PRIVATIZACIJA – KOLIKO VREDE ZVEZDA I PARTIZAN: Pošto bunar bez dna?

PRIVATIZACIJA – KOLIKO VREDE ZVEZDA I PARTIZAN: Pošto bunar bez dna?


Licitiralo se brojkama od nekoliko desetaka miliona do stotine miliona evra. Postepeno je iz priče o promeni strukture vlasničkih odnosa u klubovima izbačen termin „novac”. Osvajači funkcija na vrhu klupskih hijerarhija pronašli su krajnje efikasan način, poput nekadašnjeg „pipsa”, da zapraše sve one, kako su ih zvali, „bumbare”

Koliko vrede fudbalski klubovi Crvena zvezda i Partizan, pitanje je oko kojeg su se koplja, zabodena u teren finansija, prava, tradicije, psihologije i sporta, najžešće lomila pre desetak godina. Licitiralo se brojkama od nekoliko desetaka miliona do stotine miliona evra. Postepeno je iz priče o promeni strukture vlasničkih odnosa u klubovima izbačen termin „novac”. Osvajači funkcija na vrhu klupskih hijerarhija pronašli su krajnje efikasan način, poput nekadašnjeg „pipsa”, da zapraše sve one, kako su ih zvali, „bumbare”. To sredstvo se zove „dugovanja” i, kako izgleda, nema rok upotrebe.
Specifikum srpskog fudbala se ogleda u maksimi: što je napravljeni dug veći – to je fotelja čvršća! Ponekad bi se, naročito u predizborno vreme klupske skupštine, pričalo o smanjenju pasivne strane konta, ali nakon dobijanja novog poverenja i mandata u snopovima bi nove tužbe i zahtevi za naplatu potraživanja zasule klupsku kasu. Rezon pumpanja zaduženja, u poslovanju bez jasnih propisa i pravila, bio je jasan: koji će ozbiljan investitor ući u klub kad je finansijsko stanje dubioza. Ko zna ko je od koga pozajmljivao novac i pod kojim, često lihvarskim uslovima još od 2005. godine, kad je povlačenjem Dragana Džajića narušena ravnoteža dobrih prodaja igrača s jedne strane i pametnih investicija s druge. Da podsetimo, kad je Džajić napustio „Marakanu”, pominjana je kreditna linija od četiri miliona evra, a zaboravljeno je da je u kapitalnim transakcijama (fudbalerima) ostalo 40 miliona evra. Nakon toga je krenuo Zvezdin sunovrat. Ni s crno-bele strane Topčiderskog brda nije postojao drugačiji poslovni koncept, ali su brži priliv igrača iz Omladinske škole na Teleoptiku i njihova prodaja imali efekat padobrana. U svakom slučaju, za večite je ledina blizu!

Zekini i Den Tanini milioni
Kako se procenjivala vrednost večitih rivala? Kad je Den Tana, u septembru 2008. godine, izabran za v.d. predsednika, na nečiji mig ili pogrešno protumačeni tik iz vrha tadašnje vlasti, rekao je da Crvena zvezda vredi 50 miliona evra. Zanimljivo, i Žarko Zečević, dugogodišnji generalni sekretar crno-belih, izašao je s procenom da Partizan predstavlja kapital težak 50 miliona evra, s tim što je pravo korišćenja stadiona na Sportskom društvu, a ne na Fudbalskom klubu pa je to umanjilo njegovu ukupnu vrednost. Bilo je to vreme „samo što nije” donesen zakon o sportu koji bi omogućio privatizaciju ove oblasti. Iz Ministarstva omladine i sporta, međutim, nikako nije stizala finalna verzija zakona jer su se u međuvremenu neki srpski biznismeni, a pre svih Filip Cepter, medijski zainteresovali za Zvezdu („U neke poslove ulazi se iz emotivnih razloga, a u druge isključivo iz ekonomskih. Kada je reč o Zvezdi i meni, prvenstveni motiv je emotivni, ali nije zanemarljiv ni onaj ekonomski.”) Zato je odlučeno da se još jednom pročešlja pravna problematika kako klubovi od „nacionalne vrednosti i značaja” ne bi prešli u ruke pojedinaca. Mada je Crvena zvezda već tada bila u dužničkom bunaru, s stadionom koji je bio pod višestrukim hipotekama, Den Tana hladno saopštava da je vrednost kluba s celokupnom imovinom (!) između 300 i 500 miliona evra. Nije teško odgonetnuti da je ta suma sumarum izvučena kako bi se odvratili potencijalni kupci.

Zašto Mandarić ne dolazi
Kolika je danas cena večitih rivala? „Ekspres” je odgovor na to pitanje potražio od Milana Mandarića, srpsko-američkog biznismena koji se u poslednje dve decenije pokazao kao vrstan izbavljač francuskih, belgijskih i engleskih klubova iz finansijskog ambisa.
– Da su me neki prijatelji u Srbiji poslušali pre četvrt veka, mogli smo biti pioniri privatizacije u sportu. Tako naš fudbal ne bi bio na ovako niskim granama, a da nevolja bude veća i opasnija, nema baš mnogo prostora za optimizam ukoliko se nešto hitno ne preduzme, odnosno ne iskristališe politička volja za korenite promene. Klub mora da se vodi domaćinski, da se zna kuda i zašto odlazi novac i da se u svakom momentu ima predstava s koliko se novca raspolaže. U Srbiji toga nema. Dugovi se gomilaju i ostavljaju u nasleđe državi ili sledećoj upravi koja dođe. Moj princip je poznat: gde ne vidim stabilnost ulaganja – ne započinjem biznis. Šta danas ima Zvezda? Ima tradiciju, sećanja i navijače. Ono što dovodi ozbiljne investitore, uz poštovanje klupskih tekovina i armije simpatizera, jesu čisti računi, stanje infrastrukture, licence, potencijalna zainteresovanost sponzora, medijska zastupljenost… Uz skiciranje jednog takvog preseka, potrebno je paralelno raditi na kreiranju slike u glavi navijača da privatizacija nije otuđenje kluba. Klub je njihov, njima će ostati, niko ga neće odneti. U Srbiji se odvijaju suprotni procesi i zato je tako kako jeste, bez obzira na to što je reč o narodu talentovanom za fudbal.
Ovaj biznismen je podizao s kolena osam klubova: Standard Lijež (Belgija), Šarlroa (Belgija), Nicu (Francuska), Portsmut (Engleska), Kopar (Slovenija), Lester (Engleska), Šefild venzdej (Engleska) i Olimpiju (Slovenija). Po njegovom mišljenju, srpskom fudbalu mogao bi da bude primeren francuski model po kojem je 70 odsto vlasništva kluba u rukama akcionara ili jednog vlasniku, dok preostalih 30 odsto pripada gradu na osnovu finansiranja infrastrukturnih objekata i klupskih akademija. Takav paket omogućava nesmetanu realizaciju poslovnih ideja i vizija, obrt kapitala i na kraju ekonomsku isplativost investicije.

Foto: AP

Foto: AP

Milan Mandarić, srpsko-američki biznismen
„Moj princip je poznat: gde ne vidim stabilnost ulaganja – ne započinjem biznis. Šta danas ima Zvezda? Ima tradiciju, sećanja i navijače.”

Kako smo dobili prvi privatni klub
Mnoge nedoumice u miljeu imperativne privatizacije izaziva Čukarički. Kako je klub s Banovog brda – koji je za kratko vreme postao primer dobro vođenog kluba u kojem nema trzavica i kašnjenja plata – uspeo da promeni vlasničku strukturu, a Crvena zvezda, Partizan i većina ostalih superligaša ne mogu? Kao da zakon nije isti za sve? Hronologija nastanka našeg prvog privatnog fudbalskog kluba izgleda ovako: zbog duga od 1,3 milijarde dinara, u Društvenom preduzeću za sportske aktivnosti „FK Čukarički Stankom” (predsednik Aleksandar Mihailović, sin Žike Muštikle) rešenjem Privrednog suda u Beogradu 12. septembra 2011. pokrenut je stečajni postupak, a 18. novembra 2011. proglašen je bankrot. Pet meseci kasnije, na akciji je tadašnjeg drugoligaša kupila firma ADOK iz oblasti farmacije i građevinskog inženjeringa, po početnoj ceni od 10.230.000 dinara, ili 92.000 evra. Tom transakcijom nije obuhvaćen stadion, na koji pravo korišćenja ima Sportsko društvo „Čukarički”, koje nije u stečaju. Vlasnik stadiona je, inače, i dalje Grad Beograd, koji je prava preneo na opštinu Čukarica, a ona na SD „Čukarički”. Tako smo dobili prvi privatni klub u Srbiji koji se brzo finansijski, organizaciono, infrastrukturno, takmičarski konsolidovao pa je zaigrao u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Fudbal na Banovom brdu nije samo spasen nego je udaren i čvrst temelj za još bolje rezultate.

Put do reinkarnacije srpskog fudbala
U Fudbalskom savezu Srbije dugo nije bilo konkretnih aktivnosti po pitanju promene vlasničke regulative klubova. Razlog tome je jedan poziv koji je s „Marakane” upućen Tomislavu Karadžiću, a odnosio se na najavljeno donošenje zakona o privatizaciji u sportu. Nakon te pretnje, reč „privatizacija” je izbačena iz vokabulara tadašnjeg predsednika FSS-a, da bi bila vraćena pre nekoliko dana, kada je Karadžić izjavio da bi „Partizan i Crvena zvezda mogli da se kupe za siću”. Terazije su danas u iščekivanju velikog praska koji će srpski fudbal uvesti u evropske tokove i iz statusa omiljene destinacije lovaca na talente dovesti kao važnog igrača na evropsko tržište, što po talentu i zaslužujemo. Jovan Šurbatović, generalni sekretar FSS-a, kaže da je u nacionalnoj kući fudbala svima jasno da do privatizacije mora doći pre ili kasnije.
– To je jedino logično rešenje za budućnost naš fudbala ako želimo da se ugledamo na evropske i svetske tokove. Prolongiranje tih privatizacionih procesa, odnosno vlasničke transformacije klubova, ne ide nam u prilog. Vreme nam nije saveznik jer odlaganje dovodi do umanjenja vrednosti kapitala samih klubova. S vremenom supstanca je sve urušenija i shodno tome naši klubovi imaju sve nižu cenu na tržištu.
Iskustva s klubovima koji su privatizovani, kao što je Čukarički, ili sa onima u koje je bitno ušao privatni kapital, poput Voždovca, Metalca, Javora i Spartaka, govori o izostanku bilo kakvih problema vezanih za dugovanja prema Savezu ili sporova povodom dugovanja pred Arbitražnim sudom, pa prema tome i onih zabrana registracije igrača. Sve to ukazuje, navodi prvi operativac Saveza, da bi sve bilo mnogo lepše i uređenije kada bi svi klubovi imali jasne vlasničke odnose i kada bi se stvorio pogodan ambijent za investiranje privatnog kapitala u klubove, ali ne samo u njih nego i sportske objekte, odnosno u izgradnju stadiona. Privatizacija ne bi rešila samo infrastrukturne i ne samo takmičarske probleme nego bi doprinela regularnosti prvenstva s jedne strane, a s druge bilo bi manje problema vezanih za bezbednost i organizaciju utakmica.
– Privatizacija je magična reč, jedina izvesna mogućnost koja može reinkarnisati srpski fudbal, odnosno usaglasiti ga s fudbalom u Evropi – nastavlja Šurbatović. – Svi veliki evropski klubovi imaju jasno definisane vlasničke odnose. Tu postoje razni modaliteti i raznovrsne statusne forme, odnosno uređenja funkcionisanja kluba: od akcionarskih društava i privatnih preduzeća, preko klubova koji su u vlasništvu moćnih porodica, do klubova koji su u javnoj svojini i koji su praktično klubovi gradova i regija. Bez obzira na statusnu formu, svi ti klubovi su tržišno orijentisani i funkcionišu kao uspešne poslovne kompanije, ostvarujući veliki profit kroz racionalno upravljanje imovinom i kapitalom.

Jovan Šurbatović, generalni sekretar FSS
„Luksuz je da se mi ne okrenemo tom biznisu i tržištu, i da ne napravimo jedan pogodan ambijent za ulaganje kapitala”

Evropski fudbal ide u pravcu ubrzanog razvoja. Vidimo da su stadioni sve popunjeniji, da su klubovi i lige sve bogatiji i da je fudbal odavno prestao da bude igra i zabava, već je postao jedan ozbiljan biznis.
– S obzirom na to da smo nacija koja regrutuje mnogo talentovanih fudbalera za to svetsko tržište, luksuz je da se i mi ne okrenemo tom biznisu i tržištu, i da ne napravimo jedan pogodan ambijent za ulaganje kapitala. Vremena se menjanju, nekad je Katalonija finansirala Barselonu, a danas Barselona finansira kulturu, sport i razne društvene delatnosti u Kataloniji. Fudbal je evoluirao u biznis globalnih razmera, tako da, kada bismo promenili kurs, pre svega politiku prema fudbalu, i kada bismo otvorili tržište za slobodno ulaganje kapitala, fudbal bi ovde zapošljavao radnu snagu pa bi mnogi, pre svega država, regije i gradovi, osetili mnogo pozitivnih efekata. Mnoge stvari bi funkcionisale zahvaljujući fudbalu, koji bi finansirao neke druge nekomercijalne sportove. To je de fakto budućnost, koja će pre ili kasnije doći, i ja, evo, navijam da se desi što ranije, makar da se stvori statusna forma za klubove koji odmah žele da promene svoju vlasničku strukturu. Alternative nema – kaže Šurbatović.
U Fudbalskom savezu Srbije podsećaju da su potpuno spremni i svesni u kojem pravcu treba da se razvijaju fudbalski klubovi i da imaju eksperte koji se bave sportskim pravom i ekonomijom sporta uz gotova privatizaciona rešenja. FSS želi ulogu kompetentnog partnera Ministarstvu omladine i sporta. Sama privatizavcija možda neće izbrisati sve probleme u srpskom fudbalu, ali veliki deo će biti rešiti sam po sebi. Zato u FSS s nestrpljenjem očekuje dane koji slede i poziva klubove – koji neće odlagati neodložno pod pritiskom nekih usko interesnih krugova – za otvaranje nove stranice srpskog fudbala i njegov zaokret ka Evropi.
…………………………………………………………
INTERVJU, MAHMUT BUŠATLIJA, KONSULTANT ZA STRANA ULAGANJA: Rauberi iz Zvezde i Partizana brzo bi prodali i stadion

Pitanje privatizacije sporta moralo bi da krene od utvrđivanja odgovornosti za zloupotrebe u sportu.
Tako Mahmut Bušatlija, ugledni ekonomista i ekspert za strana ulaganja, objašnjava zašto je izričit u odgovoru da našim „proslavljenim” klubovima ne bi dao u vlasništvo stadione kao daleko najveću stavku u njihovoj imovinskoj karti.
– Ni Crvena zvezda ni Partizan danas ne vrede ništa. Njihovi rezultati na međunarodnim merenjima, koliko ja vidim, i ne postoje. Vrednost sportskog kluba je u sportskim rezultatima. Ako toga nema, vrednost kluba može biti u njegovoj imovini, što kod nas nije slučaj jer oni koriste državne, odnosno javne objekte. I trebalo bi da ostanu na tome, da budu korisnici tih objekata. Nisu zaslužili da im ih država prebaci. Naprotiv, baš su svojim rezultatima pokazali da ne zaslužuju da im država pokloni imovinu koju smo kao građani stvarali.
Kako bi klubovi mogli da dođu do svežeg kapitala?
– Verovatno nikako ako se to tiče samo njihovih sportskih aktivnosti. Ako je reč o manipulisanju ili zloupotrebi građevinskim zemljištem, odnosno posedom koji oni kontrolišu jer imaju pravo korišćenja, ili objektima koje je država sagradila, onda bi mogli da koji dinar dobiju po tom osnovu.
Kako tumačite inicijativu da se uradi konverzija pa da klubovi, umesto prava korišćenja, dobiju pravo vlasništva nad zemljištem na kojem su njihov stadion i prateći objekti?
– To ne treba činiti. Apsolutno ne! Čime su oni to zaslužili? Zvezda, recimo, živi na rezultatima od pre 30 godina. To je nedovoljno za tako veliko bogatstvo ili javni kapital, koji smo svi mi kao građani stvarali, i to ne samo Srbije nego i Jugoslavije.
Kakva je uloga države u stvaranju poslovnog ambijenta u sportu?
– Državna uprava, odnosno pojedinci iz državne uprave, izgleda nalazi odlično uhlebljenje u sportu. Jasno je to, jer čim dođe do nekih promena, političkih u upravljanju, čim neka druga partija dođe na vlast, odjednom ti neki klubovi promene svoju upravu. Ta veza je evidentna, ona, verujem, postoji svuda u svetu, ali s drugim motivima, na osnovama pomoći sportu, a ne njegovoj eksploataciji! Ako pogledate, svi naši klubovi, naročito ovi proslavljeni, samo prave gubitke, i sve im se toleriše. Neće da plaćaju neke obaveze niti da izmiruju svoja dugovanja koja konstantno rastu, a u njihovim rukovodećim telima uvek sedi neko iz državne uprave ko je tu da ih „zaštiti” od izmirenja obaveza prema državi.
Verujete li da će uskoro naši fudbalski klubovi biti privatizovani?
– Mi se sada zaluđujemo time koliko ćemo još para odvojiti za neke raubere koji su se, koliko vidim, dobrano obogatili i još im nije dosta pa bi da privatizuju to kako bi mogli da rasprodaju. Ova tema bi morala potpuno drugačije da bude postavljena. Pitanje privatizacije sporta moralo bi da krene od pitanja odgovornosti za zloupotrebe u sportu. Kad se to razreši, onda bi možda moglo pričati o tome kakvi su kvaliteti i kakva je budućnost našeg fudbala, jer nisam video da neko od tih velikih klubova u svetu ima problem da napravi novi stadion, koji košta ponegde i stotine miliona evra. Zašto je tako? Zato što imaju kvalitet, zato što se dokazuju kao vrednost na međunarodnom nivou i normalno je da će biti u poziciji da vrate pare koje su uložene u stadion. Mi, šta god dali našim klubovima, to će nestati za pet godina!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar