INTERVJU, VLADIMIR STOJKOVIĆ: Postoji samo jedan tim – Srbija

INTERVJU, VLADIMIR STOJKOVIĆ: Postoji samo jedan tim – Srbija


Moramo da gledamo svaku narednu utakmicu kao najbitniju i tako sve dok definitivno ne postanemo učesnici Svetskog šampionata 2018. Idemo korak po korak, nećemo odbrojavati vreme koje nam je preostalo do plasmana, nego etape koje moramo uspešno proći na putu do Rusije. Biće iznenađenja u mečevima ostalih reprezentacija iz naše grupe, tako da ima još dosta da se igra

Da je drugačijeg kova, Vladimir Stojković bi u kvalifikacijama za Svetski šampionat našao bar deset dobrih razloga da se pokaje što je u Loznici s pozicije perspektivnog centarfora stao među stative. Kao pionir je najčešće glavom tresao mreže protiv pet-šest godina starijih protivnika. Onda je nagovor oca odlučio da navuče rukavice, posle mesec dana dobio je poziv Crvene zvezde, a u strelce na superligaškim terenima upisao se u dresu Partizana u pobedi nad BSK-om (7:0).
„Stojković brani Srbiju”, često se čulo u proteklih godinu i po borbe „orlova” za odlazak na Mondijal 2018. Tad je i dobio novo zanimanje – skidač zicera. Reprezentativci Austrije Janko, Zabicer i Arnautović nakon izgubljenih duela s njim pogledali bi u nebo nad „Marakanom” i tražili odgovor: Bože, od čega je ovaj čovek? Isto tako, u Tbilisiju kod šokantnog vođstva domaćina (1:0) čudesno je odbranio udarac Kazajšvilija s distance. Ko zna u kakve bi drame i rizike uleteli „orlovi” da na golu nije bilo Stojkovića. Na njegovom dlanu sačuvana je mondijalska nada!
Sve ono što je uradio Vladimir Stojković, ipak, predstavlja suočavanje s prokletstvom golmanske profesije. A da se sve te odbrane još brže premeste u fajl lakog zaborava, potrudio se Dušan Tadić, najkorisniji fudbaler evropske zone kvalifikacija za Svetski šampionat u Rusiji – četiri gola i sedam asistencija, po čemu je ispred Kristijana Ronalda (9 golova, 0 asistencija). U eksploziji fudbalskog znanja i umeća crvene desetke, po mišljenju nekih, Stojković je kolateralna šteta. Ali on je srećan zbog toga, timski je igrač i ne broji svoje odbrane, nego bodove „orlova”.
Mada često osporavan, pogotovo od onih koji fudbal gledaju kroz visoku dioptriju klubaštva, peti je golman Evrope po reprezentativnom stažu u konkurenciji aktivnih čuvara mreže, a šesti po broju odigranih utakmica. Pogledajte kakvo je to društvo: Đanluiđi Bufon (Italija) 168, Ugo Ljoris (Francuska) 86, Igor Akinfejev (Rusija) 81, Andris Vanis (Letonija) 80, Manuel Nojer (Nemačka) 74, Vladimir Stojković (Srbija) 72 utakmice. Od ličnih ostvarenja, podseća, važnije je ono timsko što sledi.
Znači, otvoren je lov na „zmajeve”? Vels je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. pobeđen dva puta – 6:1 i 3:0. Da li to može da zavara?
– Na te rezultate moramo zaboraviti. Bio je to splet okolnosti, otvarali smo utakmice na vreme. Sve što se posle tih mečeva dešavalo pokazalo je da Vels izrasta u jednu ozbiljnu selekciju. Kulminacija je svakako bila na Evropskom šampionatu u Francuskoj, gde su Bejl i ekipa stigli do polufinala i gde su bez Arona Ramzija poraženi od kasnijeg šampiona, Portugalije. Vredi podsetiti da je Vels u četvrtfinalu tog šampionata savladao Belgiju sve sa Azarom, Lukakuom, De Brujneom, Karaskom (3:1). Vels je ekipa koja zaslužuje maksimalan respekt.
Nakon saznanja da je Garet Bejl suspendovan i da neće igrati u Beogradu, govorilo se, očito euforično, da napadač Reala predstavlja tri četvrtine vrednosti tima Velsa. Ipak, kako se meč na stadionu „Rajko Mitić” približava, odnos se menja: „crveni zmajevi” se klasifikuju kao tim bez obzira na to u kojem sastavu nastupe i mogu da budu jako neugodan rival.
– Pod jedan, dobro je da Bejl ne igra. On je individualac, na njegov kvalitet se dosta igre oslanja. Ipak, moramo imati u vidu da će momci koji izađu protiv nas dati 100 odsto. To može da bude za nas opasno. Oni su takvog mentaliteta, silno su motivisani i učiniće sve da dođu do povoljnog rezultata. Ne treba smetnuti iz vida da kod gostiju neće biti ni suspendovanog Nila Tejlora, koji najopasnijim napadačima rivala stalno diše za vratom. Setimo se samo kakve je duele vodio u Kardifu s Tadićem.
Branite u Notingem Forestu, dakle imate uvid s trave u situaciju u ostrvskom fudbalu. Koliko je Vels njegov reprezent?
– Britanija je velika. Oni su svi zajedno, i bukvalno se gledaju kao jedan. Ali ono što je sigurno jeste to da otkad se pojavio Bejl, Vels je dosta promenio igru. Nekad je to bila selekcija koja je igru bazirala na prodorima preko krila i centaršutevima na, recimo, Džona Tošaka, Jana Raša ili Marka Hjuza. Transformacija, odnosno približavanje u nekim elementima evropskom načinu igre započelo je s generacijom Gigsa, Spida, Belamija, Sevidža i drugih… Sad ovo s Bejlom i Ramzijem je ipak odstupanje od klasičnog ostrvskog fudbala, mada je pod uticajem ogromnog broja stranaca i on sam počeo da gubi svoj identitet. Ono što je od njega ostalo jesu bespoštednost u duelima i izgaranje do poslednje sekunde meča.
Od koga sada preti najveća opasnost?
– Duge lopte i prekidi mogu biti opasni po nas. Ali mi ulazimo u svaku utakmicu da pobedimo, i nadam se da ćemo ponoviti uspeh iz Gruzije. Očekujemo i pun stadion. Vidim da su mediji i publika prepoznali jednu novu reprezentaciju i nadamo se da će nam s tribina dolaziti vetar u leđa kako bismo lakše osvojili ta tri boda. Atmosfera u ekipi je odlična, baš onakva kakva je poželjna. Pozitivni smo maksimalno i potpuno zategnuti.

Dva faktora se nameću kao glavni: prvi je pristup igrača obavezama u reprezentaciji, a drugi selektor Muslin, koji je skockao tim tako da se zna u svakom trenutku ko šta treba da radi pa je olakšan zadatak fudbalerima da pokažu ono što mogu, odnosno da potvrde ono zbog čega su tu gde su. Možda nije najpametnije rangirati ove dve stvari jer jedna bez druge ne mogu. A i najvažnije je da smo uspeli da promenimo imidž „orlova”

Kažete, navijači i mediji su prepoznali jednu novu reprezentaciju. U čemu se ogledaju promene u odnosu na izdanja zbog kojih nismo otišli na tri velika evropska i svetska šampionata?
– Dva faktora se nameću kao glavni: prvi je pristup igrača obavezama u reprezentaciji, a drugi selektor Muslin, koji je skockao tim tako da se zna u svakom trenutku ko šta treba da radi i tako je olakšan zadatak fudbalerima da pokažu ono što mogu, odnosno da potvrde ono zbog čega su tu gde su. Možda nije najpametnije rangirati ove dve stvari jer jedna bez druge ne mogu. A i najvažnije je da smo uspeli da promenimo imidž „orlova”.
Slavoljub Muslin je vratio osmeh reprezentativcima.
– Prvo smo se ujedinili oko zajedničke ideje, odlaska na Svetski šampionat. Ako to stvarno želimo, a želimo, nego šta, onda moramo da razmišljamo pozitivno. Muslin je odličan motivator. Nakon zajedničkih sastanaka, imam osećaj da je svaki igrač psihološki stabilniji i odlučniji bar 50 odsto. Uz to, nekoliko igrača je ušlo u period pune takmičarske zrelosti, što se vidi i po njihovim igrama za reprezentaciju. Dakle, i po toj liniji „orlovi” su ojačali. Nema padanja i propadanja ili klonuća na duhovnom ili psihološkom planu.
Da je tako, pokazuje i saldo: 11 bodova iz pet mečeva. Da li ste očekivali takav učinak?
– Naš saldo je dobar, ali ništa nije završeno, niti će to biti nakon, nadam se, pobede nad Velsom. S obzirom na to da imamo jednu jako izjednačenu grupu, u kojoj će do kraja biti još dosta remija, četiri reprezentacije gaje nade da će se domoći šampionata u Rusiji. Uz nas, tu su Austrija, Vels i Irska. Mi smo u odličnom položaju, ali ipak moram da naglasim da smo tek na polovini kvalifikacija. Tačno je da su nam remiji naših rivala odgovarali i olakšali posao, ali sve je u našim rukama. Lakše se diše nego pred početak kvalifikacija.
Koliko smo blizu Rusiji?
– Moramo da gledamo svaku narednu utakmicu kao najbitniju sve dok definitivno ne postanemo učesnici Svetskog šampionata 2018. Idemo korak po korak, nećemo odbrojavati vreme koje nam je preostalo do plasmana, nego etape koje moramo uspešno proći na putu do Rusije. Biće iznenađenja u mečevima ostalih reprezentacija iz naše grupe, tako da ima još dosta da se igra.
Za prvi Mondijal na kojem ste učestvovali vežu Vas lepe uspomene. U Port Elizabetu 18. juna 2010. bili ste junak trijumfa nad Nemačkom, što je najveća pobeda reprezentacije Srbije. Tada ste Podolskom odbranili penal i zaslužili naslov „Veliki Vladimir”. Da li se ponekad u mislima vraćate toj utakmici?
– Mnogo češće se setim eliminacije od Australije na tom šampionatu. Bili smo bolji, jedan penal čist kao suza nije suđen za nas, a onda pakovanje kofera za povratak kući. Mislim da smo u Južnoj Africi mogli daleko da doguramo, ali nešto nam nije dalo da se to dogodi. Ne treba, međutim, da ostaje žal. Biti učesnik Svetskog prvenstva je ono što svaki sportista sanja. Na sportskom planu je to vrh, a još kad se zna da predstavljaš svoju zemlju i da te ceo narod te bodri i živi za što bolji rezultat na šampionatu, onda je to nezaboravno. To je predivan osećaj, nadam se da će tako biti i u Rusiji narednog leta.
U ovom veku, da se ne vraćamo dalje, naša reprezentacija je karte za velika takmičenja gubila u duelima s autsajderima, bilo da je reč o Azerbejdžanu, Kazahstanu, Makedoniji, Litvaniji, Jermeniji ili Finskoj. Ovog puta to se nije dogodilo. Moldavija smo pobedili glat, dok je s Gruzijom bilo malo povuci-potegni, ali su na kraju stvari došle na svoje mesto.
– Pre je ispadalo da pobeda u meču s Jermenijom ne vredi, recimo, koliko i eventualna pobeda nad Portugalijom. Tri boda su tri boda. Pobede nad, uslovno rečeno, malim rivalima nisu značajne samo zbog bodovnog plena, nego zato što pobede u seriji donose porast samopouzdanja i skidaju pritisak koji donosi propitivanje šta će se dogoditi ukoliko ne ostvarimo plan s najjačim protivnicima u grupi. Bodovi iz duela sa slabijim rivalima skidaju okove s nogu i oslobađaju ideje. Tri boda su, kažem, tri boda, automatski se podiže samopouzdanje, a kad je tako, onda i protiv jačih stvari krenu kako treba. Na jesen, kad budemo dočekali Gruziju i Moldaviju, ne treba očekivati 3:0 ili 4:0. Ali o tom – potom. Pokazali smo da znamo kako treba odigrati i znamo da je sve manja razlika među reprezentacijama. Prošlo je vreme totalnih autsajdera. Fudbal svi igraju.
Rekli ste nakon odgledanog „Montevidea” da bi Dragan Bjelogrlić mogao da snimi film koji bi bio inspirisan Vašom karijerom. Nastupali ste za 11 timova iz devet različitih zemalja, a najviše nastupa zabeležili u Partizanu, čiji ste dres nosili 115 puta, dok ste za reprezentaciju upisali 72 utakmice. Kako bi se zvao film?
– Recimo, može da se zove „Ja”.
Malo koji Vaš razgovor o golmanskoj profesiji prođe a da ne pomenete Điđija Bufona i Petera Šmajhela. Da li su Vam oni uzori?
– Pre bih rekao da su oni primer dugovečnosti karijere. Znali su i pored brojnih izazova da sačuvaju svoje ime. Tako je oformljeno mišljenje da golmani kao mineri nemaju pravo na grešku, a oni su pokazali takvu posvećenost poslu da su u svaki meč ulazili maksimalno spremni i koncentrisani. Znali su da odbace sve drugo i da se fokusiraju na odbranu. I prilikom prenosa često se moglo čuti kako lopta njih pogađa. Retke su takve situacije. Kakva slučajnost?! Bitna je priprema, analiza, izbor pravog momenta, a da biste to postigli, morate vežbati i biti uporni.
Debitovali ste kod Havijera Klementea 2006. godine protiv Češke, kad su „orlovi” pobedili sa 3:1. Kod većine selektora izborili biste se za mesto startera, osim kod Vladimira Petrovića Pižona, koji je više verovao u Bojana Jorgačevića i Željka Brkića. U prvom meču kvalifikacija za Rusiju 2018. protiv Irske u Beogradu, na golu „orlova” nije Vas bilo?
– Takav je bio dogovor sa selektorom. Ako ne budem imao dovoljno utakmica u rukama, neću braniti. Pošto sam leto proveo u sređivanju transfera, nije me bilo na premijeri. Tačno je da u poslednje vreme nisam bio standardan u Notingem Forestu zbog smene menadžera i promene klupske politike, ali sakupio sam tokom sezone dosta nastupa. Uz to, reprezentacija za mene predstavlja veliki podstrek i inspiraciju. Verujem da će tako biti i u ovom jako važnom meču sa „zmajevima”.
Poruka navijačima za meč s Velsom?
– Postoji samo jedan tim, i to je Srbija!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar