INTERVJU PETAR POPOVIĆ, VATERPOLO STRUČNJAK: Tim je korpa jabuka

INTERVJU PETAR POPOVIĆ, VATERPOLO STRUČNJAK: Tim je korpa jabuka


„Kroz njegovu pištaljku prošlo je pet hiljada igrača. Tri četvrtine reprezentativaca njegovi su đaci.”
Prekinuo je Dejan Savić intervju za „Ekspres” pored bazena na Banjici iz jednog jakog razloga. Pozdravio se selektor „delfina” zagrljajem iskrene zahvalnosti i poštovanja sa svojim prvim učiteljem:
„To je naš čika Pera Popović.”
Tri nedelje kasnije na istom mestu, dok su neki novi dečaci isplivavali deonice staze koja već pola veka vodi do evropskih, svetskih i olimpijskih podijuma, čika Pera se seća susreta s početka osamdesetih sa dečakom s Miljakovca.
– Deki je odmah po dolasku najavio da će biti čudo! Zavoleo je vaterpolo. Bio je radan, poslušan, vredan, sve je upijao. Ipak, jedno izvesno vreme nije dolazio na treninge zbog nekih lekarskih pretraga. Na sreću, brzo se vratio. Kad sam video da je opet s nama, oduševio sam se. Žestok borac. Rođeni pobednik. Iskreno, ne mogu da nađem pravi epitet da bih ga opisao. Sećam se tako jedne trke štafeta na školskom prvenstvu Beograda. Plivali su Danilo Ikodinović, on i još dvojica vaterpolista, nešto slabiji od njih, za školu „Ivo Andrić”. Borili su se protiv ekipe u kojoj su bila četiri plivača. Savić je plivao poslednji u štafeti. Prednost rivala iznosila je dužinu i po tela. Deki je krenuo kao torpedo, stigao rivala i doneo prvo mesto svojoj školi. Već tada je pokazao da ima veliko srce i da za njega nijedna bitka nije izgubljena.
Nabrajamo imena: Aleksandar Šoštar, Vanja Udovičić, Filip Filipović, Danilo Ikodinović, Dejan Savić, Igor Milanović i Slobodan Nikić u pokušaju da nagovorimo Petra Popovića da sastavi svoj drim tim. Uzalud smo bili selektori „sedmorice veličanstvenih” koji bi očas pokorili svet.
– A gde su, recimo, Gocić, Vasović, Šefik, Tadić, Popović, Anđelić, Zimonjić? Oni su mi prvi pali na pamet.
I stvarno, kad ovaj učitelj u vaterpolo školi Partizana otvori dnevnik, onda se sama od sebe za poređenje nametne kombinacija akademije lepih umetnosti i vojske. To izgleda otprilike ovako: Igor Milanović, klasa profesora Petra Popovića, godina 1975.
– U Partizanu sam najstariji trener. U prvoj generaciji koju sam preuzeo bili su Igor Milanović i Aleksandar Šoštar. Uglavnom sam radio s najmlađim kategorijama. Najviše mi je to ležalo u selekciji dece. Radio sam na Banjici, gde je jedan od rukovodilaca bio Njegovan. Kako je radio u klubu, tako je i mene ubacio u vaterpolo školu. Kasnije sam preuzeo najmlađu takmičarsku kategoriju. Mnogo je vrhunskih igrača koji su kod nas naučili vaterpolo poteze i zaveslaje. Dakle, više od četiri decenije sam u tu i uvek sam mogao s ponosom da kažem da pripadam klubu koji je obeležio svetski vaterpolo, i to još čini.
Ko Vam je bio šef u Partizanu?
– Vlaho Orlić. Čovek pun znanja i energije. U to vreme u klubu je sve funkcionisalo kao pod konac. Savršena organizacija i odlični rezultati. Tada su i donacije države bile velike. Praktično, sve nam je bilo pokriveno, do takmičenja, priprema, rada s mlađim kategorijama. Kasnije je počela da se naplaćuje članarina, prvo za vaterpolo školu, a kasnije i za druge takmičarske selekcije.
Kako izgleda prijemni za veterpolo školu?
– U tom testu, kod deteta su jako bitni visina, dužina ruku, veličina šake i baratanje loptom. Plivanje nije problem, savladaju oni to. I jako je bitno da deca na vreme krenu. To vreme je sve ranije.
Kad sam počinjao, pravo vreme za ulazak u bazen je bilo deset godina, pa devet, osam, da bi se sad spustilo na sedam godina. Tu se susrećemo s jednim problemom. Veću šansu za prohodnost imaju deca koja su niža rastom, pokretljivija, ona koja imaju jače mišiće na polugama. Kod sve više dece tih mišića nema u tom uzrastu. Moramo sačekati tu krupniju decu kako ih ne bismo eliminisali pre vremena.
Kakav je bio, recimo, Filip Filipović kad je došao kod vas? Kapiten „delfina” nedavno je treći put u svojoj karijeri proglašen za najboljeg igrača Evrope u izboru Evropske federacije vodenih sportova. Da li ste očekivali takav njegov razvojni put?
– Fića je rano došao kod nas, jedva da je bio napunio sedam godina. Plivao je odlično. Dugačke ruke. Odlične škare. Tako mi zovemo rad nogu kod prsnog stila plivanja. A ko nema taj kvalitet, nema ništa od njega. Kod mene je bio i Duško Popović, falilo mu je malo da postane kompletan igrač. Odlučio je da ode u Zemun, u bazen na kojem se na jednoj strani stoji. I on je tu izgubio rad nogu. Šteta, imao je potencijal da bude sidraš evropskog formata. Praktično, oteo sam Fiću od Mirka Bosančića u vaterpolo školi. „Daj ga ovamo, među petliće.” Kratko je bio kod mene i odmah je prešao u stariju kategoriju. Vanja Udovičić, isto. I njega sam tražio. „Daj, što da čami kod tebe.”
Da li je bilo momenata kad su igrači koji su napravili svetske karijere želeli da odustanu?
Naravno. Imao sam slučaj s Predragom Zimonjićem. Kao klinac je hteo da napusti vaterpolo zbog nepravde. Kolika god da je ona, u njihovim očima uvek je strašna. Nije bio u selekciji kod mene, nego kod mog kolege, inače odličnog stručnjaka. Aleksandar Maksimović je jedan od najboljih trenera koji su se pojavili u Partizanu. Napravio je, međutim, jedan potez koji je strašno potresao Zimonjića. Jugoslavija je još postojala, igrao se turnir n kojem su nastupale selekcije republika i pokrajina. Maksa je vodio reprezentaciju Srbije. Svi njeni igrači bili su iz Partizana. I hajde da ne bi ispalo kako imamo nekakav monopol, pozove on i neke igrače iz drugih klubova. Stavio je jednog iz Crvene zvezde, a iz Beograda je dao šansu sinu pokojnog Slavka Njegovana, upravnika „Tašmajdana”. Od mnogih je to označeno kao okej potez kako bi se i drugi ohrabrili u nastojanju da učine nešto značajnije u vaterpolu. Taj Njegovan jeste bio mnogo lošiji od Zimonjića, koji to nije mogao da podnese. Dečko odlučio da neće više da igra. Hoće da napusti vaterpolo. Pozovem ga i kažem mu da mi ispriča sve šta ga tišti. Kaže pokazujući na Maksu: „Ovaj stavio dvojica koji su lošiji od mene.” Na pitanje da kaže ko to nije zaslužio da igra, on prvo pomenu golmana, a ja mu kažem kako to nema veze s njegovim mestom. Ko je drugi? „Nikola Njegovan!” To ga je ujelo za dušu. Objasnio sam mu kako je on od Nikole mlađi godinu dana i da će na sledećem turniru doći red i na njega: „Ne da budeš onaj 13, nego da ideš u prvih sedam!” Malo sam ga smekšao, odustao je od namere. Ostao je, na našu sreću, u vaterpolu i osvojio dve zlatne evropske medalje, u Atini i Budimpešti. Ipak, nikada nije oprostio Maksi što nije dobio mesto koje mu je pripadalo. Zašto sam naveo ovaj primer? Zato što deca imaju jako osetljive senzore na nepravdu i ne smeš da im je nanosiš ukoliko želiš da ostanu u sportu.
Kako se osećate kad vidite Vaše nekadašnje učenike na najvišem postolju posle osvojene titule na najvećim svetskim takmičenjima?
– Kad vidim Savića na postolju, kao da sam ja gore! I na druge sam izuzetno san. Postali su asovi, ali i veliki ljudi s dobrim karijerama. Često me zaustave na ulici da se jave i da me pozdrave: „Ja sam taj i taj…” Ne mogu, naravno, svakog da prepoznam jer su bili mali, a probalo ih je hiljade. Lep je to osećaj kad znaš da si učestvovao u njihovom izrastanju, ne mora biti šampione, nego u ljude.
Koja je godina prelomna kad su mladi igrači u pitanju?
– Zavisi od ličnosti, od podrške vršnjaka i porodice. Kad su mali, zagrejani su za sport, ali onda su nesigurni, osetljivi, ponekad i malodušni. Tada trener treba da reaguje.
Od Vaših prijatelja čuli smo priču da je malo nedostajalo da i Filip Filipović ode iz bazena. O čemu se radilo?
– To je bila baš delikatna situacija. Fićina sestra je trenirala umetničko plivanje i imala je punu podršku oca, dok je majka bila uporna da njen sin postane vaterpolista. I jednog dana, kako sam čuo, otac mu nije dozvolio da u zakazano vreme dođe iz Herceg Novog u Beograd. Trener kod koga je Filipović trenirao nije imao razumevanja za kašnjenje i nije ga stavio u ekipu. Moj kolega je pogrešio jer ne možeš dete da kazniš zato što mu roditelj nije dozvolio da dođe na vreme. U suštini, nije bilo neophodno da Filipović igra na tom turniru organizovanom na Banjici, jer je ekipa Partizana tu bila daleko najjača. Video sam da mu je to teško palo. Plakao je. Pozovem ga i kažem mu: „Jedan turnir više-manje. Ti si veliki talenat i bićeš odličan igrač. Šampion!” Sve se dobro završilo. Da je bilo drugačije, svetski vaterpolo bi bio siromašniji.
Koliko se vaterpolo promenio?
– Mnogo. U odnosu na to kako se nekad igralo i kako se sada igra, meni se onaj stari vaterpolo više dopadao. Pre je u vaterpolu bilo igrača koji su mogli nešto individualno da urade. Nešto ekstra. A sada je sve na snagu i ko ima bolje šuteve. Šuteri su u centru. Fića je fantastičan strelac, ali njegovo još veće oružje je preciznost u dodavanju. U pravom momentu da doda loptu na pravo mesto. Onome koji je dobio loptu u pravom trenutku predstoji da je samo prosledi u mrežu.
Ko je bio tehničar?
– Igor Milanović. Ekstra sidraš. Delovao je nekako neubedljivo. Svi ti veliki igrači imali su neke posebnosti. Milanović nije bio nešto posebno naočit, nego onako u srednjim okvirima. Ali kako je baratao loptom! Imao je taj okret, zglob ruku i škare. E sad, šta je zanimljivo? Vladi Markoviću je voda bila do nosa, nije znao da pliva kraul normalno s disanjem, nego kraul s glavom gore, i prošao je kod mene. Priznajem, nisam ga naučio. Igor Milanović nije impresionirao plivanjem. Kako je, međutim, on bio borben, želeo je da bude prvi nauštrb tehnike, išao je snagom. Loše je plivao, ali je uvek bio na čelu grupe. Stilski loše, a prvi. To ga je karakterisalo i kasnije je napravio karijeru dostojnu najvećih asova.
A gde je Šapić bio?
– Šapić je došao u Partizane iz Crvene zvezde. Veliki profesionalac. Dok je trenirao, baš je trenirao. Pričali su mi da je u Bečeju znao da ostane sat-dva posle treninga sam da vežba. Sam za sebe.
Kad pričate deci, koga prvo pomenete od igrača koje ste trenirali?
– Takva je situacija da su deca jako nestrpljiva. Najveći problem ih je smiriti. Ipak, i tu stručnjaci moraju da nađu pravu meru. Ta nemirnija deca su interesantnija za vaterpolo, agresivnija i izdržljivija. Oni koji su mirni ostanu mirni i nestanu. Ne mogu se setiti nijednog dečaka koji je bio kao bubica, a da je napravio zavidnu karijeru.
Kakva je budućnost srpskog vaterpola?
– Nisam optimista. Partizan, koji je konstantno nedrio reprezentativce, nalazi se u situaciji koja se može nazvati katastrofalnom. Ne znam ko je kriv za tu situaciju i šta je uzrok. Bazen je katastrofa, grejanje problematično… Ne možeš da teraš decu u vodu koja nije dovoljno zagrejana. Neko bi mogao da pomisli kako interesovanje za vaterpolo opada, ali nije tako. Uvukao se pod kožu ljudima, kolosalni uspesi, pre svih seniorske reprezentacije, dovode decu na bazen. Istina, deca bi htela da napreduju ekspresno, bez obzira na to da li imaju znanje ili nemaju. I roditelji su dosta nestrpljivi. Mnogi kroz karijeru svoje dece vide izlazak iz ne baš sjajne ekonomske situacije. Svima kažem: „Čekajte, mora neka kondicija da se stekne, tehnika da se nauči.”
Vaš učenik Dejan Savić rekao je da do Tokija 2020. možemo da imamo jako respektabilan tim koji može da puca na olimpijsko zlato, ali je za dalje sve neizvesno. Kakva je berba po godištima u mlađim kategorijama?
– Talenat i htenje nisu sporni. Ali uslovi bi nas mogli skloniti s vrha svetskog vaterpola. Problemi su, rekoh, bazeni. Ako se tu nešto ne bude jako brzo promenilo, biće mrka kapa. Pogledajte Partizan, klub koji je verovatno odgajio bezbroj evropskih i svetskih šampiona, kako se muči s terminima za trening. Bitno je kad imaš večernji trening, da deca što više igraju. Meni je pokojni Ćora (Vlaho Orlić, prim. a.) rekao: „Nemoj puno da utičeš na njih. Pusti ih da igraju. Samo ih malo usmeravaj i malo ih kanališi, i naći će svako svoje mesto.” On je stvorio Vaterpolo klub Partizan. Tako su se i deca adaptirala na svoje pozicije u timu, a kasnije i postali evropski, svetski i olimpijski pobednici.
Koliko će od dečaka iz Vaše grupe doći do prvog tima?
– Teško pitanje. Mnogo faktora treba da se poklopi. Prohodnost do seniorske selekcije ne zavisi samo od kvaliteta igrača, nego i od stvorene šanse. Kada ode mnogo igrača iz jedne generacije, onda će se oslobode mesta da mlade snage. U Partizanu je izraslo mnogo dobrih igrača koji nisu mogli da ostanu klubu. Nisu imali mesta. Za ilustraciju ovoga može da posluži generacija Mirka Sandića, Uroša Marovića, Siniše Belamarića, Đokice Perišića… To su bili igrači koji su jako dugo igrali za nas. I sada mi napravimo fantastične igrače, šta ćemo s njima. Neki su slati u Student, drugi u Bečej, treći u Beograd, i najčešće su propadali.
Koji je Vaš moto u radu?
Nije original, citiraću Vlahu Orlića: „Tim je kao korpa jabuka, ako ima ijedna koja počinje da trune, treba je izbaciti.” Ako neko pravi probleme, on je završio s vaterpolom kod nas!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar