ISPOVEST, VLADE ĐUROVIĆ: Zvezdini stranci su pomoćni igrači

ISPOVEST, VLADE ĐUROVIĆ: Zvezdini stranci su pomoćni igrači

Foto: Nemanja Jovanović


Da je moglo, moglo je. Ali ne sme se nikako zaboraviti da je Zvezda ostvarila 16 pobeda, što je više od 50 odsto. Zašto nisam verovao da će u poslednjem kolu pobediti Darušafaku? Zato što su Zvezdini stranci pomoćni igrači! I to sva trojica! A kod Turaka su stranci glavni igrači, i to opasni stranci. Uzmu loptu i reše napad, utakmicu. To ne mogu Zvezdini stranci

Da ljubav i ponos mogu odvesti dalje od novca, primer je Vlade Đurović. Učenik Bore Stankovića, saigrač Radivoja Koraća, trener Dražena Petrovića, slavodobitnik u gradu Krešimira Ćosića, vodič do Olimpa. Mada će poluvekovni hroničari jugoslovenske i srpske košarke njega svrstati u galeriju trenera, stvaralaca i pobednika, ipak je mnogo bliže reći da je to put večitog buntovnika. I s lovorovim vencem znao je, ako neko iz vrha klupske hijerarhije ne pokuca na vrata svlačionice, da napusti komfor pobednika i produži dalje. Udario je pečat u 26 klubova, prošavši 13 zemalja. I po tome je jedinstven u svetu.
I sada, na izmaku sedme decenije, u intervjuu za „Ekspres”, na koji je stigao posle održanog seminara češkim trenerima u Pragu, zadržao je britkost ocena, ne želeći nikoga da ponizi niti da povredi, već samo da bez poliranja kaže ono što stvarno misli „za dobro košarke i njenih ljudi”, bilo da je reč o Crvenoj zvezdi, Nebojši Čoviću, Džikićevom Partizanu, Mišku Ražnatoviću, tresućem stomaku mladog Jokića, egoizmu i altruizmu Radivoja Koraća, odelu Bore Stankovića, Teodosićevim gubitničkim i pobedničkim finalima….
Krenuli smo od Evrolige. Košarkaško nebo nad Beogradom nije se otvorilo, a Zvezda je bila uhvatila začuđujuće visok koridor…
Neki stručnjaci su prilikom promocije ovog koncepta Evrolige tvrdili da je to bogataški sistem koji neće omogućiti manjim klubovima nadgradnju talentovanih igrača, pošto se radi o NBA kalendaru. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
– Ima puno stvari koji jedno odnose, a drugo donose! Hajmo, napravimo ovakvu komparaciju: na ovo što je Crvena zvezda igrala u Evropi, sve je bilo usmereno. Ono gde je bio Partizan – ko to gleda! Tako je i u drugim zemljama. Nemoguće je da svi idu u Evroligu. Uvek sam, ne samo kad je o košarci reč, zagovarao stav da samo šampioni igraju Ligu šampiona, što je pre bio Kup šampiona, pobednici nacionalnog kupa – Kup kupova, a treći ili četvrti u šampionatu kup UEFA, odnosno kad je o košarci reč – Kup Radivoja Koraća. Sada košarkašku Evroligu ne igraju samo šampioni. Bamberg jeste prvak Nemačke, ali iz Španije su to i Real i Barselona i Baskonija. Tako je i u fudbalu. Kapital uložen u sport traži vrhunske sportske događaje, i to u velikom broju. Tu nema praznog hoda. Otuda i non-stop igranje i pod obručima.
Bila je to zanimljiva borba sve do poslednjeg kola?
– Dobra liga, svako sa svakim igra, što liči pomalo na NBA. Zanimljivo je da nije opalo interesovanje ni posle kristalizovanja odgovora ko ide, a ko ne ide u četvrtfinale. Borili su se svi do kraja, niko nije želeo da bude poslednji. Eto, Armani je ispao fenjeraš. Dosadašnji tok sezone obeležio je veliki broj dobrih, zanimljivih utakmica, pune dvorane. U Kaunasu, gde Žalgiris nije imao nikakvu šansu da prođe, dvorana je bila krcata. Novi koncept Evrolige prošao je prvi test.
Da li mladi igrači u takmičenju s dva meča nedeljno, plus regionalna liga i nacionalni kup, imaju prostora za napredak?
– Ne smatram da talenti moraju da odlaze tako brzo. Ima tih malih klubova u kojima treba da se kale, pa da posle dođu. Tako su Gudurić ili Dobrić imali sreću pa su se našli u Zvezdi kad je bilo po njih najbolje – i odmah su upali u vatru. Isto tako, ima naših talenata u Italiji, a naša javnost ih praktično nije upoznala. Oni su za nju anonimusi. Generalno, veliki problem naše košarke je što mladi odlaze jako rano u inostranstvo.
Kako biste ocenili Crvenu zvezdu? Fantastična serija kad su padali Makabi, CSKA, Real, Fenerbahče, Panatinaikos ostala je u senci izgubljenog plasmana u top 8 Evrolige.
– Zvezda je uzela Kup, a ostvariće i primarni cilj sezone – osvajanje ABA lige. Ocenio bih sezonu pozitivno, ali ne mogu reći da sam ushićen iz razloga što se nisu plasirali u četvrtfinale. Da je moglo, moglo je. Ali ne sme se nikako zaboraviti da je Zvezda ostvarila 16 pobeda, što je više od 50 odsto. Zašto nisam verovao da će u poslednjem kolu pobediti Darušafaku? Zato što su Zvezdini stranci pomoćni igrači! I to sva trojica! A kod Turaka su stranci glavni igrači, i to opasni stranci. Uzmu loptu i reše napad, utakmicu. To ne mogu Zvezdini stranci.

Teško je treneru da izvuče sto odsto. Radonjić je vrlo blizu toga, kod možda 93 ili 94 odsto iračkog potencijala. To znači da je vrlo malo rezervi ostalo

Kako je onda upisano 16 pobeda protiv klubova koji imaju daleko jači budžet?
– Odbrana je odradila svoje. Zahvaljujući njoj, onako dobroj, čvrstoj, jakoj, na granici faula, padali su rivali. Uz povremene bleske Gudurića, Kuzmića, Lazića, svakako Simonovića i Jovića, došla je do sjajnog bilansa. Objektivno, to nije tim da se hvata u koštac s velikima. Darušafaka ne spada u to visoko društvo. Efes i Fenerbahče u redu, ali Darušafaka tu ne pripada. U samoj Turskoj po nekim rejtinzima, kao što je broj navijača i popularnost, Bešiktaš, Banvit, pa čak i Tofaš su ispred Darušafake. Taj klub je uložio pare u trenera Blata, doveo nekoliko odličnih Amerikanaca koji su i pored turbulentne sezone opravdali uloženo. Po mom mišljenju, bolje je dovesti jednog dobrog igrača koji košta 400.000 nego dvojicu od po 100.000 i jednog od 150.000. Bez obzira na to što se plasiraju neke priče o teoriji zavere, Zvezda je imala dobro suđenje u Evroligi. Dobar tretman mora da se zasluži.

Evroligaška sezona Crvene zvezde ipak ima dve etape – pre i posle povrede Stefana Jovića.
– To stoji. Jedan od faktora zašto Zvezda nije prošla u top 8 jeste Jovićeva povreda. On je jedini kreator u timu. Ne može igru da gradi niti da proigrava ni Lazić, ne može to ni Simonović, a visoki Kuzmić i Mitrović nisu kao Jokić pa da nešto osmisle, oni su da budu tu i da ih neko vodi, da im pošalje upotrebljivu loptu. To u ovoj ekipi Zvezde može samo Jović. Njegova povreda je bila veliki hendikep. Ima tu mnogo opravdanja zašto se Zvezda nije plasirala. Uvek je, naravno, i sreća u pitanju. Ostaje žal, ali mnogi navijači Zvezde preteruju u zahtevima. Nije lako proći u top 8. Nije to toliko dobra ekipa, a osim toga, da Zvezda nije imala takav domaći teren, ne bi bilo tako. Uvek je najjači domaći teren u Evroligi onaj Zvezdin. Sva uvažavanja za publiku Žalgirisa, Makabija – koji ništa nije uradio – te turskih klubova, svi rivali kažu da je najteže igrati u Beogradu. Arena je fantastična i ona daje neku prednost, običan čovek ne može da shvati kako to i zašto. „Pionir” sa 8.000 je grotlo.

Dvojka i četvorka su se pokazale kao slabije rešene pozicije?
– Mitrović ove godine nije bio ni približno dobar kao ranije, pre povrede. To je bio veliki problem. Gudurić nije pružio ono što objektivno može. Lane je igrao daleko bolje. Očekivalo se da uz novo iskustvo svake godine bude bolji i zapaženiji. Nešto se s njim ipak desilo. Na par utakmica bio je dobar, na svom nivou, u ostalim mečevima vrlo prosečan. To me je baš iznenadilo. Ima velike mogućnosti. Fantastične! Visina, šut, promena brzine, inteligencija, uz to je levoruk, što je velika prednost u košarci.
Procentualno, koliko je trener Dejan Radonjić izvukao iz tima?
– Teško je treneru da izvuče 100 odsto. Radonjić je vrlo blizu toga, kod možda 93, 94 odsto potencijala. To znači da je vrlo malo rezervi ostalo. Da je imao jednog boljeg stranca, bilo bi sasvim drugačije. Kad uđe onaj Tompson, bilo je važno samo da nešto ne pogreši, a kad upiše četiri poena, svi zadovoljni. Nije to stranac! Stranac mora da bude neko ko će povesti tim kad je gusto. Dženkins je bio solidan, daleko od onog igrača kakav je bio pre odlaska u Italiju. Volters? I on i Dženkins su igrači na poziciji jedan, a u stvari su više strelci, dvojke. Nisu kreatori.
Može li da se izračuna koliko poena startne prednosti „delije” donesu svojim ljubimcima? Osam, devet, deset?
– To je teško reći, ali da su šesti igrač, jesu. U košarci je ta pomoć publike mnogo važnija nego u fudbalu. Radio sam u klubovima koji su imali takvu publiku, u Zadru, u Jazinama, Šibenki, Slobodi Dita, pa Panionios, ne mnogo velike dvorane, ali uzavrelo. Slično kao što je bilo u polufinalu plej-ofa ABA lige kad je Zvezda igrala protiv Budućnosti u Železniku. Još veća je prednost kad se igra u „Pioniru”. Navijači kao grozdovi. Sigurno je u Evroligi najbolji domaći teren imala Zvezda.
Zvezda ima odlično postavljenu funkcionalnu strukturu kluba?
– Čović je za to najbolji ubedljivo. Nema boljeg od njega. Drugo je to koliko se mi volimo… Njega izuzetno poštujem. On je sjajan menadžer. Sad pričamo o košarci, ali gde god da ga stavite, on će to voditi izvanredno. Uvek ima ideje, maksimalno vredan čovek. Verujem da spava četiri-pet sati, sve ono drugo vreme radi. Strašno mnogo radi. Tako da je olakšao posao stručnom štabu, svima. Bira saradnike koji ga respektuju, pribojavaju ga se, ali on ima poverenje u njih. Zvezda ne pravi grešku ni u jednoj stvari, ni u izjavama, ni u komunikaciji, nađe se tu da Zvezda plaća neke kazne, ali sve to jako dobro funkcioniše. Sada je sve na svom mestu. Pre su menjane mnoge uprave, menjani su i treneri, objektivno najbolja Crvena zvezda je ova sadašnja.
Prošlog leta, Radonjić je, prema rečima njegovog menadžera Miška Ražnatovića, odbio unosnu ponudu Baskonije. Šta mislite, da li će to učiniti i ovog leta pošto se očekuje da će na osnovu urađenog u Zvezdi dobiti poziv za transfer od jakih evropskih klubova?
– Nisam najbolji sagovornik za to pitanje. Zato što sam ja vodio 26 klubova iz 13 država. To nije uradio nijedan trener. Kad pogledate druge, ko je promenio deset, pa to je neverovatno. Uzmimo Pešića, bio je u Bosni, Zvezdi, Barseloni, Bambergu, Bajernu, ne računam reprezentacije. Ako dođe do deset, teško. Ivković, koji je tu duže od mene, bio je u Radničkom, Partizanu, Šibenki, Vojvodini, Arisu, Aeku, Panioniosu, Olimpijakosu, CSKA i Efesu. To što su uradili ser Aleks Ferguson i Arsen Venger pravi je raritet. U NBA to je radio Greg Popović. Može to da se ostvari u američkoj koledž košarci, na primer Bobi Najt u Indijani, Din Smit u Severnoj Karolini ili Majk Križevski u Djuku. Jedan klub – jedna karijera. Ti si tamo maltene kao profesor. Svake godine je prvenstvo, a tebi se svake četiri godine menjaju igrači. Završe fakultet i odlaze. Ali vratimo se na našu situaciju. Ovako sa istim igračima biti stalno, to nije normalno. Smatram da su minimum tri godine potrebne da bi jedan trener pokazao koliko vredi ili ne vredi. I onda sve što bude posle toga, recimo do pet godina, jeste izvanredno. Čvrsto sam uveren da bi trebalo posle pete godine otići dalje. Dođe do zasićenja, treba promeniti sredinu i pronaći nove ideje. Mislim da Željko Obradović tako nešto i radi.

Džikić ima jednu olakšavajuću okolnost. Već je radio u Partizanu, baš s Vujoševićem. Zna kako funkcioniše Partizan i zna kako treba s Todorićem

A Radonjić?
– Ceo stručni štab Crvene zvezde izuzetno cenim. To su dobri pomoćnici, vidim kako skautiraju… Ali oni su isti godinama. Zato sad, hajde, daj malo neku svežu krv, neku novu ideju. Jako je nezahvalno u ovom poslu davati nekome savete šta da uradi. Isto tako, pitanje je kako će sve to ispasti vani. Evo, na primer, Dule Vujošević ne može da se snađe napolju. Pitanje trenera nije samo pitanje jezika, to je pitanje mentaliteta i svega drugog od čega zavisi kako ćeš se snaći i proći.
Kad su Vas prijatelji upitali kako vidite Džikića, rekli ste da u Mančester junajtedu nije lako biti Murinjo posle Fergusona.
– Kad se sve sabere i oduzme, Partizan je imao uspešnu sezonu. Bio sam na Kopaoniku prošlog avgusta, kad su gore počeli pripreme. Igrali su turnir s Mornarom, Borcem iz Čačka i OKK Beogradom. Video sam koja je to tada ekipa bila, kako se okupljala. To su bili skoro sve juniori. Jovanović i Tanasković ’97. godište, a igraju po 20-30 minuta. Posle se to dograđivalo. Ovo je maksimum od te ekipe. S Hečerom se pogodilo, mnogo je pomogao, ali isto tako nije ni on vrhunski, limitiran je. Ima mnogo mana, koje su dolazile do izražaja posebno u velikim utakmicama kao što su bile ove u polufinalu plej-ofa s Cedevitom. Ume tu da podbaci. Sve u svemu, kod merenja pojedinačnog učinka, on može dobiti najvišu ocenu. Mogao je Birčević da bude zapaženiji, ne znam zbog čega nije. I ovako je bio dobar, ali može bolje. Veličković na kraju karijere odličan, što je mogao da da, dao je. Očekivalo se više od Vanje Marinkovića, ali bio je povređen. Ova druga dvojica Amerikanaca vrlo su problematična. Majstorović je morao da pruži više, imao je neku povredu, ali njegov potencijal je veliki. Gledao sam ga u Metalcu, velike mogućnosti, može mnogo, mnogo bolje.
I kad se uporede večiti rivali, kakav je odnos?
– Zvezda znatno jača. I to se pokazalo u ABA ligi, u Kupu, a pokazaće se i u Superligi Srbije. Sve govori da će Zvezda biti prva, a Partizan ono što maksimalno može da uradi jeste to drugo mesto. Kažem, imao je Partizan dosta problema, pre svih finansijske, počela je sezona, a predsednika nije bilo. Peković je to kasno preuzeo. Nije lako doći posle Vujoševića u Partizan, ali Džikić je nekako uspeo u dobroj meri da konsoliduje i tim i igru. On ima jednu olakšavajuću okolnost, što je već radio u Partizanu, baš s Vujoševićem. Zna kako funkcioniše Partizan i zna kako treba s Todorićem. Sve u svemu, jedna dobra sezona, pogotovo kad se ima u vidu kako je počela.
Može li Mega Leks da razdvoji Zvezdu i Partizan?
– Mega ima svoju misiju, koja je drugačija. Nemam dobre odnose s Miškom Ražnatovićem, ali za ono što radi u našoj košarci, svaka mu čast. Jedan deo grdnih para koje je zaradio od košarke vraća košarci. Nije lako voditi klub. Treba mnogo novca da platite toliko ljudi, što igrača, trenera, fizioterapeuta, što kondicionih trenera, administracije… Vidite kako su oni obučeni, svi u odelima, pa dresovi koji izazivaju pažnju mnogih. Organizacija besprekorna. Pokupi po Srbiji i šire talente, koje treba izdržavati ovde u Beogradu, ali i imati dobre trenere za njih. Njemu Vlada Vukoičić radi s juniorima, ali taj Vlada ima mnogo veliku platu i zarađuje mogo više od mnogih, ne mnogih, nego svih trenera Prve lige Srbije. Vlada to zaslužuje, to košta, i to Miško Ražnatović zna i daje. Stalno izbacuje nove igrače. On dovede nekog Luvavua, a niko ni u Francuskoj za njega nije čuo. Evo ga taj Luvavu igra NBA. Nekad Ražnatović dovede nekog isluženog igrača koji nema angažman, „hajde malo pomozi”, pa dovede i drugog da mladi uz njih uče i očvrsnu. Sve to rade sasvim dobro. Megin hendikep je to što nema navijače kao što, recimo, nema ni Efes, koji se, istina, godinama održava u vrhu.
Vlade Djurovic 1Dobro bi bilo za srpsku košarku da se neki budući šampionati ne označavaju kao mrtva trka Zvezde i Partizana.
– Turska i grčka košarka su dobile na snazi i na zanimljivosti zahvaljujući propirenom rivalitetu. Sve dok su dvojci, ne valja. Kad je krenula borba za prestiž Fenerbahčea, Bešiktaša i Galatasaraja, te Olimpijakosa, Panatinaikosa i Aeka, onda je došlo do uzleta tih košarkaških sredina i njihovih šampionata. U Grčkoj su pre bili samo Aris i Paok, u Atini nije bilo to bogzna šta. Tek kad su veliki klubovi ušli u igru, onda je sve to dobilo kolosalne dimenzije. Isto važi i za Španiju. Da nema Reala, ne bi bilo ni Barselone. Košta ta košarkaška sekcija, ali kad bi, kojim slučajem, čelnik Barse hteo da je ugasi, bio bi linčovan. Rezon je jasan: ako je Real jak, moramo i mi biti takvi. Preneseno na Grčku: dobar Olimpijakos čini jakim i Panatinaikos. Rivalstvo gura napred. Mega tako nešto nema. Ona je tu u prikrajku…
Rezultati nisu imperativ. NBA draft je Megino finale sezone.
– Malo je lakše u njoj raditi. Moj bivši igrač Dejan Milojević radi odličan posao, ali objektivno je stalno u senci. Ako izgubi pet mečeva zaredom, ko će njega kritikovati, ako pobedi, vidi kako lepo rade. Mnogo je lakše raditi u Megi. U Partizanu ili Zvezdi odmah si na udaru.
Zamire košarka u unutrašnjosti Srbije. Šta učini da se taj trend ublaži?
– Čitam da je ovih dana Saša Danilović bio u Leskovcu. Pokušava nešto. Teško ide. Finansije su ogroman problem. Kase lokalnih samouprava su ispražnjene pa nema para za sport, a kako naći sponzore? Kad je o košarci reč, što južnije, to tužnije. Pitam se kako se snalaze i preživljavaju Sloga Kraljevo, pa Borac, Metalac, Kruševac. Divim im se. Ne možemo se ipak zadovoljavati pukom egzistencijom na tako neizvesnim osnovama.
Uz finansije, koji su još faktori teške situacije?
– Mi više nemamo asova u našoj ligi! Klinci nemaju koga da gledaju. U njihovom fokusu je već desetak godina Đoković i sada Jokić. Oni su, međutim, daleko. Ranije, u Zadru, igrali su Đerđa i Ćosić, i onaj klinac, ako je visok, hoće da bude Ćosić, u protivnom, hoće da bude Đerđa. Ili sitniji navijači Zvezde kad su gledali Slavnića, govorili su kako žele da budu kao Moka, oni viši gledali su Kaponju. I to je tako kad živiš pored njih. To sad nemamo.
Šta bi Košarkaški savez Srbije mogao da uradi na reanimaciji košarke u gradovima i regijama?
– Razmišljam već duže na tu temu. Ima nas trenera koji smo potpuno neiskorišćeni i neangažovani. I sada jedan od nas uzme regiju Šabac, drugi Suboticu, treći Užice i tako redom. Toliko nas je slobodnih da nijedna oblast, regija ili veći grad ne bi ostali nepokriveni. Daj zaduži Rusa, Đurovića ili ne znam koga već da ide tamo i da organizuje klubove da vidimo tu decu. Treninzi da se drže po školama. To bi iziskivalo minimalna sredstva Košarkaškog saveza. S tim trenerima treba napraviti progam i biti tu. Ne ono vratiš se u Beograd, a oni nek rade. Ne, tamo radiš, kreiraš, pokrećeš i kontrolišeš. Nakon šest meseci rada, jedan trener kaže kod mene su tri klinca odlična, dugi ima četri ili dva, ostali po jednog i hajdemo lepo sve te klince tokom zimskog raspusta da dovedemo u Beograd. I tu organizujemo seminar i za druge trenere mlađih kategorija. Tako bi išla dobra selekcija, a ne bi mnogo koštalo. Mega i FMP skupljaju te klince po Srbiji i onda kad trener u nekom gradu u unutrašnjosti krene nešto da uradi, oni uzmu te najbolje, on ostane sa onima što su manje talentovani i logično je da se kod njega javlja gubitak motiva. Ovako bi ti talentovani klinci ostali u svojim gradovima, ali bi trenirali, učili, vežbali i bili praćeni.
Kako biste postavili sistem takmičenja? Gde je tu mesto Košarkaškoj ligi Srbije?
– Ovo kako je sada – nije loše. Naši ljudi mnogo potcenuju KLS. Jeste, nema tu nekih velikih igrača. Ta liga je pomogla i ovom malom Zagorcu i Jaramazu. Uostalom, Teodosić i Erceg su prošli kroz tu ligu kad su bili u Čačku na pozajmici. Nije to uopšte loše. Postoji interes u Čačku, Kraljevu, Subotici, Pančevu pa se skupi i po hiljadu ljudi. Hajde, u Beogradu je malo više klubova nego što treba. OKK Beograd, Beovuk, Mladost i Dinamik, to je mnogo.

Znam da bi od deset trenera, devet pitalo kako možeš njih dvojicu da sastaviš. Kod mene bi Jokić i Marjanović igrali, ali uvek!

Superliga dođe kao nagrada na kraju sezone?
– Lepo je to da manji klubovi igraju s regionalnim i evroligašima. Te utakmice znače ovim igračima da igraju malo jače. Ne može, međutim, da se očekuje bilo šta veliko na rezultatskom planu. Juniorska takmičenja su dosta razvijena. Naša zemlja više nije Jugoslavija, pa da imaš toliko talenata. Uz to, finansijski momenat je jako loš, zapravo najgori što može da bude.
Kako ste doživeli prvi susret s Jokićem?
– Bio sam tad trener OKK Beograda i bila je neka pauza u prvenstvu, čini mi se oko Nove godine. Kaže Dejan Milojević: „Hajde da igramo jednu trening utakmicu, dođi kod mene u Vizuru.” Odgovorim da su mnogo jači, ali Deki izvlači jedan zanimljiv argument da dođemo u Zemun: „Dođi da vidiš, ima jedan klinac, mali se zafrkava sa svima.” Igrali su za Megu Micić, Dangubić, Krstić, Varda kao stariji, ali i mnogo dobrih mladih igrača. I uđe Jokić u drugom poluvremenu. Dečko nešto dribla, pa dribla, čuvao ga Bojić, najednom sakrije loptu pa je baci do Dangubića, koji je bio sam ispod koša pa je zakucao. Sve što Nikola radi u NBA iza leđa, iza vrata, preko glave, sve je to radio i tada pre pet godina. Gledam ga u Vizuri, nijednog mišića, stomačić mu se malo trese. Rekao sam jednom za Golubovića da ima telo za milion dolara, a ovaj mali Jokić ima glavu za deset miliona, ali mu telo nije ni za 50.000 dolara.
Pratili ste njegov razvojni put?
– Jesam. Na Kopaoniku vodim kamp Jubak, i prošlog leta je gore bila reprezentacija. Stalno sam bio u hali. Jokić dođe među prvima i isteže se, priprema se za trening. Gledam njegovu muskulaturu – ne da nije za NBA, nego nije ni za Evropu! Ali polako, malo se stesao… U Denveru očito ne žure, a i Jokić je pametan momak pa ne želi da uradi ono što je uradio Kukoč. Nekadašnji igrač Jugoplastike je otišao u Čikago i nije mogao biti mršaviji i nežniji. A već naredne godine bio je napumpan, sav u mišićima.
Radili ste i pratili brojne velike igrače. Kad gledate Jokićevu igru, čiji Vam potezi dolaze pred oči?
– Najbolje je reći da je Jokić original. Sjajan je, veliki potencijal. To je talenat koji po košarkaškom rezonu može da se uporedi s Draženom Petrovićem, ima nešto i Ćosićevo, Divčevu podvalu, Teodosićevu ideju i asistenciju. Uz sve to, jako je duhovit. Svi ga vole. Neverovatno je kako je munjevito iz Sombora, gde je jeo slaninu i čvarke, što i ne krije, sa slabijim poznavanjem jezika stigao među vodeće zvezda NBA lige. To je stvarno velika zasluga Miška Ražnatovića. Poslao je jednog svog čoveka da gleda Jokića jer je čuo da tamo neko u Vojvodini daje koševe i beleži fantastične indekse. Tadić je otišao, video ga i doveo. Slabo je Jokić trenirao, ali odigra utakmicu, da 30 poena i ode kući da jede slaninu.
Naredna sezona biće veliki izazov. Ove godine je srpski centar bio faktor X, predstoji odgovor skauting timova NBA ligaša.
– Imaće Jokić mnogo drugačiji tretman od protivnika. Do sada ga niko i nije ozbiljno shvatao pa ga nisu dovoljno snimali. A sad je već zvezda i za njega će se posebni pripremati. Ako se naoštre oni što imaju deset kila mišića više, a Jokićeve su visine, brži su i eksplozivniji, pa kad mu se navale na kosti. Neće to biti nimalo lako. Davaće i dalje on koševe, ali do tripl-dabla biće jako teško stići. Sad se on nalazi pred jednim velikim izazovom. Treba da pokaže da je vanserijski. Ovo leto mora da radi dobro. Ima sreću što će biti u reprezentaciji. Kad spojite jednog kreatora kao što je Teodosić i Jokića, to će biti strašan tandem. Oko njih može da se vrti naša igra. Ako se uz Jokića pojavi još neki klinac, imaćemo reprezentaciju za duže vreme.
Da li će selektor Aleksandar Đorđević aktivirati tandem Nikola Jokić – Bobi Marjanović?
– Ne znam, ja bih ih uvek stavljao, ali znam da bi od deset trenera, devet pitalo: „Kako možeš njih dvojicu da sastaviš?” Kod mene bi Jokić i Marjanović igrali, ali uvek!
Šta očekujete od reprezentacije na Evrobasketu. Mnogi „orlove” vide na podijumu, među tri najbolje selekcije?
– Mnogi me kritikuju što sam tako veliki pesimista. Podsećam, svi oni koji dođu na Evrobasket znaju da igraju. I nije tako lako osvojiti medalju. Imamo velike zahteve. Ipak, pogledajmo kartu. Koja smo i kolika zemlja? A gde su Španija, Italija, Rusija, Francuska? Problem može biti motivacija reprezentativaca koji dođu iz svojih prvenstava. Evo, sad Jokić, posle svih slavopojki koje je dobio u Americi, dođe ovde i ide na neku planinu gore, bogu iza nogu, i treba ponovo da trenira i da se nešto dokazuje. Ili Teodosić ako Evroligu osvoji sa CSKA. I sad treba ponovo da se motiviše za igre s reprezentacijom. Uopšte nije lako. Ako budemo u prva tri tima, bio bih presrećan.
Mislite da je CSKA glavi favorit za osvajanje Evrolige?
– Mislim! Bez obzira na to što je Real ligaški deo završio na prvom mestu. Teodosić objektivno nije bio tako veliki pobednik kao što mi mislimo. Teo je bio u Olimpijakosu i nisu bili prvi, pa kad je on otišao, oni su postali prvaci Evrope. Bio je u CSKA dugo s Krstićem pa nisu stigli na vrh. Slično se dešavalo i sa Sašom Đorđevićem. Sale nije bio pobednik dok nije ubacio onu trojku u Istanbulu. I onda to krene. E, sad Teodosić s titulom koju je izborio na prošlogodišnjem fajnal foru dobio je samopouzdanje. Tim koji ima takva dva igrača kao što su De Kolo i Teodosić, uz te Ruse i Amerikance, vrhunske radnike „armejaca”, mora biti glavni favorit. Što ne mora da znači da će i pobediti. Željko po pravilu svake godine želi da osvoji trofej, što mu i uspeva, ali ovog puta s Fenerbahčeom će to biti jako teško. Njegov tim nije dovoljno jak za osvajanje Evrope. Oni su dobri, mogu svakome da smetaju, mogu do iznenađenja, ali nemaju snagu za titulu.
Da li je Dražen Petrović najbolji igrač koga ste trenirali?
– Sigurno. Vodio sam mnogo dobrih igrača, Amerikanaca NBA formata i karijere. Recimo, Di Džej Braun je bio kod mene u Panioniosu. Rolando Blekmen iz Dalasa četiri puta igrao je na ol-staru i njegov dres sa brojem 22 su Meveriksi povukli. On mi je rekao da je velika napravda učinjena prema Draženu zbog toga što nije igrao ol-star utakmicu. Rolando me je uveravao da je Dražen za njega doktor profesor. Blekmen je najbolji strelac Dalasa svih vremena, kažu ima šut, ali ima ga i Dražen, ali sve drugo Draženovo, njegova tehnika, ravno je savršenstvu.
Kako se Dražen izgradio u superstara? Moka Slavnić, koji je prvi dao šansu vunderkindu iz Šibenika, rekao mu je jednom da „ima šut kao kamenice”.
– Tada je stajala jedna takva ocena. Dražen je, međutim, toliko trenirao… Ubacivao je hiljadu dnevno. Da bi pogodio hiljadarku, moraš minimum tri hiljade puta da šutneš, a pošto je gađao iz skok-šuta, toliko bi puta i skočio. Trenirao je tri puta dnevno: ujutru u šest, onda dođe posle škole, između pola jedan i dva, a ja sam morao da ga čekam u sali uveče u šest-sedam, zavisi kad je ekipa imala trening. Znači, dva timska i jedan individualni trening.

Kad sam video kako igra Jokić, rekao sam: ovaj mali ima glavu za deset miliona, ali mu telo nije ni za 50.000 dolara

Kako ste došli u trenerske vode? Imali ste svega 25 godina kad ste odlučili da uzmete kredu i tablu.
– Sagledao sam realno situaciju. Kad su otišli Gordić, Nikolić, Trajko Rajković, bio sam se ponadao da ću igrati. Ali onda dođoše Kotarac, Grubor, Pazmanj, Tanjević, Maroević i Knežević, i opet ja na klupi. Rekoh sebi: „Hvala, dosta.” I tako sam se uputio ka trenerskoj stazi.
Ko je bio Vaš trenerski idol?
– Bora Stanković. Bio je šmeker svetskih razmera. Veterinar po struci, bio je jedan od glavnih ljudi u savezu, igrač pa trener u OKK Beogradu. Radio je u veterinarskoj stanici, lupao pečate. Radno vreme do četiri-pet sati, a mi smo imali trening u šest. Nema vremena ni da se presvuče, uvek dođe pred sam početak treninga, onako u odelu. Znao je terapeutski da deluje. Korać ljut kao puška zbog nečega, a Bora dođe i samo ga potapše „Žule…”, onda se izviče, recimo, na Gordića. Imao je humor, obrazovanje, govorio je jezike, a kapirao košarku neviđeno. Nije bilo šanse da ga neko prevari u taktici. Njegovi treninzi nisu bili bogzna šta. No kad počne utakmica, držao je sve konce u svojim rukama briljantnim izmenama i odlično snimljenim najjačim tačkama igre protivnika. Zato je OKK stalno bio među četiri u Evropi. Kako je Bora Stanković vodio mečeve, pa to je bila katedra s praktičnom nastavom!
Prvim prvoligaškim košem naljutili ste Radivoja Koraća. Kako se to desilo?
– E, to je egoizam velikih igrača. Takav je bio i Galis, i Dražen, i Korać. Korać je bio duša od čoveka. Divan čovek, i ja sam bio opčinjen njime kao klinac. Kakav je bio kao igrač? Igramo utakmicu sa Slovanom u Hali 3 Beogradskog sajma, imam 17 godina i debitujem u jednom meču Prve lige. Vodimo sa 45 razlike, ulazim u igru, dobro se sećam, tačno dva minuta i 28 sekundi pre kraja. Uhvatimo loptu u odbrani i istrčavamo kontru, Korać je uvek trčao sa desne strane pošto je bio levak pa je ulazio pod koš i polagao, a ja idem s leve strane. Sija Nikolić dribla – išli smo tri na jedan – Sija napravi varku kao da će Žućku dodati pa je meni dobaci, a ja samo poentiram. Sija mi kaže: „Reci, hvala”, i ja ga poslušam: „Hvala, majstore”, a Korać kaže Siji: „Dodaj loptu.” Pre toga je Žule dao 35 koševa. Imali su svi ti veliki igrači strašnu dozu egoizma. Tako je bilo i kod Kiće i kod Danilovića. Ne možeš da budeš veliki igrač ako nemaš nešto od toga.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar