NIKOLA JOKIĆ: Centar sa klikerima pleja, talentovaniji od Divca

NIKOLA JOKIĆ: Centar sa klikerima pleja, talentovaniji od Divca


Eksplozija, atrakcija, senzacija. To je Nikola Jokić u drugoj NBA sezoni. Postavljač lestvica na viši nivo u najjačoj ligi na planeti, čovek koga porede sa Medžikom Džonsonom. Jedan san se ostvario, drugi nije. Želeo je da bude džokej i jezdi bačkim salašima

Nikola Jokić! Zbog njega Srbija ne spava! Košarkaška bdenja pretvorio je u pretprazničke večeri i iščekivanje kad će bez šešira i čarobnog štapića izvući potez koji će se satima posle, sve do novog izlaska na NBA podijum, vrteti hajlajterskom privlačnošću od Los Anđelesa do Vladivostoka.

“U tranziciji je dobio loptu na centru, fintom, dodavanje iza leđa, uhvatio je na krivoj nozi kompletan tim Portlanda, a nakon toga asistencijom bez gledanja uposlio saigrača kome je preostalo jedino da poentira.”

Medžik Džonson? Ne, manir jeste njegov, ali izvođač mađioničarskih radova je Nikola Jokić. Televizijski komentatori iz “Medison skver gardena”, “Stejpls centra”, “Filips arene” ili “Junajted centra” vratili su vokabular iz vremena Medžika Prvog. I to iz jednog velikog razloga – zbog Nikole Jokića.

Krilnog centra sa klikerima plejmejkera!

Eksplozija, atrakcija, senzacija. Postavljač lestvica na viši nivo u najjačoj ligi na planeti. Jedan san se ostvario, drugi nije. Želeo je da bude džokej i jezdi somborskim širinama.

Početak u sedlu

Denverov grumen zlata dokotrljao se sa bačkog salaša. Kao dečak neverovatnu strast imao je prema konjima. U tinejdžerskim godinama odlazio je na hipodrom na Staparskom putu, išao je u štale i radio u njima. Timario. Trkao se amaterski, jednom je na cilj stigao četvrti. Sanjao je veliku karijeru džokeja.

I onda je se najednom izđipao. Sedlo je postalo pretesno za njega, pa je preostalo jedino da sa Dadom Kraun kaska po somborskim ulicama među fijakerima i tamburašima. Ugođaj je bio potpun kad bi se šorovi zabeleli.

Voleo je matematiku. Brojevi i rešavanje problema bili su njegova velika zanimacija. Kao da se već tada pripremao za one silne indekse i statistike koje će mekom rukom priući u svoj američki san. (“Volim da učim, a iako imam mnogo stvari koje svakog dana moram da radim, još uvek uživam u tome.”)

I onda je polako narandžasta lopta uskakutala u njegov vidokrug. Kao dečak noćima je sa televizora upijao poteze Medžika Džonsona i Hakima Olajdžuvona. Danju je sve to trebalo iskopirati na košu okačenom na kućna vrata. Sa braćom je odlazio na trening mesnog kluba i, iako najmanji, često je znao da a la Moka promeša starije društvo i ide slalomom od koša do koša. Košarka je ulazila kroz njegove pore. Počeo je da trenira u ekipi So-Koš Sombor. Ipak, sve je to bilo još na nivou vanškolskih aktivnosti.

Ljubiša Aničić, prvi trener: Jokić je talentovaniji od Divca! Raznovrsniji je igrač. Ima bolji šut, šutira kao od šale za tri poena, ima veoma meku ruku i jači je u driblingu

Jedan odlazak u Novi Sad u jesen 2010. obogatiće istoriju srpske košarke, ali i NBA. Šta se dogodilo, za Ekspres priča Ljubiša Aničić, tadašnji trener Vojvodine, koji je u košarkaškoj bajci što se piše sedam godina nosi ulogu čoveka koji je otkrio Nikolu Jokića:
– Odbacujem tu ulogu. Ne želim te priče da mene nije bilo, Jokić ne bi postao košarkaš i sve ovo što je sada. To mi ne treba. Možda bi neki bombastično isticali svoju zaslugu u narastanju jednog vanserijskog igrača, ali ja nisam od takvih ljudi. Ovako je to bilo. Nikola je sa somborskom ekipom došao na meč Juniorske lige Srbije u Novi Sad. Gledao sam tu utakmicu kao što sam odgledao na stotine drugih. Bio je junior, ali što je bilo pomalo čudno, nije bio ni u jednoj selekciji, ni u kadetskoj ni u pionirskoj, ni u bilo kojoj drugoj, a pri Košarkaškom savezu pravile su se i formirale selekcije za razne uzraste. Bio je nepoznat. Niko nije čuo za njega. Ono što je prvo upadalo u oči kod njega jeste ta građa. Visok i korpulentan. Kad bi uzeo ili dobio loptu, videlo bi se istog trena i da je talenat. Ne konfekcijski ili fabrički, nego onako prirodan, od Boga dat. Nije se, naravno, moglo već tada, na tom igralištu moglo pretpostaviti da će igrati u NBA, ali da će biti košarkaš, to svakako. Problem su mu bile fizikalije. Počeo je da jača kod nas u Vojvodini, u Megi još više, a u Americi je to doveo skoro do savršenstva. Sad ima i telo za respekt.

Aničić je stupio u kontakt sa Jokićevim bratom i pozvao ga da Nikola dođe u Vojvodinu i igra za njene juniore. Karijera koja ima sve epitete vertikalnog uspona je počela. Igrao je centra, normalno četvorku i peticu. Šut, dribling, tajming – sve je funkcionisalo. Trener mu je dozvoljavao da sam prevodi loptu i da šutira trojke.
– Imao je pravo da radi to što inače organizator igre radi, ali mu, kako se to sada u nekim američkim medijima može pročitati i o čemu se naširoko raspreda, nije bila osnovna uloga pleja. Imao je osećaj za proigravanje, osećaj za igru u rangu najboljeg pleja. Nije mogao da igra na tom mestu jer nije brz kao plej, ali ima glavu sigurno kao najbolji plej. Na koga me tada podsetio? Na Krešu Ćosića. Gledao sam nekoliko snimaka Ćosićevih utakmica, čitao o njemu i slušao priče i došao da zaključka da je Kreši najbliži. Jugoslovenski centri koji su došli posle Ćosića isticali su se pre svega visinom i snagom. Izuzetak predstavlja Vlade Divac. On je još u juniorskoj selekciji skrenuo pažnju izraženim smislom za kombinaciju u protivničkom reketu. Mislim da je Jokić talentovaniji od Divca! Raznovrsniji je igrač. Ima bolji šut, šutira kao od šale za tri poena, ima veoma meku ruku i jači je u driblingu. Jeste, Divac je Divac. Ne treba o njegovoj igračkoj harizmi trošiti reći. Legenda, dovoljno je samo to reći. Ali Jokić ima veći potencijal, širi izbor rešenja od Vlade i može da napravi uspešniju karijeru od njega. Ogroman kapacitet nalazi se u Nikoli – ne ostavlja dilemu Aničić.

Dolazak u Megu

Brzo se pročulo za bucmastog dečaka koji je u juniorskoj ekipi Vojvodine beležio neverovatne indekse uspešnosti. Želeli su ga Partizan, Crvena zvezda, pa čak i Barselona, ali on je stigao u Mega Vizuru. Presudili su brza reakcija i veština menadžera Miška Ražnatovića.

Tu je počela trka sa vremenom. I na mišiće. Dugo je Nikola bio razapet između sulki i galopera i košarkaške lopte. Propustio je mnoge košarkaške časove. Rezultat skenera u Megi glasio je: “Ima konstituciju i tehniku, ali ne i mišiće.” Kad je došao, nije mogao da uradi 10 sklekova! Prvih mesec dana kondicioni trener Marko Ćosić imao je zadatak da ga dovede u stanje da odradi trening. Mada je teretanu smatrao kao mučilište sa spravama, nije se predavao.

Nikola Jokić Foto: AP

Vlade Đurović: Pozove me Dejan Milojević i kaže: “Imam jednog klinca iz Sombora, fantastičan talenat, zafrkava se sa svima, igra neviđeno.” Počne utakmica i ja vidim novog Krešu Ćosića

Vlade Đurović, koji je u dosadašnjoj karijeri vodio 26 klubova iz 13 država, za čitaoce Ekspres iznosi svoje prvo viđenje Nikole Jokića:
– Imao sam tu sreću, sticajem okolnosti, da upoznam Nikolu pre tri godine. Moj OKK Beograd igrao je prijateljsku utakmicu sa Mega Vizurom u Zemunu. Pozove me Dejan Milojević i kaže: “Imam jednog klinca iz Sombora, fantastičan talenat, zafrkava se sa svima, igra neviđeno.” Počne utakmica i stvarno čovek kao da je stigao sa druge planete. Nikakvo telo, sav je onakav… kao da jedva stoji na nogama. Međutim, čovek je takve poteze pravio da to nije normalno. On me već nakon nekoliko poteza podsetio na pokojnog Krešimira Ćosića. Video sam ga prošlog leta na pripremama na Kopaoniku, dolazi među prvim na trening. Ja sam tamo vodio kamp, pita jel može da uđe, može, isteže se priprema se i sve radi sa osmehom. Veoma je važno, normalan je momak van terena, fino vaspitan, video sam kad ga deca i roditelji zamole da slikaju kaže nema problema, izuzetno je ljubazan. Kompletna ličnost.

Jokić je u Megi jačao iz nedelje u nedelju, a kad je očvrnuo za ligaške mečeve u Jadranskoj ligi – već tad je bilo jasno: Zvezda je rođena. Opet su se visoki rejtinzi lepili za njega. Imao je podršku trenera Dejana Milojevića i svih ljudi u klubu, tako da je mogao da pokaže svu raskoš svog talenta. Bilo je tada pitanje u koju će evropske gnezdo sleteti. Skauti Barselone prvi su ga uhvatili na svom radaru. Ipak, Atlantik je preleteo sa 20 godina i četiri meseca.

– Uvek mislim da je pre odlaska u NBA bolje u Evropi odigrati nekoliko sezona u nekom jakom klubu. Ili kao što je uradio Dražen Petrović, prošao je Real i Cibonu, tada dva najveća kluba u Evropi, i onda je otišao u Ameriku. Kad je reč o Jokiću, za njega je ovo bio pravi potez jer ipak je on potekao u Megi. Verovatno ne bi lako išao iz Mege. Za njega bi bio veliki skok da je otišao u Barselonu, pa posle u Denver. To sigurno ne bi bilo loše, ali pitanje je koliko bi brzo došao do NBA. Uz sve svoje vrednosti, moraš da imaš sreću. Veoma je važno kod kog trenera odeš. Šta da je otišao kod nekog koji mu kaže: “Ima da nabaciš 10 kilograma mišića.” I da mu fitnes trenera, a igrač godinu dana ne igra košarku, nego samo radi da bi ojačao. Trener Nagetsa odmah je video kakvog dragulja ima pred sobom, postupio je šmekerski i odmah ga stavio u tim. Jokić je takav čovek da on prizove sreću. Osvojio je za tili čas i Milojevića. Trener Mege dozvolio mu je da bude šef iako je bio najmlađi. Kad odeš u jednu tako veliku ligu, taj spektakl i biznis, mora malo sreća da te pogleda. I dalje njegovo telo nije ni približno za NBA. Jokić, objektivno, kada bi se takmičio sa tamnoputim igračima ko je brži, skočniji, eksplozivniji, ko je jači, ne bi imao nikakvu šansu. Ali Nikola ima kliker, ima glavu. To jednostavno niko njega nije naučio. Ta dodavanja iza leđa, preko ramena… Kad primi loptu, sve mu je jasno u napadu, a kad napravi prvi korak prema reketu, sve vidi, ceo raspored – kome bi mogao da doda, levo ili desno, da li da šutne, da li da nastavi prodor, da li nazad da odigra. To kompjuterski radi. I opet neki kažu da je šteta što nema malo više snage, mada može on da ima telo Raduljice, ali pitanje je da li bi onda bio to što jeste. Nikola je svoju igru prilagodio svojim tehničkim i intelektualnim sposobnostima. Ne može da ih nadskače. On se postavi kad treba i gde treba, on je jednostavno ima fantastičnu glavu i ruku. To se rađa. Jokić ima sve uslove da postane naš najbolji igrač koji je igrao u NBA – zaključio je Đurović.

Prespavao draft

Zanimljivost predstavlja podatak da je Nikola prespavao draft na kome je izabran kao 41. pik za Denver Nagetse. Brat ga je probudio, a on nije želeo da sluša šta priča, rekao je da se čuju sutra. Znao je za kombinacije da odigra sezonu-dve u Evroligi. Ipak, preskočio je evropske velikane i sleteo u SAD. U šali će reći – šta zna dete šta je NBA. Njega je vukla ogromna želja. Prvo je razgovarao, kako kaže, sam sa sobom, pa sa porodicom, sa najbližima, i sa ljudima u koje je imao veliko poverenje. Kad bi sad neko upitao za savet šta uraditi – kaliti se u evropskim ligama ili odmah “zagristi” NBA, rekao bi da ne postoji univerzalan odgovor.

U osvajanje Amerike krenuo je iz Portlanda. Pre tri godine učestvovao je na Najk Hup samitu, “kastingu” za koji mnogi kažu da je lansirna rampa za NBA galaksiju. Odatle su stigle brojne današnje zvezde. To je dan kojima mnogima odredi stazu karijere. Utakmica života: tim nada sveta protiv najboljih mladih igrača Amerike. Malo je omirisao atmosferu. Prvi utisak, kako je rekao za Ekspres, bio je: ovo je košnica u kojoj svako zna svoj posao. Igrač je u centru, a oko njega bezbroj ljudi spremnih da pomognu. Imaš deset trenera, četiri terapeuta, te još nekoliko ljudi koji su isplanirali svaki minut tvog dana. To je kao kad staneš na pokretnu traku, slušaš uputstva, učiš, radiš i ideš dalje.

Kad je dobio pozivnicu za visoko društvo, počele su muke. Šest nedelja gubio je po 300 grama dnevno, ukupno 13 kilograma.
– Imao sam šest obroka dnevno, a nigde soli, bibera, paprike i ostalih đakonija na šta smo u Somboru navikli. Ipak, to vreme za mene je jedno od prelomnih u karijeri. Felipe Ajhenberger i Stiv Hes pomogli su mi u teretani, promenili mi režim ishrane. Sada jedem proteinske šejkove, salate, piletinu, junetinu i ribu – rekao je Jokić za Ekspres.

Ugovor sa Denver Nagetsima potpisao je 28. jula 2015. nakon Letnje lige, u kojoj je u proseku beležio osam koševa i šest skokova. Konkurencija je bila takva da bi mnogi otišli na sajt i videli kad je prvi avion za Evropu – Kenet Farid, Jusuf Nurkić i Žofri Lovernj. Malo ga je Fortuna pogurala. Bilo je po principu “Dok jednom ne smrkne…” Nurkić se povredio, njemu su se otvorila vrata snova. (“Pre sezone sam razmišljao – da ne budem pogrešno shvaćen, nisam brinuo jer znam gde sam došao i koliko godina imam – hoću li se uopšte i skidati i putovati sa ekipom, a dospeo sam u startnih pet.”)

I kakav je bio start. Nikola Jokić je treći ruki sezone. Prvi je Entoni Tauns (Minesota), a drugi Kristaps Porzingis (Njujork). Kao automat za popunjavanje kolona u rosteru. (“Veliku podršku pružili su mi Džamir Nelson i Majk Miler”). Prosek 10 poena, 7,4 skoka, 2,3 asistencije. Sa prosekom od 10 koševa po meču u prvoj sezoni u NBA izjednačio se sa Nenadom Krstićem, dok su iza njih Vlade Divac (8,5), Predrag Stojaković (8,4) i Vladimir Radmanović (6,7).

Njegove asistencije su priča za sebe. Najlepša pozivnica za basket. Plej je, po njegovom mišljenju, lepo mesto na kom naučiš da driblaš, da kontrolišeš loptu i samu igru. U Kolorado i Denver Nagetsi, među Stenovite planine, stigao je čovek eruptivnih ideja. Lava koja topi odbrambene bedeme rivala. Čovek koji prizemljuje leteće tvrđave. Pre sedam godina u ekipi SO-Koš igrao je “keca” i rezervnog plejmejkera, u Americi je četvorku ili peticu na petici, ali šmek i osmeh ostali su isti.

– U Ameriku sam došao da vidim da li pripadam tom društvu. Onog trenutka kad sam izabrao košarku, želeo sam da dotaknem vrh. Nikakav imperativ nije postojao. Pokušaću, ako uspem, okej, ako ne prođem, vratiću se u Sombor, među svoju rodbinu, prijatelje, vratiću se konjima. U osnovi svega jeste to što ja volim da se igram. Košarci sam prilazio kao igri. Nekad mi je ona bila zabava sa društvom iz škole ili iz kraja u Somboru, sada je sve to daleko ozbiljnije, ali verujte, za mene je to bila i ostala igra. Volim da igram, u košarci uživam – kaže Jokić.

Napadačko oružje

U autobusu iz Sombora za Novi Sad, kao šesnaestogodišnjak, prelomio je da hoće da postane košarkaš. Kad je odlazio na draft, neki su govorili da ne može da uspe u NBA, da nije još spreman za napore koje ona iziskuje, ali verovao je u sebe i nije odustajao. Ponavljao je u sebi: “Najbolja liga na svetu, gde igraju najbolji igrači. Kud ćeš veći motiv? Želja da igram sa najboljima na svetu jeste ono što me je dovelo u Ameriku.”

Bucko i trapavko za tri godine košarkaškog staža stigao je do MVP-ja Jadranske lige. Godinu dana kasnije postao je NBA osveženje. U ligu “trči i šutiraj” uneo je prefinjenost – meki šut, vic, brze ruke, četvorka sa maštom pleja. Prvo napadačko oružje Nagetsa i najbolji strelac u narednih desetak godina, ako ne ode u neki klub superzvezda.

Nakon letnjeg plesa sa reprezentacijom Srbije i osvojenog srebra na Olimpijskim igrama u Riju, druga sezona i eksplozija! Kakav je Jokić košarkaš, dovoljno govori PER rejting, sistem koji je patentirao kolumnista ESPN-a Džon Holindžer, koji sumira sve pozitivne i negativne učinke igrača i prikazuje njegov indeks korisnosti po odigranom minutu. Rekorder je Vilt Čemberlen, koji je u sezoni 1962/63. imao 31,34 odsto, a gledano kroz celu karijeru, rekorder je Majkl Džordan sa 27,9. Ove godine na čelu liste je Rasel Vestbruk sa više od 30 poena, a na 16. mestu je Nikola Jokić sa 22,3 indeksna poena. Iza njega su mnoge veličine, pa i Stefon Kari. U Denveru to još nikom nije pošlo za rukom, i glavom! Ono što zvuči gotovo neverovatno jeste podatak da je Jokić sa prosečnih 7,8 asistencija po meču bez premca među centrima u NBA ligi. A deset sklekova nije mogao da uradi.} else {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar