INTERVJU, DARKO PANČEV: Partizan se hvali titulom koja nije njegova

INTERVJU, DARKO PANČEV: Partizan se hvali titulom koja nije njegova

Foto: AP


Ne mogu da razumem zbog čega Partizan i dan-danas, tri decenije kasnije, računa na svom kontu tu titulu. Jer je svima jasno da je te godine Vardar bio prvak.  UEFA je jedina merodavna u komunikaciji s fudbalskim savezima. Nijedan upravni sud Beograda, Skoplja, Zagreba, Sarajeva ne može to da promeni

Za sve crkve i zlato Firence ne dam Darka!
Posle tih reči Dragana Džajića, emisari iz Fjorentine ostali su skamenjeni. Došli su u Beograd da nađu igrača koji će biti jedan od glavnih nosilaca fudbalske priče koju je pred dolazak na čelo Fjorentine počeo da skicira filmski magnat Mario Čeki Gori. Njegovi ljudi verovali su da će Pančev i Zvezda biti lak plen, ali kući su se vratili neobavljena posla. Neće proći mnogo vremena do 29. maja 1991, kad će shvatiti decidiranost sportskog direktora crveno-belih. Zlato je izliveno, ne s kupola bogomolja Toskane, nego po meri šampionske stope.
Duže od četvrt veka glas televizijskog komentatora ne napušta Eustahijevu luku sreće kod miliona navijača.
„Crvena zvezda je šampion Evrope, Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona, najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala, Darko, Darko, Darko, zlatna kopačka Crvene zvezde pozlatila je naš crveno-beli tim!”
Darko Pančev – sa šest koraka i pogotkom Olimpiku na stadionu „Sveti Nikola” u Bariju – ušao je fudbalsku večnost. To je na naslovnoj strani njegove biografije, a njen sadržaj je jednako uzbudljiv. Odrastao u skopskom naselju Kisela Voda, sa 11 godina počeo da trenira fudbal, pet godina kasnije debitovao za prvi tim, svađao veliku četvorku YU fudbala, na „Marakani” osvojio Zlatnu kopačku Evrope, pa onda ušao u vreme ožiljaka na Kobrinom svlaku, da bi danas kao sportski direktor Vardara oživljavao sećanja na put kojim je išao kao igrač. Životopis „Hronoligija jednog strelca – od Vardara preko Triglava do Tokija” ponovo je prelistao za čitaoce „Ekspresa”, u vremenu priprema za start kvalifikacija za Ligu šampiona i meč protiv švedskog Malmea.
Na početku ovog intervjua vratićemo se u vreme od pre tri decenije, na kraj sezone 1986/87, kad je Vardar postao šampion Jugoslavije. Da podsetimo čitaoce „Ekspresa”, bio je to jako respektabilan tim koji je vodio trener Andon Dončevski, a za koji su, pored Vas, igrali i Ilija Najdoski, Dragan Kanatlarovski, Čedomir Janevski, Toni Savevski, Boban Babunski, Vujadin Stanojković, Vasil Ringov, Jovica Džipunov, Nikola Avramovski… Koliko je ta prva titula, kasnije sudskim putem data Partizanu, predstavljala podstrek za ono što ćete ostvariti u nastavku karijere?
– Kao prvo, da razjasnimo na početku jedna stvar. Vardar je u knjigama UEFA te godine zapisan kao prvak Jugoslavije i do dan-danas to niko nije promenio. Pošto je UEFA jedina merodavna u komunikaciji s fudbalskim savezima, Vardar je bio i ostao šampion, i nijedan upravni sud Beograda, Skoplja, Zagreba, Sarajeva ne može to da promeni. Zato ne mogu da razumem zbog čega Partizan i dan-danas računa na svom kontu tu titulu. Jer je svima jasno da je te godine Vardar bio prvak. Tačno je da je Vardar imao odličan tim i samo da vam nabrojim da su Stanojković, Janevski, Najdovski, Kanatlarovski, Savevski, P. Geogrievski zajedno sa mnom bili reprezentativci i u nekim selekcijama Jugoslavije.
Za prvi tim Vardara debitovali ste u proleće 1983. godine. Već u sezoni 1983/84. sa 19 golova postajete najbolji strelac lige, i ne smo to nego ste i najmlađi (18 godina i osam meseci) golgeter šampionata Jugoslavije. U jednoj tako jakoj ligi, i što nije zanemarljivo, iz Vardara postati golgeter  – mnogi su nazvali podvigom. Kako ste Vi to doživljavali?
– Debitovao sam sa 17 i po godina u sezoni 1982/83. i odmah sam na kraju sezone postigao svoja prva tri prvenstvena gola. Tako sam sebi pružio šansu da se dokažem i sledeće godine, odnosno da imam veću minutažu. To se i dogodilo, a imao sam i sreću da u mojoj prvoj sezoni budem i najbolji strelac Jugoslovenske lige, svakako zahvaljujući i dobrom Vardaru, u koji sam se uklopio.
Koliko je teško u složenim društvenim okolnostima sprovesti zamisao o Vardaru kao učesniku Lige šampiona? Kako vidite Vardar danas? Moćno je osvojena deseta titula šampiona Makedonije.
– Svakako da je u današnjim uslovima veoma teško jer su sada republičke lige slabije, klubovi siromašniji i samim tim je mnogo teže pratiti zapadnoevropski kvalitet.
Srpski treneri i funkcioneri koji su radili i boravili u Makedoniji kažu da je vaša akademija fudbala nalik onima u najrazvijenijim evropskim zemljama.
Koliko je Vardar zavisan od izlaznih transfera?
– Akademija je veoma mlada, tačno je da su uslovi sada mnogo bolji, i nadam se da ćemo s mojim dolaskom poboljšati kvalitet rada, a time i kvalitet proizvodnje igrača.
Najbolji ste makedonski fudbaler 20. veka.  Kada ste dobili nadimak Kobra?
– Nadimak Kobra mi je dao legendarni kondicioni trener Crvene zvezde Peđa Stanojević. Toliko se to svidelo navijačima Zvezde da su ga prihvatili iz prve. Bila su to lepa fudbalska vremena, kad se baš živelo za fudbal i uz fudbalere.
Zvali su Vas svojevremeno Partizan, Dinamo i Hajduk, koji je tada nudio najviše para, ali ste se odlučili za dolazak na „Marakanu”. Cela porodica, rekli ste, posle Vardara, navijala je za Zvezdu?
– Tačno je, u to vreme tražili su me klubovi iz velike četvorke, ali ipak mislim da je na kraju bilo presudno to što smo i ja i moj tata i moj brat posle Vardara najviše voleli i navijali za Zvezdu.
U seniorskoj karijeri postigli ste 193 gola. Ljubitelji fudbala u Srbiji, zapravo na celom eks-jugoslovenskom prostoru, na pomen vašeg imena sete se penala u Bariju. Kada ste odlučili kako ćete izvesti penal?
– Iskreno, bio je to hod po ivici. Ne znam na šta bi život ličio da sam promašio u Bariju. Nije bio problem što sam poslednji šutirao, radio sam to i na domaćoj sceni, ali finale Kupa šampiona je bilo u pitanju. Nisam unapred odredio stranu gde ću šutirati, čekao sam reakciju golmana Olimpika Olmete, ali je on stajao kao ukopan na liniji. Opalio sam i pogodio. Otrčao sam do Dike Stojanovića, koji je odbranio penal Amoruzu u prvoj seriji. Kasnije je nastalo klupko radosti, a dugo, ni po povratku u Beograd, nismo bili svesni šta smo uradili.

Najveći klub ne samo na bivšem jugoslovenskom prostoru nego i u širem regionu jeste Crvena zvezda. Tako je bilo nekada, a tako je i danas. To je institucija s velikim brojem navijača. Zvezda je nešto više od kluba, ogromna ljubav, emocija i posvećenost

Crvena zvezda je te sezone ispraćala rivale s minimum dva-tri gola u mreži. Da li je trener Ljupko Petrović postavio igru u kojoj je primarno bilo ne primiti gol?
– Apsolutno, ne! Zvezda je tada za tri godine promenila tri trenera i sa svima je igrala dobro i osvajala trofeje. Svakako da je Ljupko kao trener uneo nešto svoje i doprineo da se postignu najbolji rezultati u istoriji kluba.
Rekli ste da bi Zvezda da nije bilo svih ratnih dešavanja i sankcija u Jugoslaviji, u narednih pet godina osvojila bar još jednom Kup, odnosno tada već Ligu šampiona. Šta je krasilo tu Zvezdu?
– Zvezda je bila sastavljena od izvanrednih pojedinaca koji su svoje znanje pretočili u kvalitet tima i samim tim doprineli da ekipa bude izuzetno jaka. Da je Zvezda imala mogućnosti da zadrži igrače na okupu, odnosno da nije bilo rata, siguran sam da bi ta ekipa unajmanje još jedanput osvojila Kup šampiona. Kao dokaz mogu da kažem da smo sledeće godine zamalo ušli u finale protiv Barselone iako nismo igrali u Beogradu i bili smo oslabljeni odlaskom šest dobrih i važnih igrača, a nismo imali adekvatne zamene. Zamislite da danas iz Barselone i Reala ode pet-šest fudbalera. Kako bi taj tim izgledao? Eto koliko je Zvezda bila jaka.
Imali ste ponude Barselone i Mančester junajteda, a kažu da je Ramon Mendoza, predsednik Reala, insistirao na Vašem dolasku videvši u Vama naslednika čuvenog Meksikanca Uga Sančeza, koji je okačio kopačke o klin. Propustili ste priliku da igrate s Butragenjom, Mičelom i ostalim „kraljevima”.
–  Tačno je da su me tražili najveći klubovi, a nije tajna da je Mendoza, predsednik Reala, dolazio dvaput u Beograd privatnim avionom po mene. Nisam prihvatio, što je moja velika greška.
Otišli ste u Inter kod trenera Osvalda Banjolija, koji je bio zagovornik katenaća, u kojem je bilo potrebno pod jedan osigurati sopstveni gol, a rivale napasti dva-tri puta tokom meča? Zašto ste izabrali Inter?
– Odlučio sam se za Inter jer su u to vreme skoro svi iz Zvezde otišli u Italiju i verovatno je i mene to povuklo. Nažalost, ja sam izabrao veoma loš tim i lošu sredinu. Mlađi navijači ne znaju, ja nisam igrao u Interu ne zbog toga što po kvalitetu nisam mogao da igram, nego zato što sam se još na samom početku posvađao s trenerom i upravom. Bili su veoma nekorektni prema meni. Da bih opravdao svoje neigranje, neki misle da bi bilo logično da kažem da je ekipa Intera bila izuzetno jaka i da je bilo teško uhvatiti mesto u timu, ali neću, nisam takav čovek. Ne pravdam svoje neigranje u Italiji time, nego naprotiv, kažem da je Inter bi slab i smešan tim.
U Milanu ste se uverili da je Dragi Kanatlarovski bio u pravu kad Vas je, u zvezdaškim danima, ubeđivao da je defanziva važnija jer nijedna država nema ministarstvo napada nego samo ministarstvo odbrane?
– Tačno je da je odbrana važan deo od tima, ali ipak ljudi gledaju fudbal zbog lepih akcija i golova, a ne zbog čvrste odbrane.
Iz beogradske etape Vaše karijere, čega se još rado sećate?
– Svakako, to je jedan od najlepših perioda mog sportskog i privatnog života. Bila je to jedna lepa slikovnica. Nekorektno je da izdvajam događaje i ljude, preskočiću nešto ili nekoga, a to bilo bilo nepravedno. Mada zvuči kao fraza, vreme koje sam proveo u Zvezdi ostaje za ceo život kao lepo sećanje.
Po završetku igračke karijere, imali ste poziv prvo od Dragana Džajića, a zatim i od Dragana Stojkovića da postanete Zvezdin funkcioner. Šta se isprečilo pa se niste našli u menadžmentu crveno-belih?
– Hvala Džaji i Piksiju na tada iskazanom poverenju. Oni veoma dobro znaju kakav sam čovek. Ali to što nisam došao nije bilo iz razloga što nisam hteo, nego sam baš u tom periodu upoznao svoju drugu suprugu, inače makedonsku pop pevačicu Maju Grozdanovsku, s kojom sam veoma brzo dobio dve ćerke, prvo Nadicu, a kasnije i Mariju. To je malo poremetilo planove da se ponovo selim i odvratilo me je od ulaska u nove avanture.

U ligi eks-YU vidim spas fudbala u ovom delu Evrope

Kad dođete u Beograd, gde prvo odete i s kim se prvo sretnete?
– Zna se, svojoj drugoj kući. U prostorije Fudbalskog klubu Zvezda, da vidim stare prijatelje, da upoznam neke nove, a svakako ostavljam vremena i za privatna druženja.
Koji je najveći klub bivše Jugoslavije, a koji sada? Dinamo iz Zagreba svaki čas igra Ligu šampiona, Partizan je dva šuta bio učesnik grupne faze najkvalitetnijeg evropskog klupskog takmičenja.
– Bez obzira na sve to, najveći klub u širem regionu je Crvena zvezda. Tako je bilo nekada, a tako je i dan-danas. To je institucija s velikim brojem navijača. Zvezda je nešto više od kluba, ogromna ljubav i posvećenost.
Kakav je Vaš stav po pitanju pokretanja balkanske fudbalske lige? Šta bi ona značila za razvoj fudbala u regionu? Klubovi kojih država bi trebalo u njoj da učestvuju? Da li ta liga treba da bude preslikana Juga ili proširena za, recimo, Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku?
– Setite se kakva je bila liga iz ovog regiona ranije. Kad bi se to opet pokrenulo, za nekoliko godina sve ekipe bi bile mnogo kvalitetnije i bolje. Već 15 godina pričam o tome da, ako hoćemo da idemo napred, moramo da vratimo takvu fudbalsku ligu i da se manemo nacionalizma i negativne energije. Uostalom, ako bi se bezbednosni faktor javio kao problem, hajde u tim prvim sezonama da idemo bez gostujućih navijača. Siguran sam da bi u Skoplju, kad bi gostovali Vojvodina, Rijeka, Maribor, Željezničar ili Budućnost, bilo po desetak hiljada navijača, a kad bi došli članovi one velike četvorke – Zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk, minimum 25.000 ljudi bilo bi na tribinama. Kad ima navijača, ima i interesovanja televizija i sponzora. U ligi eks-YU vidim spas fudbala na ovim prostorima!
Zlatnu kopačku Evrope osvojili ste 1991. godine, ali Vam ona tada nije uručena jer se UEFA priključila zagovornicima sankcija prema Jugoslaviji. Tek 2006, zahvaljujući angažovanju Mišela Platinija, dobili ste to visoko priznanje. Nedavno ste Italijanima rekli da prepoznajete svoju igru u nekim potezima Roberta Levandovskog. Ko je sada najbolji napadač u Evropi i svetu?
– Jeste, napadač Bajerna i reprezentacije Poljske uvek je spreman da loptu pošalje u gol, bez obzira na to da li je otpadak, izrađena kacija ili nešto treće. Uvek je ko zapeta puška. Jako mi se sviđa i Suarez, ogromna je njegova želja da stigne do mreže, a ima pored sebe Mesija i Nejmara. Tu su, naravno, i Kristijano Ronaldo, Falkao i Ibrahimović. Od napadača sa YU prostora, odlični su Džeko i Mandžukić. Mitrović i mladi Đurđević se nameću.
Ko je najbolji fudbaler s kojim ste igrali?
– Imao sam sreću da igram s puno dobrih igrača, svakako bih na početku izdvojio Ringova, Savevskog, Kanatlarovskog, a kasnije Stojkovića, Savićevića i Prosinečkog.
Koja reprezentacija iz regiona će izboriti plasman na Svetski šampionat u Rusiji 2018?
– Sigurno da najveće šanse imaju Slovenija, Hrvatska i Srbija. A ko će se plasirati, videćemo. Do kraja kvalifikacija ostala su još četiri meča i može mnogo toga da se desi.

I za kraj, kako biste voleli da igra Vardar?
– Voleo bih da Vardar igra atraktivno i ofanzivno kao u moje vreme ili kao Zvezda dok sam i ja bio tamo!

  1. 1
    ЦИГАНИН САМ ТО НЕ МЕЊА СТВАРИ...

    Од Барија до Токија само једна ЗВЕЗДА СИЈА,
    ЗВЕЗДА ЦРВЕНАААА, ЗВЕЗДА ЦРВЕНААА !!!!!

+ Ostavite komentar