INTERVJU, DRAGAN DŽAJIĆ: Krojf je tražio vezu da dovede Zvezdu

INTERVJU, DRAGAN DŽAJIĆ: Krojf je tražio vezu da dovede Zvezdu

Foto: Nemanja Jovanović


Mi smo postali pobednici Kupa šampiona i pre jedne Barselone. Ona je finansijski bila daleko jača i ovde je dolazila po igrače. Johan Krojf je tražio preko Bože Maljkovića da Barselona igra prijateljsku utakmicu s nama nakon što smo savladali Olimpik u Bariju

April u Beogradu ima dragog gosta. Velikog: Bajern! I tako već 26 godina. Na talasima sećanja dolazi – Augentaler postiže autogol. Nebo se otvorilo. Crvena zvezda je otišla na krunisanje kod „Svetog Nikole” u Bari. Dve godine pre roka ispunjen je glavni cilj petoletke: osvojiti evropski trofej. Da se godinu dana zakasnilo, snove bi progutala vatra, najgora ratna. Vihor zla oduvao je sa evropskog trona tim projektovan u oku i ideji Dragana Džajića. Najbolji fudbaler u istoriji YU fudbala vizionarski je prepoznao pravce kojima će krenuti fudbal. I počeo je da slaže kockice mozaika koji će postati poster evropskog fudbala, srušivši mnoge mitove, od toga da finale mora biti Olimpik Marselj – Bajern Minhen. Francuski tajkun Bernar Tapi je tako projektovao kraj sezone i pripremio vatromet na Azurnoj obali. Ali kad je lopta kod Džajića, mnoge prepreke padaju kao Kamačo i madridski kraljevi ’75. na „Marakani”. Zvezdina pobeda – pobeda fudbala. I nezaboravni fon televizijskog reportera: „Jugović… Jugović do Pančeva… Jugović… Prosinečki je tu! Prosinečki! Mihajlović u sredinu! Šta je sada ovo… Dva-dva! Gol, gol, gol, gol!”
I dok su svi tog 22. marta 1991. držali fige da dođu Rusi, odnosno da žreb polufinala u Cirihu za protivnika Crvene zvezde u polufinalu Kupa šampiona dodeli Spartak, tehnički direktor crveno-belih šokirao je sve. „Hoću Bajern, pobedićemo u Minhenu!” Mnogi su se pitali šta se dogodilo s čovekom koji je karijeru gradio na odmerenim tonovima, koji ni na duboka medijska probadanja nije davao bombastične izjave koje bi se kasnije pretvarale u tiražne naslove. I bi Bajern. I bi svetlost. I bi nebo! Crvena slova na 10. i 24. aprilu. Praznik koji nije slavila samo Juga – Crvena zvezda je bila i ohrabrenje za klubove sa ekonomskog oboda Evrope da mogu stići do vrha. Pre Zvezde – Steaua, posle Zvezde niko iz malih zemalja nije uspeo da dođe do pehara Lige šampiona.
Tačno je, kad smo kretali na izvlačenje parova u Švajcarsku, svi su govorili: samo ne Bajern. I treneri, i igrači, i rukovodstvo, svi su želeli da izbegnemo Nemce. Rusi su bili prvi pik. Mislim da sam bio jedini čovek u klubu koji je hteo Bajern. U igri su bili Olimpik Marselj i Spartak Moskva. Bio sam u Cirihu s Cvetkovićem i pred švajcarskim novinarima potvrdio sam svoju želju. Normalno je da sam razmišljao drugačije nego Cvele. Rezonovao sam ovako, ono što je u fudbalu najvažnije, pod jedan, i samo je pitanje kad će se potvrditi – imamo jako dobar tim. To nikom živom u Evropi u tom vremenu nije trebalo da se posebno objašnjava. Verovao sam u te igrače i u taj rad.
Kako ste videli igru tog Bajerna?
– Generalno, nisam u to ulazio gde bismo mogli da prođemo. Bajern jeste veće ime i veći tim i od Marselja i od Spartaka, ali nešto mi je govorilo da u njihovoj igri ima nekih stvari što će nam odgovarati. Naravno, ne zadirući u dublju analizu njihove igre, jer je to bio posao našeg stručnog tima, u koji sam imao ogromno poverenje. Gledajući ih kao tim, bio sam uveren da nisu bolji, bez obzira na to što su u svom timu imali Efenberga, Tona, Laudrupa, Štrunca, Rojtera, Augentalera, golmana Aumana i druge zvezde. Znam da se našim navijačima od nabrajanja tih imena ledila krv jer su to sve sami reprezentativci Nemačke, koja je godinu dana ranije u Italiji osvojila titulu svetskog šampiona.
Rekli ste i da Vam je drago što idete u srce Bavarske.
– To je tačno. Optimizam po pitanju prolaza u finale gradio sam i na tome da igramo u Minhenu. U Bavarskoj, kao i u celoj Nemačkoj, uostalom, i u okolnim zemljama ima Srba, Jugoslovena, ljudi sa ovih prostora koliko god hoćete. Znači, podrška nam je bila zagarantovana. I kad smo došli na stadion, imali smo šta da vidimo. Dvadesetak hiljada naših navijača, odličan teren, veliki protivnik. Svi uslovi da se napravi podvig, jedan istorijski uspeh. Ali da ne bi bilo nekakve dileme: moja vera u eliminaciju Bajerna dolazila je s terena, od tima koji je bio fantastičan na svim linijama i koji je bio odlično vođen od Ljupka Petrovića i njegovih saradnika.
Kako ste sačuvali psihološku stabilnost igrača? U Minhenu ste bili smešteni u „Šeratonu” i, kako se tada pisalo, brojni menadžeri su želeli da ostvare kontakt sa zvezdašima. Realovi menadžeri su bili posebno aktivni zbog Prosinečkog i Belodedića, dok su na meti Italijana bili Savićević, Mihajlović, Pančev, Jugović… Kako ste uspeli da ih sačuvate?
– Nije ih trebalo čuvati. Naši igrači su znali šta za njih znače mečevi s Bajernom. Kod njih je bila vidljiva želja da se pokažu baš protiv jednog takvog giganta. Svaka čast Olimpiku i Spartaku. Morali smo igrače da ohrabrimo pričom kako možemo da prođemo dalje. Možda je bila potrebna i ta moja izjava: „Prolazimo Bajern.” Jedan ugledni novinar, a možda mu i nisam bio naklonjen ni kao sportski radnik ni kao fudbaler, na konferenciji za štampu veče uoči utakmice me je pitao da li stojim i dalje pri izjavi da možemo da pobedimo Bajern u Minhenu? Kategorički sam rekao: „Da, naravno!” Imao sam jasnu predstavu o tome koliko vredimo, šta možemo, i zato je optimizam izbijao iz mene. Inače, po prirodi sam jako oprezan, pogotovo u tim javnim nastupima, kažu da sam više pesimista nego optimista. Tada, tog aprila ’91, nekako mi se javilo da ćemo biti veći i od najvećih.
Na Olimpijskom stadionu u Minhenu, nije krenulo po dobru. Bajern je polovinom prvog poluvremena poveo preko Volfarta. Da li ste se tada zabrinuli?
– Ni slučajno. Kad je Bajern poveo, rekao sam u sebi: „Odlično, sad će proći trema, zaigraćemo rasterećeno.” I zvuči možda čudno, ali Volfartov pogodak nam je dao krila. Dobro je što su tako stvari krenule. Igrači su počeli bez straha da igraju, a imali smo kvalitet. Imali smo brzog Binića, Proseničkog, Pančava, Savićevića, dole u odbrani Belodedića i Najdovskog. Ljudi, bio je to tim!

Kad smo kretali na izvlačenje parova u Švajcarsku, svi su govorili: samo ne Bajern. I treneri, i igrači, i rukovodstvo, svi su želeli da izbegnemo Nemce. Rusi su bili prvi pik. Mislim da sam bio jedini čovek u klubu koji je hteo Bajern. U igri je bio i Olimpik Marselj

Jako brzo se ceo svet mogao uveriti u to. Izjednačenje Pančeva došlo je u pravom trenutku…
– E, da, to se videlo. Malo je timova koji mogu tako brzo da se dignu kad prime gol u Minhenu kao što je učinila Zvezda. Sećam se kao da juče bilo, prvo je Robi pokušao da savlada Aumana, pa Mihajlović iz slobodnog udarca. Očekivao je naš domaćin da ćemo pasti, dogodilo se, međutim, ono što je malo ko osim nas očekivao. Darkov pogodak u poslednjem minutu prvog dela bio je nagrada jer nismo poklekli. Znao sam da će drugo poluvreme biti naše. Savićević je dao izvanredan gol. Imali smo šansu i za 3:1. Ali ko pobedi Bajern u Minhenu, zar da žali za jednom propuštenom šansom, bez obzira na to koliko ona bila velika. Znao sam da će revanš biti težak. Euforičan smo narod. Začas Bajern postane tim koji se može pobediti kako poželiš. Fudbal možda baš zbog toga i jeste lep i popularan, jer ljudi imaju pravo na snove.
Interesovanje navijača za revanš bilo je ogromno. Kažu, trebovanja su bila za 250.000-300.000 ulaznica.
– Napunili bismo dve ili tri „Marakane”. Tako je bilo. To je najveći prihod od jedne naše utakmice. Četiri miliona maraka samo od ulaznica, i svi su tražili najskuplje ulaznice. Trebalo je igrače izvući iz svega toga.
Igrače ste odveli u Aranđelovac. O čemu se pričalo na Bukulji? Na šta je ukazivano fudbalerima? Kako spustiti loptu na zemlju kad je štampa u Evropi punila stupce o timu koji je naneo prvi poraz Bajernu na domaćem terenu posle 43 utakmice?
– Znao sam da će nam biti teže u Beogradu. Nisam bio trener i tu nisam hteo da se puno mešam. Moram i to da kažem. S Ljupkom Petrovićem sam razgovarao na jedan naš način. Kad sam nešto hteo da mu saopštim, uvek sam išao polako, pa ako prihvati – dobro, u protivnom, nema nikakvih problema. Kad smo na početku te sezone Kupa šampiona odigrali 1:1 na našem stadionu sa Grashoperom, rekao mi je: „Dragane, smeniće me ako izgubimo u Cirihu.” Odgovorio sam: „Ne boj se, i ako izgubimo, ostaješ!” Čovek mora da zna i da poznaje mentalitet saradnika i igrača i šta će im reći. I što je posebno važno, u kom trenutku. Uvek sam znao svoju ulogu, dokle mogu da idem, šta mogu da kažem i ko će to prihvatiti, a ko neće. Nekako sam imao osećaj za tako nešto. Sebe nikada ne stavljam u prvi plan. Mnogo znači kad nešto kažete nekome, a on ima poverenje u vas. Onda u to poveruje, i znate šta možete da izvučete iz njega. Poznavao sam ja dobro tu ekipu.
Na koje je igrače Ljupko ukazivao igračima – Ton, Efenberg, Laudrup?
– Nemci uvek deluju kao mašina! Dobar mehanizam, s puno reprezentativaca. Bajern je konstantno dobar tim! Više su čitane akcije kao kad Koler s pozicije zadnjeg ili centralnog veznog povuče loptu pa proigra, čini mi se Švabla, a ovaj traži Volfarta ili Laudrupa. Pa, kretnje i manevar Efenberga, Tona… Tim bez slabe tačke, po navici.
Pobeda u prvom meču u gostima (2:1) može da stvori iluziju kako je revanš kod kuće formalnost, bez obzira na to što dolazi jedan od najvećih klubova u Evropi svih vremena?
– Nije više u pitanju bilo samo pripremiti ekipu, već umiriti generalno celokupnu javnost. Kad imate takvu utakmicu, takvu prednost i takvu šansu, morate da sprečite talase euforije tipa: e, sad ćemo im pokazati… To pričate, a znate kako oni mogu da budu opasni. Videli ste, dođu s minusom od gola, Miha im zatrese mrežu i svi pomisle kako smo u Bariju na finalu, a oni se dignu iz pepela. Dobro, njihov izjednačujući pogodak je došao kao plod nesrećnog spleta okolnosti. Kad je ta Augentalerova lopta završila u našoj mreži – muk kao da nema nikoga na stadionu. Kad su gosti dali i drugi gol, bilo je kao da je ceo grad umro. Ništa se nije čulo. Govorio sam dole na klupi, pa ni 2:1 nije smak sveta, produžeci i penali… I onda je došao onaj čudnovat gol.

Bio sam toliko puta u Cirihu na izvlačenju parova. Čujem kako kažu: samo da nije Zvezda. Plašili su nas se. E, sad što se desilo to kako se desilo… „Ma, može da priča ko šta hoće, ali ne postoji nijedno preduzeće, nijedna firma da je izgubila ono što je Zvezda izgubila zbog ratnih dešavanja u Jugoslaviji. Imali smo tim koji je mogao da vlada Evropom. Bari je bio samo početak.”

Kako ste doživeli Augentalerov autogol za 2:2?
– Ne znam ni sam. Ostalo je još malo da se igra i u toj euforiji sam više razmišljao da ne primimo i treći gol. Tih nekoliko minuta bilo je kao večnost. Jeste, imali smo tada sreće, ali nije ona glavni razlog što smo eliminisali veliki Bajern. Generalno gledano, u obe utakmice kad se sve sabere, bili smo bolji. Mogao je jedan trenutak da nas odvede do sasvim drugačijeg ishoda, recimo kad je desetak minuta pre kraja Volfart pogodio stativu, a Efenberg nije uspeo da stigne do lopte. Ali, kažem, potpisujem i garantujem: Zvezda nije imala slabiji tim od Nemaca. Imala smo takav tim da smo mogli da igramo i sa Santosom, s Juventusom ili bilo kojim drugim evropskim klubom.
Početak šampionskog puta bo je neuverljiv. Da li ste se plašili Grashopersa?
– Više su se oni plašili nego mi. Grashopers je odigrao odlično prvi meč. Imao je odličnog trenera Otmara Hicfilda. Odigrali su na ߜ„Marakani” rutinski. Mi smo tu izjednačili, oni su ostavili utisak. Bila je rana faza, otvaranje sezone, pa se kockice nisu bile posložile. Kad smo pošli za Cirih, ja sam rekao: „Ništa nije gotovo.” Bili smo raspoređeni u tri hotela – igrači i stručnjaci u jednom, rukovodstvo u drugom, navijači u trećem. Bilo je jako važno sačuvati mir. Jesmo se malo okliznuli na startu, ali trka je tek bila pred nama. Dobro se sećam izraza Hicfildovog lica u hodniku stadiona. Bio je vidno nervozan, rekao mi je: „Lako nam je bilo u Beogradu.” Iz tih reči izbijao je strah. Imao je razloga. Zvezda je odigrala odlično. To nam je još podiglo moral, kako kod igrača, trenera, tako i kod ljudi iz uprave.
A Dinamo Drezden, da li Vam je to pomoglo kao osvajanje Nemačke?
– Nismo o tome razmišljali. Napravili smo dobar rezultat i išli da odradimo utakmicu. Na prepad su nam dali gol, valjda u prvom minutu, a posle su Pančev i Savićević to preokrenuli. Nije tu nikakvih problem bilo da prođemo dalje.

Šta je bila osnovna snaga tima?
– Prvo, bili su dobri igrači. Imali smo trenera s jakom i velikom ambicijom, koji je puno radio i koji je puno znao. Ljupko Petrović je tada bio pravi izbor za Zvezdu. Znao je da pravi igru i fizički da pripremi ekipu. On je jako lepo to radio, imao je filozofiju, imao je sistem, mada je kratko ostao. Došlo je to što je došlo ili što je moralo da dođe – najveći uspeh u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala.

Onda se otišlo ka Bariju…
– Opet smo napravili jasnu strategiju. Igrači su se malo ljutili zbog plana. „Koliko dugo, što toliko, dosadno je da budemo sedam dana tamo.” Smešteni u hacijendi pored Barija, izolovani od svih uticaja. I posvećeni jednom cilju. Zvezda je prvi put za 45 godina postojanja bila u prilici da osvoji Kup šampiona. Rekao sam igračima: „Momci, vi sad niste svesni šta znači da dođemo u situaciju da budemo prvaci Evrope.” Evo sad, 26 godina kasnije, oni su svesni šta su uradili. Zvezdaši ih vole, narod ih voli, postigli su najveći uspeh, šta vam treba više u životu, svi su lepo i zaradili. U njihovim biografijama stoji – osvajači Kupa šampiona 1991. Molim lepo, je l’ ima nešto bolje?
Našao sam jednu Vašu izjavu da ste planirali da osvojite Evropu za pet godina, a ispunili ste, graditeljski rečeno, cilj dve godine pre roka. Kako je urađena prva selekcija evropske Zvezde?
– U klubu smo razgovarali da je došlo vreme na napravimo jedan međunarodni iskorak. Na jugoslovenskoj sceni smo osvajali prvenstvo ili kup, ponekad i jedno i drugo, ali nam je falilo nešto veliko kako bismo ojačali ugled Zvezde u inostranstvu, osnažili brend koji je bio cenjen po tome što su brojni naši igrači igrali u najvećim klubovima, ali nije imao pokriće u trofeju, mada smo bili česti učesnici prolećnih borbi u evropskim kupovima. I onda se dogodila ona čuvena skupština kluba na kojoj je utvrđen cilj – evropski trofej u narednih pet godina. I počeli smo da pravimo tim. Bila je velika Jugoslavija, Zvezda popularan klub i mogućnost da se dovode najbolji igrači. Kad sam bio tehnički direktor, meni je uvek bilo jako stalo da se dovode najbolji, a ne ono: dovešću ga pa će zaigrati za dve-tri godine. Zvezda je bila takav klub da traži uspeh odmah. Na to smo navikli navijače. Vrh je tradicionalni cilj, pobede se podrazumevaju.

U revanšu s Bajernom, mogli smo da napunimo dve ili tri „Marakane”. Takvo je bilo interesovanje. To je najveći prihod od jedne naše utakmice. Četiri miliona maraka samo od ulaznica, i svi su tražili najskuplje ulaznice. Trebalo je igrače izvući iz svega toga

Kako ste dovodili igrače?
– Lako! Koga god sam hteo, mogao sam da dovedem. Možda to zvuči prepotentno, ali je istinito. Osećao sam to da mogu da dovedem igrača koji ne samo da može da igra u Zvezdi i da ostvari nekakvu minutažu i broj utakmica, nego i da pruži nešto više. Za tri godine imali smo ekipu, falili su nam Mihajlović i Belodedić. I doveli smo ih. Belodedić – dar s neba! O Mihajloviću sam razmišljao. Igrao je izvanredno u Vojvodini i na toj poziciji nam je upravo trebao igrač takvog profila. Belodedić je odigrao veliki broj utakmica u dresu Steaue, i brzo smo se uverili kakav je igrač. Ovo drugo, čime smo raspolagali, sve je bilo uglavnom na vrhunskom ili najvišem nivou, poneko na srednjoj razini, ali niko ispod renomea Zvezde.

Zvezda je bila označena kao promoter novih trendova u evropskom fudbalu?
– Vidim to kao najveći uspeh, kao moju ličnu satisfakciju, da ne kažem koje je zadovoljstvo priređeno navijačima, koji i dan-danas žive od te perfektne sezone putovanja za Bari. Ima tu mnogo zaslužnijih od mene. Pre svih: „Igrači, kapa dole!” Zvezda je bila klub u usponu, Zvezda nikada ne bi došla u situaciju u kojoj je danas da nije buknula Jugoslavija. Bez obzira na to koliko ima ljudi koji na nas ne gledaju blagonaklono, Zvezda je te 1991. godine bila pokretač novih trendova. Siguran sam da bi i Dinamo i Hajduk i Partizan nastojali da uđu u Ligu šampiona ili da osvoje Ligu šampiona. Nisu oni mali klubovi i ne bi nam dozvolili da budemo stalno najbolji. Kakav bi to šampionat bio. Zemlja sa 20 miliona stanovnika, veliko tržište i velika fudbalska baza u kojoj ljudi vole ovu igru. To bi bila strašna trka. Takva su moja moja razmišljanja. Fudbal je takav. Ne treba nikad da kažeš: neće se više nikada nešto tako dogoditi. Objektivno, fudbalska ekonomija drastično se promenila. Izdvojili su se top klubovi i oni vladaju i vladaće. Ne treba se, međutim, obeshrabrivati, ali treba realno sagledati stvari i reći da je to neravnopravna trka. Moći će se možda proći do grupne faze Lige šampiona, ali teško da će neko dostići domete Zvezde iz ’91. godine.

Kad smo na početku te sezone Kupa šampiona odigrali 1:1 na našem stadionu sa Grashoperom, rekao mi je: „Dragane, smeniće me ako izgubimo u Cirihu.” Odgovorio sam: „Ne boj se, i ako izgubimo – ostaješ!”

Sad kad se spomene Bajern, koja Vam prva slika dođe?
– Navijači, golovi, radost, sreća… Osmeh na licima igrača, trenera, svih ljudi oko mene. Bajern je i tad i sad na visokom nivou, uvek je Bajern na visokom nivou. Znao sam da ne možete do velikog uspeha i slave da dođete preko nekog tamo kluba, neću da potcenjujem bilo koji klub iz Evrope, ali morate da pobedite jedan Bajern. Mi smo bili pobednici Kupa šampiona. To smo ostvarili i pre jedne Barselone. Ona je ovde dolazila po igrače. Johan Krojf je tražio preko Bože Maljkovića da Barselona igra prijateljsku utakmicu s nama kad smo bili prvaci Evrope. Mi smo za prijateljsku utakmicu sa Šalkeom imali ponudu – avion, biznis klasa, hotel s pet zvezdica, i 150.000 dolara. Znači, to je to. Tako se cene šampioni Evrope. Bio sam toliko puta u Cirihu na izvlačenju parova. Čujem kako kažu: samo da nije Zvezda. Plašili su nas se. E, sad što se desilo to kako se desilo… „Ma, može da priča ko šta hoće, ali ne postoji nijedno preduzeće, nijedna firma da je izgubila ono što je Zvezda izgubila zbog ratnih dešavanja u Jugoslaviji. Imali smo tim koji je mogao da vlada Evropom. Bari je bio samo početak.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar