Sport
24.02.2018. 10:18
Velimir Perović
ISPOVEST, DRAGOSLAV ŠEKULARAC: LIK IZ ROMANA
Nijedan fudbaler s prostora bivše Jugoslavije nije dostigao harizmu kakvu je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka imao Dragoslav Šekularac. Niko vam neće kazati da je Šeki bio najbolji fudbaler, ali niko neće ni osporiti da je bio najtalentovaniji.
Osim bravura na terenu, slavu je stekao i kontroverznim načinom života. Igrao je fudbal iz ljubavi, voleo je Zvezdu, ali temperament i kratak fitilj u nekoliko navrata su umalo ugrozili Šekijevu karijeru. Ovo je ispovest fudbalskog velemajstora i tvorca fudbalskog gega.
- Igrao sam fudbal iz ljubavi, bio sam među najboljima na svetu, ali izgleda u pogrešno vreme - kaže Dragoslav Šekularac (81) dok ga pridržavamo da siđe niz par stepenika iz lokala pored Partizanovog stadiona kako bismo napravili nekoliko snimaka pred početak razgovora.
- Pamet i zdravlje me još uvek služe, ali me noge izdaju. Vidiš kako se vučem, jedva hodam.
Kaže da ne voli da se slika jer je ostao bez zuba, a fotoreporteru sugeriše da nema potrebe da skida kačket jer je bez njega neprepoznatljiv.
- Bio sam umetnik na fudbalskom terenu, vrhunski ljubavnik i gospodin za kockarskim stolom. Bio sam slavan, ali tu slavu i talenat nisam znao da iskoristim. Pitajte slobodno sve što vas interesuje. Sve ću vam ispričati, samo vi to posle malo doterajte jer ja nisam učio škole, nego sam ceo život trčao za loptom.
Šekularac je u svoje vreme bio jedan od najboljih svetskih driblera. S reprezentacijom Jugoslavije učestvovao je na dva svetska prvenstva, u Švedskoj i u Čileu. Za Zvezdu je odigrao 375 mečeva za 11 godina, postigao 119 golova i osvojio pet državnih titula. Godinu dana proveo je u Karlsrueu, i jednu sezonu u OFK Beogradu. Pred kraj 1968. godine otišao je u Kolumbiju, i s velikim uspehom igrao za Santa Fe iz Bogote i Milionarios iz Kalija. Igrao je i za Bele orlove iz Kanade 1975. godine i za francuski Pariz. Igračku karijeru je završio na malom fudbalu u američkom Dalasu.
U Zvezdi je izabran za drugu veliku zvezdu, posle Rajka Mitića. Šekularac je kao trener idejni kreator Zvezdine zlatne generacije 1991. godine. Zbog incidenta u Kelnu, kada je udario redara u tunelu, morao je da mesto trenera ustupi Ljupku Petroviću, koji je sa Šekijevom Zvezdom osvojio Evropu i svet.
O njemu je šezdesetih godina snimljen i dokumentarni film. Voleo je rulet i dobar provod. Sada, u devetoj deceniji, kaže da mu je najveća želja da ode u Las Vegas da odigra još neki spin, ali ne sme zbog tri stenta.
- Imam državnu penziju od 40.000. Imam i sportsku penziju od 133.000 dinara. Nikada nisam znao da sačuvam novac, ni dan-danas to ne znam. Imam 80 godina, izvanredna primanja, sramota me da kažem da imam 2.500-3.000 evra primanja, i dođe 25. u mesecu, a ja nemam ni dinara. Kad pogledam iza sebe, za 80 godina stekao sam jedan poveći stan. Razumete šta vam kažem? Danas prosečni fudbaler zaradi kuću za mesec dana. Ne kažem da nisam imao lep život, slavan život... Ali danas jedan fudbaler koji ne može da mi priđe ima 40.000 evra mesečno. Bio sam popularniji nego što je danas Đoković, ali Đoković ima, na primer, dve milijarde evra, a ja sam u ono vreme bio zadovoljan da mi plate ručak i večeru „Kod dva ribara".
Kaže da nisu tačne priče da je Aleksandar Ranković sprečio njegov odlazak u Juventus. To su učinili neki drugi političari, prvoborci, koji su se navodno naljutili što Anjeli nije otišao da poseti Fabriku automobila u Kragujevcu iako je u Beogradu, u hotelu „Metropol", proveo tri dana pregovarajući sa Zvezdom i Šekularcem o prelasku u Juventus za 600.000 dolara.
- Kazali su, ako ne može Anjeli u Kragujevac, ne može ni Šekularac u Torino. Kada sam posle tih neuspešnih pregovora udario sudiju Tumbasa u Nišu, kažnjen sam sa 18 meseci neigranja. Tada mi je Ranković pomogao da odem u vojsku jer su neki generali prvo hteli da izdržim kaznu. Otišao sam kod Rankovića, po preporuci njegovog sina Miće, s kojim sam bio dobar drug. Ranković me je saslušao i rekao: „Idi kući i mirno spavaj". Sutradan mi je general doneo na vrata poziv za vojsku. Vojsku sam služio u Bileći, a ovako mali dužio sam puškomitraljez. Jednom je u posetu kasarni došao Ranković, pozdravio sa sa mnom i izveo me u grad na piće. Posle toga mogao sam da izlazim iz kasarne kad god sam hteo, čak i do Dubrovnika. Zamislite da su jednog Novaka Đokovića oterali u vojsku i dali mu mitraljez da maršira ujutru od pet, da ide uzbrdo-nizbrdo.
Po njegovoj računici, do danas je prokockao oko milion evra, a za sebe kaže da je antihazarder.
- Voleo sam da se kockam iako sam bio antitalenat za tu vrstu zabave. Nikada nisam znao da napravim pravi kockarski potez, nisam imao hrabrosti da odigram nešto veliko. Igrao sam rulet, koji ni dan-danas ne znam da igram. Ja napunim celu tablu i stavim 150-200 evra, a dobijem 250 ako i toliko. A ako izgubim, izgubio sam 200 evra u jednoj ruci. Mnogo novca sam izgubio na ruletu, današnjih sigurno milion evra, što je tada bilo mnogo teže zaraditi nego danas. Mnogo novca sam na kocki izgubio i u Baden-Badenu, dok sam igrao za Karlsrue. U to vreme dobio sam od Nemaca oko 130.000 maraka, što je bio ogroman novac. Moj temperament i adrenalin vukli su me često u Baden-Baden, gde sam gubio velike pare sve do trenutka kada je u Nemačku došla moja supruga Gordana. Ona me je sprečila da sav novac ostavim za kockarskim stolom.
S teretom popularnosti, temperamentan i kratkog fitilja, teško se nosio. Zbog toga je odležao mesec dana i u Padinskoj Skeli.
- Bio sam mnogo popularan, kao danas Novak Đoković, ali nisam imao glavu da nosim taj teret popularnosti. Temperamentan sam bio, sklon da eksplodiram, da napravim glupost... Na utakmici u Banjaluci jedan navijač mi je nešto dobacivao s tribine. Provocirao me je pa sam mu najzad prišao i oterao ga u pičku materinu. Kad sam se vratio u Beograd, došla mi je policija na vrata i odmah me povela u zatvor u Padinsku Skelu. Nije bilo suđenja, ništa. Dobio sam mesec dana zatvora jer je taj navijač koga sam oterao u pičku materinu bio narodni heroj. Mislim da je mesec dana zatvora kao godinu dana života. To ti iskreno pričam, ali veruj mi da me je to ojačalo. Posle sam počeo da razmišljam o najmanjim sitnicama. Trebali su ranije da me oteraju u zatvor da bih na vreme shvatio neke stvari.
Dok su bili igrači, Džajić i Šekularac su se poštovali, iako je Šeki voleo da kaže Džaji: „Da nisi igrao pored mene, ne bi se ni znalo da si igrao".
- Kada je Džajić postao rukovodilac u Zvezdi, smatram da nije bio korektan prema meni. Da li je kod njega postojala ljubomora ili nešto, ne znam. Prema meni nije ispunio ono što je trebalo da ispuni jer ja sam isto legenda kao i on. Prvu grešku je napravio kada nam je uplaćivao doprinose za penzije. Meni je kupio najmanju penziju, a plaćala je Crvena zvezda. Trebalo je da bude i moja penzija ista kao njegova. Međutim, moja je 41.000, a njegova je nekoliko puta veća. Mi smo proglasili Džajića najboljim fudbalerom u istoriji, a on ne može da uđe ni među deset najboljih, ja ti garantujem. Hajde kaži mi zašto ga Real nije hteo. Gde je to igrao? Protiv koga je on to igrao? Najbolji Zvezdini fudbaleri u istoriji su Rajko Mitić i Bora Kostić, a najbolji jugoslovenski Bernard Vukas i Josip Skoblar. Generalni direktor Crvene zvezde Vladimir Cvetković Cvele je bio radan čovek i za njega ne mogu da kažem nijednu lošu reč. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni Džaje.
Trenersku karijeru u Zvezdi započeo je s pionirima i podmlatkom, i stvorio je jednu generaciju u kojoj su bili Dika Stojanović, Dušan Marović, Vlada Stošić... U prvom timu bio je pomoćnik čuvenog Branka Stankovića, a 1989. je na polusezoni postao i prvi trener. Već sledeće godine sa Zvezdom je osvojio duplu krunu. Posle incidenta u Kelnu, kada je suspendovan na sedam utakmica, morao je da napusti trenersku poziciju, a Ljupko Petrović je od njega nasledio tim s kojim je osvojio Evropu i svet.
- Tu ekipu su samo pojačali Siniša Mihajlović i Vladimir Jugović. Trenirao sam Deju Savićevića, celu tu generaciju, Piksija... Deju i Piksija sam pričom ubedio da je jedan zgodna plavuša, a drugi zgodna crnka, i da treba da budu najbolji drugovi. Oni su dva različita tipa čoveka i fudbalera. Piksi ostane da trenira posle treninga, a Dejo je već u Crnoj Gori. Dejo nije voleo da trenira bez lopte. Zvezdu sam napustio pod pritiskom. Dali su mi 130.000 maraka samo da odem. Dok sam bio trener, nisam puštao Džaju da sedi na klupi. Džaja voli da se pravi važan s tuđim perjem, razumeš šta ti kažem, a ja mu to nisam dozvoljavao. Oni su mene oterali da bi drmali i prodavali igrače. I sad nemoj da mi kažeš da je Džajić postao bogat zato što je radio u Njujorku ili Parizu ili jer je igrao fudbal. Postao je bogat zato što je prodavao igrače Zvezde i bio na položaju koji sam mu ja omogućio. I zato, kad umrem, voleo bih da me deca kremiraju i da urnu s mojim pepelom stave u majčin i očev grob. Nisam razgovarao sa Zvezdom o mojoj sahrani i ne bih želeo da klub izlažem troškovima i da neki uživaju u mojoj smrti. Mnoge sam u Zvezdi kritikovao i ne bih želeo da seire nad mojim grobom.
Ljubav u Kolumbiji
Najlepši period mog života je pet godina koje sam kao fudbaler proveo u Kolumbiji (1968-1972). To je jedna divna nacija, dan-danas mi čestitaju rođendane i dan-danas me zovu... Međutim, tamo mi je jedan vrač rekao da ću morati da napustim Kolumbiju. Nisam verovao jer sam bio zaljubljen u tu zemlju, imao sam sve uslove za fenomenalan život. Ali učestvovao sam u jednom sudaru, gde nisam kriv, ali je detetu tom prilikom povređena noga. Imao sam veliki pritisak od rodbine tog deteta, ucenjivali su me i morao sam da odem. Inače, taj vrač mi je sve predvideo što mi se kasnije dešavalo u životu, jedino nije pogodio godinu smrti. Rekao mi je da ću umreti 2017. godine. Odlazak iz Kolumbije me je posebno pogodio jer sam bio ludo zaljubljen u jednu Kolumbijku. U Kolumbiji sam igrao za dva najjača kluba: Milionaris i Santa Fe. Profesore, profesore, tako su me zvali.
Crna Gora i Brano Mićunović
Moji Šekularci su iz Kurikuća kod Berana. U tom selu je rođen i moj otac. Međutim, otac je bio na službi u Štipu, gde se zaljubio u moju mamu, Makedonku. Tako sam ja iz ljubavi Crnogorca i Makedonke rođen 8. novembra 1937. godine u Štipu, gde sam živeo samo par meseci. Porodica se ubrzo preselila u Beograd. Kasnije, kao dečak i mladić, češće sam išao kod babe u Makedoniju nego kod stričeva u Berane. Crna Gora mi se nikada nije dopadala, te nemaš ono, te nemaš ovo... Pomuzu kravu pa ti daju onu vareniku, koju ja nisam mogao da pijem. Posle, kao fudbaler, slomio sam nogu jednom igraču Budućnosti usred Titograda. Slučajno, bez ikakve namere. Onda, zbog pretnji, nisam godinama smeo da idem u Crnu Goru dok mi nisu oprostili taj nesrećni slučaj na terenu. Za Crnu Goru me vežu loše uspomene i u starosti, u vreme kada sam bio direktor Obilića. Bio sam na odmoru u Budvi s mojom devojkom, dugonogom lepoticom, inače stjuardesom, koja je bila mlađa od mene 30 godina. Svi su se za njom okretali i na plaži i na šetalištu, a jedna grupa Crnogoraca počela je da nas prati i da nas provocira dobacujući da će moja devojka biti njihova. Morao sam da se obratim za pomoć svom prijatelju Branu Mićunoviću. Posle toga niko nije smeo da nas pogleda.
Fatalne stjuardese i strah od letenja
Dugo godina me je bio glas da sam zavodnik i da je mnogo žena prošlo kroz moje ruke. A u stvari, ne računajući moje dve supruge, ja sam bio samo s pet žena. Četiri od njih pet bile su stjuardese, i sa svakom sam bio po četiri-pet godina. Idealna kombinacija, ti fudbaler, ona stjuardesa. Sa stjuardesama sam obišao ceo svet. Imao sam mogućnosti, nije to bila para da mogu da kupujem oblakodere, ali sam mogao da se provedem lepo, da budemo pet dana u Njujorku, pet dana u Parizu... Mene mora žena da voli jer ja znam šta voli žena, dobar seks i pare za šoping. I jedno i drugo sam imao. Stjuardese sam osvajao najviše na foru da imam strah od letenja. Ona bi prišla, zagrlila me i počela da me teši... Tako su najčešće počinjale moje velike ljubavi.
Arkanovi šamari i dobar dan Ceci
Arkan je voleo fudbal, napravio je stadion Obilića. Želeo je da ja kao veliko fudbalsko ime budem direktor kluba zbog autoriteta na internacionalnoj sceni. Nisam izlazio iz njegove kuće. Znam mu decu kad su bili bebe, bio sam dobar sa Cecom. Ako ne kažemo Ceci: „Dobar dan Ceco", dobili bismo šamarčinu. Ali u poslu je bio vrlo korektan. Što se dogovoriš s njim, to je amin. Kad sam postavljen za direktora, Arkan mi je kupio nekoliko odela, košulja, kravata i rekao mi da svaki dan na poslu moram da budem uredno obučen. Međutim, prvi dan ja sam se pojavio u džemperu i farmerkama. Čim me je video, počeo je da besni: „Ti, direktor Obilića? Mrš kući!" Ja tu počnem da plačem, a on me časti s hiljadu maraka...
Komentari
