipe i bili uz tigrovku dan i noć. Stvarno smo bili talentovani za to, što potvrđuje podatak da su u mom rodnom gradu bila dva košarkaška kluba, od kojih je Željezničar bio standardni član Druge lige.
Odakle je stigao Vaš prvi sportski uzor?
– Kad se sagleda moja fudbalska karijera, nekima će izgledati čudno – iz košarke. Divio sam se Kreši Ćosiću mada je igrao na poziciji centra. Bio je sjajna ličnost, čovek koji je širio toplinu i pozitivnu energije. Bio je košarkaški fanatik, sportista za primer. I dan-danas kad se priča o nekom sportisti na koga bi se trebalo ugledati, meni Krešimir Ćosić iskoči u prvi plan. Tu je svakako i Dražen Petrović. Bili smo veliki drugari. U Zagrebu sredinom osamdesetih, košarkaši Cibone, dvostruki pobednici Kupa evropskih šampiona, dolazili su na naše utakmice, mi smo išli na njihove, i tako smo se malo pomalo i sprijateljili. Nismo nikada odigrali ni partiju basketa niti fudbala, jednostavno nismo imali vremena za to, ali viđali smo se na nekom ručku, piću, i onda se bismo se baš lepo ispričali. Dražen je bio sportski gigant!
Kako ste ušli u fudbal?
– Slučajno! Mnogi moji drugari s košarke počeli su da igraju fudbal u Karlovcu, koji je bio jak drugoligaš. I onda bih u ulici ostajao sam. Bio sam jedan od najmlađih. Prelomio sam da uzmem džak s patikama i pošao polako za njima. Tako sam ušao u fudbal. Imao sam veliku sreću što je brigu o mlađim kategorijama fudbalera u Karlovcu vodio Branko Čavlović Čavlek. On nam je bio i mama i tata. Sav u fudbalu. Skupljao nas je, organizovao je turnire u gradu, takmičenja školskih ekipa, sve sa ciljem da vidi kako igramo. Čovek je u fudbalu bio 24 sata, neviđena energija, istančan trenerski osećaj da oceni ko je talenat, a ko nije.
Vrlo brzo ste otišli u Dinamo.
–  Tu me je dočekao Zdenko Kobešćak, još jedan specijalista za mlade.  Šta treba reći, Dinamo me je pratio, vodio sa 13 godina u Francusku na turnir. I posle otprilike dve godine, dobio sam poziv za selidbu u Zagreb, da se ide u (PTT) školu, živi na stadionu „Maksimir” i što više trenira. Brzo se sve izdešavalo.
Istom brzinom katapultirani ste i u prvi tim zagrebačkih „modrih”.
– Ivan – Đalma Marković me pozvao na letnje pripreme u Austriju. Bili su povređeni Deverić i Cico Kranjčar, a Snješko Cerin je negde otišao u međuvremenu, Drago Vabec je bio na zalasku karijere. Tako da oni bukvalno nisu imali igrača za napad. Pošto sam ja, tako su pričali, bio talentovan, igrao sam za omladince Dinama, omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, rekli su: „Hajde, mali, ti s nama na pripreme.” Mislim da je u pitanju bio Klagenfurt, uvek smo išli negde blizu granice.
I usledio je letnji tornado: na pet utakmica – šest golova. Napisana kandidatura za prvi tim koju je Marković prihvatio. Da li ste bili iznenađeni?
– Kako da ne. Bio sam klinac, 17 godina. Nisam znao da li sanjam ili mi se to stvarno dešava. Prvo, nisam mogao da verujem da sam pozvan na pripreme, drugo, da igram u prvom timu, i treće, da dajem golove. To je bilo jako nestvarno, odigralo se munjevito. Ehej, ja u prvih 11, u društvu Zajeca, Marka Mlinarića, Pere Bručića,  Mustedanagića… Odličan je to bio sastav. Oni povređeni naknadno su se priključili. Kad se sve to spoji, bio je to jedan vrhunski tim. Mnogo lako je bilo da se nametnem i uklopim. Tako je to kad su dobri igrači pored tebe.

Nedugo zatim, opet Ćiro na vezi: „Hoćeš ili nećeš u Zvezdu?” Kažem: „Hoću!” I već sutradan su u Zagreb došli Džaja, Cvele i još jedan član uprave. Bili smo na ručku, ispričali se i dogovorili

Vaš stariji brat Zvjezdan, koji je nedavno, nažalost, tragično nastradao, morao je da prođe filter drugog tima Dinama?
– Otišao je u vojsku pa je kasnije debitovao u „Maksimiru”. Inače, taj drugi tim Dinama je jako dobra stvar. Nedavno sam bio s Markom Mlinarićem i pričali smo o malom Modriću, kome je on bio trener. Do Lukine 20. godine, nije se uopšte znalo da li je igrač ili ne. Izuzetan talenat, ali nije to pokazivao na terenu. Nešto mu se onda u glavi sklopilo i postao je kroz drugi tim Dinama svetska klasa, uzdanica Reala i reprezentacije. To pokazuje koliki je značaj tog drugog tima.
Po čemu pamtite prvi susret sa Ćirom Blaževićem?
– Ćiro je došao u Dinamo na leto 1981. Onako, jedna je izuzetna ličnost, jako popularna, pogotovo nakon osvajanja titule čekane 24 godine. Mnogo je dao Dinamu, kao i Dinamo njemu. Ćiro je zadužio hrvatski fudbal jer je tako interesantnog lika teško naći. Veoma zanimljiv, jako pametan, u svakom momentu zna da reaguje na pravi način. Vrhunski trener  i motivator.
Kako je došlo do sukoba s njim?
– Pre bih rekao da je to bio sudar principa, a ne sukob. Odbio sam da igram ponovljeni meč s Vojvodinom u leto 1986. On je planuo: „Ili ti ili ja iz kluba!” Rekao sam: „Dobro, nije problem. Ja ću otići, samo nemojmo da vrištimo.”
Neki su to protumačili kao da Vas je Ćiro poslao u izvidnicu pošto je bio živo zainteresovan za klupu Crvene zvezde.
– Nije bilo trenera u bivšoj Jugoslaviji koji nije imao želju da trenira Zvezdu! I ja sam ubeđen da je Ćiro imao ogroman motiv da dođe u Beograd, znate. Nisam, ipak, siguran da je razlog našeg razlaza bio taj da me pošalje u Zvezdu pa da dođe za mnom. Ipak, zanimljive stvari su se dešavale. Ćiro me par dana kasnije pozvao i pitao me da li hoću u Zvezdu. Još sam bio ljut, rekao sam: „Pustite vi mene da odlučim gde ću.” Kako su prolazili dani, morao sam normalnije da razmišljam. Nedugo zatim, opet Ćiro na vezi: „Hoćeš ili nećeš u Zvezdu?” Kažem: „Hoću!” I već sutradan su u Zagreb došli Džaja, Cvele i još jedan član uprave. Bili smo na ručku, ispričali se i dogovorili. Bilo je kratko i sve vrlo jednostavno.
Po čemu se Zvezda razlikovala od ostalih klubova pa ste se odlučili za njen dres?
– U početku karijere sam mislio da među članovima velike četvorke YU fudbala nema bitne razlike. Zvezda je ipak imala sjajan tim ljudi u rukovodstvu. Zvezda je tada bila takav klub čije dimenzije ne možete da sagledate dok ne otvorite njena vrata. Krajem osamdesetih bila je jedan od većih i najbolje organizovanih klubova u Evropi, dakle i u svetu.
Kakav je bio prvi izlazak pred navijače na travi „Marakane”?
– Veliki izazov i motiv, bez obzira na to što sam u Dinamu navikao na uvek pun stadion. Znao sam da ću imati novo dokazivanje u pravom fudbalskom ambijentu. Sve je bilo lakše jer smo imali respektabilan tim, ređali su se dobri rezultati.
Boro Cvetkovic by Oxy (2)A Beograd?
– Beograd me je prihvatio odlično. Bio sam jako zadovoljan svojim životom u glavnom gradu. Da sam se dobro uklopio, govori i to što sam i dan-danas, dakle tri decenije kasnije, u Beogradu. Stanovao sam u „Metropolu”. Bio je tu i Piksi. Ovi drugi saigrači bili su u „Srbiji”. Najčešće smo izlazali u kafić Voje Kisa.
Odlično ste startovali u Crvenoj zvezdi. U prvenstvu Jugoslavije odigrali ste 31 meč, postigli 13 golova i bili drugi strelac ekipe, posle Dragana Stojkovića.
– Prva godina je bila dobra. U Kupu šampiona bio sam najbolji strelac. Dosta golova u prvenstvu. Nikada me to nije posebno interesovalo da bih vodio evidencije.
U toj sezoni pobedili ste (4:2) i veliki Real sa Sančezom, Valdanom, Mičelom, Kamačom, Galjegom, Solanom… Bili ste strelac gola za 3:0 pri kraju prvog poluvremena. Niste izdržali, Ugo Sančez je postigao dva gola na „Marakani”, a u Madridu je bilo 2:0 za Real.
– Bili smo onako… Dolazi „kralj”, a mi, kakav Real, bolji smo od njega. Hrabrili smo se. I stvarno smo izašli odvažno, 100.000 ljudi na tribinama, neverovatna atmosfera, navijači su nas nosili svih 90 minuta. Stvarno smo dali svih sto odsto svojih vrednosti, svi odreda. I to je jedan od razloga što smo tada pobedili jednog velikog protivnika. Ideš na poluvreme, a na semaforu Zvezda – 3, Real – 0. Ne dešava se to baš često.
S tog meča ste (u rukama) poneli lepu uspomenu.
– Gerd Miler me je izabrao za igrača utakmice. Kao nagradu sam dobio televizor. I dan-danas mi stoji u spavaćoj sobi. Radi, radi, nije bio još kod majstora. Ne dam ga, stoji i neka ga tu. Draga uspomena.
Bili ste s reprezentacijom Jugoslavije učesnik Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1984. „Plavi” su osvojili bronzanu medalju nakon što su u polufinalu posle produžetaka poraženi od Francuske, a u borbi za treće mesto savladali su Italiju. Kuriozitet je da ste Zapadne Nemce pobedili sa 5:2, a da ste Vi bili trostruki strelac.
– Imali smo odličan tim s Piksijem, Milkom, Katanecom, Baždarevićem, Radanovićem, Elsnerom, Mrkelom… Deverić i ja smo dali po pet golova. Stvarno smo dobro odigrali. Nije nam se dalo da pobedimo „galske petlove” u borbi za finale. Šteta, izgubili smo nakon produžetaka sa 2:4.
Kako je tada bilo biti napadač u Zvezdi, najčešće uz Musemića i Mrkelu?
– Zavisilo je, od utakmice do utakmice, da li ću igrati levo ili desno, da li se trener Vasović odlučio za tri, dva ili jednog špica. Na kraju je sve bila njegova odluka. Mada, jako dobro smo se slagali i uklapali Musemić u sredini, Mrkela levo i ja desno. Dobro je to funkcionisalo, imali smo rezultate, a povrh toga navijači su bili zadovoljni takvim našim pristupom.
Bili ste inspirisani u večitim derbijima. Dva puta ste dali po dva gola.
– I kada sam igrao za Dinamo, davao sam golove Partizanu. Utakmice koje nose visoki pritisak dodatno su me motivisale. Večiti derbi je ipak nešto posebno. Njega čovek ne može da odigra pod ručnom. Moram da kažem da nisam voleo da igram protiv Hajduka i Željezničara. To su dva tima koja mi nikada nisu ležala i nisam voleo da igram protiv njih, pogotovo u Sarajevu i Splitu.
Zašto ste relativno brzo napustili Beograd, odnosno Crvenu zvezdu?
– Znate kako, dugo je u Jugoslaviji bilo na snazi pravilo da igrač može u inostranstvo s navršenih 28 godina. Te 1988, granicu su spustili za dve godine. Pomislih, hajde da vidim kako je napolju. Italija je bila interesantna, a malo ko od nas je mogao da napravi dobar transfer jer nismo bili na Svetskom prvenstvu u Meksiku, a na Olimpijskim igrama u Seulu smo ispali u prvom krugu. Iz cele Jugoslavije tog leta prodali smo se Škoro, Katanec i ja. Mnogi su me pitali zašto baš Askoli. Bio je najkonkretniji. Imao sam predugovor s Brestom pa je to propalo. Tako sam otišao u Askoli. Bilo je tamo nekoliko izvanrednih igrača: Đordano, Agostini, Kazagrande, Fontolan, Pazalji… Ipak, teško je bilo igrati u malom klubu, jedan špic, zatvoren. U Italijana je više taktike, više trke. Askoli je uvek bio tim koji se bori za opstanak. Da sam upisao dva gola više, bilo bi idealno. Postigao sam te prve sezone u Seriji A šest, u kupu dva, a sa deset golova je već mnogo jača priča.
Utisak je da ste u reprezentaciji Jugoslavije mogli mnogo više. Jedan gol u 11 nastupa, debi protiv Rumunije u Sarajevu (1983), odjava u Beogradu protiv Francuske (1988).
– Apsolutno se slažem s tim ocenama. Ipak, uvek treba imati na umu da dolaze novi, mlađi, bolji igrači. Šta da se radi? Pojavio se Savićević, pa Pančev…
Svojevremeno ste rekli da je Tomislav Ivić najbolji trener koji Vas je vodio. Kakva je bila njegova filozofija?
– Ivić je bio jedan od najboljih trenera u Evropi. Mislilac, znalac i praktičar. Bio je godinu dana s nama u Dinamu. Mene je ostavljao pola sata nakon treninga za individualni rad, i stalno je nosio tablu sa sobom, pa smo se tada šalili: ne daj bože da te u gradu sretne, odmah bi počeo na tabli da crta kretnje po terenu. Bio je fantastičan trener. Kad je došao, to mi je ostalo u pamćenju, znajući da je naša zadnja linija sastavljena od visokih, jakih, ali sporih igrača, pozvao je majstore koji su održavali stadion „Maksimir” i naredio im da suze teren. O svemu je razmišljao. Vodio je računa o svim elementima. Ti njegovi treninzi su bili fantastični, presing, kako i kad se ide u presing, ko i koga zatvara.. .Kod Ivića se sve znalo.
Šta Vam je Ivić govorio pred utakmicu, uoči izlaska na teren?
– Nije bio veliki govornik, on je bio radnik. Za razliku od Ćire, koji je bio vrhunski animator. Ćiro bi, kad dođe petak, oterao jednog igrača pa onda drugog. Mogao je to da radi jer je imao dobar kadar. Bilo je tu 20 vrhunskih fudbalera. Oterati jednog ili dvojicu nije bilo strašno. Ćiro je tako dizao tenziju, pravio atmosferu, palio navijače.
Završili ste trenersku školu, bili ste u nekoliko mandata u stručnom štabu Crvene zvezde. Najveći uspeh postigli ste s Valterom Zengom u sezoni 2005/06, kad je dupla kruna stigla na „Marakanu”. Kakav je u stvari trener legendarni italijanski golman?
– Odličan! Saradnja s njim predstavlja vrhunsko iskustvo. Ljudi koji su bili duže u klubu govorili su da Zvezda 20 godina nije imala trenera kao što je Zenga. To je i utisak svih nas. Neverovatno je, zapravo, da je on video sve šta se dešava i na terenu i van njega i na treninzima. Kod Zenge se baš dosta treniralo, više od dva sata, i ujutru i po podne, voleo je teren. Kad je došao u Beograd, pošto je imao malo burniji život, rekao je, ja ovde hoću da radim, nemojte da me zovete da izlazimo. Malo je poznato da je snimak svake utakmice slao u Rim za analizu, da bi se znalo gde je ko stajao svakog momenta na terenu, ko nije zatvorio koji deo terena.
Zašto niste gradili samostalnu trenersku karijeru?
– Nisam… Ne iz razloga što nemam znanja ili energije. U našem fudbalu ne možete da radite. Niste trener. Tu ste sve samo ne trener! Morate da budete poslušni, neko ko nije igrao fudbal je iznad vas. Jednostavno, nisam za tu priču.
Rekli ste da je teren sada arena, a ranije je bio igralište. U čemu je glavna razlika? Koliko se fudbal promenio u odnosu na Vaše igračko vreme?
– Mnogo, baš mnogo… Najviše u fizičkom delu, nema prostora više kao u naše vreme, gde ste mogli da primite loptu, da se okrenete, da driblate, da radite šta hoćete s njom. Sad se prostor suzio, atletika je mogo važna, trka, brzina, fizička sprema… Doduše, i u naše vreme sve je to bila važno, ali ne u istoj meri. U današnjem fudbalu najvažniji igrač je – trener! Trener je danas 80 odsto ekipe. Toliko je tu taktike, fizičke pripreme, vidite da stručni štab broji 10-15 ljudi. Kod nas nije bilo tako.
Već pet godina imate jako uspešnu Školu fudbala „Borislav Cvetković Lane”. Šta kažete deci, a šta roditeljima kad dođu prvi put koda Vas?
– Ne pominjem šta smo radili, kakav smo fudbal igrali. To je prošlo vreme, lepo vreme. Svi mnogo vole da se prisećaju kako je bilo kad smo igrali, ali bože moj, to je završena priča. Moramo da se bavimo fudbalom koji se danas igra.
Vodite decu do 11-12 godina, njih 80, zašto ne i starije uzraste?
– Za jednu školicu, to je sasvim dovoljno. Kad dođe 12. godina, klinci počinju da traže neki svoj prostor kako bi bili samostalniji. Hoću da radim s decom u dobi kad još mogu da ih usmeravam i dok oni još sve upijaju. Ne mogu da utičem na to da li će neko biti fudbaler ili neće. Tada su tu i veliki pritisci menadžera i roditelja. To ne mogu da podnesem i neću da se bavim time. Hoću da naučim decu osnovnim stvarima. Dobri su klinci, osvajamo neke turnire. Red, rad i disciplina, nema drugo.
Šta mislite o zajedničkoj ligi na prostorima bivše Jugoslavije?
– Uvek sam za to. To bi bila izuzetan stvar za fudbal. Zašto neki fudbaleri iz Dinama ne bi prešli u Zvezdu ili iz Zvezde u Dinamo ili u Rijeku? Bila bi mnogo interesantnija liga. Bez obzira na to šta je bilo, šta mislite da dođe jedan Hajduk u Beograd? Bilo bi fantastično! Ili Zvezda u Zagrebu! Sa Zengom je Zvezda prvi put otišla u Hrvatsku, igrali smo sa Zaprešićem. Meču je prethodila buka, a šta je bilo? Jedna tako mirna utakmica s velikim brojem ljudi iz Beograda. Ali da države hoće, i da se policije uigraju da održe red da ne bude gužvi i tuča u početku, lako bi to bilo organizovati. Regionalna košarkaša ABA liga je dobar pokazatelj da može da ide kad se hoće.
Da li bi do zajedničke lige lakše došlo da su klubovi privatizovani?
– Bi. Sigurno bi! Vlasnici klubova su ljudi koji žele profit, žele bolja dešavanja. Pogledajte našu Superligu. Ni na šta ne liči! Te ova prodana utakmica, ova kupljena, stalno se priča o kupovinama i prodajama. Uvek nešto negativno. Da su klubovi privatizovani, tih stvari ne bi bilo. A ovde, tako se priča, Partizan ima pet klubova, Zvezda pet. Nažalost, to su dugogodišnje standardne priče. Svima nam je muka od takvih priča. Ne vidite ništa lepo u tome. Sad gledam tu Zvezdu, ja Zvezdu mnogo volim, ali čemu toliko stranaca?! Zanemarena omladinska škola, a najveći fudbaleri, najveće legende kluba stizale su iz te škole. Kad igrač izađe iz Zvezdine škole, znate da je to kvalitet!
Reprezentacija je ipak na dobrom putu da se konačno plasira na jedno veliko takmičenje. Verujete li da će „orlovi” na Mondijal u Rusiju?
– Ubeđen sam u to. I bilo bi jako jako dobro da odemo. Ima tu nekoliko jako dobrih igrača, recimo Dušan Tadić, pa Kolarov. Ne znam šta drugi misle, ipak meni je Kolarov vrhunski igrač bez obzira na sve. Tadić je momentalno ta mašina koja radi i vodi reprezentaciju ka Svetskom šampionatu 2018.
Uživali ste u životu fudbalske zvezde i u svemu onome što je takav status donosio, od brojnih privilegija, publiciteta, devojaka, izlazaka i još mnogo toga… Da li biste nešto menjali kada biste ponovo krenuli fudbalskom stazom iz Karlovca? Da li biste se na nekim raskrsnicama karijere možda makar malo duže zadržali pre nego što biste izabrali put?
– Ne verujem da bih bilo šta promenio. Zašto činiti to? Svi mi mislimo, mogli smo ovo, mogli smo ono… Nije to baš tako. Moramo i da uživamo u životu. I karijera jako brzo prođe.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar