INTERVJU, NENAD PERUNIČIĆ: Rukomet mora od nule!

Ispalo je da je veliki problem što sam ja tu jer ovde je problem ako kažeš ono što misliš, ako se suprotstaviš. Treba da ćutiš, da pogneš glavu da bi ti možda bilo dobro. Ja to nikad nisam radio u životu i nemam razloga posle ovolike karijere to da radim

U svakom poslu ako se ne daš ceo ne vredi. Moji prijatelji su mi sugerisali da ja ne smem toliko emotivno, mislim ovo nije moje privatno, ali ja sam Zvezdin problem shvatio lično, jedino sam tako mogao da ga rešim

Nenad Peruničić je srpskom rukometu dao sve. I on sam je dobio mnogo od njega. Zato i može da govori o svemu što ne valja u ovom sportu u Srbiji danas potpuno otvoreno. A mnogo toga nije dobro.
Gde se srpski rukomet danas nalazi, čini se da nikad nije bio u lošijem stanju?
- Rukomet kao vrhunski sport je kod nas nekad bio ekstremno popularan, prosto genetički nam pripada, ljudi ovo vole, ovo podnevlje voli rukomet, voli fajt, to je nama prosto u krvi. I ja bih voleo da javnost da svoj sud, vi novinari, jer naše priče, nas koji smo unutra, su ispričane, i mnogi od nas su dočekani na nož zbog svega toga. A to nije poslednjih par godina nego je decenija sigurno, mi smo prosto znali šta će se desiti. Ako pogledate košarku, Đilas je bio pametan. Devedeset posto ljudi i političara bi se zaletelo i verovatno svoje kadrove dovuklo, a on je uzeo ljude iz košarke. Bivše asove.
Mislite da je to put do uspeha?
- On je prosto sebe okružio ljidima koji imaju veliku težinu, bivšim vanserijskim igračima, ljudima u pravom smislu, i prosto uz njih napravio je ozbiljan sistem. I to se vidi. Znači to je suština.
Šta to konkretno znači, ko vodi srpski rukomet?
- Ako pogledate uopšte ceo savez, vi da uzmete ceo spisak i da vidite od skupštine, upravnog odbora, koliko tu ima bivših legendi. Ja ne kažem da legende uvek moraju, ne moraju da budu na glavnim funkcijama, ne. Ali kao okruženje da, kao savet, prošli smo mnogo i mi i prethodne generacije. Prosto to je normalno u svakoj rukometnoj zemlji, svi bivši reprezentativci su tu oko saveza, oko svojih klubova, oko svega. Jedino se ovde dočeka na nož, zato što ovde prosto funkcija i mala fotelja znači nešto veliko ljudima koji bi da naopune svoj ego, da se postave iznad tebe. Ti prosto ako si karakteran nećeš to dozvoliti, tu nastaje problem, onda ti trpi klub, trpiš ti, trpi rukomet uopšte, i prosto ne moram ponavljati gde mi jesmo sad, i klupski i reprezentativno.
Gledali smo na olimpijadi rukomet je bio među najgledanijim sportovima. Koja je pozicija srpske reprezentacije i uopšte srpskog rukometa u svetskim okvirima? Druga, treća liga, gde smo mi sad?
- Pa meni je žao, meni je stvarno žao. Kad je bilo evropsko prvenstvo ovde ja sam maksimalno bio uz te momke jer to je prosto naš sport, to je nešto što nas održava u životu, ako nema rukometa mi se zaboravljamo jako brzo. Već smo i zaboravljeni. Prosto je tako. Evo slušam komentatore kad pričaju o prethodnim generacijama, mi smo svetski, olimpijski prvaci. Nismo mi kao Srbija prvaci, znači moramo zbog toga da se dovedemo pameti, to je bila neka druga zemlja. Moramo da se okrenemo sebi, da krenemo od nule kao što je Hrvatska. Hrvatsku moram da vam dam kao primer, oni imaju vanserijski sistem od najmlađih do svojih akademija, od svega. A mi smo se stalno negde vraćali u vreme „kad smo mi". Treba to zaboraviti, kao i na Zvezdinu evropsku i svetsku titulu u fudbalu. Moraš da kreneš dalje, prosto budućnost te čeka. To je suština. Kad se priča o toj staroj Jugoslaviji to je nešto što je još bolnije. Tada su dominirali klubovi iz Srbije. Metaloplastika, Zvezda, Želja, Proleter, Jugović, pa Dinamo Pančevo, Radnički u ženskoj konkurenciji, Voždovac. E to je. I svi su u regionu otišli dalje, a mi smo negde ostali u blatu.
Kako je moguće, šta je razlog?
- Zato što se stalno vraćamo u prošlost. Stalno se upoređivalo sa nečim prošlim. Ti to ne smeš da radiš ako hoćeš da napraviš svoju priču. Šveđane niko ne vraća na staro, a toliko su dominantni bili. Ove nove generacije su prosto pustili. Pustili da naprave opet jedan sistem, i opet im reprezentacija dolazi polako, da će verovatno u par godina opet imati jednu ogromnu težinu.
Koliko bi nama trebalo sad kada bi od ovog trenutka krenuli da radimo ozbiljno da se vratimo u neki rukometni vrh?
- Znate kako, ja ne kažem da smo mi jedini. Gledaš Ruse koji su ne znam koliko puta bili olimpijski prvaci, prosto su se izgubili negde. Pa onda Mađari, koji su davno bili moćni, Rumune isto. Ali prosto mi smo imali dosta veću podlogu, jer mi imamo više talenta, više talentovane dece nego što oni imaju. Puno je tu pasoša davano zastrane igrače, jedino mi to ne radimo. Moraš da kreneš od najmlađih da bi napravio ceo sistem do A reprezentacije koja ti je vrh svega. Od najmlađih u reprezentaciji i od samih klubova, znači od tvoje osnove, jer bez osnove ne postojiš. A glavni centri su se skoro ugasili svi. Drugo, deca u ovom modernom dobu se lože na te trenutke, da ti uzmeš medalju, ti to moraš da održavaš. Nije se iskoristilo ništa iz Beograda. Ništa na tom trenutku kada je to bilo vruće. Trebalo je ići na promocije kao što je odbojka uradila. U mom vremenu odbojka je bila daleko iza nas, ali je gospodin Boričić napravio sistem, jako puno po školama, promocije...
Ima li rukometa u školama danas?
- Kad uđete sad u školske sale svuda se trenira košarka i odbojka, najviše devojčice, ženska odbojka. Mi smo bili jako dominantni u tim mlađim kategorijama, trenirali su vrhunski treneri i Vujović i Ljuba Obradović. Moju generaciju koja je bila svetski omladinski prvak trenirao je pokojni Gužva Jevremović, pokojni Jezda Stanković i Branislav Zeljković. Znači tri iskusna vuka. Ja sam neko ko daje maksimalno podršku mladim trenerima koji rade zaista u izuzetno teškim uslovima, nema termina za treninge i novca za plaćanje igrača. Ovo su drugačije generacije. Hoće lovu, hoće da žive... Mi u naše vreme, nama je bilo sreća da imamo gde da spavamo, gde da se hranimo, da mogu da treniram, da se dokazujem, da bih otišao dalje. Prosto se promenilo vreme. Ali sad su premladi treneri sa jako malo staža, već su im date talentovane generacije i prosto se gube negde. Oni su nespremni za taj posao. Zato bih ja mnogo iskusnije trenere stavio za kadete, za juniore, da ih oni pripremaju za ono što sledi."
Stiče se utisak da igramo neki staromodan rukomet, dosta je spor. Koliko pratimo mi te trendove, kako se igra na svetskom nivou?
- Jako nam je spor rukomet. Ali znaš kako. Ja nisam pobornik da se po svaku cenu prati trend. Treba da se držiš onoga što ti jesi. Moderno doba prosto donosi više fizike i na tom planu treba raditi.

Činjenica je da Boža Đurković ima u Savezu najveću težinu, ali možda je tako samo zamaskirao sve ovo što bi još mnogo ranije eskaliralo

Mnoge reprezentacije u napadu igraju bez golmana. Kako tebi to izgleda?
- Jako loše. Za mene je to loše. Vidim da to sad svi forsiraju. Za mene je konfuzno jer je praktično osam igrača na liniji. Šest odbrambenih i dva tvoja, gde je još manje prostora nego što ga ima. Zato i puno golova i svega. Jako mi je to konfuzno. Više bih promenio pravilo, sudijama bih oduzeo pravo podizanja slobodnog ubeđenja nego bih stavio ograničenje napada vremenski. Za klasične šuteve kao kod trojke basketaške bih iza 10 metara stavio da važi dva gola, tako bih davao na značaju ljudima koji šutiraju a i davao mogućnost protivniku da stigne razliku. I ubacio bih minimum po jedan tajm aut još.
Jel se priča o tome u rukometnim krugovima?
- Koliko znam ne. Znam da su uveli dosta pravila za sudije, koja su bože sačuvaj. Jako, jako haotično su sve napravili.
Kako funkcionišu klubovi danas? Ti vodiš Zvezdu i znamo da je tu mnogo problema bilo.
- Ne da nije dobro nego je katastrofalno. Svugde u svetu je fudbal nešto što treba maksimalno forsirati, gde je to više od sporta. Ogroman novac i sve ali u siromašnim zemljama je veliki problem. Ako se ne budu privatizovali Zvezda i Partizan u fudbalu, pitanje je kako će opstati drugi sportovi. Sve te firme nemaju ni olakšice za ulaganje. Tako da nisam optimista uopšte i koliko će još moći da se korektno živi. Da imaš korektan budzet da možeš da stvaraš igrače, da radiš, da imaš uslove i da izađeš u neku Evropu i da moliš Boga da ne ispadneš u prvom kolu.
Zvezda je imala problema velikih u poslednje vreme. Šta su glavni razlozi?
- Ja sam jako realan čovek. Da li je vrlina ili mana to je sad kako ko gleda, pošto sam mnogo stvari prihvatio na sebe a nisam morao. Prosto je tako. U jednom trenutku nije bilo dobro sa prijateljima raditi jer se otišlo u neku krajnost. Nisu jasno bile definisane stvari. Drugo, imali smo jako veliki problem sa Savezom i to se na kraju i pokazalo. Ispalo je da je veliki problem što sam ja tu jer ovde je problem ako kažeš ono što misliš, ako se suprotstaviš. Treba da ćutiš, da pogneš glavu da bi ti možda bilo dobro. Ja to nikad nisam radio u životu i nemam razloga posle ovolike karijere to da radim. Ovo je previše veliki klub da bi se kinjio na takav način. Na kraju se ispostavilo da su propisi oduzimanja bodova bili uvedeni samo zbog Zvezde.
Jel moguće to?
- Pa pokazalo se na kraju. Kad je Zvezda stala na noge ti su se propisi ukinuli. Ja nisam za to da se bilo kome uzmu bodovi. Možeš da stopiraš licenciranje novih igrača. Jer ako gledate u jednom trenutku je Savez bio sa jako ozbiljnim budzetom. Ja nemam ništa protiv da se kupe nove prostorije ali vi imate situacije gde se pola klubova gasi. Možda je od tog novca moglo tim klubovima da se pomogne malo.
Zašto je Zvezda bila na udaru? Zbog tebe lično?
- Zato što smo se suprotstavili. Problem je bio zato što su ljudi umislili ako su na pozicijama gde odlučuju o samom takmičenju, ko će biti sudije, da ti treba da ćutiš i da gledaš kako ti oni jašu po glavi. Iskreno, puno puta sam i ja reagovao prejako. Ali toliko iritantnih stvari je bilo, prosto puko si. Opet kažem, ja sam ponosan na sve ovo. Ja nikad za američku reprezentaciju nisam igrao, ovo je moje. Ne dajem sebi na značaju. Jako dobro znam ko sam i šta sam i ne potenciram na sebi. Ali ne dozvoljavam da me neko ko je juče došao na neku funkciju kinji samo zato što sam Nenad Peruničić. Prosto to je suština. Posle svega se zaista pokazalo da je bila namera.
Jesu li ti ljudi i dalje u savezu?
- Svi su u savezu. Ja nemam protiv da oni svi ostanu da oni zaista žele dobro svojim klubovima, da je to objektivnost a ne subjektivnost. Mi smo nesimpatični, mi smo sami protiv svih poslednjih već ne znam koliko godina. Ja to ne krijem i dalje ću biti dok god ne bude fer. Ja razumem da u nekim stvarima nekom treba vetar u leđa ali ne po cenu da drugog urušiš.
Koliko je u tome svemu uzrok rivalitet na liniji Zvezda-Partizan?
- Ima ogromnog uticaja. Na kraju se ispostavilo da je bila velika subjektivnost. Nama i dan danas pokušavaju da nađu nešto od pre dve, tri godine, da li smo platili. Prosto kao da im bode oči da Zvezda više ne duguje. To je nešto što je jadno. Iskreno. Umesto da je svima drago da se neko oporavio. Zvezda je i dalje po budzetu verovatno manja i od Metaloplastike i od Vojvodine. Šabac je grad rukometa. I treba, kao glavni brend. I treba da dobije.
Ima li Zvezda sada priliku da normalno radi?
- Ja sam jako zadovoljan. Jer je dobar, siguran budzet za ovu sezonu. To je najbitnije. Da se ne lupamo sa milionima, takva je situacija da ne može više. Ako pogledate Makedoniju, Vardar se poslednju deceniju pojavio, ranije je Pelister bio dominantan. Vardar ima preko sedam miliona evra budzet. Govorim samo o regionu. Celje nema ispod 3 miliona budzet, Zagreb je sa 4-5 miliona, oni samo od grada dobijaju milion eura. Da ne pričam o Kilu, Barseloni, po 15 milion eura i Paris Sen Žermenu od 20 miliona.
A koliki je Zvezdin budžet kad bi se uporedio sa time?
- Pa ne, mislim da ipak ne pominjemo, da se ne smejemo, upoređujući sa evropskim klubovima. Za naše uslove je korektno.
Može li se uopšte onda očekivati da se približimo tim većim klubovima?
- Plan u državi mora da postoji šta su prioriteti. U Makedoniji su jasno definisali, u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Mađarskoj. Oni tačno znaju koje klubove i sportove maksimalno pomažu i to se pokazalo kao dobro.

Šta god pričali o navijačima Zvezde, na Kosovu sam video njihova dela, šta su i koliko pomogli i uopšte oko humanitarnih stvari jer sam puno puta sa njima učestvovao. Verovatno slično rade i navijači Partizana

U toku su izbori u Savezu, jel očekujete da će tu nešto da se promeni, da će da se stabilizuje stanje?
- Samo da uzmete izjave od Tute Živkovića i od Pokrajca i sve će vam biti jasno, samo od njih dvojice. A ne koliko smo još mi bivši igrači ispričali stvari koje bodu oči. Selektori se biraju bez stručnog saveta. Po simpatijama zato što si dobar samnom ili nisi dobar samnom. Nema veze da li si ti dobar ili si loš trener. Činjenica je da Boža Đurković ima tamo najveću težinu, ali možda je tako samo zamaskirao sve ovo što bi još mnogo ranije eskaliralo. Ta medalja u Beogradu i sav juriš, i arene i ljudi, euforije i sve je dalo snagu, veliki uspeh, ali nažalost već se na sledećem takmičenju pokazalo da je to bilo samo na juriš.
Vaša generacija, u kojoj su bili Butulija, Škrbić, Nedeljko Jovanović i ostali su nekako ljudi od kojih se očekuje da stvari pokrenu i podignu, nema ko drugi.
- Ne moramo mi da pokrenemo! Ovde su ljudi toliko ograničeni kad pričaš o tim stvarima, jako sujetni kad pomeneš funkciju, ja pa ja. Ne mora to da bude bivši igrač, ali neko ko može finansijski da pomogne, i ko želi dobronamerno da vrati rukomet na prave staze, slušajući one koji imaju iskustvo. Moraš da imaš u stručnom savetu i odboru, u samom savezu moraš da imaš ljude koji imaju težinu imena i prezimena, koji su prošli mnogo. Ovde je Boža bio totalno u manjini, on je bio jedna jedinka. On to nije gledao na početku tako, ja sam mu to rekao. Sad je na kraju shvatio da imamo ogroman problem, iako su uslovi u savezu bili fenomenalni. Pa mi nikad nismo ušli u hotel sa pet zvezdica, ali bilo ti je bitno da je tvoja generacija na okupu, tim na okupu, pa najčešće smo gosti bili u hotelu Izvor u Aranđelovcu. Ali nije bilo bitno da je luksuz, nego je bitno zajedništvo, trening, paljenje i sve to.
Kada bi se i rešile te neke stvari u organizacij imamo li mi dovoljno talentovanih momaka i uopšte sastav koji bi mogao da bude konkurentan u evropskim okvirima?
- Slušao sam i Božin plan da bi morali da se kvalifikujemo, da je to merilo uspeha da se odmah kvalifikujemo na neko takmičenje. Ja to u ovom trenutku ne gledam tako. Moraš da kreneš od nule, pa da kažeš za četiri godine. Ja se plašim da će nama trebati dva olimpijska ciklusa, da se mi uopšte oporavimo, da napraviš ceo sistem, da ispratiš svaku generaciju do kraja. A ne da ubacuješ jednog po jednog, pa ovaj prestario, ovaj kasno ušao, ovoga zaboravili. Tako su se gubile generacije koje su bile jako talentovane. Moraju i klubovi da se stabilizuju.
Jel to ovo što vi pokušavate u Zvezdi?
- Pa vidi, u svakom poslu ako se ne daš ceo ne vredi. Moji prijatelji su mi sugerisali da ja ne smem toliko emotivno, mislim ovo nije moje privatno, ali ja sam Zvezdin problem shvatio lično, jedino sam tako mogao da ga rešim. To je suština, jer nisam planirao ovde sto godina da budem, ali mene bi mučilo ceo život da sam otišao iz Zvezde, a mogao sam jer sam imao ponude. U trenutku kada se Zvezda raspada i gasi, nije ljudski, ovaj klub nije zaslužio to jer je svima nama dao scenu gde smo se dokazali i kasnije otišli. I ja Zvezdu tako gledam i svakom igraču koji dođe ovde objašnjavam šta ovaj klub jeste, da ne mora da je navijač Zvezde ali da mora mnogo da ga poštuje. Jer je ovaj klub iznedrio najbolje igrače na svetu, i titule i okosnice reprezentacije, i to su činjenice, to nije moje zvezdaški. To je jasno kao dan, i prosto tako moraju da gledaju. Ova kuća mora da se poštuje.
Navijači su negde svesni da nije bilo tvog ličnog angažmana u ovom prethodnom periodu da bi Zvezda verovatno bila i ugašena. Jel moguće da bi Zvezda došla dotle?
- Pa evo iskreno da kažem najveća institucija ovog kluba je trenutno Snežana Tufegdžić generalni sekretar, ona je dvadeset pet godina ovde. Ona je videla situaciju i čekala je kada ću ja da zatvorim klub. Ti u rukometu moraš da budeš mazohista ako hoćeš da uspeš, jer to je sport gde moraš da igraš i pod blokadama, inekcijama, prosto je takav sport. Znači mi smo ovde bili mazohisti, i to je nešto na šta sam navikao ali bilo je i nekih stvari koje prosto nisam očekivao, niko me nije terao, apsolutno sam mogao da se sklonim, da se operem. Ja to nikada u životu ne bih uradio. Napravio sam ime u Zvezdi, ovaj klub volim do neba jer je od mene napravio Nenada Peruničića, od svih trenera koji su radili samnom i uz igrače ovde koji su bili, a bili su veliki igrači i prosto to je suština. Ja sam dao celog sebe da spasim ono što su drugi mislili da se spasiti ne može. Ja ne bih bio ja da nisam to uradio. To je ono što je mene razdiralo. Ti kad si na terenu, kad imaš neki problem sa nekim ti ga rešavaš, jer je do tebe. A ovde, sponzori neće da ti plate iako smo imali sponzorske ugovore i donacije zapisane, gde nisu hteli da nam uplaćuju, trideset pet igrača te tuži, a najcrnje je što je Zvezda došla u situaciju zbog svega što se izdešavalo da dolaze igrači koji bi u jednom drugačijem vremenu bili jako daleko od Zvezde ili nikad ne bi došli. A moja je krivica što su jako puno dobili na značaju ovde i onda su dali sebi na značaju previše.
Uspeli ste ipak da stabilizujete klub?
- Tu je bilo raznoraznih stvari, ali suština i moja pobeda je što Zvezda sada jeste zdrav i stabilan klub, sa mnogo lepom slikom, sa jako talentovanim igračima koji znaju zašto dolaze u Zvezdu, a dolaze da rade mnogo. Što sam uopšte imao snage da nađem ljude, da ubedim ljude da uđu u klub i uspeo sam u tome. Veliku zahvalnost dugujemo Mirku Butuliji koji je sa svojim timom apsolutno stabilizovao klub. Znam da je trpeo moj veliki pritisak, jer to nije trajalo mesec, dva nego mnogo duže. Ja sam ovde u Beogradu i previše dosadio pojedinim ljudima, puno kredita svojih ličnih sam izgubio zbog svega ovoga, ali nije mi žao.
Kako je porodica reagovala u svemu tome?
- Porodica mi je propatila, iskreno to mi je najviše žao zato što sam svu histeriju i nemoć prenosio kući, deca to nisu zaslužila apsolutno, to mi je krivo. Ali opet na kraju kad vidim gde je klub, sutra da mogu da odem čista obraza, mirne duše, jer sam klub ostavio na zdravim nogama, bez repova po prvi put posle dvadeset godina. Eto to je negde ta pobeda moja, šta god mislili ovi što pišu po ovim forumima obezvređujući. Ja ću uvek biti pobednik i ostaću pobednik!
Ima li rukomet problem kao što se to sad u fudbalu događa, sa menadzerima, odlascima igrača?
- Ima ih, ima. Dešavalo se da dogovore igrači da ih menadzer odvuče u inostranstvo. Meni je žao što ih odvlače u tamo neke lige koje nisu baš za takve momke. Za par hiljada evra ne daju igračima neko dobro mesto gde će se razvijati. A u Evropi je otišlo daleko. To su obeštećenja od milion, dva, dva ipo, tri.
Znači u rukometu se vrti ozbiljan novac?
- Rukomet je definitivno po finansijama je otišao ekstremno napred. Sve bogatije zemlje ga igraju. Svugde je popularan.
Ti si učestvovao u raznim humanitarnim aktivnostima. Kako vidiš stanje u Srbiji po pitanju solidarnosti?
- Za humanitarne stvari, znaš kako. Ti neke stvari radiš zato što želiš. Mi smo sad bili na Kosovu dva dana. Znam puno ljudi koji potenciraju na Kosovu. Ne možeš ti Kosovo da voliš više od njih samih koji žive dole. Ne možeš tako da se postaviš. Ti možeš ljudski da odeš i da kažeš „ja volim i poštujem vas". Samo oni znaju svoju muku kroz šta su prošli. To je jedina šansa Srbije da se Kosovo skroz ne otkine. Da se pomogne da se dole napravi jedan košarkaški, jedan rukometni klub. Teniski tereni, jedan fudbalski. Da se tako pomogne. Da bude komunikacija non stop. Oko humanitarnih stvari ja nikada nisam pričao, to je nešto ljudski što ja volim da radim. Šta god pričali o navijačima Zvezde, na Kosovu sam video njihova dela, šta su i koliko pomogli i uopšte oko humanitarnih stvari jer sam puno puta sa njima učestvovao. Verovatno slično rade i navijači Partizana. Prosto humanosti nikad dosta. Toliko je ljudi sa problemima zdravstvenim i nemaštine da prosto ti fondovi bi trebalo u svakom kraju u svakom gradiću da postoje za nešto urgentno da se pomogne.
Možemo li da kažemo da se ove sezone Zvezda bori za titulu u rukometu? Kakve su šanse?
- Prethodnih pet, šest godina smo timove pravili u avgustu, septembru, kad je totalna konfuzija. Tako da sam ove godine na vreme napravio tim sa dobrim momcima i malo iskustva, dva povratnika iz inostranstva koji su dugo godina bili u Zvezdi. Uz mladost i iskustvo ja očekujem dobru godinu. Znaš kako kada bih uzeo sa Zvezdom titulu, ne preterujem ti bila bi mi kao da sam osvojio Kup šampiona. Posle svega što sam doživeo. To mi je jedina satisfakcija gde bi ja ispunjen otišao negde dalje.
Pre titule ne možeš da odeš ili...
- Pa vidi ako je nema, ja sam rekao, najavio odlazak, to je sigurno. Ako je ne uzmem ja nemam više šta da čekam. Dato mi je da napravim tim, ja sam ga napravio. Prosto je tako, ako nema titule dolazi neko ko može da je uzme. To je tako.

SVAKO JURI SVOJU MUKU

Kao veliki zvezdaš sigurno pratiš i fudbal i košarku. Hoće li uspesi u ovim sportovima i rukomet da poguraju?
- Zvezda jeste familija po imenu ali svi smo se negde razdelili, svako juri svoju muku. Ja bih najviše voleo da sva sportska društva imaju sistem kao Barselona. Barselona je jedna familija gde ide budzet za fudbalski klub koliko treba a onda se dalje raspodeljuje. Mi smo ovde svako za sebe. To bih voleo da se promeni. Čović je napravio snagu kao što je napravio i sistem gore u svojoj školi. Grof je napravio super stvari prošle godine, on jeste sam po sebi autoritet. Ali po meni onaj tim od prošle godine uz dva, tri igrača mislim da bi bolje prošao protiv Ludogoreca. Tim za Ligu šampiona se ne pravi 20 dana pre takmičenja.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);