INTERVJU, DŽEVAD PREKAZI: Kikirezi su podigli Partizan

INTERVJU, DŽEVAD PREKAZI: Kikirezi su podigli Partizan

Foto: Oksana Toskić


Zamislite kad sam ja bio najviši u napadu sa 1,78 m. Nekako u tom vremenu, Partizan su nazvali „parni valjak”. Gazili smo sve, poslednjih pola sata bili smo neumorni. To je moć jedne ekipe

Nemanja Matić je doveo Dževada Prekazija na sportske stranice „Ekspresa”. Vezista Čelsija protiv Totenhema u polufinalu FA kupa levicom je iz punog trka poslao loptu pod prečku. Raspevani ostrvski komentatori nisu imali dilemu – to je bio jedan od najlepših golova sezone u Engleskoj. Ni dugogodišnji pratioci fudbalskih dešavanja na Balkanu, posebno u Partizanu, splitskom Hajduku i Galatasaraju, nisu imali razloga za duga presabiranja. Takve strele slao je Preki!
Videli ste Matićev gol?
– Nisam. Ne volim da gledam ni Čelsi ni Mančester junajted. Niti me oni interesuju. Zato sam gledao Barselonu, vanzemaljce sam video.
Ko igra danas najbolji fudbal u Evropi?
– Za moj pojam, Barselona, Bajern Minhen, Dortmund i Liverpul su vrh. U Španiji ima Viljareal, koji volim da gledam. U suštini, najviše volim da gledam nemački fudbal. Najčistiji je i najpošteniji. Tamo se igra. Zato su im godinama puni stadioni.
Englezi su kod analize Matićevog gola Totenhemu angažovali i stručnjake za kibernetiku. Šta je najvažnije kod udarca?
– Tehnika!
Kako ste Vi savladavali te njene elemente?
– Imao sam sreću da moj prvi trener u Partizanu bude Vladica Kovačević. Nisam bio dugo u omladincima kod njega jer sam ušao u prvi tim, gde je sa mnom radio pokojni Zoran Miladinović. Učio me je veštinama s loptom, vođenju, primanju, pravovremenom odigravanju. Ali postoji nešto što ne može svako da ima, ono što priroda daje. A to je da unapred imaš potez! Da znaš pre nego što ti dođe lopta šta ćeš uraditi s njom. Pokušavam sada u Omladinskoj školi Partizana da prenesem deci s kojom radim da je potrebno uz talenat razvijati i fudbalski intelekt. I to da se radi stalno.
Igrači Partizana su sredinom osamdesetih godina pitali doktora Pavla Opavskog kako to da igrač sa 65 kilograma i 175 centimetara ima tako snažan šut kao Preki. Da li su dobili objašnjenje?
– Ne. To povezujem s prirodom, mada je malo uticaja imalo i to što su oba moja burazera – jedan je stariji od mene pet, a drugi 11 godina – igrali fudbal. Mlađi je igrao za Trepču, a stariji je bio u Partizanu tri godine. Išao sam na treninge Trepče kao dete od deset godina. E, kakve su onda bile lopte. Velike mešine! Još kad se napune vodom, kao u kamen da udaraš.
Današnje lopte su daleko lakše i mekše. Gde biste sada postavili vatrenu liniju?
– Sa svih pozicija bih gađao! Ove lopte, ove plastike, deluju mi još manje u poređenju sa onim kožnim loptama s kojima smo mi igrali.
Da li je merena brzina Vaših udaraca?
– Ne.
A odakle ste postizali golove. Koja je bila najveća razdaljina?
– Sa otprilike 40 metara dao sam gol Ivanu Kataliniću na Staroj Plinari u Splitu. S tim što to nikada više nisam uspeo da ponovim. Na sve načine sam pokušavao. Neverovatna je bila putanja. Od samog udarca lopta je išla visinom od jednog metra pa sve do mreže nije padala. Malo sam hteo efeom, malo spoljnim da je udarim, nisam to uradio, ali kad lopta hoće da uđe u gol – ona uđe. Sve ostale udarce sam mogao da ponovim, što sam pokazao i dokazao, i to bosom nogom. I gol protiv Monaka koji sam dao u četvrtfinalu Kupa šampiona u sezoni 1988/89. jako je bio neobičan.
Pričalo se da su Vam neki golmani čestitali na majstorstvu koje je izazvalo njihovu kapitulaciju?
– Ne neki, nego mnogi. Postigao sam, recimo, par puta u Novom Sadu po dva komada. Svilaru sam dao gol za čestitku, ipak to je bilo blizu, onako preko zida. Bio je Svilar najbrži golman Jugoslavije, ali se tada ubio od stative. Nije mogao da stigne loptu. Mnogi su mi stvarno čestitali, što je iz ove sadašnje perspektive malo čudno. Ipak, tada su vladala neka drugačija pravila i merila.
Koja je bila Vaša top pozicija?
– Za mene nije bilo idealne…. Treba verovati u to šta ćeš uraditi. Biti siguran u sebe. A ja sam uvek imao to samopouzdanje. Baš na toj utakmici za Galatasaraj protiv Monaka u Kelnu, gde smo igrali jer smo bili kažnjeni, moja supruga je bila na tribinama s rođenim bratom i mojim prijateljem iz Turske. I rekla je dok sam se ja spremao za udarac: „Neće valjda ovaj ludak odande da šutira!” Ja sam šutirao i pogodio. Posle meča me je pitala: „Da li si ti normalan?” Odgovorih: „Što?” A ona će: „Pa znaš li gde si bio?” Znači, mora se verovati u sebe i pokušati.
Kao trener mlađih kategorija jednom ste mladim igračima rekli da izuju kopačke i da šutiraju. Crvenilo na nozi je pokazalo kakve su greške pravili.
– Videli su čime šutiram i kako treba da se izvode udarci. Vide da ris mora da bude crven. Tako je mene učio pokojni Zoran Miladinović, koji je imao neviđen udarac iz kolena. To je najbrži udarac: trzne, a kad je zvekne risom, golmanima dlanovi bride ako stignu loptu. Nažalost, današnju decu tome nema ko da uči. Nema, jer ne znaju. Naravno, nisam se ja rodio naučen. Koliko god da mi je burazer pokazivao nešto od fudbala, to nije bilo to, jer nije imao vremena. Prvi koji su me upoznali s finesama i lepotom udarca jesu, rekoh i opet ću, Vladica Kovačević dok sam igrao skoro godinu dana za omladince Partizana, i Zoran Miladinović, koji me je učio onome što je bilo najbitnije za mene – udarcu. Zato to s bosom nogom i danas radim. Da mladi igrači vide kako se pravilno udara lopta i da se uvere da to nije nikakva filozofija.

Ono što su braća Rajt bila za avione u svetu, to je Biće Mladinić bio za fudbal u Jugoslaviji. Zamislite kad sam ja bio najviši u napadu sa 1,78 m. Nekako u tom vremenu, Partizan su nazvali „parni valjak”. Gazili smo sve, poslednjih pola sata bili smo neumorni. To je moć jedne ekipe

S Partizanom, za koji ste igrali devet godina, osvojili ste tri titule i Mitropa kup. Šta posebno pamtite iz tog perioda Vaše karijere?
– Zavisi ko je bio trener! Ante Mladinić i Zoran Miladinović su obeležili kompletnu moju karijeru. Nažalost, rad s njima je kratko trajao. Pogotovo s Bićom Mladinićem, koji je za mene najveći trener koji je ikada kročio na fudbalski teren u bivšoj Jugoslaviji. To što je Partizan radio u prvenstvu s Bićom, to se i danas radi, dakle pune četiri decenije kasnije. Ono što su braća Rajt bili za avione, to je Biće Mladinić bio za fudbal u Jugoslaviji. Nažalost, to kod nas nije moglo da prođe na duže u jednom klubu. Za mene je najveća tragedija iz tog vremena što je Partizan otpustio njih dvojicu posle dve godine.
Koja je bila karakteristika igre Partizana?
– Imali smo tim da bude tamo negde četvrti, peti ili šesti, bili smo prvi u sezoni 1977/78. s rekordom šampionata svih vremena u Jugoslaviji. Osvojili smo prvenstvo sa 54 boda. To je nešto što se nikada nije ponovilo. Zamislite kad sam ja bio najviši u napadu s 1,78 m. Sve kikirezi napred! Nekako u tom vremenu, Partizan su nazvali „parni valjak”. Gazili smo sve, poslednjih pola sata bili smo neumorni. To je moć jedne ekipe. U svim elementima fudbalskim. Formacijski je bilo 4-3-3. Johan Krojf je to prvi uradio u Evropi, pre njega Cezar Menoti u Argentini. To je sistem: ako hoćeš fudbal, igraš napadački fudbal da se uživa.
Imali ste ponudu da pređete u Crvenu zvezdu?
– Jeste, pre nego što sam otišao u Hajduk, u decembru 1983, posle vojske. Hteo sam tri godine pre toga da idem, ali me iz Partizana nisu pustili. Nije me samo Zvezda zvala. Zvao me je i pokojni Vlatko Marković, koji je bio trener Dinama. S tim što je on bio direktan: „Dolazi u Dinamo, a posle šest meseci imaš transfer u Nicu.” Nisam pristao.
Kako ste izabrali Hajduk?
– Hajduk je za mene bio najveći klub u Jugoslaviji, po svemu. U svim elementima! Organizacija, ekipa, uslovi… Naravno, lakše je bilo voditi Hajduk zato što cela Dalmacija navija za njega i plus njihovi iseljenici, koji su svojski pomagali klub. Jedan dan te u Splitu vide da nisi zadovoljan, ne da nisi zadovoljan, nego nisi raspoložen, i odmah pitaju: „Šta ti je?” Brinuli su strahovito o igračima. Neviđeno. Predsednik je bio Ante Baja, narodni heroj, a trener Pero Nadoveza.
Sa splitske rive otišli ste u Baltimor na mali fudbal, gde su bili Srba Stamenković i Rešad Kunovac. Zanimljiva odluka?
– To je bilo avanturistički. Eto, i to sam probao. Godinama su me zvali da odem u Ameriku pošto su znali da sam majstor za mali fudbal, ali mene to nikada nije privlačilo. Na kraju sam otišao tek da vidim kako je.

Ono što pokušavam da naučim momke koje treniram jeste: da bi uspeli u životu i napravili veliku karijeru, moraju da budu kao Nemci

I videli ste Srbu Stamenkovića.
– To je najveći igrač koga sam u životu sreo. On je bio kombinacija Pelea i Maradone. To je najveći fudbaler malog fudbala u svetu u istoriji. Imao je sve. Zamislite mene, on i ja iste visine, a on je imao 92-94 kila. To šta je i kako radio, to je umeće. To je ovo kao Mesi, mulja sve tako-tako i dođe do gola, a Srba je to radio na malom fudbalu, što je mnogo teže. Tamo se mali fudbal igra kao hokej. Igraš dva-tri minuta pa cela postava napolje, i ulazi nova. Tri puta je bio najbolji igrač Amerike. Dobio je fudbalski Oskar popularnosti kad je Medžik Džonson dobio košarkaški. Srbu to nije interesovalo i nije ni išao na dodelu u Las Vegas.
Iz Amerike, na poziv Zorana Simovića, odlazite u Galatasaraj. Za tadašnje okolnosti, još jedna avantura?
– Igrali smo godinu dana u Hajduku zajedno. On je 1984. potpisao za Galatasaraj. Išao sam, doduše, u januaru u Španiju, trebalo je da potpišem za Betis, koji je tada bio veoma jak, treći-četvrti u tadašnjoj Španskoj ligi, ali se nešto izjalovilo. U Turskoj su tada samo dva stranca imala pravo da igraju u timu. I pitaju me da li bi došao? Meni je bilo važno samo da odem. Nisam imao menadžera, niti bilo kog drugog. Kažem: „Hoću.” Turski fudbal je tada bio skoro zadnja rupa na svirali. Video sam šta je to tamo. Dva terena u prvoj ligi zemljana, jedan šljakasti. Ni ostali stadioni nisu bili baš nešto.
Imali ste poziv da pređete u Ajaks?
– I to preko malog fudbala. Tadašnji trener bio mi je Jup Derval, selektor nemačke reprezentacije. Išli smo na novogodišnji turnir 1987. u Minhen. Učesnici, sačuvaj bože. Krojf je bio s Ajaksom, Dinamo Kijev s Lobanovskim, a u ekipi Protasov, Belanov… Kuku majko! Notingem forest, Štutgart, Bajern s Lotarom Mateusom i kompanijom. Bio sam najbolji igrač turnira. Posle Minhena, učestvovali smo na turniru u Štutgartu. Bili smo u istom hotelu gde i Ajaks. Ujutro za sto za kojim smo doručkovali priđe Krojf. Prvo je pitao da li znam engleski? Rekao sam: „Naravno da znam.” I onda je bilo nekih deset-petnaest pitanja. Nikada u životu se nisam tresao. Ali u tim momentima, znajući ko je Johan Krojf, za mene najbolji igrač Evrope svih vremena, među pet najboljih sveta, nisam mogao da sačuvam mir. Prvo što me je pitao bilo je da li bih ja voleo da igram za Ajaks. I šta god me je pitao, ja sam odgovarao sa „da”. A ovamo se tresem kao prut. To je bio izraz mog poštovanje prema njemu.
Propisi su se isprečili….
– Njihovi propisi su bili takvi, ali nisam znao da je baš te godine to bilo. Laza Radović, koji je igrao u PSV Ajndhovenu, pričao mi je da Holanđani ponekad znaju da stave zabranu na dovođenje igrača iz Jugoslavije. Rekao sam to Johanu, a on me je pitao da li bih pristao na njihov ili neki drugi pasoš. Bio sam jasan: „Pristajem.” Bilo mi je važno samo da odem. Ipak, nažalost, nisu mogli da mi nabave drugi pasoš i tako je propao transfer.
U Galatasaraju ste doživeli dosta lepih trenutaka.
– Može se napisati ne jedna, nego mnogo knjiga o tome. Ne samo kad je reč o Galatasaraju nego kompletno o Turskoj. Oni su teški fanatici, oni strahovito vole svoje klubove. I znaju da cene i znaju da poštuju. Nisu me voleli samo zbog fudbala, neke stvari sam uradio što im se baš svidelo. Simović i ja smo dolazili iz Jugoslavije, iz zemlje koje više nema, a zbog koje smo bili poštovani svuda u svetu. I naravno da sam ja dao sebi za pravo da zaštitim saigrače iz Galatasaraja, bilo da je reč o pasoškim kontrolama ili u drugim situacijama. Turke su smatrali nižom rasom. A ja to nisam mogao da podnesem. Inače sam buntovnik. Oni to nikada nisu zaboravili.
Zašto nikada niste zaigrali za A reprezentaciju Jugoslavije?
– Kad smo bili prvaci Jugoslavije s Bićom Mladinićem, bio sam najbolja desetka u Jugoslaviji. Po svim ocenama, od Vardara do Triglava, u novinama niko nije bio ispred mene. I opet nisam igrao. Politika je to uradila sigurno. Niko drugi, niti bilo šta drugo? A igrao sam za Partizan, za šampionsku ekipu. I novinari su me proglasili najboljim pored svih imena starijih igrača, jer šta sam ja imao tada – 19 godina. Ipak, nedovoljno za plavi dres seniora.
Od avgusta prošle godine radite u Omladinskoj školi Partizana, koja uz Ajaksovu važi za najuspešniju u Evropi.
– Nisam u potpunosti zadovoljan.
Zašto?
– Znam da Partizan može mnogo bolje.
Šta nedostaje?
– Malo više organizacije. Ne može svako dete da dođe u Partizan i da trenira u Partizanu. Mora da bude veliki talenat. I da je na nivou kluba. I onda je lako da se radi u Omladinskoj školi. Partizan i Zvezda su nešto drugo. U drugim klubovima mogu da igraju i treniraju i sin od ovog, sin od onog… E, to kod velikih ne bi trebalo da može. Samo suvi talenat! Onaj ko sutra može da zaigra za prvi tim. Klub se izdržava od prodaje igrača. Mora da postoji jedinstvena ocena svih ljudi koji vode to da li je reč o potencijalu koji će jednog dana igrati u seniorskoj ekipi ili nije. Imamo talente. To nema nigde, niču kao pečurke.

Treperio sam jedino pred Johanom Krojfom

Na šta posebno ukazujete mladim igračima?
– To je teška stvar u čijoj realizaciji, nažalost, još nisam uspeo. Ono što pokušavam da naučim momke koje treniram jeste: da bi uspeli u životu i napravili veliku karijeru, moraju da budu kao Nemci. Da napreduju i da igraju non-stop. Mora da se trči, da se radi, igra pošteno i da se voli.
Koliko Vam treba za procenu da li je neko talenat ili nije?
– Ne treba mnogo. Mogu da ga prepoznam po hodu. Te moralne, voljne osobine moraju da budu veće i jače izražene. Mada deca nisu kriva. Prvo, najveća opasnost vreba od roditelja. Pod broj jedan, to je pogubno. Mediji, takođe, vrlo rano neko dete dignu u nebesa. Bespotrebno. E sad, da li je to u dosluhu s nekima iz kluba, eh… Ne treba to činiti. Slušam, jao mlad je pa da ne izgori. Šta je mlad? Nema toga. Pitanje je samo da li može da se nosi s tim, s prvom ligom. Ako može da se nosi, taj mora odmah da igra. Kako to da u Premijer ligi, koja je najteže takmičenje, igraju klinci od 17 godina? Vredi i igra. Mi idemo unazad, ne idemo unapred. Ne treba zaboraviti da su pre dve godine i mlada i omladinska reprezentacija bile prvaci Evrope i sveta. Čekajte, gde su ta deca? Mi idemo unazad.
Kako gledate na veliki broj stranaca u srpskom fudbalu?
– Meni nijedan ne bi trebao. Nijedan! Ako bi se radilo kako treba, u Srbiji ne bi igrao nijedan stranac. Šta će ti stranac, kakav stranac! Imamo toliko talenata, ali oni ne dobijaju šansu zbog stranaca.
Trka za titulu uzima danak tako što igrači blago rečeno sumnjivog talenta, a skupo plaćeni zauzimaju mesta srpskim talentima.
– Šta znači u Srbiji biti prvak? Po mom mišljenju, ništa! Ako se živi od prodaje igrača, normalno tu i država treba da reaguje. Ne bih pustio igrače mlađe od 23 godine u inostranstvo. Šta znači biti prvak a ne igraš Ligu šampiona? Šta si napravio? Ništa! Ako hoćeš da napraviš to, onda treba da sačuvaš decu, sopstvenu decu. Ne da dozvoliš da ih tržište proguta, nego da sačekaš da se formira tim. Pustiš ih neka igraju, a za dve godine ste prvaci i napadate Ligu šampiona. I onda će ovi iz velikih evropskih klubova dolaziti da te mole – koliko košta, šta tražite…

Sad kad slušam himnu Poljske, koja me podseća na „Hej Sloveni”, imam neki poseban i uzvišen osećaj. Stajao sam uz nju mirno više od 50 puta u plavom dresu

Kako ste se osećali kada ste igrali za mlađe selekcije Jugoslavije?
– Jedno vreme sam bio rekorder po broju nastupa za omladinsku reprezentaciju, posle sam igrao kao najmlađi u mladoj reprezentaciji. U moje je vreme to je bilo do 23 godine. Naježio bih se uvek pred meč. To je najlepša himna. I sad kad slušam himnu Poljske, koja me podseća na „Hej Sloveni”, imam neki poseban i uzvišen osećaj. Stajao sam uz nju mirno više od 50 puta.
Kada smo dogovarali ovaj razgovor u restoranu u Ulici kralja Petra, rekli ste: „Da, vidimo se u Sedmog jula.”
– Na Dorćolu sam od 1980. Za mene je to Ulica 7. jula. Isto Maršala Tita ostaje Maršala Tita, Bulevar revolucije ostaje Bulevar revolucije… Da ne ulazim sad u politiku. Ne interesuje me to uopšte.
Reprezentacija je dobro startovala u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Rusiji. Šta se promenilo pa smo nakon tri propuštena velika takmičenja relativno blizu plasmana na Mundijal 2018?
– Riba uvek smrdi od glave. Nisam ja to izmislio. Slavoljub Muslin je sredio sve reprezentativce. Počeo je od glave. Sad su to igrači jake upornosti i čvrstog mentaliteta. Falila je disciplina, psihologija, priprema za utakmicu. I neminovno, kad se to ispravi, rezultati dolaze. Nama ti fudbaleri igraju u najvećim klubovima širom Evrope i kako onda nismo otišli na Evropsko prvenstvo. Kako? Nije rešenje da se stalno menjaju selektori, nego je rešenje da se dovede pravi!

Riba uvek smrdi od glave. Nisam ja to izmislio. Slavoljub Muslin je sredio sve reprezentativce

Da li se plašite da bi u ovom vremenu odlučujućih bitaka za titulu šampiona u Superligi – kad brojne otrovne strelice lete iz Humske ka „Marakani” i obratno – neko mogao da Vam zameri što hvalite Slavoljuba Muslina?
– Ono što vredi, mora da se kaže. Kako god da se zove i odakle god da dolazi, to me ne interesuje. Vrediš ili ne vrediš. Tako je i u životu: ili si dobar čovek ili si loš čovek.
Da li će Srbija otići na Mundijal?
– Na Svetsko prvenstvo, hoće! I to direktno, kakav baraž. U to sam ubeđen. Ko su te reprezentacije s kojima smo u grupi? Naravno, za sve u životu moraš da imaš i sreće. Da bi te pratila sreća, treba da je zaslužiš. Lopta ima dušu. Srbija će na Svetsko prvenstvo.
Kad ste bili u Mitrovici?
– Au, davno. Nisam bio tamo od 1997. Niti me vuče da odem. Ja sam ovde došao kao dete, ovde sam od januara 1975. Meni je Beograd i glavni grad i država! Meni je Beograd sve. A iznad je samo moj Dorćol!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar