INTERVJU, MILORAD KOSANOVIĆ: S Arkanom sam vodio dnevne bitke

INTERVJU, MILORAD KOSANOVIĆ: S Arkanom sam vodio dnevne bitke

Foto: Emir Sadovic/Starsportphoto


Ko odgovara u Zvezdi? Ko odgovara u Partizanu i Vojvodini sada? Neko ko je došao s ulice, a niko ne zna kako je tu došao. Klubovi moraju da dobiju titulare. Mora da se zna čiji su to klubovi

Mrtva trka – živa bruka. Takva je završnica Superlige, u kojoj se rukovodstvo Crvene zvezde i Partizana igraju žandara i lopova. Kopajući argumente u odbrani svojih privilegovanih pozicija – a razlika je jedino koji će se vremenski uzorak izneti pred forenzičare – oni zapravo otkrivaju svu dubinu jaza u kojem se naš klupski fudbal nalazi.
Milorad Kosanović je jedan od retkih trenera stvaralaca u našem fudbalu koji se izborio za bar malo lepog sećanja na vreme kada je „bubamara” delila sreću gde god bi se zakotrljala. Upravo iz tog razloga prihvatio je poziv „Ekspresa” da priča o pogubnim posledica koje nacija talentovana za fudbal ima zbog mirenja s klišeima po kojima se pojedinci u klubovima ponašaju kao inkasanti koji kupe pazar rodnih godina.
Kosanović je fudbalski ol raund. Omladinski reprezentativac Jugoslavije, šampion s Malmeom, pobednik Srednjoevropskog kupa s Vojvodinom. Direktor koji je vodio novosadski klub do titule šampiona 1989. Sa Crvenom zvezdom kao trener osvojio je kup, Dalijen je doveo do tri titule, dva trofeja superkupa i jednog kupa Kine. Selektor Malte i mlade reprezentacije Srbije i Crne Gore. Pod njegovim nadzorom stasali su brojni igrači najvećih evropskih klubova. Stručnjak koji ima mnogo razloga da se osvrne na svoje delo, koje je sada zalog nade u Borcu iz Čačka da će ostati u eliti, ipak uvek se radije okreće ka budućnosti.
Šta se dogodilo sa „zlatnim orlićima” od pre dve-tri godine, koji su preleteli vrh Evrope i sveta? Kada ćemo se upoznati s njihovim, kako se to obično kaže, razvojnim putem?
– Te zlatne omladince nećemo videti ni u Evropi ni kod nas! To šta je s njima učinjeno, tako se u razvijenom fudbalskom svetu ne radi. Dok ne rešimo problem našeg klupskog fudbala, nemamo nikakve šanse da krenemo u neki razvoj, niti da se nadamo da ćemo biti bolji, a kamoli onakvi kakvi smo bili pre 20 ili 30 godina.
Od ćega treba krenuti u raščišćavanju?
– Klubovi moraju da dobiju titulare. Mora da se zna čiji su to klubovi. Sada imamo stanje u kojem su oni nekakve društvene organizacije ili udruženja građana i njih vode kojekakvi tipovi za koje ne znaš ni ko su, ni za šta su, a koji rukovode i koji raspolažu novcem od prodaje igrača i ne odgovaraju ni za šta. Ne može tako. Imamo par klubova koji su već privatizovani, poput Metalca, Čukaričkog, Voždovca i Javora, i vidite da tu stvari funkcionišu besprekorno. Bez obzira na to što su primanja drugačija, niža, ali tu stvari teku. Zašto je važno da klubovi budu sređeni? Važno je da ti koji rukovode klubovima i koji ih finansiraju preuzmu na sebe odgovornost za uspehe i neuspehe. Ovako nemate nikoga. Ko odgovara u Zvezdi? Ko odgovara u Partizanu i Vojvodini sada? Neko ko je došao s ulice, a niko ne zna kako je tu došao.
Ima li Superliga igrački kvalitet, uslove i finansijske mogućnosti za 16 klubova?
– Najvrednije što cela Srbija ima jesu sportisti. Zemlja je puna talenata. Srbija treba da je srećna što je mnogo dece u sportu, što vole sport i što su talentovana za sport. To su zdrava deca, ne samo oni koji se bave sportom, nego zdrava deca koja stvaraju zdravu decu. I to je najčistije što imamo. Nažalost, prema njima se ponašamo kao da su potrošna roba. Kakav će biti njihov razvoj, u najvećem delu zavisi od kluba, njegove organizacije i društvenog ambijenta. Koliko god da je neko talentovan – samo na treningu ne može da postane igrač ni u jednom sportu, pa ni u fudbalu. On se na treningu obučava za takmičenje kroz koje postaje zvezda, odnosno klasa. Bez takmičenja ne može ništa da ostvari. Zato ova fudbalska deca što su osvajala Svetsko prvenstvo i Evropsko prvenstvo ne mogu biti veliki igrači jer nisu osetili nadmetanje. Tu je glavni problem. Otišli su prerano u inostranstvo i nijedan ne igra. A zašto ne idu kroz takmičenja? Zato što ovi ne mogu da dočekaju da ih prodaju kako bi uzeli pare.
Na njihova mesta dolaze stranci čiji transferi često za sebe vežu sintagmu „mačak u džaku”?
– Svaki stranac je dobrodošao ako je kvalitetan. Mi nemamo dovoljno naših dobrih igrača. Deca su otišla, vratiće se sa 25-26 godina, ne znaš sve odakle. Iz Mađarske, Rumunije, Kazahstana, Moldavije… Ne znaš više o kakvom je igraču reč. Formiran je na sasvim drugi način i često umišlja da je igrač, a nije ni blizu toga. To je začarani krug, koji mora da se preseče.
Svaki put u finišu sezone u javnosti se stvori slika da su klubovi u Superligi monete za potkusurivanje Partizana i Crvene zvezde?
– Ne bih to tako nazvao. Naši mediji i javnost uopšte forsiraju Zvezdu i Partizan. Nisu oni jedini. A ovakvi kakvi su nisu potrebni ni sami sebi. Ni Beogradu, a ni drugima. Ovako svima smetaju, onemogućavaju im razvoj. Podilazeći njima, a 70 odsto prostora u medijima posvećeno je večitim rivalima, pravi se od nečega nešto, a to nema tu vrednost. Znam da će svi reći: čitaoci to traže.
Da, ali mediji ne delegiraju sudije niti određuju visinu kazne…
– Ali opravdavaju ono što urade sudije. Ne kažem da ih mediji šalju.
Mrtva trka Zvezde i Partizana za titulu, tradicionalno, i ovog puta odvija se u živom blatu optužbi i kontraoptužbi?
– Ta trka nema veze sa životom! Lepo je u nekim šampionatima da se takmičiš za prvo mesto i da budeš šampion, ali zašto ovde da budeš prvi? Da bi izborio plasman u evropska takmičenja, a onda izađeš na međunarodnu scenu i ne možeš da pobediš klub s Malte. I onda vidiš rezultat svega onoga što s takvom poslovnom filozofijom radiš. Hajde što trošiš pare, nego trošiš vreme. A vreme je u sportu jako važno. Mi ovde nemamo viška vremena, pogotovo jer tonemo. Pod hitno moramo da zaustavimo to i da počnemo da se razvijamo. Moramo da uvedemo red.
Fudbalski klub Vojvodina, u kojem ste ostavili snažan lični pečat, ima specifičnu ulogu. Od nje kao da se očekuje da balansira između Zvezde i Partizana?
– Ne, ne treba da balansira. Takav utisak je stvoren jer je Vojvodina izgubila korak s vremenom, pa rekao bih i tle pod nogama. Sama je kriva za to. Prvo pukotine su se videle 2005. ili 2006. Na sreću, bilo je ljudi koji su vodili klub i nisu žurili s prodajom mladih fudbalera jer su bili sigurni da će dugo trajati u Vojvodini. Ipak, nije to potrajalo. Funkcioneri koji su mogli da imaju uticaj na rad i razvoj kluba dozvolili su da klub počne ozbiljno da se urušava. Ljudi koji nisu bili sigurni u dug ostanak na „Karađorđu” praktično su za tri godine sve rasprodali. Klub je došao na ledinu, s jako velikim dubiozama, u kojima nije poznato ko čime rukovodi i ko se tamo za šta pita. Kao u većini klubova, potisnut je sportski, fudbalski i klupski interes nauštrb ličnog i materijalnog. Tu se najviše pitaju navijači. I oni ne odgovaraju ni za šta.

Te zlatne omladince nećemo videti ni u Evropi ni kod nas! To šta je s njima učinjeno, tako se u razvijenom fudbalskom svetu ne radi

Rekli ste da su navijači u upravi „kancer koji je ušao u naš fudbal početkom devedestih godina”. Kako sačuvati sve manje zdravog tkiva?
– Navijači u upravama klubova nikako nisu uzrok ovakvog stanja u našem fudbalu! Oni su posledica ovakvog načina (ne)rukovođenja klubovima. Ko su ljudi koji imaju glavnu reč. Kako su tu došli? A najvažnija je pitanje: zašto su oni tu – da li zbog sporta, kluba i njegovog razvoja ili su tu zbog sebe. E, ako su tu zbog sebe, onda su i navijači tu zbog sebe, odnosno da uzmu deo sebi… Zato se i ne da privatizacija. Ona smeta! Onog trenutka kad Zvezda, Partizan, Vojvodina i Radnički iz Niša budu privatizovani, onda neće biti nikoga sa strane, onda će navijači biti tamo gde im je mesto, na tribinama ako hoće.
Da li Vašim kolegama nedostaje hrabrosti? Vi ste s Crvenom zvezdom, nakon što ste savladali Partizan u 110. derbiju u aprilu 1998. sa 4:0 (strelci: Dejan Stanković, Ognjenović i pokojni Gojković), otišli Obiliću na Vračar i u poluvremenu sa igračima niste otišli u svlačionicu, nego ste ostali na terenu. Niste se plašili Arkanove reakcije?
– Imao sam sa Arkanom dnevne sukobe kroz štampu. Ali uvažavali smo jedan drugoga gledano kroz fudbalske pozicije koje smo imali. Šta se s fudbalskom strukom danas dešava, najlakši je odgovor da je ovo drugo vreme. Ljudi se bore da prežive. Najverovatnije je to razlog što ne mogu da se suprotstave. Jednostavno, zavise od te plate, kolika god da je. Probao sam s nekima da razgovaram. Skoro svakodnevno me zovu i kažu da sam u pravu i da moramo nešto preduzeti u cilju zaštite integriteta profesije, pa i svog ličnog identiteta, i to ide sve do momenta dok neko treba da se uključi zajedno sa mnom. E tada svi beže.
Govorite ono što mislite i po cenu ostanka bez posla.
– Meni ne treba posao u kojem ću zbog iznesenog mišljenja ostati bez angažmana. Ne mogu to da gledam. Kad pogledate kako se ponašaju igrači, sudije koje su jako zaštićene, pa treneri, ljudi iz uprave… Svi incidenti zaslužuju sankcionisanje.
Bili ste fudbaler, omladinski reprezentativac, tehniko, direktor, selektor, već dugo ste trener. Koja je uloga najlepša?
– Svaka u svoje vreme, u delu koji voliš i razumeš. Fudbaler je najlepše i najlakše biti. Drugi vode računa o tebi. Trener je mnogo teško i mnogo ozbiljno zanimanje: jako je to zahtevan posao da bi trajao dugo i pravio nešto. Selektor je lakši posao zato što ne ideš iz takmičenja u takmičenje. Imaš pauze između utakmica, možeš dobro da se spremaš. A ovako, kad si trener, ti za svaku narednu utakmicu moraš da spremaš novu varijantu unutar svoje igre, pa još da praviš podvarijante za prilagođavanje protivniku, terenu… Takmičenje je najinteresantnije, pogotovo kad si u klubu koji igra Evropu pa domaći kup. Volim taj ritam nedelja-sreda-nedelja. To je prelepo.
Kako su naši treneri izgubili Zapadnu Evropu? Sad imamo samo dvojicu viđenijih – Sinišu Mihajlovića (Torino) i Slavišu Jokanovića (Votford).
– Nemamo mi nikoga. Siniša i Slaviša su zbog igračke karijere na mestima gde se nalaze. Sankcije iz devedesetih, kad nam je na nekoliko godina bio zatvoren i fudbalski izlaz u Evropu, izbacio nas je na periferiju. U međuvremenu nam je opao kvalitet, kako reprezentativni, tako i klupski, i sve se to, uz brojne domaće slabosti i propuste, odrazilo na rejting naših fudbalskih stručnjaka koji su svojevremeno radili u najvećim evropskim klubovima i dali ogroman doprinos razvoju ove igre.
Prilikom analize fudbalskih dešavanja u regionu, u prvi plan izbija Hrvatska. Ko je najzaslužniji za to?
– Jedan čovek vizionar – Zdravko Mamić. Radio je stvari tako da je mnogima smetao, ali on je razvijao hrvatski nogomet. Imao je, kako je govorio, diljem Hrvatske preko 50 trenera na platnom spisku. Nije dozvoljavao da igrači odlaze mladi iz Dinama, nego kad sazre i podignu vrednost, onda ih je tek prodavao i uzimao pare na kojima mnogi mogu da mu zavide. Mamić je planski prodavao igrače, jednog po jednog… To je jedini recept, ne možeš drugačije. I kad pogledate reprezentaciju Hrvatske u poslednjih deset godina, svi igrači su manje-više iz Dinama, koji malo-malo pa igra Ligu šampiona.
Zašto se ovde nije pojavio Mamić?
– Ne može. Nema nikakvu podršku. Mamić je, dok nije razvio posao, dobijao od grada Zagreba značajna sredstva. Kad je kroz visoke transfere stvorio priliv, grad je finansirao samo Dinamovu omladinsku školu. Osim u juniorske pogone, investirao je u infrastrukturu i unapređenje rada trenerske organizacije. Sve je on to tretirao umesto Fudbalskog saveza Hrvatske. Napravio je tako veliki broj vrhunskih igrača i zato je zasmetao. Znam da će sad neko reći: ali kako je radio. To već dve godine utvrđuju nadležni organi Hrvatske, ali ono što je nesporno – mnogo je uložio u razvoj fudbala. Puno je para tu bilo. I tu je došlo do sukoba između navijača i njega. Prvak si, igraš Ligu šampiona, i ne vredi. Na prvi pogled neobjašnjivo. Recimo, Zvezda je prvak non-stop, a „delije” ostaju protiv ljudi koji vode klub. Zašto? Zato što im se interesi ne podudaraju. Zato mora neko da bude titular. Da se zna da je to njegovo i da on odgovara za sve.
Zašto su navijači protiv Regionalne lige? Šta bi, po Vašem mišljenju, ona donela fudbalu od Triglava pa, recimo, do Bukurešta?
– Šta ima tu da se priča. Sve što je regionalno za nas je spas! Znači, ne samo liga, nego suživot, trgovina, proizvodnja… Nemamo nikog bližeg od zemalja u regionu.
Bezbednosni aspekt regionalne lige se ispostavlja kao nepremostiv problem?
– Nema tu problema. Države kad odluče, to će rešiti za tili čas. Kako su rešile u košarci. U čemu je razlika? Ako ljudi hoće, ne vidim problem. Stvar je političke volje zemalja u regionu. Da li hoće ili neće da imaju regionalnu fudbalsku ligu. Problem kod te lige može biti druge vrste. Zašto s nama neće? Boje se Zvezde, Partizana i Vojvodine. Imamo tri-četiri kluba koja konkurišu za to takmičenje. Problem je kako uključiti klubove koji će ulaziti u evropske kupove. Popuna lige je problem. Krenimo od Hrvatske: Dinamo je zaštićen, kao i Hajduk, a tu je i Rijeka, verovatno novi šampion. U Sloveniji idu Maribor i Olimpija. Šta će ovi iz Crne Gore ili Bosne i Hercegovine? Tu je veći problem nego onaj vezan za bezbednost aktera i navijača. Regionalna balkanska liga je neminovnost. Pare su tu! Razlozi su isto tu. Pogledajte, Zvezda pusti besplatan ulaz na meč s Vojvodinom i dođe 10.000-12.000 ljudi. Ista je stvar s Partizanom. Nema interesovanja. Navijač pretpostavlja da se rezultat unapred zna. I šta da ga tu interesuje? Ostaje kod kuće i gleda neki drugi fudbal.

Imao sam sa Arkanom dnevne sukobe kroz štampu. Ali uvažavali smo jedan drugoga gledano kroz fudbalske pozicije koje smo imali

Fudbalska reprezentacija je uspešno startovala u kvalifikacijama za Svetski šampionat u Rusiji.
– Rekao bih, dosta dobro. Pogledala nas je i sreća u nekim stvarima. Međutim, i dalje smo u problemu. Odigrali smo nerešeno utakmice sa Ircima kod kuće. Da bismo išli dalje, ne smemo da izgubimo u Dablinu, a uz to treba pobediti i Austriju u gostima. Ako izgubimo u Irskoj, izgubili smo Mondijal! Nemojte da gledamo druge utakmice, one su nevažne. Ko ne dobije Moldaviju te Gruziju, kao što Vels nije dobio, ispao je iz igre. To su utakmice u kojima gubiš bodove koje kasnije nemaš gde da nadoknadiš. To je jako takmičenje. Ligaško, igra se deset utakmica. Računica je jasna, moramo pobediti Irsku i Austriju da bismo bili prvi u grupi. To je moguće.
Dušan Tadić se pokazao kao dobar vodič „orlova” u Rusiju. Uporno ste proteklih godina govorili da je samo pitanje trenutka kad će njegova kreativna rešenja, bilo da su ona golgeterske ili asistentske prirode, doći do izražaja.
– Dušana pratim odmalena. Dete se vrhunski razvilo, igra odličan fudbal, u dobrom je klubu. U našoj reprezentaciji je jedan od retkih koji ima tu količinu znanja i osećaja za igru. Takav format nam je preko potreban, ali malo je to. Treba nam više takvih asova. Očekivao sam da će ih biti iz generacije koja je osvojila titulu svetskog šampiona do 20 godina na Novom Zelandu. Ipak, zlato se pokidalo i rasulo. Isto se razbila i generacija koja je u Litvaniji bila prvak Evrope. Tako da sad tražimo neke igrače od pre pet ili sedam godina. Vraćamo ih u igru. Nije lako tako praviti dobar tim. Evropska zona kvalifikacija je jaka, a mi nismo kao što smo nekad bili. Imamo grupu koja je možda najlakša od svih, ali je nezgodna zato što ima četiri selekcije (od šest) koje su gotovo ravnopravne. A pre sedam godina mi bismo se smejali što smo dobili takve rivale u grupi. Sad si s njima tu negde, što je realno. Na nesreću, nas su pretekli Mađari i Island. Još mnogi bolje rade. To me brine. Zato ja s vremana na vreme reagujem. Cena koju platim me ne interesuje. Niti znam zašto je plaćam! Trebalo bi da je plaćaju oni koji me kažnjavaju, a ne ja. Nemam nameru da nekome smetam, da nekoga smenjujem. Želim samo da ukažem na problem. Zato što je to moj život. Ja od toga i s tim živim duže od četiri decenije.
Kina predstavlja jako uspešnu etapu Vaše karijere. S Dalijenom ste tri godine bili šampion, dvostruki pobednik Superkupa, a osvojili ste i jedan trofej kupa. Može li Kina i fudbalski da osvoji svet?
– Može, ali trebaće joj mnogo vremena. Ima u Kini, kad je o fudbalu reč, hiljadu dobrih stvari, pre svega infrastruktura i finansije. Potencijal je ogroman jer među milijardu i po ljudi uvek može da se nađe veliki broj onih koji su talentovani za određenu granu sporta. Ako je Kina u svemu drugom uradila to što je uradila, ona će, pošto je odlučila, i u fudbalu to uraditi. Određen problem može biti način života. Školstvo je mnogo zahtevno, deca su jako zauzeta i malo im vremena ostaje za slobodne aktivnosti. Nema slobodnih površina, terena, nema amaterskih klubova. Kad toga nema, onda nema ni mase koja se bavi fudbalom. A bez masovnosti, ne možeš da izvučeš talente. Davno sam im predlagao da uvedu školska takmičenja, i to su sad počeli da rade. Svaka škola tamo ima svoj teren i stadion. Podižu brojne fudbalske akademije u kojima će biti stotine hiljada dece. Škola nije dovoljna sama sebi. Ona mora da bude u sistemu takmičenja. Sve dok ne bude nadmetanja, neće praviti ništa.
Srpski stručnjaci su bili jako uvažavani u Kini. Sad je tamo jedino Dragan Stojković Piksi. Da li smo prokockali poverenje ili su se u Pekingu pod talasom velikih finansijskih ulaganja i marketinških poslova okrenuli stručnjacima iz fudbalskog vrha?
– Kad neko nešto može sebi da priušti, postaje pomodar. Tako i oni uzimaju trenere koji sad tamo rade, a nisu za njihov fudbal. I tu su problemi veliki. Kinezima su potrebni treneri takmičari i treneri učitelji. Oni treba da naprave kombinacije – ni oni što samo jure rezultat ni bezlični treneri. Pazite, kad oni uzmu Italijana za selektora (Marčelo Lipi), onda dovode i Italijane po klubovima. Pre je selektor bio Kamačo i treneri su bili Španci?! Oni imaju određen broj izvanrednih trenera, Primera je odličan šampiona i imaju najjaču trenersku školu, ali to je primenjivo za trenere sa španskim ili južnoameričkim igračima. Za Kineze treba nešto drugo. Mi smo bili jako dobri u jednom momentu, a onda su počeli da odlaze oni treneri koji su se tamo zadržavali po nekoliko meseci ili maksimalno godinu dana. Izgubili smo tamo teritorij.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar