SRPSKI SPORT OPET NA IZVORU

SRPSKI SPORT OPET NA IZVORU

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Rukomet, vaterpolo, košarka, atletika vraćaju se u manja mesta, baš tamo gde su se nekad davno rađali veliki sportisti poput Veselina Vujovića, Dragana Kićanovića, Vere Nikolić, Raše Radovanovića…

Kao grom iz vedra neba odjeknula je ovih dana vest da Veselin Vujović, rukometni mag i stručnjak na glasu, preuzima ekipu niškog Železničara. Ništa manje čuđenja i iznenađenja u sportskoj javnosti nije bilo u trenutku kada se saznalo da Igor Milanović, bez sumnje jedan od najboljih svetskih vaterpolista u istoriji, u ulozi trenera, karijeru nastavlja u Vaterpolo klubu Valjevo. U Srbiji se događa nešto novo i lepo: oživljavaju dvoranski i neki drugi sportovi u manjim sredinama, odakle su oduvek stizali veliki asovi.

– Oni o kojima pričate su dobrodošli, ne samo zato što su ličnosti sa identitetom podneblja već i ljudi s kredibilitetom asova koji zarad mnogo čega mogu da budu idoli za naraštaje u sportu – govori profesor dr Dragan Koković, najcenjeniji srpski sociolog sporta.

Proslavljeni košarkaški stručnjak Dušan – Duda Ivković često je u nekim srećnim vremenima naglašavao da su vrhunski sportisti svoje karijere započinjali u malim sredinama. I Dane Korica je na mnogim skupovima i u mnogim prilikama izgovarao rečenicu da u klubovima s prefiksom „mali” nastaju velika dela. Zato i treće čudo iz ovog serijala, o novom suncu u srpskom sportu, odnosno odluka Užičana da u svom košarkaškom klubu šansu daju Raši Radovanoviću, nekadašnjem jugoslovenskom reprezentativcu i čoveku koji je vrhunske organizatorske i menadžerske sposobnosti potvrdio u čuvenoj košarkaškoj fabrici asova s imenom FMP – zaslužuje apsolutnu pažnju. Njegov novi zadatak je da Užičane, uz vizionarski rad, pozicionira na mapi uspešnih košarkaških sredina ne samo na prostoru Balkana.

Magija u Užicu

Raša Radovanović to može, tvrde oni koji su mu ukazali poverenje. I ne samo oni. Iskustvo i znanje o tome kako se s malo može napraviti mnogo doneo je još iz Sarajeva, gde je na nejakim temeljima ali i snažnoj viziji Vuleta Vukalovića izrasla evropski moćna prvo odbojkaška pa zatim košarkaška Bosna. Na Vukalovićevom iskustvu i principu, naravno modifikovanom i prilagođenom prostoru i vremenu, Radovanović je s vetrom u leđa koji je dobijao od Nebojše Čovića radio i u Železniku. Koliko je u toj sredini rođeno košarkaških asova, svi dobro znaju. Nema razloga, dakle, da Radovanović, koristeći iste ili slične modalitete, u Užicu ne napravi košarkašku magiju, tim pre jer je očigledno završni arhitekta jednog dobro osmišljenog i dugoročno planiranog projekta.

– Svedok sam ovih dana šta trenutno rade i kako rade. Čuo sam takođe da utakmice neće igrati u Užicu, već na Zlatiboru. A da li će im i fabrika budućih asova, naslednika Nemanje Nedovića, biti na Zlatiboru i u Užicu ili u Užicu i na Zlatiboru, znaće se brzo. Ono što se sa sigurnošću zna jeste da je ovaj region pogodno tlo za košarku, jer košarka odgovara mentalitetu ovih ljudi, koji u sebi imaju za taj sport vrlo bitnu nit ili ono što se zove „dinarsko besnilo”. Dakle, ne sumnjam da će sve doneti i uspeh uz ispunjenje određenih uslova – uveren je profesor dr Dragan Koković.
Čudo će se, tvrde dobro upućeni, dogoditi i u Valjevu. Vaterpolo klub, voljom entuzijasta, osnovan je tek pre nekoliko godina, 2011. Danas u njemu vredno trenira 150 dečaka i devojčica, a najbolji tim se takmiči u Superligi Srbije. U javnosti se, onako mudro a po valjevski, predstavljaju kao mali klub s malim budžetom, ali su uprkos svemu već prepoznatljivi i kao sredina u kojoj se neguju neprolazne vrednosti. U toj priči je i gorostasni Igor Milanović, jedan od najboljih ako ne i najbolji vaterpolista sveta u istoriji. Koliko juče bio je trener u jednom od najbogatijih klubova Turske, a sada….

– Sada sam u klubu kojem na neki način pripadam od njegovog prvog dana. Odlazim u Valjevo s osmehom. Tamo postoje ljudi kojima verujem, koji vole vaterpolo, koji imaju viziju, entuzijazam i htenje, koji su obezbedili uslove za kvalitetan rad i osmislili još dosta toga što garantuje lepu sutrašnjicu i nudi meni kao treneru dugoročni profesionalni izazov.

Na pitanje da li bi Valjevo u budućnosti eventualno moglo da doživi sudbinu kragujevačkog Radničkog, ne tako davno uz medijsku pompu preko noći stvorenog vicešampiona Evrope, čije su boje branili Udovičić, Filipović, Ćirić, Čuk, Zloković, Gak i drugi, Igor Milanović nudi odgovor bez imalo želje da gleda u tuđu avliju i da bilo šta poredi:

Moćni sponzori

– Ne, nećemo kupovati igrače, stvarati tim po svaku cenu, juriti preko noći Evropu. Jedna od najvećih vrednosti valjevskog kluba danas, a mislim da će tako biti i ubuduće, jeste strpljivost. Zato i jesmo zajedno. U toj priči je i grad, koji u ovom času bezrezervno stoji iza kluba. Idemo, dakle, korak po korak – kazuje Igor Milanović.

I iza kragujevačkog vaterpolo kluba Radnički, u bajkovitoj priči, navodno je stajao grad, moćni sponzori. U taj paket lepih želja, a sasvim namerno i sa htenjem da sve bude vrhunski, bio je uključen i Milorad Čavić, koji je po pozivu i s najiskrenijim namerama u Kragujevcu osnovao plivačku akademiju uz milion i jedno obećanje tadašnje političke vrhuške grada. Kad je akademija ostala bez novca, ne samo gradskog već i ličnog Čavićevog, najbolji plivač koga je Srbija imala i koga će imati u još sto narednih godina spakovao je kofere i s porodicom, prevaren i ponižen, otišao u Ameriku.

Danas, priča se, kragujevački vaterpolo klub postoji zahvaljujući gromadi od čoveka, nekadašnjem reprezentativcu Jugoslavu Vasoviću, čija zapanjujuća upornost čuva ime Radničkog na srpskoj vaterpolo mapi. Dakle, opet je u pitanju jedan čovek. Čini se zato da ni dolazak Veselina Vujovića u Srbiju nije slučajnost. Još dok je bio trener skopskog Vardara kazivao je…

– Ako bi se u nekom gradu pojavio takav ozbiljan projekat, prihvatio bih ponudu da budem trener, da sedim na klupi tog srpskog Vardara. Srbija je moja zemlja i voleo bih da radim u njoj, ali u sadašnjim uslovima tako nešto nije moguće.

U međuvremenu je i nemoguće postalo moguće. Na putu između sna i jave Vujović je ovog leta stigao u rukometu privrženi  Niš. Za platu od 20.000 evra mesečno i dogovor da će tim sutrašnjice stvarati kako je to osam zamislio dok je trenirao Skopljance. Projekat, prema priči dobro upućenih, finansira lokalna samouprava grada Niša i interesom udružena poveća grupa privrednika i biznismena, ne samo s juga Srbije, koja u svemu vidi i veliku jednako poslovnu koliko i marketinšku šansu. Naravno i priliku za pojedinačnu ličnu promociju. U celu priču, navodno, uključen je i Rus Sergej Samsonenko, biznismen i vlasnik lanca sportskih kladionica „Bet City”, koji je prošlog leta najavio odlazak iz Makedonije posle 11 uspešnih godina. U tom periodu Rus je s poslovima u Makedoniji finansirao tri Vardara, muški i ženski rukometni klub, plus fudbalski klub istog naziva. Njegovim novcem je u Skoplju sagrađen moderni centar „Jane Sandanski” sa sportskom dvoranom i nizom pratećih objekata, zaokruženih u celinu hotelom obeleženim sa četiri zvezdice. Prošlog leta, tačnije 12. avgusta, posle nesporazuma oko cene ulaznica za fudbalski meč kvalifikacija za Ligu Evrope između Vardara i Fenerbahčea, najavio je odlazak, ali ne i dolazak u Niš.

Sada ispada da je Rus ispunio davnašnju želju koja se svodila na to da deo svog kapitala uloži u srpski rukomet. Oni koji pamte prošla vremena sećaju se da je Samsonenko, pre nego što je stigao u Makedoniju, nameravao da uloži kapital i finansira ŽRK Vrnjačka Banja, ali njegova želja tada nije dobila zeleno svetlo i podršku lokalne zajednice. Sada je u Nišu. Napraviće, priča se, s Vujovićem čudo.

– Između Vujovića i njegovih rezultata stoji znak jednakosti. Bilo gde da radi, u Makedoniji, Hrvatskoj, Sloveniji ili Saudijskoj Arabiji, odnosno Srbiji, Vujović radi maksimalno angažovano. I Slovenci su u njega dosta uložili i na kraju im se to vratilo kroz srebro na SP. Onaj ko zna, zna. Zato i Nišlije očekuju podvizi – tvrdi Voja Malešević, nekadašnji rukometaš, koji je igrajući u malim sredinama pravio karijeru obojenu uspehom.

Uticaj sudija

Kvalitet srpskog rukometa je odavno u silaznoj putanji. Brojni asovi su digli ruke od sporta koji je bio jedan od najtrofejnijih, ponos nekadašnje države. Bilo je to vreme velikih klubova iz malih sredina. Danas više nema ili skoro da nema Crvenke, Proletera iz Zrenjanina, Sintelona iz Bačke Palanke ili Metaloplastike na kakvu je Evropa navikla. Nema ni moćnih ženskih klubova poput beogradskog Radničkog, koji je harao Evropom, Voždovačkog, ORK Beograda, Jagodine, zaječarskog Kristala… Sve su to bili projekti s vizionarskim platformama ali. Istina je da i ovo malo što danas postoji u srpskom rukometu zapravo životari od prošlosti.

– Rukomet u Srbiji pod svoje su uzele sudije i dovele ga na rub provalije, gurnule u propast. Bilo je i para i zainteresovanih da ulažu, bilo je i onih koji su mnogo uložili, ali sa sudijama i njihovom „nadležnošću” nisu mogli da se izbore, i na kraju su otišli, a klubovi su ostali da se gase. Još kad se svemu dodaju pogrešan rad i (ne)rad, sve je jasno – tvrdi Voja Malešević, koji se dokazao i u trenerskim vodama.

Lista onih koji su osvanuli u folderu „od Srbije do vrha Evrope” i nerealnim ambicijama i te kako je dugačka. Ne samo u rukometu. Najveća opomena iz prošlog vremena stiže iz Bečeja, grada koji je u jednom momentu imao 10 klubova u saveznom rangu. Danas od svih njih teško da postoji bilo koji. Ugašen je čak i Vaterpolo klub Bečej, evropski šampion sa 57 sponzora i 27 donatora, klub čiju su kapicu nosili asovi poput Šoštara, Sora, Zimonjića, Ćirića, Šapića, Vasovića… Zahvaljujući njima i vaterpolu, o Bečeju se znalo i pisalo širom Evrope. Međutim, posle 5. oktobra sve je palo u vodu. Naravno, zbog politike. Đorđe Predin, tvorac sportskog čuda u gradu na Tisi, u jednom od poslednjih razgovora za medije pričao je:

– Posle 5. oktobra sve je stalo. Vlada Srbije ne samo da nije htela da nam pomogne nego nam je ostala dužna 7,5 miliona dinara. Ne mogu to racionalno da objasnim – govorio je Predin.
Danas Bečej nema ono što je imao, a od moćnog vaterpolo šampiona Evrope ostao je mali klub s više prezimenom nego imenom – Bečejac. Zbog slične priče nestao je i jedan fudbalski klub na severu Bačke, apatinska Mladost, čiji je sponzor bila čuvena pivara, a ideolog čovek s imenom Rade Svilar. Nema ni Hajduka iz Kule, u čiju budućnost su ulagali tadašnji moćni biznismeni grada. Iza njih je ostao nezavršen stadion i, priča se, milionski dugovi. Zbog politike ugasio se i FK Čukarički Stankom, čiji gazda, legendarni Žika Muštikla, u datom trenutku više nije bio miljenik vlasti. Šta se dogodilo sa Obilićem? Nekadašnji šampion države više ne postoji, ostao je samo mit o Arkanu i njegovoj velikoj ljubavi prema fudbalu. Ostao je i nedovršen stadion, baš kao što je ostao i nedorečen koncept kluba koji je pripadao tada jednom od najmoćnijih ljudi Srbije.

Iz Vršca u NBA

Za čoveka i šta sve čovek može, vezana je i jedna košarkaška priča. Dok je Milan Babić vedrio i oblačio u Vršcu, Hemofarm je bio evropski moćan košarkaški klub u obe konkurencije. Otkako nema Hemofarma kao fabrike i Babića na poziciji na kojoj je bio, nema ni velikog KK Hemofarm, koji je iznedrio čak jednog NBA igrača. Da li su u ovoj priči i sa istom porukom u paketu masovne apokalipse i ekipe na koje ste možda zaboravili? Konkretno: Beobanka, BFC Beočin, Borovica Ruma, Profikolor Pančevo, Radnički Kragujevac, Pemont Zrenjanin…

– Sport se pretvorio u poslovni prostor mafije, koja pod vidom menadžerstva eksploatiše decu – govorio je svojevremeno Dušan – Duda Ivković.

Potvrda ove Ivkovićeve teorije su i ne tako davna zbivanja u srpskom fudbalu. U onim godinama ubijeno je čak sedam predsednika superligaških fudbalskih klubova, plus generalni sekretar FS Srbije.

Dokazani stručnjak na polju sociologije sporta koji se ovih dana bavi i „instrumentalizacijom novih božanstava” u ovom trenutku nerado se bavi prošlošću. Više je okrenut onome što je u nagoveštaju.

– Strategija sporta u Srbiji nije ozbiljno uređena. Mislim i da Zakon o sportu ima neke nedostatke. Sport je danas zahtevna kategorija. Amaterizam zapravo više ne postoji, a ako i postoji, onda je to rekreativno bavljenje sportom u svakodnevnom životu. Sport je svuda oko nas i kod nas odavno u vodama profesionalizma. A da bi bio uspešan, neophodno je odrediti prioritete i konačno razjasniti dilemu da li je u budućnosti naša srategija sport za sve ili vrhunski sport – govori profesor Dragan Koković.

Dane Korica, proslavljeni atletski as, ali i čovek koji je 17 godina proveo radeći u sportskim organizacijama Srbije, kao najveći problem na ovom prostorima ističe činjenicu da se zapravo ne zna ono najvažnije, a to je čije su vlasništvo klubovi.

– Tek kada budu precizno definisani titulari, znaće se i ko, kako i pod kojim uslovima ulaže u sport – kategoričan je Korica. – U nekim vremenima iza nas lokalni biznismeni su koristili sport za ličnu promociju. Ulagali su malo, a dobijali dosta, a kada su se zadovoljili igračkom koju su imali, odlazili su svojim putem i klubove ostavljali u dugovima.

I ova istina je jedan od razloga što Korica ne hvali na sav glas ono što se nudi kao dobar projekat.
– Iskustvo me je naučilo da su dobro organizovani klubovi u malim sredinama temelj bez kojeg se ne može do vrha. Voleo bih zato da svi projekti iz ovog teksta, kao i mnogi drugi slični, imaju priču s lepim krajem. Međutim, ne treba biti euforičan. Bilo je sličnih poduhvata i ranije. Onog trenutka kad su ti i takvi projekti ostali bez finansijera, kad je kroz klupske kase počela da duva promaja, nestalo je i ljubavi u koju su se svi zaklinjali na početku – reči su Danijela Korice.

Sport i politika su oduvek bili nokat i meso. Međutim, u nekim prošlim vremenima sport je profitirao jer je nemilice koristio politiku i moć političara. Onda se priča obrnula.

– Svi misle da je novac ono najbitnije. Greška, jer nije sve u novcu – kategoričan je Bratislav Đorđević, dokazani košarkaški stručnjak i sportski radnik. – Srbija, pod jedan, mora da vrati ono što je u smutnim vremenima izgubila. Dakle, ljubav prema sportu i entuzijazam. Ono što je takođe prioritet ili osnova za budućnost jeste nešto što se zove vizija i strategija. Bez toga je bilo kakav iskorak na putu do vrhunskog kvaliteta jednostavno nemoguć. Treća stvar su struka i stručnjaci. Bez njih na pijedastalu sporta nema napretka. Naravno, bitan je i novac, kojeg u sportskoj Srbiji ima, ali je pogrešno kanalisan.

Na prekretnici

Regulativa postoji, ali ne obavezuje. Hiljadu i jedan sagovornik na ovu temu potvrdiće priču da su uz sve nedostatke mnoge stvari zakonski dobro regulisane, ali se zakoni ne primenjuju. Srpski sport je na prekretnici. Sociolozi sporta ukazuju i na ogromnu odgovornost onih koji su na ovaj ili onaj način u sportu, jer se u ovoj zemlji narod po tradiciji i dobroj navici identifikuje sa uspesima sportista i pobedama u kojima pronalaze motiv za prevazilaženje dnevnih poteškoća ili izazova.

Zato se u Srbiji klub i njegove boje više „vole nego oko svoje”, jer je privrženost prema klubu ponekad važnija od svega drugog u životu. Zbog toga su se određene grupe ljudi znalački organizovale koristeći sport za svoje delovanje koje često nije imalo ili nema veze sa osnovinim principima sportske etike ili fer-pleja.

 

 

Čiji su klubovi?

I jedna izjava Ivice Dačića, tada prvog čoveka MUP-a, iz januara 2010, više je nego ilustrativna za vremena koja možda i nisu prošla.
– Danas se ne zna čiji su klubovi. Pre početka fudbalskog prvenstva hteo sam da održim sastanak predsednika klubova, ali kada sam video ko sve treba da dođe na taj sastanak, otkazao sam ga. Polovina njih je u beloj knjizi organizovanog kriminala – govorio je tada Ivica Dačić.
Osim toga, srpski sport decenijama ubija i neznanje. Jednako i teror ljudi koji se kite neznanjem. U trenutku kada je sport u Srbiji uz sve drugo nezadovoljan i svojim nezadovoljstvom, vesti iz Valjeva ili Niša podgrevaju nadu da ono što je juče bilo crno može već sutra imati boju proleća.
– Za srpski sport, posebno za sportove koje nazivamo malima, bilo bi sjajno da put Vujovića ili Milanovića slede i neki drugi. Oni bi to, pouzdano znam, rado i  učinili ukoliko bi se stvorili uslovi za tako nešto, jer aktuelna priča iz Niša i Valjeva nudi i nadu da se ne samo u lokalnim sredinama ipak mogu pokrenuti ozbiljni sportski projekti – poentira profesor Koković.
Može i bez budžeta

Na jednom eminentnom skupu u prestonici Srbije rečeno je da je „za opstanak srpskog sporta potrebno da oni koji njime upravljaju budu aktivniji i organizovaniji, a ne da se oslanjaju na budžete”.
– Lepo je kada tvoje ideje plaća neko drugi, kada kao izabran sediš u fotelji i bez ikakve odgovornosti trošiš državni novac. Ali to su vremena koja moraju da se zaborave. Danas je u opticaju sasvim druga priča. Za opstanak srpskog sporta neophodno je da oni koji njima upravljaju budu agresivniji, pronicljiviji, marketinški obrazovaniji i da novac za funkcionisanje obezbeđuju sopstvenim snagama i umećem. Ličnim primerom sam, ne jednom, pokazao da je to moguće – tvrdi Bratislav Đorđević.
Novca nikada nije nedostajalo. Velizar Đerić, koji je nekada obavljao funkciju ministra sporta, uverava:
– Novac zapravo nikada nije bio problem, problem je bio i ostao nedostatak ozbiljnih programa koji bi se tim novcem finansirali.
I društvenopolitički rad u sportu s puno prava, a bez grama odgovornosti, skupo je koštao ne samo male već i velike srpske klubove ili razmažene mastodonte, koji su zbog rasipničkog ponašanja rukovodstva, svoje račune obezvredili milionskim dugovanjima. Da im država, kao miljenicima, nije priskočila u pomoć, davno bi bili bivši.
– Država odlično zna šta joj znači sport. Strategija razvoja sporta, Zakon o sportu, Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim terenima, Zakon o sprečavanju korišćenja dopinga nisu samo regulative već i naglašena želja države da što pre uredi neke odnose kako bi sport mogao da krupnim koracima ide napred – govori Velizar Đerić.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar