INTERVJU, NENAD STOJKOVIĆ, FUDBALSKI STRUČNJAK: Partizan je za Monako bio Barselona

INTERVJU, NENAD STOJKOVIĆ, FUDBALSKI STRUČNJAK: Partizan je za Monako bio Barselona

Foto: Nemanja Jovanović


Hamburger, koji je 1984. godine osvojio Kup evropskog šampiona, nudio mi je za dolazak skoro dva miliona maraka. Kad su to saznali rukovodioci u Humskoj, poslali su me na dosluženje vojnog roka. Partizan je tada za Monako bio – Barselona! Nakon sve te energije koju donose mečevi u crno-belom dresu i pritiska koje oni nose, u Monaku skoro pozorišna atmosfera. Ono što mene impresionira jeste činjenica da je u Francuskoj postavljen takav model da sve reprezentativne selekcije, od kadeta do seniora, igraju po istom sistemu. To omogućava brzu adaptaciju igračima koji prelaze iz jedne u drugu selekciju, ali i nerasipanje fudbalskih bisera

Kremen kamen iz podnožja Šar-planine. U fudbalskoj nomenklaturi štoper je defanzivac, zadnja linija odbrane, a kad je reč o Nenadu Stojkoviću, mora se ugraditi jedan aneks. On je bio inicijator, tipa kapisle, prvi vezni. Finim vladanjem loptom i bogomdanim osećajem za prostor, pokretao je talase koji mogu prevrnuti sve protivnikove nade da će u tom nevremenu s crno-belima dospeti do kopna. Tri puta je s Partizanom bio šampion Jugoslavije, izborio je kup s Monakom. Materijalno, po svim procenama filigrana, morao je više. Bio je kremen kamen sa Šar-planine, stena koja pleše! Veliki snovi iz sokaka Prizrena, ljubav prema fudbalu i Partizanu – sa Blagojem Paunovićem kao njegovom zvezdom vodiljom, zbog koje je avgusta 1972. godine trčao osam kilometara tamo i amo do sekretara Lirije, koji je bio s porodicom na Belom Drimu, da bi mu ovaj udario pečat na ispisnicu – kondenzovani su u jednoj velikoj slici: Zof (Šumaher), Krol, Tardeli, Pecej, Bekenbauer (Platini), Nenad Stojković, Koeljo, Antonjoni, Bonjek (Neskens), Rosi, Blohin (Kigen). Mesto zelenih polja: stadion „Džajants” u Njujorku, i 7. avgust 1982. Tim Evrope, njegova prva vrsta, protiv ostatka sveta sa Zikom kao glavnim izvođačem Kopakabana magije. Pogledaš u (half) liniji, a ono pored tebe Bekenabuer i Krol. Da se uštineš za obraz. Na kraju, da se zna šta je Stari kontinent – 3:2, pečat udarili Kigen, Pecej i Antonjoni.
Put u visoko društvo Nenada Stojkovića bio je viši i kompleksniji od stepenica projektovanih na željama i htenju. Talenat, upornost i dolazak u ruke pravih majstora fudbalske veštine oblikovali su igrača koji će biti neizblediv zaštitni znak Partizana, bez obzira na to kroz koliko centrifuga prljave vode bio provučen, i štopera koji neće golim srcem, nego umećem s loptom tri puta braniti boje Evrope.
– Imao sam ogromnu sreću da imam takve trenere kao što su Zoran Miladinović, Ante – Biće Mladinić i Miloš Milutinović. Bili su oni ne samo trenerske nego i ljudske gromade. Znam da će to mnogima zvučati stereotipno, ali način na koji je igrao taj naš šampionski Partizan predstavljao je izraz vizionarstva njegovih glavnih stručnjaka. Mnogi su koristili te taktičke obrasce i oni su, eto, do danas ostali u upotrebi kod svih uspešnih klubova.
Kakav bi bio ishod meča onog Mladinićevog i ovog Đukićevog Partizana?
– Razbili bismo ih! Sigurno. Igrali smo daleko agresivnije. Nismo čekali grešku protivnika, nego smo ga primoravali da što pre pogreši. Tako smo u Beogradu uvek stajali na centru, pa kad uhvatimo presingom da davimo protivnika, on ne može da izvuče loptu. Ponekad smo namerno znali da stanemo, povučemo se jer nemamo dovoljno prostora da razvijemo akciju i ne možemo dugo da damo gol. I onda se dogovorim s Mocom da malo olabavimo, da se rival izvuče iz mišje rupe. Tako je radio Ajaks pod Rinusom Mihelsom. Rival se namami pa se na njega udari sa svih strana i iz svih pozicija. Pusti se malo kroz sredinu, pa na krilo, i napadne se sa svih strana. Obično smo tipovali tehnički slabijeg igrača u zadnjoj liniji odbrane rivala i, kad bi do njega došla lopta, opkolili bismo ga, oduzimali mu loptu i kretali u kontru, koje su često završavale realizacijom zahvaljujući vrhunskoj spretnosti i umešnosti naših napadača. To ne vidim kod sadašnjeg Partizana.
Vremenske komparacije u sportu, pogotovo u fudbalu, vrlo su nezahvalne. Ipak, ko bi iz ovog tima crno-belih, koji je eliminisao Budućnost u kvalifikacijama za Ligu šampiona, ispunio uslove za ulazak u onaj „parni valjak”?
– Ne može se reći da su svi ovi koji sad nose dres Partizana loši igrači. To nikako neću da tvrdim. Očigledno je da svi oni mogu da se dovedu u red, i na tome mora dugo i strpljivo da se radi. Glavni zadatak je na trenerima, koji moraju što pre da promene način razmišljanja igrača. Ne može, recimo, Tavamba da ispromašuje kao u prvom meču u Beogradu. Dobro, lopta ne sedne uvek onako kako ti očekuješ. Ipak, četiri puta se naći u čistoj situaciji i ne pogoditi znači da se tu radi o nekom nedostatku. Čega? To stručnjaci Partizana treba da odgonetnu, i to bez odlaganja. I ako se za sve promašaje mogu naći nekakva opravdanja, zaslužuje ozbiljnu analizu situacija kad Tavamba ulazi sa desne strane, a na suprotnoj ima igrača kome bi preostalo jedino da gurne loptu u mrežu Podgoričana, ali on se iz ne znam kojeg razloga ne odlučuje na udarac. Budućnost nije znala da kazni to. Ukoliko se, međutim, želi nešto napraviti u Evropi, postupci kao taj, koji pokazuju izostanak harmonije unutar odnosa u ekipi, ne smeju da se ponove. U ovoj konstelaciji snaga u Partizanu prisustvo Saše Ilića je, po mom mišljenju, neophodno. On zna da primi loptu i da je sprovede. Nemamo drugog igrača, bez obzira na sav teret njegovih igračkih godina, koji će tu akciju oplemeniti i loptu u nastavku akcije progurati u pravom trenutku ka napadačima. Taj njegov osećaj za tajming s loptom je nesvakidašnji i Partizan treba još da ga eksploatiše.
Kad smo kod Ilića, on je prestigao Vašeg nekadašnjeg cimera Momčila Vukotića po broju odigranih utakmica za Partizan?
– Dugo sam delio sobu s Perom Borotom. Morao sam, niko nije želeo s njim jer je bio previše zabavan. S Mocom sam bio cimer godinu i po, i bilo je manje interesantno. Voleo je puno da čita. Još u to vreme pročitao je više od hiljadu knjiga iz oblasti beletristike. Nije on bežao od stripova tipa „Komandant Mark”, što je čitala skoro cela ekipa, ali bi uvek našao vremena za knjige, a eto, iz te književne note proizašla je i ta njegova umetnička crta, pa se sada bavi slikarstvom. I to jako uspešno. Sa stripovima sam završio sa osam-devet godina. Tad je bila ona edicija „Nikad robom” s Mirkom i Slavkom. Na gostovanjima i putovanjima s Partizanom  spremao sam ispite za Fakultet opštenarodne odbrane, koji sam upisao nedugo po dolasku Beograd. Ali valjalo je čitati rivale. U tom vremenu na terenu sam vodio najteže bitke s Kustudićem, Halilhodžićem, a opasan je bio i Dule Savić.

„Orlovi” moraju da igraju mnogo hrabrije ukoliko žele da se domognu Svetskog šampionata u Rusiji

Kako je Moca gradio put u legende?
–  Moca je bio fantastičan igrač. Na malom prostoru, od pet-šest metara, prolazio je čuvare kako je hteo i kad je hteo. Imao je izvanredan pas. U sebi je nosio vrline golgetera i asistenta. Bio je efikasan, njegove lopte nisu cepale mrežu, nekako bi se dokotrljale do nje, što bi protivniku još teže padalo. Prefinjen igrač. Kada bih oduzeo loptu rivalu, uvek sam gledao gde je Moca jer sam znao da će je sačuvati da se malo odmorimo. Jedino što je Moci nedostajalo jesu utakmice u plavom dresu. Isto kao što Jurica Jerković iz Hajduka i Franjo Vladić iz Veleža nisu uspeli da ostvare značajniji učinak u reprezentativnom delu karijere. Igrali su Kule Aćimović i Brane Oblak. Mora se imati u vidu da je tada bilo mnogo dobrih igrača, pogotovo na pozicijama polutki.
Šta vam je govorio Mladinić pred izlazak na teren?
– Ništa nam Biće nije govorio. Znali smo svi šta treba da radimo. Važno je bilo ući u štos. Sistem se znao i većina nas je lako ulazila u ulogu koju je imala. Možda bi neko fizički ponekad ispao, ali nije se to odražavalo na sistem. Kod Mladinića je bilo jasno: ili igraš u sistemu ili letiš napolje. Tako jednostavna selekcija i svako je mogao da sagleda svoj doprinos i status. A najbolji motivator u to vreme u Partizanu bio je Zoki Miladinović. Imao je fudbalsku harizmu, bio velemajstor, i bio je ljudina. On i Biće odlično su funkcionisali kao tandem. Mladinić jeste bio fudbalska avangarda, ali je bio malo konzervativniji u pristupu, recimo od Romislava Ivića. Ali zato je uz Biću bio Miladinović.
Ko je najbolji fudbaler s kojim ste se susretali u jugoslovenskoj etapi Vaše karijere?
– Oduševljavao sam se Josipom Skoblarom. Kad se vratio iz inostranstva, igrao je u Rijeci godinu, godinu i po. Nisam pratio njegove igre za Olimpik, ali za izuzetan doprinos francuskom fudbalu dodeljeno mu je odlikovanje viteza nacionalnog reda za zasluge. Sad je počasni ambasador kluba iz Marselja. Po onome što sam od njega video u jugoslovenskom šampionatu, reč je o sjajnom igraču. Moca je svakako tu u vrhu, pa Džaja. Od igrača koji su kasnije došli, meni je Jugović izuzetan. O kakvom je igraču reč, najbolje govore trofeji. Gde god je igrao, podizao je pehare. I trajao je dugo. To je jedan od poslednjih veznih igrača kod nas koji je znao da igra fudbal. Jak na lopti, mogao je da šutira slobodan udarac izvanredno. Ne smem da zaboravim Peđu Mijatovića. Doneo je Realu trofej Lige šampiona, u Valensiji je bio bomba! Kad ocenjujemo te velike igrače, moramo da uzmemo u obzir dva parametra: njihov kvalitet i dužinu trajanja karijere. Uh, zamalo da zaboravim Nemanju Vidića. Fantastičan štoper. Nažalost, imao je dosta problema s kolenima, ali tako dugo i uspešno igrati u Premijer ligi mogu samo veliki igrači. On je jedan od poslednjih naših centarhalfova za koga možemo reći da je pravi.
Bili ste na meti velikih klubova. Uz odlične igre u Partizanu, meru Vašu fudbalske kompletnosti podigla su i tri nastupa za selekciju Evrope, gde ste po mišljenju mnogih bili igrač utakmice, mada su priznanja odlazila zvezdama s više medijskih megavata iz Nemačke, Italije i Engleske. Posle dosta turbulentnih dešavanja u Humskoj, otišli ste u Monako.
– Imao sam sjajnu ponudu Hamburgera. Ugovor na 1,6 miliona maraka plus 300.000 neoporezovanih. U staroj Jugi bo je običaj da se pred početak sezone organizuju jake prijateljske utakmice. U julu 1978, dočekali smo Hamburger. Vodio sam baš žestoke duele s Horstom Hrubešom i već tad sam saznao da se oni interesuju za mene. Pet godina kasnije, HSV je osvojio Kup šampiona nakon pobede nad Juventusom. Dobio sam poziv i sjajne uslove, ali čelnici Partizana imali su neku svoju računicu i planove pa sam morao na dosluženje vojnog roka od tri meseca pošto smo mi s Fakultetom opštenarodne odbrane toliko služili. Kasnije se pojavio Monako i bilo mi je samo važno da odem.
Da li Vas je na Azurnoj obali dočekao crveni tepih?
– Partizan je te 1984. godine za Monako bio – Barselona! Nakon sve te energije koju donose mečevi u crno-belom dresu i pritiska koje oni nose, u Monaku skoro pozorišna atmosfera. Ekipa je bila dobra. Bili su tu Le Ru, Belone, Amoros, Fofana, Ženžini, Bernar… Uspeli smo da osvojimo kup. Ipak, posle dve godine otišao sam u Monpelje, pa u Miluz, Nansi, Amijen. Nekako u to vreme Francuzi su počeli da udaraju temelje svojoj školi, što će rezultovati osvajanjem Mondijala 1998. i Evropskog šampionata 2000. godine. Ono što mene impresionira jeste činjenica da je u Francuskoj postavljen takav model da sve reprezentativne selekcije, od kadeta do seniora, igraju po istom sistemu. To omogućava brzu adaptaciju igračima koji prelaze iz jedne u drugu selekciju, kao i nerasipanje fudbalskih bisera.
Kod nas je drugačija situacija. Naše dve selekcije osvojile se Evropsko prvenstvo i Mondijalito, ali tih igrača nema u seniorskoj reprezentaciji. Zašto?
– Toj deci je trebalo reći da ne može dalje svako! Mogu da prođu i naprave velike karijere jedan, maksimalno dvojica. Ostali su, govorim o timu koji je vodio Veljko Paunović, bili pomoćni igrači.
Poznato je da kod Vas nema dekorativne retorike. Da li je ta ocena prestroga?
– Jeste ako ćemo da se zavaravamo! Od tog tima, ko je hteo da vidi, prebrojao bi upravo toliko „orlića” koji se mogu razviti u klasne igrače. Zato kapa dole Paunu junioru, uspeo je da od takvog materijala napravi celinu koja će biti funkcionalna da pobedi i jedan Brazil u finalu na Novom Zelandu. E sad, analizirajmo kako su krenule karijere naših zlatnih omladinaca i njihovih vršnjaka koji su im gledali u leđa. Za definitivne ocene o dometima jeste rano, ali ne smemo izgubiti iz vida, kako bi nam bilo lakše, da četvorica-petorica igraju u jakim šampionatima kao što su španski i nemački.
Prerano su otišli u inostranstvo. Ekonomska prava na njih često se prodaju i na procenat. Kakve to posledice može imati na njihove fudbalske puteve?
– Ogromne i razarajuće posledice mogu biti. Kako će se oni razvijati napolju i da li će za dve-tri godine biti spremnu da odgovore zahtevima koje iziskuju igre u reprezentaciji, vrlo je delikatno pitanje, mada se već sada neki nameću. Oni odavde odlaze bez iskustva, i fudbalskog i životnog, nisu naučili na veliki novac koji dobijaju, nezreli su za ozbiljnije faze upoznavanja i ljubavi… I kad se sve to sabere… a uz to većina ne igra od početka za svoje nove klubove. Zato i ne vidim te igrače koji bi koliko sutra mogli da zamene ove sadašnje reprezentativce. I onda ćemo biti u velikom problemu.
Na kojim pozicijama će to biti najizraženije?
– Već sada imamo problem u svim linijama reprezentacije. Iz ove reprezentacije možemo računati da će se Kostić i Tadić vratiti u formu. Daj bože da se plasiramo na Svetsko prvenstvo u Rusiju, ali ono će po svemu sudeći biti oproštajno za Ivanovića, Kolarova, Rkavinu, možda Obradovića, Stojkovića… A kakav je priliv sveže krvi? Izuzev Andrije Živkovića i Maksimovića, ne vidim igrača u čije se vrednosti mogu polagati nekakve nade.
Šta je razlog što nemamo plejmejkera?
– Deca se više ne igraju lopte. Kvazi stručnjaci iz škola fudbala decu već od šest-sedam godina uvlače u svoje taktičke šablone, ubijajući u njima radost igre i druženja na terenu.  Treneri tih mlađih kategorija idu na rezultat umesto da rad okrenu prema stvaranju igrača. I kako onda možemo očekivati uspeh na velikim takmičenjima? Naši treneri očito nemaju jasnu ideju o školi.. Nestala je naša škola. Novi treneri su vaspitavani na drugačijim osnovama. Većina njih uopšte ne zna linije kretanja i ponašanja ostalih igrača.
Veliki broj stranaca onemogućava izlazak na glavnu scenu domaćih igrača koji su talentom porušili sve trenerske predrasude o fudbalu kao zanatu iz oblasti mehaničkih disciplina. Utisak je kako dovođenje ino-igrača po svaku cenu predstavlja nadmetanje sujeta čelnika Crvene zvezde i Partizana?
– Očito je da se iza tih transfera završavaju razne stvari. Nisam primetio da stranci u srpskom fudbalu prave razliku. Ti njih sigurno moraš da platiš 600.000-700.000 evra. Sad se pominje da je Partizan dao za Sumu 1,6 miliona evra. Bolje bi bilo da s tim parama angažuje naše mlade igrače. Tako se kod nas ubija kvalitet. Kad igrač svakih šest meseci ili godinu dana menja klub, onda nema sreće. Ne možeš ni na jedan novi grad da se navikneš za pola godine, a kamoli na klub, igru, koncepciju… Treba učiniti sve da se našim igračima omogući što duže sazrevanje u ovom podneblju.
Prvi meč za reprezentaciju Jugoslavije odigrali ste pre četiri decenije, 26. juna 1977. godine, protiv Brazila u Belo Horizonteu (0:0). Bili ste tada u timu s Pižonom, Duletom Savićem, Zajecom, Šurjakom, Mužinićem… Koja je utakmica od 32 u plavom dresu posebno urezana u Vaše sećanje?
– U Bukureštu protiv Rumunije – 6:4! Pamtim svaki sekund tog meča, ali ni dan-danas ne znam šta se dogodilo. Povedu Rumuni, pa povedemo mi, opet povedu Rumuni, opet izjednačimo, pa povedemo mi, izjednače Rumuni na 4:4, a onda Trifunović i Filipović skrate naše muke. Svi smo bili u takvom šoku da se nismo ni radovali u svlačionici. Svi smo se pitali šta se desilo. I još uvek se pitamo…
I pored te urnebesne pobede, niste otišli na Svetski šampionat u Argentinu 1978. Da li 40 godina kasnije Srbija ide na Mondijal u Rusiju?
– Bio sam veći optimista do meča s Velsom u Beogradu. Bolje je reprezentacija delovala do „zmajeva”. Nadao sam se da bez problema, što ne znači lako, dobijamo Vels bez Bejla i Tejlora. Imamo mnogo razloga za zabrinutost. Kad Tadić malo padne u formi, ostajemo bez igre. Srednji red nam je dosta tanak. Nemamo graditelja igre. Čak i kad napravimo dobar napad, naši igrači iz straha ili iz nekog drugog razloga ne idu ka golu. Odbijena lopta nikad ne pada nama na noge, nego protivniku. Mora, brate, da se priđe bliže. U Partizanu smo, kod Mladinića, išli uvek ka golu rivala jer smo tako dolazili u poziciju da ga pritisnemo odmah ako primimo loptu. „Orlovi” moraju da budu mnogo hrabriji. Samo tako mogu da izbore plasman na Svetski šampionat, što bi bio veliki melem za naš fudbal posle dva propuštena Evropska šampionata i Mundijala u Brazilu.

  1. 1
    Godana

    Sjajan intervju sa sjajnim sagovornikom!Kada bi ovakvi inteligenti ljudi vodili naše sportiste,naše fudbalere,bili bi daleko uspešniji,srčaniji….Veeliki pozdrav za Nenada Stojkoviċa!Novosadjanka :-)

+ Ostavite komentar