KOLUMBIJSKI SINDROM U SRBIJI: Ko je sve izgubio glavu zbog fudbala

KOLUMBIJSKI SINDROM U SRBIJI: Ko je sve izgubio glavu zbog fudbala


Andreas Eskobar, fudbalski reprezentativac Kolumbije, ubijen je 2. jula 1994. godine na jednom parkingu u svom rodnom gradu Medeljinu. Ubio ga je Huberto Munjoz, telohranitelj čuvene braće Galon, Santijaga i Pedra, narko-dilera iz famoznog medeljinskog kartela i bliskih saradnika Karlosa Kastana Gila, naslednika Pabla Eskobara. Razlog je bio, reklo bi se – banalan. Ali ipak nije. Fudbal je u Kolumbiji bio više od života

U slučaju Eskobara, glave mu je došlo to što je postigao gol. Odlučujući za reprezentaciju Kolumbije na Svetskom prvenstvu u fudbalu, koje se te 1994. godine održavalo u SAD. Autogol koji je postigao Eskobar došao mu je glave.
Na parkingu ispred kluba gde je bio u noćnom provodu susreo se s braćom Galon i njihovim telohraniteljem. Došlo je do verbalnog obračuna nezadovoljnih navijača i fudbalera koji je sankcionisao njihov telohranitelj s dva metka u telo reprezentativca Kolumbije. Nakon smrtonosnih pucnjeva, tišinu koja je usledila prekinula su dva podrugljiva krika: „Gool, goool!” Narko-dileri podsmevali su se mrtvom fudbaleru.
Fudbal svakako nije jedina paralela koja bi se mogla povući između Srbije i Kolumbije. Fudbal je samo jedna od njih. U Srbiji su se ljudi ubijali oko fudbala. Možda ne baš kao u Kolumbiji, ali ni mnogo manje. Period od 1990. do današnjih dana prepun je ubistava u kojima su stradali i ljudi koji su imali veze s fudbalom. Jedno vreme je naprosto bio manir da se uspešni kriminalci nalaze na čelu uprava fudbalskih klubova. Bila je to stvar mode i prestiža, i previše bi mesta zauzelo samo nabrajanje svih imena likova s vrelog srpskog asfalta koji su bili ugledni sportski radnici, menadžeri, predsednici klubova. Neki od njih su nastradali u tradicionalnim srpskim sačekušama zbog prirode svog osnovnog zanimanja. Mada nije mali broj ni onih koji su glavu izgubili zbog fudbala.
Prvi koji je zbog najvažnije sporedne stvari na svetu platio glavom bio je Zoran Kovačević zvani Koča. U noći između 17. i 18. maja 1998. godine, na parkingu ispred zgrade u kojoj je stanovao, dvojica napadača usmrtila su bivšeg boksera i vlasnika lanca kockarnica i kladionica u Srbiji. Uvreženo mišljenje u beogradskom podzemlju, ali i u policiji je bilo da je nastradao zbog Svetskog prvenstva u fudbalu, koje se te godine održavalo u Francuskoj. Pretpostavljalo se da će Koča zaraditi milione.
Zašto je ubijen Željko Ražnatović Arkan, pitanje je na koje ni dan-danas ne postoji pravi odgovor. O tome postoje razne teorije i jedna sudska presuda. U moru priča, svoje mesto kao kredibilna verzija zauzima i ona po kojoj je predsednik FK Obilić, nekadašnji vođa Zvezdinih navijača, ubijen zbog fudbala. Prema toj verziji, Arkan i još jedan znameniti srpski vitez sa asfalta Zoran Uskoković Skole imali su zajedničke interese u fudbalskom biznisu, koji je uglavnom uključivao prodaju talentovanih fudbalera u inostranstvo. Tako su Arkan i Skole imali zajednički udeo u prodaji tada talentovanog Nikole Lazetića, koji je u to vreme vredeo 10 miliona maraka. Pošto Arkan i Skole nisu imali prethodni dogovor koliko ko ima pravo izraženo u procentima na udeo u novčanom transferu, Skole je verovatno mislio da se radi o uobičajenoj podeli fifti-fifti, iliti pola-pola. Takvog je uverenja bio verovatno zato što je predstavljao ključnu kariku za dolazak Lazetića iz Vojvodine u Obilić. Sigurni smo sa ove distance da je bio silno iznenađen kada ga je Arkan pozvao na sastanak tim povodom i maltene mu naredbodavno saopštio, više retoričkim nego suštinskim pitanjem: „Da li si zadovoljan s milion!” Zoran Uskoković Skole je iskusno odgovorio da jeste, ali je navodno kad se sastanak završio, čoveku koji ga je vozio rekao da mora da ukloni Arkana. Da li je Željko Ražnatović ubijen zbog fudbala ili zbog neke druge, mnogo ozbiljnije stvari, ni danas se ne zna. Ali možda je fudbal bila kap koja je prelila čašu i postala povod za njegovu likvidaciju. Uzrok je svakako mnogo dublji.
Godine 2004, krajem marta, u centru Beograda nepoznati ubica prišao je s leda generalnom sekretaru Fudbalskog saveza SCG Branku Bulatoviću i iz blizine mu ispalio dva smrtonosna hica u potiljak. Hladnokrvno je potom stavio pištolj u ručnu torbicu, izašao iz hodnika na ulicu i izgubio se medu prolaznicima. Šta je motiv ubistva? Neki prijatelji Branka Bulatovića kažu da im je nekoliko dana pre umorstva rekao da mu u Crnoj Gori prete i da je veoma uznemiren. Ko mu je pretio i zašto, nije rekao. Pitanje je i da li je o tome nešto opširnije govorio sa članovima svoje porodice. Policija je sigurno u tom pravcu nastojala da sazna neke detalje. Ministar unutrašnjih poslova Dragan Jocić izjavio je odmah posle ubistva da je načinjen foto-robot likvidatora i da „treba utvrditi motive, Bulatovićeve kontakte i sve ono što nas može dovesti do izvršioca”. Prema pisanju dnevne štampe, u to vreme spremao se ulazak policijskih stručnjaka u poslovanja klubova prve i druge fudbalske lige, što je dugi niz godina pre toga bilo nezamislivo, budući da su uglavnom vodeći klubovi i njihovo poslovanje bili nedodirljivi.
Ovo svakako nije tačan broj glava koje su zbog fudbalske lopte odletele u Srbiji. Ako se tome doda spisak onih navijača koji su zbog prevlasti na tribinama izgubili život, spisak je bogatiji za još stotinak imena. Nažalost, strahujemo opravdano da taj broj nije ni konačan ni zaključen. Sve dok država ne smogne snage da jednom za svagda u fudbal i na tribine uvede red.

SRPSKI FUDBAL – PRVENSTVO U PREVARI

Kako nazvati takmičenje u kojem se za prijateljske mečeve dobijaju bodovi? Možda, sklanjalica? To je ogoljeno nasilje nad srpskim fudbalom u besomučnom nastojanju da se bude bolji samo od – večitog rivala! Neka, recimo, Zvezda gleda Kairat, a Partizan Zaglebje

Sveže humke nastradalih navijača, klubovi izbačeni iz Evrope, ruinirani stadioni, huliganski vikend-pirovi u krvi, tribine bez dece…
Jeste, prva asocijacija je bila tačna. Ipak, to je slika engleskog fudbala s početka devedesetih godina prošlog veka. O njoj će ovde u početku biti reči kako bi prva asocijacija bar nekad izgubila upotrebnu vrednost i kako bi srpski fudbal stigao tamo gde su njegova najbolja deca – u društvo velikih, uspešnih i priznatih.
Put izbavljenja engleskog fudbala iz kandži mafije i huligana bio je stravičan. Liverpul i Notingem forest trebalo je 15. aprila 1989. na „Hilsboro stadionu” da odigraju meč polufinala FA kupa. Interesovanje navijača daleko je premašivalo broj ulaznica. Mada je „Hilsboro” već bio pun, stadionsko obezbeđenje i policija popustili su pred zahtevima pristalica „redsa” – otvorene su kapije, na koje se stuštilo više hiljada navijača. To je dovelo do gnječenja ljudi koji su bili blizu zaštitne ograde uz teren. Na stadionu sa 39.000 mesta bilo je više od 50.000 navijača. Policija je prekasno otvorila vrata. Bilans je užasan – 96 mrtvih i 730 povređenih.
Kabinet Margaret Tačer je tražio da se ispitaju sve okolnosti koje su dovele do tragedije, ali i da se donese spisak mera koje treba preduzeti na planu bezbednosti kako fudbal ne bi ostao opasan po život navijača. To zaduženje dobio je lord Džastins Tejlor od Gosforta. Izveštaj je konačnu verziju dobio u januaru 1990. Preporuke se odnose na to da sva mesta na stadionu budu prekrivena stolicama, što je značilo ukidanje stajaćih tribina, video-nadzor kao sredstvo obračuna s huliganima, zabranu prodaje alkohola na stadionima, uklanjanje barijera i ograda, tesnih prolaza i povećanje cene karata. Sve to bilo je praćeno donošenjem zakona, podzakonskih akata i pravila.

Ceo šampionat, a jedna mina. Zvezda je na nju naletela na Voždovcu. Danas Zvezda, sutra Partizan i kolo-kolo-naokolo. Dok se ne pojavi lord Džastins Tejlor!

Televizijski paket
Mozaik spasonosnih rešenja za engleski fudbal složen je, dakle, u krvi. Nakon tragedije u Šefildu, premijerka Margaret Tačer je naredila da svaki klub dobije dva miliona funti za uređenje stadionske infrastrukture. Nakon toga je povučen po mnogo čemu revolucionaran potez – Mančester junajted, Arsenal, Totenhem, Liverpul i Everton sačinili su tekst ugovora o prodaji televizijskih prava sa ITV-om. Promena se ogledala u tome što je novac išao klubovima. Istovremeno sa stavljanjem mašnice na televizijski paket koji će iz korena promeniti engleski fudbal, išlo je lobiranje. Predstavnik Arsenalovog stafa Dejvid Din predstavio je članovima Donjeg doma britanskog parlamenta projekat po kojem bi klubovi trebalo slobodno da formiraju svoj šampionat – Premijer ligu, koja bi bila odvojena od Fudbalske asocijacije Engleske. U jesen 1990, sačinjen je finalni tekst deklaracije pod nazivom „Jedan klub, jedan tim, jedan glas – upravljanje budućnošću fudbala”. Nova liga dobila je odrešene ruke da pregovara o pravima direktnih prenosa i sponzorstva, što joj je omogućilo da bude primamljiva destinacija za svetske zvezde, a samim tim da bude uspešnija u evropskim kupovima. Danas je Premijer liga najgledanije prvenstvo s tri milijarde gledalaca godišnje i prihodom od televizijskih prava koja premašuju 2,5 milijardi evra.
Šta je glavna supstanca u njenoj privlačnosti? Dok Španci u izlog stavljaju Real i Barselonu, Nemci Bajern i Dortmund, Francuzi PSŽ i Lion, Italijani Juventus i Napoli, Englezi na pijedestal izdižu – dramu. Neizvesnost šampionata nigde nije tako zastupljena kao u Premijer ligi. Dramatičnost i nepredvidivost su njeni zaštitni znaci. Ko ne veruje u to, neka odigra tiket ako baš hoće da baci pare. To je liga u kojoj ne postoji senzacija, svako svakoga može da pobedi.

Čekajući Tejlora
E, kad smo došli do (ne)predvidivosti rezultata, vraćamo se na Superligu Srbije. Kako nazvati takmičenje u kojem se za prijateljske mečeve dobijaju bodovi? Možda, sklanjalica? To je ogoljeno nasilje nad srpskim fudbalom u besomučnom nastojanju da se bude bolji samo od – večitog rivala! Totalno pogrešni uzori i orijentiri! Neka, recimo, Zvezda gleda Kairat, a Partizan Zaglebje i s njima neka se mere. Sve drugo je priča za domaću upotrebu i očuvanje sopstvenih funkcionerskih pozicija koje iz nje proističu. Poodmakla i lepo plaćena samoljubivost preko leđa srpskog fudbala.
Večiti nemaju pravo da se žale na bilo šta vezano za šampionat. Oni su najveći klubovi i treba da priznaju najveću odgovornost za sve što se dešava u srpskom fudbalu. Ovaj šampionat je krojen po njihovom šnitu! Za Partizan je liga bila neregularna dok je bio drugi, kad se pomakao mesto ispred – sve je čisto! U kakvoj li su centrifugi sve prljavštine o kojima su čelnici Partizana pričali svakodnevno, nateravši Zvezdu da se izvinjava posle svake pobede. Ali otkad je osvojena titula, iz Humske se ne čuje reč „neregularnost”. Što govori o tome koliko je ukazivanje na mutne radnje bila iskrena želja da se razbistri situacija u Superligi.
Šta znači pobediti u šampionatu prevare? Cela trka, a jedna mina. Zvezda je na nju naletela na Voždovcu. Danas Zvezda, sutra Partizan i kolo-kolo-naokolo. Dok se ne pojavi lord Džastins Tejlor!

INTERVJU, RAKO ĐUROVIĆ, SUDIJSKI EKSPERT: U Mažiću niko ne može da nađe alibi

Mažić je rizikovao svoj autoritet da bi dao doprinos fudbalu ovakvom kakav je u Srbiji, sve sa ciljem da finalna utakmica bude dobra i lepa za gledanje

Suđenje Milorada Mažića u izgubljenom finalu Kupa bilo je po Zvezdanu Terziću jedan od krunskih dokaza o zaveri Fudbalskog saveza Srbije protiv Crvene zvezde. U kojoj meri su prsti delilaca fudbalske pravde krivi što su crveno-beli ispustili ogromnu prednost u šampionatu i omogućili večitom rivalu da sastavi duplu krunu, za “Ekspres” govori sudijski ekspert Rako Đurović. Reč je o čoveku koji je prvi od rata naovamo uspeo da dođe na jednu značajnu funkciju (predsednik Fudbalskog saveza Beograda) a da nije bio ni iz Zvezdinog ni iz Partizanovog korpusa.
– Mažić je sasvim dobro sudio finalni meč Kupa. Kad kažem sasvim dobro, uzimam sve aspekte u obzir, pre svega on je korigovao svoj stil suđenja. Istina je da su pravila fudbalske igre ista u Burkini Faso i Butanu, ali i u Engleskoj i Brazilu, ali svaki sudija se prilagođava prema zemlji i stepenu takmičenja pa se tu gleda i tehnička obučenost igrača. Mažić je rizikovao svoj autoritet da bi dao doprinos fudbalu onakvom kakav je u Srbiji, sve sa ciljem da utakmica bude dobra i lepa za gledanje. Iz te namere, Mažić i još nekoliko naših sudija koji su počeli da se prilagođavaju stanju kakvo je kod nas, odnosno dozvoljavajući malo žustriju igru, podigli su za nijansu kvalitet fudbala u Srbiji iako je to još daleko od onog ozbiljnog.
Šta znači podigle?
– Kod nas su se već igrači adaptirali, posebno iz velikih klubova, da im se svaki kontakt sankcioniše. I onda i u ovako slaboj igri sa čestim prekidima totalno se ubije fudbal i mi ništa od njega ne vidimo. U načinu sa kakvim je Mažić pristupio meču, omogućila se i pustila igra. Ljubitelji fudbala su to prihvatili, posebno predstavnici klubova, ali samo do onog trenutka kad rezultat nije odgovarao njihovim ambicijama u utakmici i željama o konačnom plasmanu. Iz tog razloga počeli su da istražuju najmanji dodir, najmanji kontakt i analizirajući na sebi svojstven način, tvrdili da su oštećeni u određenim situacijama, najčešće tvrdeći da su više oštećeni nego privilegovani. Ja se stalno pitam ako su svi naši klubovi više oštećeni sudijskim odlukama, ko je tu korist izvukao, gde je ta korist otišla? Norveškim, švedskim, irskim ili islandskim klubovima – neće biti. Na situacije koje su se dešavale na početku sezone niko nije reagovao. Tad sam podvlačio – sačekajmo drugi i treći deo šampionata. Videćete kad počnu reakcije. I tako je i bilo.
Kulminacija je bila u odlučujućoj borbi za pehar Kupa?
– Činjenica je da je na derbiju u finalu Kupa Zvezda malo više napadala, istina bez ideje, a Partizan je bio u defanzivi. I onda je bilo više situacija u kojima su ti kontakti bili na delu gde se Partizan branio. Tačno je da je bilo kontakta, ali zar fudbal nije igra kontakta i tu je svaka situacija specifična na svoj način. Nekad je dovoljno prstom jedne ruke da odgurnete napadača koji je u punom naletu i koji hoće da ubaci loptu u gol – i to bude prekršaj. A nekad je čupanje ili povlačenje, tako da kažem, tolerantno jer ne može sudija sve da proprati u tim gužvama unutar kaznenog prostora. Pravila fudbalske igre to ne dozvoljavaju. Da je drugačije, igrači bi to još više zloupotrebljavali, ali kad im zatreba, posegnu za tim. Ne mogu da kažem da je dozvoljeno čupanje, odgurivanje, pogurivanje, ali smo svedoci u praksi da je to uobičajeno u fudbalskoj igri.
Kako smanjiti pritiske na arbitre? Sudijska organizacija je objavila spisak poziva arbitrima koji su stizali iz Crvene zvezde i Partizana. Utisak je da je to prošlo jako nezapaženo, bez konkretnih poteza?
– Pod jedan, prihvatiti konačno da veliki klubovi ne mogu da imaju tako veliki uticaj! Oni stvaraju svoj korpus prijatelja, poznanika, simpatizera u ostalim klubovima – i mada se taj odnos malo poremetio – Srbija je crno-bela i crveno-bela kad je fudbal u pitanju, a bogami i sve ostalo! Uticaj ljudi iz ta dva tabora uverljivo je najveći u zemlji. I jedni i drugi su imali svoj korpus pristalica. Taj korpus je nažalost sa modelom koji je kod nas i kako se izbori dešavaju, stvarao određene refleksije u ne tako davnoj prošlosti. Tako su pojedinci imali kompletnu kontrolu u pojedinim regionima pa su čudnim angažmanima odlučivali kad će koji klub u nižim stepenima iz te njegove regije da uđe u viši rang, a po delegatskom sistemu to im je obezbeđivalo veliki broj glasova i kadrovski su rešavali kompletnu situaciju. Mislim da se vreme pomalo menja, a trebalo bi i da se promeni totalno da se načini neki model po kome će Savez imati autonomiju.
Šta da učine Fudbalski savez Srbije i sudijska organizacija po pitanju zaštite arbitara?
– Moraju da se izbore za situaciju u kojoj će imati samostalnost u radu. Naravno, ne mogu biti totalno autonomni, ali gde će oni voditi glavnu reč a ne klubovi! Pratim situaciju na međunarodnoj sceni, u Francuskoj, u Engleskoj, koje su jako razvijene sredine i gde su klubovi ne moćni, nego jako moćni, pa kada uđu u konflikt, recimo, TV prava, nekih recimo poreskih reformi ili zakonskih akata, onda usledi signal od strane saveza klubovima da se oni povuku u mišju rupu. Mora se kroz mehanizme izbora napraviti sistem u kojem klubovi ne mogu više u toj meri da tipuju ko će biti na kojoj poziciji u savezu. A kod nas je u praksi bilo da su ova dva, a nekad su bila četiri velika kluba, imala kompletnu kontrolu u svemu.
Jedan od osnovnih postulata jakog šampionata jeste zanimljivost. Kod nas je ishod brojnih utakmica lako predvidiv.
– Fudbal u takvim situacijama gubi smisao! To se može videti i po poseti na stadionima. Kod nas je utakmica Zvezda – Voždovac odlučila prvaka. Zvezda je neplanirano izgubila od Voždovca, u situaciji kad su je svi videli kao šampiona. Kad se to dogodilo, iz Partizana su rekli da je prvenstvo završeno. Kako su oni to mogli da znaju? Jedna utakmica je odredila sudbinu sezone. Gde to ima? Pa, u pretposlednje kolo Prve crnogorske lige, koja broji 12 članova, četiri kluba su ušla sa ravnopravnim šansama da postanu šampion – Budućnost, Zeta, Sutjeska i Mladost iz Podgorice. I oni imaju po sedam, osam, devet poraza u sezoni. I to je dobro i za šampionat i za fudbal uopšte.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar