Ovako će izgledati nacionalni stadion

Ovako će izgledati nacionalni stadion


Po fudbalskoj geografiji i nomenklaturi smo, eto, ispod Makedonije, čiji je glavni grad domaćin finala Superkupa Evrope, trodnevni centar „bubamare” na kontinentu. Ronaldo, Zidan i Murinjo kraj Vardara. I mi srećni jer nikada nismo bili bliži evropskom kremu. A nismo ni prstom mrdnuli ni moždane vijuge pokrenuli da izgradimo (nacionalni) fudbalski stadion koji će ispunjavati stroge kriterijume UEFA za organizaciju jednog takvog događaja

Tri karte za periferiju.
Finale Superkupa Evrope Mančester junajted – Real u Skoplju, na stadionu „Filip Drugi Makedonski”.
Crvena zvezda otkazala gostoprimstvo fudbalskoj reprezentaciji zbog redova na stadionu „Rajko Mitić” tri nedelje pre meča s Moldavijom u kvalifikacijama za Svetski šampionat. I treće, nešto s početka juna, „orlovi” su se izvinjavali šokiranim reprezentativcima Velsa zbog terena opasnog po zdravlje fudbalera tako da nije iznenađenje što će, ukoliko se ovde nešto iz korena, bolje rečeno iz betonskog temelja ne promeni, na zapadu Evrope biti uvedene posebne polise osiguranja za gostovanje u Srbiji.
Sudija Đanluka Roki, kapiteni Serhio Ramos i Antonio Valensija izveli su na centar igrališta Bejla, Benzemu, Modrića, Krosa, Marsela, Navasa, Kazemira, Pogbu, Lukakua, Matića, De Heu… I nije to bio prizor sa „Santjaga Bernabeua”, „Old Traforda”, „Vemblija” ili nekog drugog fudbalskog hrama, nego sa stadiona „Filip Drugi Makedonski”. Pobednici Lige šampiona i Lige Evrope razgrću zavese nove sezone. Gde? U Skoplju! Kako u Skoplju? Ubavo!
Opet smo prošlog utorka, gledajući „čukni vo drvo” spektakl kraj Vardara, vraćajući slike s Partizanove predaje pehara Realu u Briselu, neprežaljenog finala Kupa nacija u Rimu, Zvezdinog finala Kupa UEFA s Borusijom Menhengladbah, Piksijeve toro-minijature u Veroni Barija, propitivali sebe na kakvoj smo mi to periferiji zaglibili?! Po fudbalskoj geografiji i nomenklaturi smo, eto, ispod Makedonije, čiji je glavni grad domaćin finala Superkupa Evrope, trodnevni centar „bubamare” na kontinentu. Ronaldo, Zidan i Murinjo kraj Vardara. I mi srećni jer nikada nismo bili bliži evropskom kremu. A nismo ni prstom mrdnuli ni moždane vijuge pokrenuli da izgradimo (nacionalni) fudbalski stadion koji će ispunjavati stroge kriterijume UEFA za organizaciju jednog takvog događaja. Arena „Filip Drugi Makedonski” izgrađena je 2011, ima kapacitet 32.580 mesta i za njenu izgradnju Vlada Makedonije izdvojila je 55 miliona evra.

Jagnjeće brigade
Dušan Maravić, dugogodišnji član komisija i tela UEFA, s papira u projektnom birou Evropske kuće fudbala čitao je puteve kojima je ova nekad najvažnija sporedna stvar na svetu prešla u ozbiljnu granu iz oblasti industrije zabave gde postoje jasna pravila. Ukazivao je i opominjao, ali njegove reči tadašnji čelnici saveza nisu čuli – od škripe ražnja na poligonima jagnjećih brigada. I zato danas Evropi u pohode – idemo u Skoplje!
– Gledajući utakmicu Real Madrid – Mančester junajted, osećao sam se iznenađujuće prijatno. Iskren da budem, nisam verovao da će Makedonci doći u poziciju da organizuju jedan tako veliki događaj. Lepo je da su uspeli. To je nova potvrda da očito niko ne spava, osim nas. Svi idu napred, a mi i dalje gubimo dane u uverenju da baš mi uvek treba da stavimo tačku na „i” – kaže Maravić.
„Marakana” je sedamdesetih godina prošlog veka bila domaćin nekoliko velikih fudbalskih događaja održanih pod okriljem UEFA. Pomenimo finale Kupa evropskih šampiona 1973. Ajaks – Juventus (1:0), Završni turnir Kupa nacija 1976. Čehoslovačka – Zapadna Nemačka (5:3), promovisan penal Panjenka, prvi meč finala Kupa UEFA 1978/79. Crvena zvezda – Borusija (1:1, 87.000 gledalaca)… Tako je nekada bilo, a sad? Za ilustraciju navedimo ono što smo mogli da čujemo uoči utakmice „orlova” protiv Velsa, kad je zvanični predstavnik Udruženja fudbalskih navijača „zmajeva” prilikom inspekcije, kako je rekao, doživeo šok videvši stanje u kojem se nalazi najveći srpski stadion, od prljavih i polomljenih stolica, do strmih stepenica. Konstatovao je da je neverovatno da postoji samo jedan toalet, što znači „da će dve hiljade navijača deliti oko osam pisoara”. Prvi izlazak na ono što se u razvijenom svetu s pravom zove travnati tepih doneo je nemir među velške reprezentativce. Oni su svi odreda, kao da je slet u pitanju, prvo rukama pokazivali na zemljane kratere po igralištu, a zatim podigli glavu i od neba tražili pomoć da meč s „orlovima” završe na nogoma. Posle odigrane utakmice, neki naši reprezentativci izvinjavali su se kolegama zbog džombastog terena. Onima koji predstavljaju najbolji deo našeg fudbala i koji su sami izložili velikoj opasnost svoja „osnovna sredstva”, brideli su obrazi zbog nataloženih propusta garnitura koje su vodile kuću fudbala tako da ih je daleko više zanimala kasa nego bašta na kojoj su iznikli cvetovi kojima se divi Evropa. Tehnički direktor Fudbalskog saveza Srbije – Goran Bunjevčević krivicu za tužnu sliku našao je u prethodnim generacijama fudbalskih funkcionera, koji su totalno zanemarili praćenje evropskih trendova kad je stadionska infrastruktura u pitanju:
– Nacionalni stadion jeste rešenje, ali moramo da znamo da mi ipak nismo bogata zemlja. Sada nas je stiglo za sve one godine koje nismo ulagali u infrastrukturu. Uskoro naši klubovi neće moći da igraju na svojim stadionima tako da pod hitno moramo nešto da uradimo. Derek Kirkvud, komesar za bezbednost takmičenja u nadležnosti UEFA, alarmantnim rečima koje, nažalost, nisu dobile svoj eho niti pokrenuli iole značajniju akciju – opisao je situaciju s fudbalskih borilišta:
– Vaši stadioni ne zadovoljavaju bezbednosne kriterijume, a znamo svi da su utakmice u regionu pune nacionalističkog naboja. Treba, dakle, doneti i sprovoditi zakone da se to spreči. Želja Evrope je da se porodice vrate na stadione, a Srbija mora da se zamisli nad sudbinom svojih najvećih stadiona.

stadion 2Promena tepiha na „Marakani”, iza čije neophodnosti ne može da stoji ni najmanji znak pitanja, predstavlja deo seta mera kojima generalni direktor Crvene zvezde izražava nezadovoljstvo radom Fudbalskog saveza Srbije, odnosno njenog predsednika Slaviše Kokeze. Tu je, međutim, izgubljeno iz vida da je ulog ogroman – srpski fudbal neće biti isti ako se reprezentacija kvalifikuje u Rusiju i ako ne ode

Tužna slika
Treća stadionska slika je možda najtužnija i najbolnija. To je snimak koji otkriva koliko je metastaziralo naše fudbalsko tkivo. Dve i po nedelje pre utakmice s Moldavijom, u kvalifikacijama za šampionat u Rusiji, selektor Slavoljub Muslin prilikom saopštavanja spiska nije znao na kom stadionu će biti odigran meč. „Orlovi” posle tri propuštena velika takmičenja i temeljnog srozavanja našeg fudbala, ako pobede Moldavce, neće automatski dobiti kartu za odlazak na Mondijal, ali ako, ne daj bože, remiziraju – što direktna, što nevidljiva izgubljena dobit iznosiće najmanje 30 miliona evra. Neizvesnost gde će Matić, Tadić, Ivanović i ekipa odigrati meč u kojem su osuđeni na pobedu, leži u činjenici da će Crvena zvezda nakon večitog derbija s Partizanom, 26. avgusta, početi zamenu trave na centralnom terenu stadiona „Rajko Mitić”. Nije sporno da je takav zahvat neophodan, ali zar se to nije moglo uraditi na početku leta, kad je fudbalski pogon bio rasut po morima i planinama ili dok je bio na bazičnim pripremama? Koji to evropski klub menja travu posle šest-sedam ligaških kola? Ne bi nas čudilo objašnjenje da je kraj avgusta i početak septembra idealno vreme za vegetaciju tog tipa trave. Ipak, biće da nešto drugo buja. Korov! Promena tepiha, iza čije neophodnosti ne može da stoji ni najmanji znak pitanja, predstavlja deo seta mera kojima generalni direktor Crvene zvezde izražava nezadovoljstvo radom Fudbalskog saveza Srbije, odnosno njenog predsednika Slaviše Kokeze. Tu je, međutim, izgubljeno iz vida da je ulog ogroman – srpski fudbal neće biti isti ako se reprezentacija kvalifikuje u Rusiju i ako ne ode.
Velika šansa za izgradnju nacionalnog fudbalskog stadiona „Srbija” propuštena je pre četiri-pet godina. Tada je predsednik UEFA Mišel Platini okrenuo pilot-projekat u kojem organizator Evropskog šampionata 2020. ne bi bila jedna ili dve države (primeri Belgija i Holandija, Švajcarska i Austrija, Poljska i Ukrajina), nego bi takmičenje bilo organizovano u 13 gradova različitih država. Bio je to način da se obeleži 60 godina održavanja završnih turnira Evropskog šampionata, ali i da se omogući Londonu da ugosti dve najbolje selekcije šampionata. U prvi mah izgledalo je da FSS želi da iskoristi taj momenat i uz otvorenu Platinijevu naklonost – a po njemu i jedan teren u Sportskom centru u Staroj Parovi nosi ime – konačno krene u projekat koji će imati dalekosežni uticaj na razvoj fudbala u Srbiji. Bilo je govora o nekoliko projekata i lokacija, ali sve je brzo palo u senku, a energija je preusmerena na (samo)održanje na fudbalskoj vlasti. Zemlje u regionu su pametnije radile. Tako će Bukurešt i Budimpešta biti domaćini jedne grupe Evra 2020. Dobiti domaćinstvo Evropskog šampionat u godinama koje slede biće znatno teže jer će organizatori biti jedna, eventualno dve države.

Gledanje kroz prste
Koliko se UEFA odmakao po pitanju stadiona kao bazičnosti fudbala, pokazuje njihova klasifikacija koja će mnoge odvesti u turističke vode gde svetlucaju zvezdice. Vasionski brodovi poput „Vemblija”, „Milenijuma” u Kardifu, „Nou kampa”, „Donbas arene” u Donjecku i još tridesetak sličnih spadaju u elitnu kategoriju. Tri zvezdice znače da se na stadionu mogu igrati mečevi u kvalifikacijama za Ligu šampiona, Ligu Evrope, Evropsko i Svetsko prvenstvo. S obzirom na to da UEFA stalno podiže kriterijume za ispunjenje standarda shodno uvođenju digitalnih tehnologija i pojačanog video-nadzora zbog bezbednosti igrača i navijača, Partizan i Crvena zvezda će, ako prođu u grupnu fazu Lige Evrope, mečeve igrati u inostranstvu ili se nadati da će im inspektori iz Niona po ko zna koji put progledati kroz prste.
Ova postava Fudbalskog saveza Srbije izgleda ne želi da se kocka sa sudbinom reprezentacije i klubova koji bi mogli da nestanu sa srpske scene zbog neispunjavanja infrastrukturnih uslova. Prema saznanjima „Ekspresa”, pri kraju je izbor lokacije, a prema tome i usvajanje projekta stadiona koji će proći ekspertizu u UEFA zbog bezbednosnih razloga. Novo „orlovsko” gnezdo sa pet zvezdica (jedan od uslova je više od 50.000 sedišta), po svemu sudeći, biće na lokaciji Laudonov šanac u Zemunu. Reč je o površini od 60 hektara, udaljenoj oko kilometar i po od autoputa Beograd – Zagreb i desetak kilometara od Aerodroma „Nikola Tesla”. Zanimljivo je da je pomenuta lokacija bila u opticaju još 1990. godine, kad se govorilo o kandidaturi Beograda za domaćinstvo Svetskog prvenstva u košarci. U poslednje vreme kada je reč o mestu na kojem će biti građen nacionalni stadion, sve češće se pominje Makiško polje, gde se zagovara podizanje kompleksa „Teslin grad”, a fudbalski stadion bi bio deo te celine.
U izgradnju nacionalnog stadiona biće potrebno uložiti oko 150 miliona evra po modelu javno-privatnog partnerstva. Država bi dala zemljište, dok bi se kao investitori pojavile zainteresovane kompanije, a ne Fudbalski savez Srbije.
– Apsurd je da se pravi nacionalni stadion u ovoj fazi razvitka srpskog fudbala. Pod jedan, osposobio bih stadione Crvene zvezde i Partizana tako da budu upotrebljivi za sve utakmice Lige Evrope, Lige šampiona i reprezentacije. Tako da selektor bira koji će stadion uzeti, ali sve da bude standard UEFA. A to znači da stadion bude kao onaj u Skoplju. Mi smo još u srednjem veku što se tiče stadionske infrastrukture. Pravimo se da smo neko i nešto u fudbalu. Da sam neko, sredio bih maksimalno stadione večitih i svakako pokušao da ujedinim Crvenu zvezdu i Partizan i Vojvodinu i sve naše klubove na planu saradnje, što je u njihovom interesu, ali i u interesu srpskog fudbala. Ovo sada ne liči ni na ništa. Ovo sad funkcioniše po onoj: nek komšiji crkne krava. I na tome živimo kako živimo – ističe Maravić.

Kult reprezentacije
Po mnogim stručnim procenama, nacionalni fudbalski stadion bi na duže staze posmatrano doveo do smanjenja navijačkih tenzija Crvena zvezda – Partizan jer bi na njemu, u porodičnom okruženju, kako se to radi u Evropi, mogla da stasava nova generacija navijača koja neće, kao što je sada slučaj, na nož biti zakrvljena zbog pripadnosti crveno-beloj ili crno-beloj kombinaciji. Ono što je pred očima, njihovi šefovi ne bi određivali gde će „orlovi” biti domaćini. Prof. dr Dragan Koković, sociolog sporta, naglašava da bi nacionalni stadion, ukoliko se proceni da ekonomska situacija kakva je sad kod nas omogućava njegovu izgradnju, predstavljao impuls u jačanju kulta reprezentacije.
Nije moda u pitanju kad je reč o izgradnji nacionalnih stadiona. Eto, Makedonija je na odličan način, dobivši organizaciju Superkupa Evrope, pokazala koliko je značajno imati jedan takav objekat. Nacionalni stadion je nešto što ne deli partikularne interese. Nacionalni stadion nosi sa sobom i neku vrstu identiteta. Kad su u pitanju objekti koji se unajmljuju za utakmice reprezentacije, Zvezdin ili Partizanov stadion, moram reći da su njihov komfor, kao i bezbednost, daleko iza evropskog standarda. Kao sociolog moram postaviti pitanje da li je vreme da uđemo u jednu takve investiciju. Obično kad su one u pitanju, malo kasnimo. Ne znam koliko bi novca i iz kojih izvora moglo da se izdvoji. Ideja je dobra. Njena realizacija bi imala jak odraz, ne samo na reprezentativni fudbal nego i na našu ligu. Srpski fudbal bi dobio dobar vetar u leđa. Samo ostaje pitanje tajminga, odnosno da li je trebalo krenuti s tim ranije. Treba videti kako su okolne zemlje uspele da dođu do nacionalnog fudbalskog stadiona i to iskustvo primeniti u meri u kojoj to omogućavaju naši zakonski propisi – podseća Koković.
Da bismo uvideli u kojoj meri je posao u koji ulazi FSS, uz podršku Vlade Srbije, odnosno Ministarstva omladine i i sporta, te UEFA, kompleksan, možemo navesti koje tačke treba zaokružiti da bi petica zasijala na „orlovskom” gnezdu: 50.000 gledalaca, sedišta s naslonom za leđa, dovoljan broj izlaza, savremene pres lože, sanitarni čvorovi shodno broju posetilaca, prostor za 150 fotoreportera između gola i gledališta, osvetljenje od najmanje 1.000 luksa na svakom metru stadiona, rezervni agregat, prolaz i mesta za osobe sa invaliditetom, lože za 150 VIP zvanica. I ne samo to, potrebno je da grad ima aerodrom moji može da primi dodatnih 60 čarter letova, te hotele s minimum 1.000 soba.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar