PARTIZAN DAVLJENIK SA BANJICE

PARTIZAN DAVLJENIK SA BANJICE


Mesecima traje spor između opštine Voždovac i VK Partizan oko prava svojine nad bazenima na Banjici. Radi se o temi u kojoj je sport samo na površini, ispod radara je igra moći i naravno novac. Reč je o borbi oko odlične lokacije, zakupaca koji se nalaze u Sportskom centru, skupih članarina. Jedni poručuju da imaju potpuno pravo nad objektom i da su spremni da idu i do suda u Strazburu kako bi to dokazali, dok drugi tvrde da je suma od 500 hiljada evra godinama išla po sivim zonama. Istina je negde na sredini. Međutim, poenta je da po bazenima ne pliva novac već deca koja najviše trpe. Samim tim i srpski vaterpolo.

Olimpijske igre u Brazilu 2016. Vaterpolo reprezentacija Srbije u finalu pobeđuje Hrvatsku i osvaja jedino zlato koje joj je nedostajalo. Zlato koje je pripojeno Evropskom i Svetskom. Naši reprezentativci su konačno mogli da kažu da su osvojili sve. Usledilo je veliko slavlje igrača, erupcija oduševljenja kod publike, kako one u Riju, tako i one širom naše države, koja je kao po običaju odmah izašla na ulice. Svi su slavili. Nije se mislilo ni na šta drugo osim na ostvarenu pobedu. Svi osim Andrije Prlainovića koji je u tom trenutku davao izjavu za medije. I to ne bilo kakvu. Na pitanje novinara šta je reprezentaciji potrebno da bi se održao kontinuitet osvajanja medalja, on je rekao:

– Možda nije trenutak da se priča o tome, ali vi mediji znate šta bi trebalo raditi. O čemu je potrebno govoriti. Ne moramo mi sportisti da se zameramo političarima, ministrima, vrhu države. Ovih osam, devet medalja nisu rezultat nekog programskog ulaganja u sport. Znamo da gotovo nijedan vaterpolo klub u Srbiji ne postoji, skoro su svi pred stečajem. Uveren sam da će se to stanje poboljšati, jer smo mi uradili sve što je do nas – izjavio je tada Prlainović.

Njegova izjava, je zasmetala mnogima. Protumačena je kao neprikladna i nepotrebna u datim okolnostima. Država se osetila prozvano. Međutim, danas dve godine kasnije, na konkretnom primeru dobijamo potvrdu onoga o čemu je pričao. Klupski vaterpolo proživljava najveću krizu u svojoj istoriji, konkretno Partizan. Naš najtrofejniji klub.

Naime, reč je o sporu između vaterpolo kluba Partizan i opštine Voždovac oko prava svojine nad bazenima Banjice, koji nikako da se završi. Reč je o konstantnom prepucavanju dve strane, podmetanju nogu, mnogim nelogičnostima koje prate ceo slučaj. Obe strane su rešene da ne odustanu, po svaku cenu. Teško je pratiti priču i ne odabrati stranu, jer obe ističu argumente koje im idu u korist.

Kako bi se bolje razumela cela situacija, potrebno je vratiti se više decenija unazad. Sportski centar Banjica izgrađen je 1973. godine zajedničkim sredstvima dveju opština Voždovac (na čijoj teritoriji se nalazi) i Savski venac. Godine su prolazile, a objekat je korišćen, bez ikakvih problema. Tek 2010. ovo postaje teren za katastarsko mešetarske igre. Za potrebe Univerzijade 2009. godine, opština Voždovac je dobila upotrebnu dozvolu da rekonstruiše bazene u okviru SC Banjica. Prema saznanjima ljudi iz Partizana, opština Voždovac koristi taj trenutak i zahvaljujući upotrebnoj dozvoli upisuje se u katastar kao jedini vlasnik SC Banjice. Godinu dana kasnije opština Savski venac pokreće tužbu i traži da se ta odluka poništi. Ova priča privremeno je dobila sudski epilog kada je 2016. Viši sud u Beogradu doneo odluku da vlasnička prava u potpunosti pripadaju opštini Savski venac. Međutim, svega šest meseci kasnije Apelacioni sud je preinačio tu odluku, utvrdivši da opština Savski venac nije tokom postupka dokazala kolika je sredstva uložila u izgradnju samog objekta, četiri decenije ranije.

U čitavoj ovoj priči potencijalno najveći gubitnik je Vaterpolo klub Partizan, iako nije bio ni tužilac ni tuženi, smatra direktorka VK Parizan Tatijana Rakas.

– Deobom iz 1992. između opština Voždovac i Savski venac, SC Banjica je izdeljen na dva dela. Opštini Savski venac je pripao ovaj deo koji mi koristimo i koji smo od njih dobili na korišćenje u periodu od 25 godina. To nikada, nije dovedeno u pitanje. Sada prelazimo na dve ključne godine u ovom postupku. Viši sud u Beogradu 1994, donosi rešenje kojim se društveno preduzeće “SRC Banjica”, koje je gradilo sportski centar Banjica, pripaja Vaterpolo klubu Partizan sa svom imovinom, pravima i obavezama. Međutim, ni tu nije kraj. Privredni sud u Beogradu 1997. godine (tada nije bilo APR-a) donosi dva rešenja po kojima se ovo preduzeće briše iz registra i po kojima se Partizan upisuje kao nosilac prava na imovinu. Dakle imamo sve papire kojima dokazujemo da ovde nismo dospeli na silu – napominje Rakas u izjavi za Ekspres, i dodaje:

– Na ovu presudu Apelacionog suda od pre dve godine postojala je mogućnost žalbe kao i to da se traži revizija predmeta. Međutim, u međuvremenu se menja zakon po kom je grad Beograd vlasnik celokupne imovine koja je do tog trenutka pripadala opštinama. Ljudi iz Savskog venca, zato nisu nastavili da se spore, jer od tog trenutka nemaju nikakav interes. Ono što je jako bitno, jeste da Vaterpolo klub Partizan nikada nije bio umešan u ovaj spor. Po zakonu o obligacionim odnosima, kada se vodi spor između dva pravna subjekta, presuda ne sme imati posledicu na treću stranu, u ovom slučaju po Partizan. Posledica po nas bi bila da se mi iselimo, ali to pravno nije izvodljivo – ističe Rakas.

Pravi problemi za klub počinju 30. marta ove godine, kada je rukovodstvo kluba na vratima Sportskog centra zateklo rešenje tadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog, kojim se na osnovu apelacije od pre dve godine, sportski centar Banjica daje na korišćenje opštini Voždovac u periodu od 20 godina. Posmatrajući sa strane zakona, koji kaže da opštine nemaju pravo na svojinu, sve je jasno i mogli bismo da kažemo da ljudi iz Partizana nemaju na šta da se žale, međutim Tatijana Rakas ističe da se klub ne nalazi tek tako na ovoj lokaciji i da imaju papire koji potvrđuju da su pravi vlasnici.

– Imamo sve potrebne papire. Ono što je takođe bitno jeste da smo mi i održajem stekli pravo na svojinu, jer smo u ovom objektu duže od dvadeset godina. Ukoliko ovaj spor ne dobijemo ovde, mi smo spremni da idemo pred sud u Strazburu – napominje Rakas u izjavi za Ekspres.

Vremenom je usledio niz sastanaka rukovodstva Partizana čiji je krajnji epilog bio taj da je Tatijani Rakas naloženo da pokrene postupak pred Višim sudom, za utvrđivanje prava svojine, ali i postupak pred Upravnim sudom za poništenje odluke tadašnjeg gradonačelnika. Ročište je zakazano za 7. novembar i iz Partizana su ovim činom poslali jasnu poruku vlastima da još ništa nije gotovo i da se čeka konačna odluka.

– Još pre nego što su nam na vrata zalepili rešenje gradonačelnika, ljudi iz opštine Voždovac su bez našeg znanja obavili razgovore sa našim zakupcima na kojima su ih uz pomoć pomenutog rešenja nagovarali da sa svojim ugovorima pređu u zakup kod njih. Što su naravno i uradili. Sve sa ciljem da se finansijski ugušimo. Mi od bazena živimo, ne dobijamo nikakve privilegije od grada jer nam je bazen u vlasništvu. Nemamo sponzore, prodaja igrača u vaterpolu ne funkcioniše kao u drugim sportovima – navodi direktorka VK “Partizan”.

Sa druge strane, Aleksandar Savić, predsednik opštine Voždovac, smatra sve je jasno i Partizan nema na šta da se žali.

– Apelacioni sud je zvanično dosudio da je to vlasništvo naše opštine, odnosno grada Beograda. Sve što je do tada bilo, svodi se na to da je vaterpolo klub Partizan koristio bazene 25 godina bez ikakvog pravnog osnova. Oni se pozivaju na nešto što je opština Savski venac još 1992. dala, a da pritom i nije bilo njeno. Oni hoće da ispadne kako ja želim da ih isteram. Ističu svoje titule. Međutim, moj jedini cilj je da uredim sistem i vratim državni novac – ističe za Ekspres Savić.

On takođe napominje da je više puta nudio predsedniku VK Partizan Aleksandru Šoštaru, da opština plati sve termine, ako treba i 10 sati dnevno za utakmice, treninge i školu, na koje on nije pristao. Ljudi iz najtrofejnijeg vaterpolo kluba, poručuju da tu poumnudu tače kao da im neko traži da od vlasnika postanu podstanari. Predsednik opštine Voždovac se u razgovoru za naš list takođe dotakao i u kakvim se uslovima nalaze bazeni na Banjici.

– Dva puta je rekonstruisan bazen na Banjici, ja bih stvarno voleo da saznam šta su rekonstruisali. Tu rekonstrukciju je plaćao grad. Da li ste nekada videli na šta liče bazeni? Mene najviše boli to što se ljudi obraćaju nama i govore nam kako uslovi nisu dobri. Kako su bazeni hladni, kako je voda prljava. Ljudi misle da smo mi tim rukovodili, ali nismo. Oni se kriju iza svojih titula, ali pre titula mora da se poštuje država. Klub je godinama naplaćivao članarine 6.000 dinara mesečno. Suma od 500 hiljada evra godišnje je išla po nekakvim sivim zonama. Mi smo sada sve preuzeli i sav novac ide direktno na račun – podvlači Savić.

Igra je čini se otišla predaleko, fer plej se izgubio. Da je voda hladna i da uslovi, u kojima treniraju igrači, ne doliče našem najtrofejnijem vaterpolo klubu, tačno je. Za ovih 25 godina na koje se rukovodstvo Partizana poziva, koliko imaju pravo korišćenja, klub je mogao da uloži neka sredstva da poboljša stvari. Istina je da crno-beli imaju najbolju školu vaterpola u Evropi, ali taj renome zahteva i mnogo bolje uslove. Ono što je, pak, Savić zaboravio jeste da je Partizan svih ovih godina živeo upravo od ovih bazena, članarina i zakupaca, jer vaterpolo, makar u Srbiji, nije profitabilan sport i retko koji klub ima novca da isplaćuje redovne plate. Samim tim ne mogu da računaju na novac prilikom transfera igrača. Iako je mesečna naknada za treninge klinaca skupa, roditeljima to očigledno nije smetalo jer su svesni da je ta škola iznedrila toliko šampiona.

Druga, i možda važnija, stvar je da u celoj ovoj priči najviše trpi srpski vaterpolo. Poslednji u nizu udaraca koje je Partizan primio jeste onaj koji ih je naterao da i kao državni prvaci odustanu od Lige šampiona. Klub koji je 29 puta bio nacionalni prvak, ne poseduje finansijska sredstva sa kojima bi mogao da učestvuje u takmičenju koje je osvajao sedam puta i u kom je neprikosnoven u Evropi. Srozavanjem vaterpolo klubova, automatski rizikujemo da izgubimo i reprezentaciju. Reprezentaciju koja nam je donela toliko uspeha i toliko medalja. Reprezentaciju kojom se toliko dičimo.

Poslednji u nizu uspeha, naši vaterpolisti su ostvarili nedavno, kada su se sa Evropskog prvenstva u Barseloni vratili sa zlatnom medaljom. Od 22 igrača, koliko je činila ovogodišnja A selekcija, njih šesnaest je makar u nekom trenutku igralo za Partizan.

Ne treba biti mnogo pametan i zaključiti da je Prlainovićeva izjava od pre dve godine bila tačna. Takođe je teško zamisliti da je jedino on u tom trenutku video šta nam se sprema. Pre će biti da je jedini imao hrabrosti da govori o onome o čemu su svi ćutali. Međutim i danas, kada nam se najtrofejniji klub davi, čini se da ne pričamo dovoljno o tome. Puštamo da se situacija reši sama od sebe. Verovatno ćemo se osvestiti tek kada reprezentacija počne da trpi i kada prestane da beleži rezultate na koje smo navikli. Tada ćemo znati u koga da upiremo prst, lako ćemo naći krivca. Međutim, tada će verovatno biti kasno. Sada dok još uvek nije, zapitajmo se kako bi nam nacionalni tim izgledao da nismo imali Partizan.

Sličnim postupcima ostali smo bez rukometa. Uzalud nam sav talenat, ukoliko smo nemarni i ukoliko nam je lični interes uvek na prvom mestu. Uostalom, po čemu će nas u svetu prepoznavati ako izgubimo i sport?

Sumnja u verodostojnost

U razgovorima koje smo obavili sa direktorkom vaterpolo kluba Partizan, više puta nam je naglašavano, sa kolikim se pritiscima suočava rukovodsvo VK Partizan, kao i to da postoji evidentna želja da se klub dovede u ćorsokak kako više ne bi imao kud i kako bi “predao” ovu utakmicu.
– Pokušali su čak da sa njihovog dela objekta, preko krova, sprovedu kablove kako bi Sport Vižnu, Sport tajmu i akademiji Kostić sproveli struju, jer ih smatraju svojim zakupcima. Mi smo se naravno protivili tome. Pozvali smo policiju koja nas je uputila na sud gde smo ih mi i tužili za ometanje poseda i tražili privremenu meru za otklanjanje radova sa našeg poseda. Privredni sud je 15. juna doneo rešenje o privremenoj meri u kom ih obaveštava da odmah otklone radove i zabranio im pristup objektima koje mi koristimo, bez naše saglasnosti. Međutim, oni su to ignorisali. Nisu čak ni primili rešenje. Da stvar bude gora, nedavno je i ta privremena mera ukinuta, jer je opština nabavila dozvole za gradnju, rekonstrukciju i sprovođenje struje. Zamislite, građevinsku dozvolu im je izdao njohov opštinski organ i to 10. jula iako su radovi izvedeni 25. maja. Neverovatno nešto, izrazili smo sumnju u verodostojnost. Isto tako ljudi iz opštine Voždovac su na sudu istakli da je u martu postojao inspekcijski nadzor kojim je utvrđeno da je u prostorijama sve trulo i da je neophodno rekonstruisati struju. Odgovorno tvrdim da do njega nikada nije došlo. Mi jedini u posedu imamo ključeve i morali bismo da imamo evidenciju o tome. Nemoguće je da vam dođe inspekcija u objekat, a da je vi ne primetite ili bar ne primite zapisnik – navodi Rakas.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar