INTERVJU, SVETISLAV PEŠIĆ: Zvezda ima boljeg trenera nego Makabi, CSKA i Real!

INTERVJU, SVETISLAV PEŠIĆ: Zvezda ima boljeg trenera nego Makabi, CSKA i Real!

Photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)


Zvezdi treba čestitati na postizanja fantastičnih rezultata u kontinuitetu. Ona ima koncept, dobrog trenera. Njena kompletna igra dolazi od kolektivnog pristupa, pre svega u odbrani. Neću da kažem da Makabi, Real Madrid i CSKA nemaju dobre trenere, ali ja uticaj tih trenera na igru tima i igrača ne vidim

Minula godina ponovo je aktuelizovala američko pitanje u evropskoj košarci. Prvo, reprezentacija Srbije u Riju je stigla je do lopte za produžetak u grupnoj fazi olimpijskog turnira protiv selekcije SAD, dok je u finalu glatko poražena. I drugo, novi format Evrolige, sa 16 klubova i po principu igra svako sa svakim, od mnogih je shvaćen kao najava priključenja ili potčinjenja NBA ligi.

Boljeg poznavaoca evropsko-američkih košarkaških odnosa sa praktičnom primenom znanja nema od Svetislava Pešića. Reč je o jedinom treneru na svetu koji je uspeo da osvoji zlatne medalje na svim takmičenima u organizaciji FIBA, a od igrača samo je Divcu to pošlo za rukom. Nakon igračke karijere – Pirot, Partizan i Bosna (prvak Jugoslavije 1978. i prvak Evrope 1979) – pre tačno 35 posvetio se trenerskom pozivu. Za to vreme postao je takođe jedini trener na Starom kontinentu koji je sa dve selekcije (Nemačka i Jugoslavija) stigao do evropskog zlata, sa Barselonom je osvojio Evroligu, sa Đironom FIBA Evrokup, s Albom Kup Radivoja Koraća, petostruki je šampion Nemačke, dvostruki prvak Španije, prvak Jugoslavije, ali za božićni broj Ekspresa iz impresivne kolekcije jednog od najcenjenijih i najtrofejnijih evropskih stručnjaka izdvojili smo dva američka “skalpa”.

Pešić je pravio košmar drim-timu. Snagu i obarajuću moć njegovih taktičkih postupaka osetili su prvi Geri Pejton, Kevin Pričard, Lari Džonson, Stejsi Ogmon, Dvejn Šincijus, Lajonel Simons, Skot Vilijams, Brajan Vilijams. Tog leta 1987. američke nade na letu ka NBA galaksiji u Bormio je doveo Lari Braun. Očekivao se njihov lagani “slalom” u srcu Alpa. Međutim, košarkaška lavina koju su pokrenuli kapiten Saša Đorđević, Toni Kukoč, Vlade Divac, Nebojša Ilić i ostali Pešićevi izabranici zatrpala je šampionske snove Amerikanaca. U prvom meču u grupi bilo je 110:95, uz fenomenalnu partiju Kukoča (37 poena, 11/12 šut za tri poena). Da takav skor nije proizvod nadahnuća splitskog Pink Pantera nego realnog odnosa snaga, videlo se u finalnom susretu istih rivala. Istina, Braunovi izabranici smanjili su minus. U borbi za zlato bilo je 86:76, zatvorili su Ameri Kukoča, ali nisu Divca (21) i Rađu (20 poen). Tako je lansiran jedan veliki jugoslovenski tim koji je posle pet godina nastavio putanju u kapsulama sa različitim zastavama.

Deceniju i po posle Bormija Svetislav Pešić opet je ustalasao košarkašku javnost Amerike, i to tako snažno da je morao da reaguje i glavni operatiavac NBA. Jugoslavija je u četvrtfinalu pobedila drim-tim 5 – 81:78. Amerikanci su imali običaj do OI u Barseloni da na velike svetske smotre šalju najbolje univerzitetske igrače, ali od 1992. pod njenom zastavom igraju i profesionalci. Peđa Stojaković, Vlade Divac, Dejan Bodiroga, Marko Jarić, Milan Gurović, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević i drugi prekinuli su seriju Amerikanaca od 58 mečeva bez poraza, mada je selektor Džordž Karl imao u rosteru igrače od kojih se led spušta u kolena: Pol Pirs, Andre Miler, Ben Valas, Redži Miler, Finli, Beron Dejvis i Džermejn O’Nil. Poraz domaćina bio je tako bolan da je Dejvid Štern šokirane američke navijače tešio rečima kako nema mesta panici jer oni koji su pobedili drim-tim igraju ili će doći u NBA. Na ruševinama mita o nepobedivosti selekcije čije boje brane NBA igrači nastala je legenda o šampionima Indijanapolisa i njihovom treneru.

– Kad vraćam film 2016. godine, onda mi u prvi plan dolazi promena sistema takmičenja u Evroligi. Drugi po snazi utisak jeste sve veći uticaj NBA na kreiranje evropske košarke. I dosad je najjača profesionalna liga na svetu imala upliv u dešavanja ovde, ali u protekloj godini to je bilo posebno izraženo – kaže Svetislav Pešić.

Olimpijski sudari “orlova” s Amerikancima pojačali su poređanja “Ostatak sveta – NBA”. Nakon našeg prvog meča činilo se da neko može da bude ravan selekciji SAD, ali finale je pokazalo da su to ipak naivna očekivanja?

– Kad se od Amerikanaca izgubi, onda se obično u javnosti postavljaju dva pitanja. Jedno glasi: “Pa, dobro, kad ćemo mi taj NBA tim jednom konačno da pobedimo?” I drugo: “Kad ćemo da stignemo NBA uopšte?” Ja ne postavljam pitanje kad ćemo mi njih da dobijemo. Pobeđivali smo Amerikance u svim kategorijama. Moja malenkost ih je, dakle, pobedila 1987. godine. Svi članovi tog njihovog juniorskog tima posle su potpisali NBA ugovore. A kad je reč o seniorskom duelu, mi smo u Indijanapolisu pobedili NBA tim koji ju u svom sastavu imao 11 ol-star igrača. Vidite, u oktobru je Real Madrid pobedio Oklahomu u spektakluranom meču posle produžetka. Dešavalo se i pre da su evropske ekipe i selekcije pobeđivale NBA timove ili reprezentaciju sa NBA igračima. To pitanje treba skinuti sa liste prioriteta.

A kad će evropska košarka imati svoj proizvod nalik NBA ligi?

– Čemu pitanje kad ćemo da dostignemo NBA? To ne treba da bude naš cilj. Naš cilj treba da bude kako dalje da razvijamo evropsku košarku. Posle američkog, mi smo najrazvijeniji košarkaški kontinet i ovde je ta atraktivna igra veoma popularna. Treba da se bavimo time kako da unapredimo, razvijamo i koristimo resurse koje posedujemo. U tom kontekstu postavlja se pitanje na koji način tražimo funkcionisanje saradnje sa NBA centralom. Imali smo do sada veoma mnogo grešaka na toj relaciji. Kako i šta nam oni odrede, mi to odmah prihvatimo. Srećni smo što naši mladi igrači, koji nisu postigli apsolutno ništa, odlaze na draft i potpisuju ugovore. Nikad nije bilo kao prošle godine da je draftovano čak 26 igrača poniklih van Amerike. To je apsolutni rekord. Šta to znači? Znači da oni nemaju više takav rezervoar igrača ili nemaju belih igrača, pa ih traže po Evropi. Moramo da stavimo tačku na takvu praksu i kažemo: “Sad ćemo početi malo da radimo u zajedničkom interesu.” Talentovani igrači da potpišu ugovore sa ovdašnjim klubovima jer se i ovde igra košarka. Evropa nikad neće biti nijedna zona, divizija ili šta već NBA lige! To je praktično nemoguće u sledećih 20 godina. Svi pričaju kako bi bilo dobro da se formira evropska zona. To nije naš interes, a nije interes i NBA. Odgovor je jednostavan: Ne možemo finansijski da zadovoljimo te zahteve.

Tokom poslednjih meseci moglo se čuti kako je novi format Evrolige korak u njenom približavanja NBA. Doduše, više se to odnosilo na ubrzan takmičarski ritam nego na glamur koji prati jedno od najprofitabilnijih takmičenja na svetu. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?

– Velika je glupost priča kako je novi sistem sondiranje terena za NBA. Uslovno rečeno, nova Evroliga nema nikakve veze sa NBA! To nije nikakva prolazna stanica. To je odluka centrale Evrolige da promeni sistem takmičenja i da proba da napravi koncept u skladu sa novim socio-ekonomsko-tehnološkim okolnostima na evropskom kontinentu. Koliko će on biti uspešan, ostaje da se vidi.

Photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Nikola Jokić jedan je od najvećih talenata koji je evropska košarka u poslednjih 50 godina ponudila. On je po talentu u rangu Đorđevića, Rađe, Divca, Kukoča, pa Sabonisa, braće Gasol i Parkera

Navijači su bili glavni interes prilikom promene formata i načina takmičenja.

– Sistem takmčenja treba da poveća interes ljudi koji vole sport i ljubitelja košarke. To je jedna strana medalje o kojoj ne može biti sporenja. Ali uz to, sistem takmčenja treba da poveća kvalitet košarke. Mi sad u Evroligi imamo slabe utakmice, u vrednosnom smislu vveoma tanke utakmice. Istovremeno, imamo neizvesne utakmice čiji kvalitet ne može da se meri s onima iz poslednje dve-tri godine.

Zašto je to tako?

– Ovakav sistem takmičenja je mnogo naporan. NBA ligaši ne igraju drugo takmičenje – igraju samo NBA. A naši, kao i najbolji evropski klubovi, uz Evroligu igraju nacionalne lige, a tu je i kup. Znači da je praktično nemoguće poboljšati kvalitet igre. Jedno je igrati košaraku, a drugo trenirati košarku. Ovako, zbog ubrazanog takmičarskog ritma koji prate skoro stalna putovanja, igrači ostaju bez treninga, odnosno vremena za učenje, napredovanje i usavršavanje. U Nemačkoj znaju da kažu kad gledam košarku razmišljam, pa to mi se dopada, ali to nije cilj, to nije suština. Suština je analizirati veoma ozbiljno šta se tu dešava.

Predsednik Evrolige Đordi Bartomeu već sad tvrdi da je zabeležen porast od čak 28 odsto gledalaca na tribinama, a povećana je i TV gledanost.

– Jeste, on je izvukao taj podatak jer neizvesnost pojačava interes publike. Ipak, mora se znati da samo kvalitet igre, nova imena i kreativnost vrhunskih igrača mogu dugoročno gledano da povećaju interes gledalaca, sponzora i medija. I to što on sada govori da je interes povećan, ja to uzimam sa velikom rezervom. Bartomeu prodaje taj sistem takmičenja. On ga je koncipirao i doneo. I ja to ne kritikujem, samo kažem da treba sačekati pa videti šta će doneti. Presek na polovini sezone govori da je to sve diskutabilno.

Veliki broj Amerikanaca u evropskim klubovima – dobro ili loše rešenje?

– Samo treba znati i da nikad nije bio veći broj Evropljana u NBA. To je sve dobro jer košarka je globalni sport. Da podsetim, FIBA, koja je zadužena za razvoj košarke u svetu, veća je i brojnija od FIFA. Govorim o dva sporta koja su najpopularnija u svetu i gde je najveći interes medija, sponzora i publike. To što dolaze Amerikanci, ali ne samo oni, angažovani su igrači iz Argentihne, Brazila, Australije, i to je sasvim normalno, to treba i dalje razvijati. Ono što smeta jeste da nikad toliko mladih košarkaša, koji ništa nisu uradili ovde, potpisuje ugovore u sa NBA ligašima i stagniraju. Analize govore da tek svaki deseti igrač napravi neki napredak, a ostali ili se vraćaju ili postaju bekap igrači ili specijalisti za klupe. Tako da praktično taj trend treba zaustaviti. Za to je zadužena FIBA, koja treba da sedne sa NBA i odredi šta je obostrani interes. Da i mi počnemo da razmišljamo kakvi su naši interesi, a ne da se bavimo NBA. Ne govorim da od boljih mi ne bi trebalo da učimo. Potrebno je da uočimo ono što je u NBA dobro, pa da vidimo da li to i kod nas može da bude interesantno. Naravno da ima mnogo stvari, pogotovo bi taj marketinški produkt NBA mogao da bude zanimljiv. Treba analizirati kako oni prodaju svoju košarku i pokušati to primeniti u okolnostima koje su prisutne u Evropi. To treba uraditi što pre jer način na koji ga mi prodajemo, tu smo u velikom zaostatku, ali možemo da učimo i da naučimo. Budućnost košarke za nas nije baviti se NBA ili stići NBA, nego da vidimo kako da od onog što ovde imamo napravimo što bolji proizvod i sve to postavimo na čvrste i dugoročne osnove.

O ABA ligi prisutna su podeljena mišljenja. Kakav je Vaš stav po tom pitanju. Šta je ono dobro a šta loše donela srpskoj košarci?

– Regionalna liga ostavila je odličan utisak iz samo jednog razloga: srpska košarka nikad nije do kraja donela odluku kakvu bi košarku želela da razvija. Nikad nismo rekli mi hoćemo to, to i to. Uvek smo govorili, hajde da vidimo, i onda su vodeći klubovi od kojih se očekivalo da pokrenu inicijatvu, recimo, o tome da se Košarkaška liga Srbije formira na neki bolji način ili da se pronađe bolji sistem takmčenja, i tako dalje. Dva vodeća srpska kluba govore kako su oni od nacionalnog interesa. Od nacionalniog interesa je reprezentacija Srbije. Nisu ni Zvezda ni Partizan. Oni treba dalje da se razvijaju, i to je dobro za popularnost ovog sporta, ali nisu od državnog značaj. Treba da stvaraju svoj koncept i da žive od sopstvenog rada, a da reprezentacija živi od sredstava koje izdvajaju poreski obveznici. Ono što je važno i treba istaći jeste činjenica da mi nikad nismo ozbiljno razmišljali o tome kakav je koncept takmičenja najbolji za sve klubove. Kad kažem “mi”, mislim na rukovodioc i članove predsedništva Košarkaškog saveza Srbije. Vodeći klubovi nikad nisu rekli: “E, sad mi imamo problem, evo sada mi imamo sistem takmičenja, evo sada mi imamo koncept i sad ćemo mi to da guramo.” Nego su se svi, ono kako se kaže, pomalo kurvali. Mi bismo ovo, mi bismo ono, i na kraju krajeva, uđemo u Jadransku ligu. Ne možemo da kažemo da je to takmičenje imalo negativan uticaj na razvoj srpske košarke, naprotiv, mislim da je jedan dobar sistem takmičenja. Ali trebalo je da mi u Srbiji nađemo i isprobamo neke druge opcije i rešenja.

Nekadašnji centri iz unutrašnjosti platili su cenu Regionalne lige nestankom sa košarkaške mape.

– Ne nestaju oni zbog Jadranske lige nego zbog naše neorganizovanosti. Jadranska liga razvijala se sa aspketa marketinga i sa aspekta kvaliteta igre, a naši vodeći klubovi su je podržavali. Nismo se bavili nama. Drugo, imali smo veoma tešku ekonomsku situaciju, imali smo blokadu, bila su teška vremena i dobro je da danas taj vrunski sport u Srbiji još i postoji. Najveću zaslugu za to nose sportisti i treneri. Taj entuzijazam otkrivao je talente i pravio vrhunske sportiste. Inače, sa aspekta organizovanog uticaja na vrhunski sport, odnosno na sport uopšte, moram to da kažem, ne vidim sistemski pristup. Neću da kažam da ljudi ne ulažu vreme, ali na kraju je pitanje – da li si pobedio ili izgubio? Nas trenere posle utakmice pitaju kako ovo ili ono, a mi kažemo dobro smo radili, dobro smo trenirali, a novinari pitaju: “Jeste li vi pobedili ili izgubili?”

Saletu Đorđeviću biće potrebno malo više vremena da svoju trenersku filozofiju prenese na košarkaše Bajerna

Da ste na mestu Predraga Danilovića, novog predsednika Košarkaškog saveza Srbije, šta biste prvo uradili?

– Ništa što bih izneo u javnost! Košarkaški savez je moja druga kuća. Imao sam sa njim velike uspehe, dobru saradnju i veliku podršku. Saša sada treba da sedne i da razmisli u kom to pravcu ide košarka. Ako me neko bude pozvao na neki razgovor ili ako se nešto bude organizovalo u smislu gde smo sada, kako dalje i šta bi trebalo prvo da uradimo, prvim avionom ću da dođem iz Minhena za Beograd.

Crvena zvezda blista u Evroligi. Pali su evropski velikani: Makabi, Real i CSKA. Crveno-beli imaju najmanju budžet, a opet ne samo da pobeđuju nego i drže lekcije klubovima koji su osvajali košarkaški krov Evrope. Kako to tumačite?

– Zvezdi treba čestitati na načinu kako u kontinuitetu postiže fantastične rezultate. Kad analiziramo njene pobede u ovom izdanju Evrolige, onda u prvi plan izbijaju dve činjenice. Jedna je to što svi timovi koje je Crvena zvezda dobila imaju izuzetan individulani kvalitet, ali nemaju timski prilaz, nemaju timsku igru. S druge strane, Crvena zvezda ima ne samo publiku, jer i na gostovanjima igra dobro, istina ponekad pobedi, a nekad izgubi. Zvezda ima koncept, ima dobrog trenera. Njena kompletna igra dolazi od jakog kolektivnog pristupa, pre svega u smislu zadataka u odbrani. Neću da kažem da Makabi, Real Madrid i CSKA nemaju dobre trenere. Da, oni verovatno imaju dobre trenere, ali ja uticaj tih trenera na igru tima i igrača ne vidim. Ponoviću, Zvezda nema taj visok individulani kvalitet, ali ima trenera. To je to. I tu je razlika.

Kako objašnjavate dobar start Nikole Jokića u NBA?

– Reč je o izuzetnom potencijalu. To se ne rađa svaki dan. Nikola je jedan od najvećih talenata koji je evropska košarka u poslednjih 50 godina ponudila. On je po talentu u rangu generacije koju sam vodio – Đorđevića, Rađe, Divca, Kukoča, pa Sabonisa, braće Gasol, Parkera. To je nivo talenta. E, sad da li će on taj talenat pretvoriti u kvalitet vrhunskog NBA igrača, na taj odgovor ćemo da sačekamo. Vrhunski asovi se u kontinuitetu razvijaju kao igrači. Što se tiče talenta, razumevanja igre, kreacije i tako dalje to je sve na vrhunskom nivou. Ali ponoviću, da li će on ogroman potencijal pretvoriti u kvalitet, mora da prođe nekoliko sezona u NBA. Sećamo se kako je Divac, kad je otišao u Ameriku, u Lejkersima odmah igrao u prvoj postavi i kako ga je loptama hranio Medžik Džonson. Dobio je šansu iz prve, mada su se Lejkersi borili za šampionsku titulu. Ili Kukoč – osvojio je prvenstvo Evrope i prvenstvo sveta sa reprezentacijom Jugoslavije, sa Jugoplastikom dva puta bio pobednik Kupa šampiona, pa je otišao u Čikago Bulse. U prvoj godini bio je u senci Pipena i Grenta. Nije mogao mnogo da pruži dok se nije adaptirao. Kad je usvojio NBA pravila koja su bitno drugačija od ovih evropskih, potvrdio je svoj ogroman kapacitet i napravio veliku karijeru.

Selektor Aleksandar Saša Đorđević bio je Vaš izbor, nakon što ste se povukli zbog operacije kolena, za klupu Bajerna. Koliko se razlikuje vođenje kluba i reprezentacije?

– Sale je tek došao u Bajern. Za njega je sve ovo na neki način novo. Bilo da je reč o adaptaciji na nemačku ligu i adaptaciji na igrače. Sad u ekipi ima košarkaše od kojih nijednog nije trenirao. Prvi put vodi neke nemačke i američke igrače, kao i Đedovića i Lučića sa naših prostora. Tako da će mu biti potrebno malo više vremena da tu svoju filozofiju, odnosno način na koji misli da treba da se igra, prenese na košarkaše. Sad, često se postavlja pitanje koja je razlika između vođenja kluba i reprezentacija. Ja kažem – ogromna! Trenirao sam i reprezentaciju Nemačke i Jugoslavije, nekoliko klubova, te kadete i juniore i seniore i brojne klubove, ali to je veoma, veoma velika razlika kada se ima u vidu način selekcije, vođenja ekipe kroz takmikčenje, te postizanje i održavanje vrhunske sportske forme

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar