INTERVJU, VESELIN JEVROSIMOVIĆ: Hoću sistem koji će praviti zvezde

Samo laici i zlobnici mogu da očekuju preko noći neke rezultate. Uvek se tako nasmejem kad neko kaže da očekuje rezultate vlade za 100 dana. Pa ja u svojoj firmi ne mogu da napravim ništa za 100 dana! A kamoli da država nešto uradi za to vreme, pogotovo u nečemu što je uništavano decenijama. Nema rezultata preko noći. Treba sistem, strpljenje i rad. Hoću u svakoj disciplini da imam zvezd

„Prvenstvo Evrope u Areni biće najbolje organizovano atletsko takmičenje u istoriji kraljice sportova."
To potpisuje Veselin Jevrosimović. Znači, tako će i biti. Kod njega nema zaletanja, a da ne vidi kakav će biti 12. korak! Ostala takmičarska navika iz reprezentativnog vremena motke i letvice. Predsednik Atletskog saveza Srbije i vlasnik kompanije „Komtrejd grupa" srpsku kraljicu sportova podigao je iz blata. I vodi je, gle čuda, na pijedestal - balkanski je pod nogama, evropski sutra, a svetski za četiri godine. Na toj stazi s prugama znanja, strpljenja i vizije kao da je ispisana poruka: „Nikada nećete uspeti u tehnologiji, biznisu ili bilo čemu drugom ako pratite druge."
Veselin Jevrosimović, kao i autor tog gesla Masura Ibuka („Soni"), uvek je tražio svoj put i stremio ka visinama. Kao dečak s voždovačke mansarde priručnim teleskopom gledao je promene u galaksiji, želeo je da ode na Mesec, ali nije, kasnije će se videti, za njega satelit. Sad je astronom među zvezdama. Isto tako, izašao je iz zone komfora i pozicije jednog od četvorice vlasnika „CHS Electronics", pre dve decenije najvećeg svetskog distributera kompjuterske opreme, došao u Beograd i danas je vlasnik najveće IT organizacije u jugoistočnoj Evropi, koja na globalnom planu razvija sofisticirana softverska rešenja. Reč je o čoveku koji je postao marka u svetu informacionih tehnologija i nikad nije zaboravio domen atletike. Na kraljičinu sreću!
Za organizaciju Balkanijade, koja je bila uvertira Evropskog šampionata u dvorani, stigle su brojne pohvale iz visokog atletskog društva?
- Više smo nego zadovoljni ostvarenim na Balkanskom prvenstvu u Kombank areni. Takmičarski, našli smo se odmah iza Grčke. Imali smo isti broj zlatnih medalja, ali su oni osvojili više srebrnih i bronzanih odličja. Moram da kažem da petoro naših atletičara koji su bili kandidati za medalje nije nastupilo. U konkurenciji 17 zemalja pokazali smo da smo atletska sila. Pre nekoliko godina nismo imali nijednog atletičara, a danas ih imamo 15, i svi mogu da nam donesu medalje sa evropskih ili svetskih takmičenja.
Ne volite da govorite o medaljama sportista. Očito ne želite da stvarate dodatni pritisak na takmičare jer ste se kao državni reprezentativac s tim suočavali.
- Ne volim da licitiram! Stalno me pitaju koliko medalja, koliko ovoga, koliko onoga. Jedan rezultat na takmičenju je proizvod brojnih faktora. To je kao da ste na lutriji. Šta je bitno u atletici? Ljudi to najčešće ne shvataju na pravi način. Tu odlučuje deseti delić sekunde, odlučuju milimetri, meteo-uslovi, vazdušni pritisak, kiša, jednostavno nije vam dan ili niste lepo spavali, konkurencija. Pa eto, taj Ivanin prestup u Riju - centimetar! - i ode zlato. E, to je atletika. To je život. I kako onda da licitiramo. Nije to ni fudbal, ni košarka, ni vaterpolo, gde se broje golovi i koševi. U atletici imaš imaginarnog protivnika, koji je uvek ispred tebe - sekunde i milimetre. I ne nosi atletika džaba naziv - kraljica sportova.
Ivana Španović je u Areni doletela na 6,96 metara. Najbolji skok u svetu ove godine. Da li ste očekivali tako dobar rezultat u otvarajućoj etapi sezone?
- To je odlična najava za takmičenja koja su pred našom kraljicom. Ali i Amela Terzić je u sjajnoj formi, pa i Tamara Salaški je istrčala mnogo dobru trku. Devojka je mnogo brža, međutim, zatvorili su je pa je morala da se izvlači unutrašnjim delom staze što, naravno, ne sme da se dogodi na evropskom šampionatu. U svakom slučaju, prijatno su me iznenadili Elzan Bibić, evropski šampion na 3.000 u konkurenciji mlađih juniora, te juniorka Milica Emini na 60 metara prepone. Elzan je junior još dve godine, a osvojio je zlatnu medalju. Emini je u svojoj trci stigla treća i ispunila normu za takmičenje s najboljim evropskim preponašicama.
Mladi dolaze.
- Jako mi je drago što je tako. Definitivno u ovim uslovima, sa ovom infrastrukturom, imamo sve više atletičara čijim rezultatima ćemo se radovati i koji će služiti na ponos celoj naciji.
Rekli ste da će Evropsko prvenstvo u dvorani biti bolje organizovano od atletskih takmičenja na Olimpijskim igrama u Riju. Na čemu zasnivate tu prognozu?
- Bio sam u Riju i nisam zadovoljan organizacijom atletskog dela programa Olimpijade. Nisam zadovoljan ni televizijskim prenosom koji je tamo rađen. Rekao sam tada sebi: „Mi ćemo ovo mnogo bolje uraditi." Lično mislim da će ovo biti najbolje organizovano, ali bez preterivanja, atletsko prvenstvo koje je ikada igde održano! Neko će možda pomisliti da preterujem, ali, hajde, neka svi oni koji sumnjaju u ovo što govorim saslušaju ocene zvaničnika po završetku šampionata. Balkanska atletska federacija je najbrojnija kad je reč o državama članicama i njeni visoki funkcioneri koji su pratili Balkanijadu, a među njima su članovi tela Evropske atletske federacije - nisu krili oduševljenje viđenim u Areni. Kažu da lepšu i bolje opremljenu dvoranu, uz perfektnu i krajnje profesionalnu organizaciju, još nisu videli.
Kako je zatvoren budžet za predstojeće prvenstvo?
- Zahvaljujući Vladi Republike Srbije, premijeru Aleksandru Vučiću, Evropskoj atletskoj federaciji, Ministarstvu za omladinu i sport, Gradu Beogradu i mnogobrojnim sponzorima, uspeli smo da zatvorimo finansijsku konstrukciju. Arena izgleda kao da se spustio svemirski brod! Da bi svi gledaoci mogli da vide sva takmičenja, staza je izdignuta i pripada nama. Nju ćemo prebaciti u Ćupriju. Tako ćemo u centralnoj Srbiji imati atletsku dvoranu. Za vreme mog mandata izgradili smo deset novih stadiona, tako da sad imamo najzavidniju atletsku infrastrukturu u regionu.
Naši atletičari su pre zimske pripreme određivali u dvoranama van Srbije. Sad je obrnuta situacija.
- Da mi je neko rekao da će Slovenci i Mađari dolaziti kod nas na pripreme u dvoranu koju smo izgradili prošle godine, rekao bih da to sanjam. Sećam se kad sam bio klinac i atletičar, išao sam zimi na treninge u neku poluraspalu dvoranu u Mađarskoj. I to je za nas tada bilo nešto više od uslova, nešto kao nagrada. Danas smo mi ti kojima region zavidi na kapacitetima za pripreme.
Kakvu će dobit imati Srbija od Evropskog šampionata u dvorani?
- Jedan benefit je već jako uočljiv. Pogledajte koliko se samo piše o atletici, Beogradu i Srbiji. Mnogo više nego što se (nije) pisalo o atletici godinama. Veliki dobitak je i to što je Srbija od Balkanskog prvenstvo do kraja Evropskog prvenstva, dakle duže od nedelju dana, centar svetskih atletskih dešavanja. Benefiti su i to što ćemo ovde ugostiti atletski krem de la krem. Dolaze nam predsednik Svetske atletske federacije Sebastijan Kou, dolazi predsednik Evropske atletske federacije Hansjorg Virs, potpredsednik Sergej Bupka, dolaze velika bivša i sadašnja imena atletskog sporta. Akreditovano je 650 novinara, Bi-Bi-Si dolazi u punom sastavu. Nema zemlje koja nije otkupila televizijski prenos. Beograd će, dakle, za vreme trajanja prvenstva biti u žiži. U hotelima se traži mesto više. Stiže osamsto takmičara, plus oko dve i po hiljade ljudi u njihovoj direktnoj pratnji. Atletičari, njih 270 koji su učestvovali na Balkanijadi, nisu se vraćali kućama, nego su ostali ovde sa svojim trenerima i funkcionerima nacionalnih saveza. Tu je 450 volontera, 100 vozača, 300 ljudi u obezbeđenju, 35 automobila smo dobili od „Folksvagena" da razvozimo zvaničnike šampionata i VIP ličnosti. Efekat koji Srbija dobija od šampionata je nesaglediv, odnosno nemerljiv.
I jedna lepa slika će otići u svet?
- Mi ćemo Srbiju predstaviti u nekom drugom svetlu od onog na koji su njihovi televizijski gledaoci iz raznoraznih razloga i interesa navikli da gledaju. Slike koja će odavde otići nećemo imati razloga da se stidimo. I pokazaćemo svima da smo spremni i za najveće i najsloženije zahvate. Gradnja atletske staze bila je najkomplikovaniji građevinski poduhvat koji je ikada izveden u Beogradskoj areni. Ovo je najmasovnije pojedinačno takmičenje visokog ranga koje je ikada održano kod nas. Beograd je početkom marta sportski centar sveta. Disaće i živeće u atletskom ritmu.
Dugo ste odbijali ponudu da dođete na čelo Atletskog saveza Srbije. Zašto?
- U tom drugom nagovoru, prihvatio sam se uloge predsednika Atletskog saveza. Odbijao sam dugo, a onda sam shvatio da je šteta da čovek ne pomogne ako može. Razmišljao sam kako bi bilo da sam ja imao nekog da mi pomogne u tim juniorskim danima karijere, ne samo meni nego celoj mojoj generaciji. Ali kad sam se odlučio da prihvatim poziv, nisam želeo da budem samo predsednik na papiru. Biću predsednik koji će se baviti i uhvatiti u koštac sa svim problemima i pronalaziti najbolja rešenja. A da budem predsednik, da se zovem predsednik i da ne radim ništa, nisam iz te priče. Ja se i danas, i pored svih poslova koje imam u kompaniji na čijem sam čelu, intenzivno bavim atletikom, svojim sportom. Svaki dan odvojim bar dva sata sa Slobom Brankovićem i celim timom, sednemo i pričamo, analiziramo i planiramo šta i kako dalje.

Šta ste prvo uradili kad ste došli na čelo Saveza 2009. godine?
- Formirao sam tim. Svi njegovi članovi bili su svesni težine zadatka jer bukvalno naša atletika nije postojala. Prvi zadatak bila je reanimacija interesovanja za nju. Valjalo je kraljicu podići s kolena i staviti je u medijski prostor da ljudi vide da je ona tu! Danas ne možete da zamislite radio, televiziju, novine, portale, digitalne platforme da ne pišu o srpskoj atletici. Ogroman i prioritetan zadatak bila je infrastruktura. U nastojanju da omasovimo ovaj sport, propagirali smo atletiku kao sport za zdrav život, a atletiku kao sport za profesionalce. Ovim sportom mogu da se bave svi, bez obzira na uzrast, visinu, kao i na građu tela, brzinu. Atletikom svako može da se bavi. Naravno, iz te mase izdvojićemo talente, izbrusićemo dijamante i onda ćemo ih uputiti ka profesionalnoj stazi.
Od starta ste u fokus aktivnosti Saveza stavili stručnjake?
- Srpska atletika je do dolaska ovog tima u ASS izgubila, ono što je najbolnije, kontakt sa strukom. Nama su sad u Savezu treneri figure broj 1 pa tek onda atletičari. Uz sve naše divljenje zbog fantastičnih rezultata koje ostvaruju, nama atletičari nisu zvezde, nama su treneri u centru. Ivana (Španović prim. a.) jeste zvezda za javnost, a nama je zvezda Goran Obradović. Da bi se došlo do ovoga što sada imamo, a u budućnosti će biti još većih rezultata, morali smo da podignemo struku i prekinemo praksu po kojoj kako dođe zima, atletski treneri odlaze u druge sportove da bi uspeli da prežive. Imamo sad 15 odličnih atletičara, i to je potvrda da imamo i kvalitetne trenere. Ideja nije samo baviti se atletikom. Moramo i da dovodimo taj svet ovde. Naši ljudi moraju od nekoga da uče. Najbolji način da učimo, savladamo nove tehnike treninga jeste uvid kako drugi rade. Treba analizirati njihove primere i njihova dostignuća i nastojati da ih primenimo u meri u kojoj je to moguće. Moramo da imamo kontakt sa svetom, ne smemo da budemo izolovani. Probili smo led, stvara se podloga za pisanje novih kandidatura, i to za sve jača i veća takmičenja.
A kako ste došli na ideju da organizujete kontinentalni šampionat u dvorani?
- U kristalizaciji ideje moram da pohvalim ulogu Slobodna Brankovića, tadašnjeg generalnog sekretara, a sada direktora Atletskog saveza Srbije. Sastavili smo sjajan tim. Atletika nije samo uzmi trči, uzmi skači, uzmi bacaj, atletika je pre svega infrastrukturni sport. Nema stadiona, nema dvorane, a šta onda očekivati? Atletika je skupa. Nije ona džaba bazični sport. Dete od malih nogu morate da naučite da pravilno trči, da pravilno skače... I mi smo razvili više od 100 atletskih škola. Treba doći oko šest sati u dvoranu na Banjici i videti da je tu svako veče od 300 do 500 dece uzrasta od tri godine pa naviše. Atletske škole bujaju. Atletika postaje pokret. Dvorana na Banjici je sada mala. I nad tim saznanjem shvatite da radite pravu stvar. Zašto smo se kandidovali, nije to pitanje na koje čovek može da pruži direktan odgovor, ipak je to jedna šira lepeza naših motiva i ciljeva. Odgovori stižu i tek će stizati.
U Frankfurtu 3. maja 2013. pobedili ste Turov (Poljska) i Istanbul u trci za domaćinstvo Evropskog šampionata. Kako ste se izborili za tu čast?
- Prethodio je Balkanski evropski kros, odakle smo pokupili mnogo pozitivnih organizacionih poena. Imali smo u Nemačkoj dobru prezentaciju. Naravno, u takvim situacijama jako važno je i lobiranje. Uspeli smo da ih uverimo da mi to možemo uspešno da organizujemo. Otežavajuća okolnost za nas je bila to što mi nikada ništa slično nismo napravili. I mi u to vreme nismo uopšte imali uslove za zimsko bavljenje atletikom. Tada nije bila gotova ni dvorana na Banjici. Pre je kod nas dosta stvari obećano, ali nije urađeno. I onda ljudi više nemaju poverenje. Trebalo je uveriti evropsku atletiku da mi u Srbiji možemo to da završimo. I da to sprovedemo bolje od drugih. Dobijanje organizacije bila je nagrada za nas. Zašto? Čelnici svetske i evropske atletike su prepoznali potencijal sastava u našem savezu. Podvlačim, mi smo samo instrument u rukama atletičara i trenera. Kad imate talenat kao što su Španovićeva i kao što su mnogi drugi, kad imate struku kao što su naši treneri i kad imate organizaciju kakva je u Atletskom savezu Srbije - to ne može da ne da rezultat.

Arena izgleda kao da se spustio svemirski brod! Da bi svi gledaoci mogli da vide sva takmičenja, staza je izdignuta i pripada nama. Nju ćemo prebaciti u Ćupriju. Tako ćemo u centralnoj Srbiji imati atletsku dvoranu. Za vreme mog mandata izgradili smo deset novih stadiona, tako da sad imamo najzavidniju atletsku infrastrukturu u regionu

Na početku mandata ste rekli da „nemate čarobni štapić da neko ko skače šest metara preko noći skoči sedam". Medalje ste očekivali tek za sedam-osam godina. Međutim, Ivana Španović, Tatjana Jelača-Mirković, Dragana Tomašević, Asmir Kolašinac, Emir Bekrić, Mihail Dudaš, Amela Terzić i drugi su pokazali da u neki procenama možete da pogrešite.
- Jeste, atletičari su malo poranili s medaljama. Šalim se, naravno. Kad se nešto funkcionalno postavi, na zdravim osnovama, i kad se stručno vodi - da bi se dobio dobar proizvod, odnosno rezultat potrebno je da prođe određen period. Za sistem je potrebno vreme. Uvek se tako nasmejem kad neko kaže da očekuje rezultate vlade za 100 dana. Pa ja u svojoj firmi ne mogu da napravim ništa za sto dana! A kamoli da država nešto uradi za to vreme, pogotovo u nečemu što je uništavano decenijama. Samo laici i zlobnici mogu da očekuju preko noći neke rezultate. Nema rezultata preko noći. Treba da zasučemo rukave, da vredno radimo i verujemo u sistem i tek onda možemo da napravimo rezultate. Ja hoću u svakoj disciplini da imam zvezdu! E, to je onda proizvod sistema. Ovako, u Savezu uspostavljamo sistem, on radi i funkcioniše, ali mi još nismo došli do cilja. A talentovana smo nacija za atletiku.
U vođenju i razvoju „Komtrejd grupe" bila su zastupljena četiri postulata - znanje, upornost, vizija i tim. I iskočili ste u poslovnu i društvenu orbitu. Vaša firma je član Svetskog ekonomskog foruma, u statusu kompanije koja se globalno razvija, počasni ste građanin Bostona, počasni doktor Alfa BK univerziteta, zvanično najbolji menadžer jugoistočne Evrope, „IT Industry legend" (Monte Karlo), nosilac priznanja „Najinventivniji investitor jugoistočne Evrope". Koliko su principi kojima ste se vodili u razvoju firme primenljivi u aktivnostima predsednika Atletskog saveza Srbije?
- Sve što sam primenio u biznisu, primenio sam i na sport.
Gde je lakše ili teže?
- Jako je slično. U poslu kojim se ja danas bavim možete da imate para koliko god hoćete, ali ako nemate znanje, džaba pare. Isto je i u sportu. Strpljenje je veoma važno jer rezultati ni u sportu ni u biznisu ne dolaze odmah. Ali ne sme biti predaje niti povlačenja posle prvog eventualnog neuspeha. Ako ne krene kako ste očekivali, nema demoralisanja. Naprotiv, potrebno je pojačati marljivost, strpljivost i upornost. Vizija mora biti stalno zastupljena kroz sagledavanje vaše pozicije u nadolazećim tehnološkim i ekonomskim okolnostima. U sportu i biznisu morate da pratite moderne tehnologije i savremene načine pripreme i treninga. Kad se ove tri komponente umreže u timski rad, onda nijedan podijum nije nedostižan, bilo da je reč tehnološkom procesu ili o atletskom takmičenju.
Zašto smatrate da imamo posebno izražen potencijal za tehničke discipline?
- Nacija smo koja je jako talentovana za atletiku. Imamo potencijal i u tehničkim i u trkačkim disciplinama. Ipak, moramo biti realni i priznati da na 5.000 i 10.000 metara nemamo šta da tražimo. U Evropi u ovim disciplinama - da, ali u svetu protiv anatomije je teško takmičiti se! Jednostavno, svako podneblje nosi neke svoje specifičnosti. Tako je i u atletici. I zato ona jeste kraljica sportova. Odete u dvoranu, uđete u krug za bacanje kugle, pa kad vidite koliko je potrebno da bacite kuglu da bi ona došla do onih sunđera, a pogotovo na Asmirov 21 metar. Kad oseti težinu kugle i kad proba običan čovek da je baci, a ona padne na dva metra, onda ste tek svesni koliko je snage, energije, upornosti i talenta utkano u tog jednog atletičara da bi uspeo da baci 21 metar. Ili kad stanete pored jame s peskom i vidite Ivanin skok od sedam metara. Koja je to razdaljina! Onda čovek shvati zašto šampioni kažu da ceo život stane u tih deset sekundi. Jedna stotinka razdvaja gubitnike od pobednika. Čovek mora da uđe u filozofiju tog sporta da bi u njemu ostao.
Iz tog razloga, po vašem mišljenju, atletika, uz gimnastiku i plivanje, nije pitanje medalja, nego kulture jedne nacije?
- Imam sina Damjana od tri godine i sad mi je najbitnije da ga naučim da pliva. To mi je najvažnije. Ide dete na more, ide s nama na bazen, mora da nauči da pliva. Kroz atletiku dete uči da trči i skakuće, ali i da diše za vreme sportske aktivnosti. To je ono što se uči pod stručnim nadzorom, a ne kod kuće. Ne mogu mama i tata da ga nauče ako nisu profesionalci i ako se nisu time bavili. Gimnastika - koordinacija, držanje, pokreti i gracioznost. Znači, te tri discipline kad vi ukomponujete, to je posle baza za sve druge sportove. I da sam ja državni faktor, samo bih ulagao u bazične sportove. Kad ulažete u bazične sportove, ulažete u sve sportove. Atletika nije sport profesionalaca. Vrhunski atletičar može lepo da živi, ali većina ne može. Imate slučaj kod nas da nižerangirani i prosečni fudbaleri lepo žive jer postoji nekakav interes sponzora, ali to nije slučaj sa atletikom. Znači, država kad ulaže u atletiku, gimnastiku i plivanje, investira u razvoj srpskog sporta uopšte. To je temelj, kuću gradiš od temelja, ne možeš da preskočiš jedan sprat. Ako tako postupiš, onda je već gotovo, dolazi do urušavanja.
Preferirate individualne sportove?
- Drag mi je sport sa svim svojim granama. Volim da odgledam dobru utakmicu. Lično, individualac sam u sportu. Uvek sam bio više sklon borbi pojedinca nego ekipe. Sportista sam u duši, u ponašanju i u biznisu. Ali mora da se zna šta su temelji. E, mi upravo udaramo atletske temelje. Atletske dvorane i stadionu su začetak. Samo pratite naše mlađe kategorije. E onda će se videti kakva smo sila. Mi smo već sad balkanska sila, a za četiri godine bićemo i svetska sila!

Znate šta, ne planiram da budem predsednik Atletskog saveza Srbije doživotno. Ono što bih voleo i sve ću učiniti zajedno s mojim timom jeste da iza mene ostane sistem koji nikad više neće dozvoliti da se atletika baci tamo gde je bila pre osam godina

U promociji atletike i brojnih akcija, naišli ste na podršku brojnih sportista. Navedimo primer Novaka Đokovića, koji je prisustvovao otvaranju atletske dvorane na Banjici. Ili kompletan naš Dejvis kup tim, koji je pozvao navijače da isprate Evropski šampionat u dvorani.
- Veliko hvala. Podržali su nas. Maksimalno, drugarski.
Da se vratimo na Vaše životno zaletište. Socijalni milje za dobar film o jednom putu do Volstrita. Odrastanje u porodici skromnih ekonomskih mogućnosti. Otac železničar, a majka domaćica. Na Voždovcu ste završili Osnovnu školu „Veselin Masleša". Voleli ste astronomiju i učestvovali ste na regionalnim takmičenjima iz te oblasti. Maštali ste da idete na Mesec. Kad se vratite u to vreme, koja Vam se prva misao javi?
- Pobedio sam na jednom regionalnom školskom takmičenju. To mi je ostalo u sećanju. Bio sam dobar i iz geografije, ali me je astronomija baš interesovala. Pošto sam stanovao na Voždovcu, pomoću lenjira i šestara merio sam sazvežđa, beležio promene - uzmem nešto što smo zvali teleskopom i gledam. Imao sam i jednog druga iz škole koji je imao ista interesovanja pa smo tako gledali zvezde i sanjali. Nisam znao čime ću se baviti, ali uvek me je ta oblast jako privlačila.
Po završetku Srednje elektrotehničke škole, postali ste član Atletskog kluba Diseldorf. Posle svega tri meseca provedena u Nemačkoj, otišli ste u Ameriku. Studije menadžmenta završili ste na Univerzitetu Florida za četiri godine. Da li se tad javila ideja da se ulogujete u IT biznis?
- Moj susret s biznisom dogodio se u Americi, ali zapravo počeo je u Nemačkoj. Bio sam jedan od četvorice suvlasnika firme koja je bila druga u svetu u distribuciji kompjutera sa obrtom od 12,5 milijardi dolara. Ipak, 1996. godine prodao sam akcije i vratio se nazad u zemlju.
Kako je do došlo do povratka?
- Upoznao sam dosta naših ljudi koji žive u inostranstvu i svaki od njih je imao jednu te istu želju - da se jednog dana vrati kući. I godine prolaze, oni imaju i dalje tu želju, ali se slabo vraćaju. Razmišljao sam ozbiljno. To me je mučilo noćima i onda sam u jednom momentu upitao sebe: da li ćeš i ti biti kao i svi oni da ceo život sanjaš povratak kući, a da se nikad ne vratiš. I vratio sam se kući.
Kad Vas nazovu srpski Bil Gejts, kažete da ste u prednosti u odnosu na osnivača „Majkrosofta" jer živite u Beogradu.
- Volim Beograd, rođeni sam Beograđanin. Otišao sam rano od kuće i zaista za sve vreme mog življenja i tumaranja po belom svetu, uvek sam se vraćao Beogradu i nastojao svaki slobodan trenutak da provedem tu. Kad se pojavio internet, onda se pojavila mogućnost da imaš kancelariju bilo gde u svetu, jer bitno je da imate dobru vezu i kompjuter i možete da radite gde hoćete.
Predsednik ste kompanije „Komtrejd", koja je zahvaljujući iskustvu dugom 26 godina, najstručnijem kadru, ali i najkvalitetnijim softverskim rešenjima postala najveća IT kompanija u istočnoj Evropi. Bili ste jedini privrednik iz regiona koji je dobio pozivnicu američkog Kongresa da prisustvuje svečanom polaganju zakletve na inauguraciji Donalda Trampa na Kapitol Hilu.
- Stvarno ne znam kakav će stav zauzeti gospodin Tramp što se tiče politike prema Srbiji, ali ja dosta radim sa Amerikom. „Komtrejd" prodaje tehnologiju američkim kompanijama, čak se naše softversko rešenje nalazi u Beloj kući. Tačno je, dobio sam poziv od Kongresa da prisustvujem inauguraciji. To je bio najveći svetski politički događaj koji se desio početkom godine. Prisustvovanje činu inauguracije američkog predsednika je priredba koju treba doživeti. Sjedinjene Države su supersila u svakom smislu, drže polovinu svetske ekonomije. Treba videti tu moć, tu snagu na jednom mestu. Sagledati sam čin polaganja zakletve, kako traje i šta se sve tu dešava. I da niste imali poziv, nego da ste kupili kartu, treba otići i videti to jednom u životu. Na onom platou bilo je milion ljudi, i Trampovih pristalica i isto toliko njegovih protivnika na ulicama. I oni su se mimoilazili. Gledao sam šta je prikazano na televizijama u svetu i to je ništa u odnosu na ono što se stvarno događalo. Zaista, to je doživljaj.
A koju atletsku disciplinu doživljavate kao najtežu?
- Skok s motkom! Moja disciplina. Od trenutka odraza, preko leta nad letvicom, do pada na strunjaču, napravite više od 500 pokreta.
Koliko koraka je iznosio Vaš zalet?
- Dvanaest dvokoraka. To je 36 metara.
U kojoj fazi skoka s motkom je sad Vaša karijera?
- Uvek kažem da sam tek na početku.
Šta će biti mera uspeha Vašeg atletskog angažmana na kraju ovog, drugog mandata, koji ističe 2020. godine, nakon Olimpijskih igara u Tokiju? Izgrađene atletske dvorane i stadioni, broj članova atletskog pokreta, osvojene medalje sa svetskih, evropskih šampionata i Olimpijada ili možda nešto četvrto?
- Znate šta, ne planiram da budem predsednik Atletskog saveza Srbije doživotno. Ono što bih voleo i sve ću učiniti zajedno s mojim timom jeste da iza mene ostane sistem koji nikad više neće dozvoliti da se atletika baci tamo gde je bila pre osam godina. Ako u tome uspem, onda sam stvarno ispunio svoju atletsku, sportsku, društvenu i ljudsku misiju.