NBA KOŠARKA JE DOSADNA I RUŽNA

NBA KOŠARKA JE DOSADNA I RUŽNA

photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT).


Trener koji se vodio svojom strategijom i znanjem koje je upijao od iskusnih znalaca veruje da je budućnost naše košarke u negovanju umeća po kojem smo se uvek razlikovali

Mada nikada zvanično nije bio najbolji trener, Željko Lukajić je bio i ostao sjajan košarkaški strateg za sva vremena, poštovan i uvažavan i među trenerima i u sećanjima onih s kojima je radio na terenu. Evropska košarka, između ostalog, pamtiće ga i po jednom kuriozitetu iz bogate karijere, koja još, čini se, nije završena. I bilo bi dobro za košarku, naravno, da ne bude.

U četiri različite zemlje Lukajić je kao trener osvajao trofej nacionalnog kupa, što je malo kome pošlo za rukom. Prvi put je to bilo kod kuće 1994, sa beogradskim crno-belima, zatim je 2007. sa Igokeom trijumfovao u Kupu BiH, godinu kasnije radovao se i u Bugarskoj kada je njegov Lukoj akademik bio bolji od svih, da bi krug zatvorio u Makedoniji 2018. kao trener MZT-a.

Gde god da je radio, a radio je s dosta uspeha u mnogo država, ostao je upamćen kao neko ko voli puno da radi i ne voli da gubi. Ali i kao trener nesalomivog karaktera kome nije cilj da pobedi po svaku cenu. U prevodu, bio je pre svega stvaralac. Jednom je onima koji su ga pitali odgovorio:

„Kad bih mogao da biram između toga da stvorim vrhunskog igrača ili da osvojim medalju, odabrao bih prvo. To je moj izbor, tako se ponašam, tako radim, na taj način razmišljam od prvog dana. Ne krijem da sam ponosan na košarkaše s kojima sam radio i koji su napravili ozbiljnu karijeru. Kad se pojavio Bobi Marjanović, svi su se smejali.

On ni danas ne može da ispravi kolena, ali je težak nekoliko miliona dolara.”

Na pitanje zašto je srpska košarka danas tu gde jeste, zbori iskreno:

 foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Ima trenera koji s košarkašima od 17 godina rade trening kakav radi i Lebron Džejms. Budalaština! Treneri u Americi imaju filozofiju „daj mi telo, sve ostalo ću ja da ga naučim”

„U fazi smo nedostatka ispravne filozofije u stvaranju igrača i rezultata. Zapravo, više nikoga pa ni Košarkaški savez Srbije nije briga što neki klubovi propadaju, što se gase košarkaške sredine u kojima se ne tako davno igrala sjajna košarka, u kojima su se reprezentativci rađali kao na traci, što je košarka sve manje brend, a sve više projekat besmisla iskazanog kroz samovolju onih koji je finansiraju.”

Za njega je košarka više od obične igre, neka vrsta umetnosti s puno strasti i zanosnog pokreta, ali je aktuelni trenutak ravan stanju opšte bolesti:

„Generalno je u našem sportu izgubljen kult igrača, onog igrača koji je bio idol mladim generacijama. Kića ili Džaja nekada nisu mogli od obožavalaca da izađu na ulicu, momke koji danas igraju košarku ili fudbal gotovo niko i ne prepoznaje. Ukoliko iole vrede, pakuju kofere i brzo odlaze, a da navijači nemaju vremena ni da ih upoznaju. Junaci današnjih, neukusom zatrovanih generacija jesu starlete i sličan šljam. Koju mi to poruku šaljemo našoj deci?”

Za razliku od mnogih, Lukajić na svako pitanje ima i odgovor i u njemu rešenje za ono o čemu govori, kao i poučan primer kako to drugi rade:

„Ostajem pri onome o čemu sam uvek govorio. Hoćeš rezultat, OK, imaćeš rezultat, ali moraš imati i strpljenja da bi se on postigao. Takođe, moraš da poštuješ sistem kako se to radi, kako se stvara, uz napomenu da budžet nije sistem.”

Sa dečacima iz vršačke škole KK In Monte, čiji je osnivač i vlasnik, nedavno je boravio na turniru u Mađarskoj i oduševio se onim što je video.

 foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©


foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©

Moramo se osloniti na naše igrače, moramo ih zadržati kako bismo dobili idola generacije. Stranci ne mogu biti idoli. Oni su tu jer je neko to smislio, potpisuju ugovor na godinu dana i odlaze. Šta iza njih ostaje?

„Mađari su se na nivou države opredelili za šest sportova sa obavezom maksimalnog ulaganja. Među njima je i košarka, jedan od sportova koji uživa sve moguće pogodnosti za pravilan razvoj. Uspeće oni i u košarci jer ne žure, znaju šta hoće, imaju cilj i plemenitu misiju. Svi koji ulažu u tih šest sportova uživaju određene benefite. Jedan je i taj što ne plaćaju PDV. A šta je iza svega? Ništa osim želje Mađara da imaju zdravu naciju. Sve su pažljivo prostudirali i zaključili da je bolje u pravom trenutku uložiti evro u sport nego kasnije četiri u zdravstvo.”

Nakaradnost kod nas ilustruje primerom:

„Novi Sad u ovom času ima 20 škola košarke u kojima se ovaj sport voli i vrlo ozbiljno radi, gde košarku igra i trenira 2.000 klinaca. I šta se onda događa? Ništa! Dođe trenutak da napune 18 godina i da posle toga, iako su talentovani, nemaju gde da igraju jer Novi Sad više nema ozbiljan košarkaški klub u višem rangu. Nekad ih je bilo više, ali tada je postojao sistem. Ovo danas nije sistem. I nije to problem samo Novog Sada, prave košarke nema ni u Kikindi, Subotici, Zrenjaninu… O ostatku Srbije drugi put.

Lukajić napominje da se nekada na fakultetu ozbiljno elaborirala selekcija igrača, traženje i otkrivanje talenata. Postojao je i pojam geografske selekcije zasnovan na naučnom principu.

„Znalo se, kad je košarka u pitanju, ‘radnici’ se traže u Sloveniji, ‘mislioci’ u Srbiji, visoki ljudi u Vojvodini… Te silne migracije darovale su severnoj pokrajini, između ostalog, i ‘gensku hranu’. Ličani, Bosanci, Crnogorci i Hercegovci, kao doseljenici, stvorili su to da je u poslednje vreme čak 95 odsto košarkaških centara s područja Vojvodine. Gen je čudo.”

Uostalom, Jokić je iz okoline Sombora, u obližnjoj Prigrevici rođen je Željko Rebrača, Dejan Bodiroga je iz Kleka… Deo tog vojvođanskog koda su i odbojkaši braća Grbić, odbojkašica Maja Ognjenović, atletičarka Ivana Španović…
Samostalnu trenersku karijeru Lukajić je počeo u Famosu iz Hrasnice. Onda se preselio u Igman sa Ilidže. U sezoni 1991/92. sedeo je na klupi sarajevskog Željezničara, da bi početkom rata u BiH došao u Srbiju. Dokazao se prvo kao trener Kikinde, a onda je sledila kruna dotadašnje karijere – u sezoni 1993/94. vodio je Partizan, osvojio nacionalni kup i plasirao se u finale plej-ofa.

„Kad sam došao u Partizan, bilo je vreme embarga. Nismo mogli u Evropu. Osnovno pitanje je bilo šta da radimo. Odlučili smo da nam je cilj da ponovimo uspeh generacije koja je trijumfovala u Istanbulu 1991. pa da za naredne četiri godine napravimo ekipu kadru da ponovo osvoji Ligu šampiona. Pustili smo pet igrača, ali su ostali Lončar, Rebrača, Šilobad, Brkić, Drobnjak, Čanak, Vladica Petrović. Vraćen je Stevanović, doveli smo Sretenovića, Varda je predvodio moćan juniorski sastav. U toj sezoni osvojen je kup i igrano finale plej-ofa. Kasnije je ta generacija stigla do fajnal fora.”

Već naredne sezone sedeo je na klupi Borovice iz Rume. Finansijski moćan klub s ambicioznim gazdom nije žalio novac za košarku i šampionski tim. S Lukajićem i njegovom idejom stigao je do finala nacionalnog plej-ofa. Izgubili su finale od Partizana, onog istog u kojem je Lukajić stvarao tim sezonu ranije.

„Imao sam u Borovici moćan tim iskusnih igrača. Sretenović, Lisica, Dragutinović, Stojković, Peković… Pozovem telefonom maga košarke, legendarnog Pivu Ivkovića. Čovek vodi beogradski Radnički, zamolim da dođu da odigraju prijateljsku utakmicu, da vidi moj tim, da saznam šta misli i da ga zamolim da mi kaže šta bi on uradio da je na mom mestu. Bila su to druga vremena, poštovali smo one koji znaju, gledali ih s iskrenim divljenjem, trudili se da budemo u njihovoj blizini, molili ih da nas puste na trening da gledamo, zvali ih da pitamo… A Piva Ivković je bio enciklopedija. Dođe Radnički, odigramo utakmicu i posle od Pive čujem dragocen savet. Rekao mi je nešto u stilu da ne budem trener koji ih uči, da oni znaju košarku, da samo radim tako da se međusobno što pre pronađu, postanu tim. To se ne može pročitati u knjizi, a zlata vredi.”

Koliko je ovaj Bosanac iz Goražda s nadimkom Struja bio dosledan svojoj košarkaškoj filozofiji, može se naslutiti i kroz rečenicu koju mu je uputio predsednik kluba: „Ako jednog dana skočiš u Savu, svi će te tražiti nizvodno. A ja ću uzvodno. Bićeš tamo, siguran sam.”

Najviše vremena proveo je u Vršcu. I danas živi u tom gradu. Ima kuću, vikendicu, mir i svoju košarkašku školu. U dva navrata vodio je s klupe u to vreme moćni Hemofarm. U finalu poslednjeg Kupa Radivoja Koraća, 2001. godine, Hemofarm je izgubio od Malage. Godinu kasnije Vršačani su se plasirali na finalni turnir FIBA kupa, a u sezoni 2004/05. su osvojili Jadransku ligu (danas je to ABA) i plasirali se u polufinale ULEB kupa.

„Ne bi bilo kako jeste da pravi čovek nije bio na pravom mestu. Mislim na Milana Babića. Uspomene su čudo. Dolazim na njegov poziv u Vršac. Provincija. Ali sve se brzo promenilo. Hemofarm je tada bio drugoligaš, dolazi nam Zdravlje iz Leskovca, Babić traži da pobedimo. Pobeda je značila plasman u elitu. Pobedili smo.”

U međuvremenu je i grad počeo da se menja.

„Babić je od Vršca napravio veliku varoš, košarkaški megapolis. Danas Vršac ima dvoranu ‘Milenijum’ i još četiri dvorane u kojima može da se trenira ozbiljna košarka. Grad ima i sjajan hotel, brojne sportske terene, sređen je, napravljena su tri lepa trga…”

Hemofarm je u međuvremenu postao klub za primer. Uz rezultate se dogodilo i ono čemu je Lukajić težio – iznedreni su NBA igrači: Darko Miličić i Bobi Marjanović. U školi Hemofarma košarku su učili i reprezentativci Nemanja Dangubić, Nikola Milutinov, Luka Mitrović, Milan Mačvan… I jedna zanimljivost:

„Nikada u Hemofarmu nisam potpisao ugovor. Sve je bio dogovor i ruka ruci. Nikad nisam primio evro manje. Ni ja ni igrači. Ukoliko zaslužimo, moguć je bio samo evro više.”

Bilo je i situacija kada su se vodile žestoke rasprave.

„Bilo je i frke. U jednom trenutku posle dosta razmišljanja, odlučim da oteram Vontiga Kamingsa. Jeste igrač koji je nosio dres dva moćna NBA kluba, jeste da zna košarku, ali znam i ja šta hoću. Saopštim to predsedniku Babiću… došlo je dotle da sam rekao ili on ili ja. On je otišao, a mi smo osvojili titulu.”

Tvrdi da je jedna od osnovnih grešaka dovođenje previše stranaca te da klubovi moraju da se bave strategijom razvoja.

„Moramo se osloniti na naše igrače, moramo ih zadržati kako bismo dobili idola generacije. Stranci ne mogu biti idoli. Oni su tu jer je neko to smislio, potpisuju ugovor na godinu dana i odlaze. Šta iza njih ostaje? Jasno je i da ne možemo da se poredimo sa CSKA, koji ima godišnji budžet od 50 miliona. To je rang Klipersa. Ali mi možemo da proizvodimo, za šta je neophodno da oni koji ulažu poštuju one koji znaju. Prvak postaješ tek kada napraviš velikog igrača.”

O manama i lepotama profesije trenera priča:

„Nije danas lako biti trener. Svake godine novi tim, svake sezone ostaješ bez sedam-osam igrača. Kako u takvoj situaciji napraviti moćan tim? Kod nas su nekad pojedini igrači mogli u klubu ili reprezentaciji da igraju s povezom na očima i da se u akciji nepogrešivo vide. Nekad smo svi pre i posle treninga bili zajedno, pričali o onome što je urađeno, uz kafu dogovarali novu akciju. Zato smo se na terenu prepoznavali i žmureći. Novo vreme donelo je i pošast zvanu lagano prihvatanje onog što nam se perfidno servira. Naši košarkaši, na sreću ne svi, imitirajući neke druge više vode računa o tetovaži ili frizuri, a daleko manje misle o košarci. Voleo bih da se vrati bar malo ono vreme kada su nas na terenu drugi imitirali.”

Otvoreno kaže da ne voli NBA, insistirajući na evropskoj košarci.

„Nažalost, košarka u Evropi prihvata sve što stiže iz Amerike. Čak i pravila – pravi se neki evropski NBA – što Americi odgovara, ali ne i Evropi. Ja ne volim da gledam NBA. To je dosadna, ružna košarka. Amerikanci jesu fizički dominantniji, ali su bez grama košarkaške duše. Mi, mislim na Evropu, sada ih imitiramo. Radimo gluposti. I sebe ubijamo. Ima trenera koji s košarkašima od 17 godina rade trening kakav radi i Lebron Džejms. Budalaština! Treneri u Americi imaju filozofiju: daj mi telo, sve ostalo ću ja da ga naučim. Svi igraju isto, sve je manje igrača koji publici daruju uživanje. Ali Jokić i Teodosić su u NBA doneli nešto novo. Publika je to prepoznala, oni pripadaju maloj grupi igrača u čijoj se košarci uživa. Jokić je magija, njegovi koševi nisu isti, svaki se razlikuje od prethodnog. Teodosićev pas je nedokučiv, on je u stanju da u trenutku smisli ono što drugi ne mogu. To je košarka koja nas je vinula u orbitu, i moramo je negovati.”

Tanjevićeva prognoza

„Da se nije desio rat, da smo ostali zajedno, gde bi nam u sportu bio kraj. Ponekad pomislim kako su nam sve smislili zbog sporta, jer ko bi to danas bio bolji od Jugoslavije u bilo kojem ekipnom sportu?”, govori Lukajić i navodi anegdotu kada su se u Sarajevu pred početak rata sastali Božidar Tanjević, Draško Prodanović i on:
„Pričamo o svemu, a Boša Tanjević u jednom momentu kaže kako su mu se Italijani podsmevali pričom u stilu: sad kad se raziđete kao država, nema više medalja, finala… A Boša im odgovori:
‘Tek ste sad najebali. Kad smo bili jedno, imali ste možda nadu da s nama igrate finale, a od sada za vas neće biti mesta ni u polufinalu. Za medalju ćemo morati sve sami, jedni protiv drugih.”

Odluka Đorđevića je bila trenerska

Lukajić duboko veruje da se neki događaji u košarci mogu naslutiti. Kao primer navodi Aleksandra Đorđevića:
„Setite se Istanbula i onog finala kada je trijumfovao Partizan. Pet minuta pre kraja Predrag Danilović je zbog pet ličnih grešaka morao na klupu. Na parketu su ostali oni koji su ostali, došao je i taj poslednji napad, a u tom poslednjem napadu Đorđević je trenerski razmišljao. Imao je napad, znao je da trojka rešava sve, da može jedino tako da se dobije utakmica, da je sve u suprotnom poraz. Šta je uradio? Preuzeo je odgovornost na sebe, šutirao i pogodio. To je odluka koju može da donese samo vrhunski igrač sa odlikama da jednog dana bude i vrhunski trener.”

„Ne bih u kožu selektora”

U ratu FIBA i ULEB gubi košarka. Mnogo više nego što se u ovom momentu može zamisliti. Lukajića nervira što se šampionat Evrope ne igra svake druge, već svake četvrte godine, te što je uvođenjem prozora košarka na reprezentativnom nivou izgubila na značaju.
„Kome koriste utakmice bez najboljih igrača? Košarci sigurno ne donose ništa, ona mnogo gubi jer ljudi hoće da navijaju za svoju zemlju i reprezentaciju u kojoj igraju najbolji. Ovo je glupost! A nerviraju me i te priče da naši momci neće da igraju za reprezentaciju. Nije tačno da neće. Hoće, ali ne mogu. Prema reprezentaciji se, nažalost, odnose kao prema radnom mestu. Košarka je njihov biznis, posao, ugovorom su vezani za klub koji neće da rizikuje da ostane bez igrača koga plaća milione samo zato što on želi da igra za tamo neku reprezentaciju. Ne bih bio u koži selektorima.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar