ŠTA ČEKA ORLOVE U TBILISIJU: Mali Napoleon video Borata

ŠTA ČEKA ORLOVE U TBILISIJU: Mali Napoleon video Borata


Pred gostovanje fudbalske reprezentacije u Tbilisiju u kvalifikacijama za SP 2018, vredi se podsetiti kako smo prolazili sa selekcijama koje su imale sovjetsko-ruske matrice: Azerbejdžanom, Kazahstanom ili Estonijom

U prostor između srpa i čekića ulazili smo krajnje neoprezno. Bili smo kratkovidi, loše informisani i oholi. Mnogo smo se bavili nama, na njih skoro da i nismo obraćali pažnju. Ko će roniti po dnu rang-liste FIFA. Zato ne čudi što smo megdane sa selekcijama iz sovjetske zone fudbalskog uticaja nekoliko puta napuštali ugruvani, sa iseckanim motivima i otvorenih rana.
Fudbalska reprezentacija Srbije u nastavku kvalifikacija za Svetski šampionat u Rusiji igra 24. marta u Tbilisiju protiv Gruzije. Kad je žreb za Mondijal u palati „Konstantin” u Sankt Peterburgu sastavio nas i Gruzine u istoj D grupi, u računaru naših nikad potrošenih ambicija vezanih za fudbal odmah je ukucano – bodova 6. Srce nas je otkucalo, a ne pamet. Automatski, nepopravljivo, po tradiciji.
Da podsetimo, istu računicu imali smo u prvoj dekadi ovog veka nakon saznanja da ćemo za rivale u kvalifikacijama za tri kontinentalna šampionata imati Azerbejdžan, Kazahstan i Estoniju. I šta se dogodilo? Ne da nismo otišli ni u Portugal, ni u Švajcarsku ni u Austriju, te ni u Poljsku i Ukrajinu, nego smo doživeli takve fudbalske lekcije čiji je esencijalni sastojak ono ocrtano „Danas svako igra fudbal” – uz bolni dodatak naše autentičnosti – „sem nas!”
Skup manekena i fensera
Ovi današnji „orlovi” emituju neke signale novih modela. S navigacijom Slavoljuba Muslina, do sada su ostvarili odličan let. Iz četiri prva naleta podigli su osam bodova za drugo mesto na tabeli. Pobeđene su, da podsetimo, Moldavija i Austrija, a remizirano je s Republikom Irskom i Velsom. Ipak, više od zavidnog materijalnog plena koji podiže respekt prema fudbalskoj Srbiji, kako u očima rivala, stručnjaka, tako i javnosti, raduje činjenica da konačno reprezentacija nije prosti zbir individualnog kvaliteta 11 igrača. Rezultat tog sabiranja i slaganja jeste – tim. Nakon sve četiri utakmice u ovom kvalifikacionom ciklusu, iz okruženja Muslinovih izabranika iščezla je jedna nekadašnja stalna pratilja. Sintagma „skup manekena i fensera”, kako je reprezentacija krštena pod snažnim naletom rezignirajućih navijačkih impulsa, više ne stanuje u orlovskom gnezdu. Odlepršala je zajedno sa onim čovekom koji je birao selektore kako je hteo i kad je hteo i po cenu gubljenja sudskih presuda u milionskim iznosima. I što je najbolnije, u fudbalsku atmosferu ubrizgavao je klupske razmirice kao način vladanja zaraćenim (topčiderskim) stranama. Najdirektnije žrtve devastiranja fudbalskog ambijenta bila je reprezentacija. Igrači koji su navikli da u inostranim klubovima igraju pred punim stadionima i da budu nagrađivani za svaki potez toplom plimom koja se slivala s tribina, na „Marakani” ili stadionu Partizana bili su dovedeni u poziciju glinenih golubova ka kojima će biti odapinjane strelice nezadovoljstva zbog načina vođenja fudbalskog saveza. Nigde na svetu se nije dešavalo da reprezentativci više vole da igraju kao gosti nego na igralištima s kojih su se otisnuli u svet. Sada je situacija drugačija. Uz efikasne taktičke zahvate, s Dušanom Tadićem, koji pripremnim i završnim majstorskim radovima podiže vidikovac s kojeg bi u jako blisko vreme mogao da se ukaže Ural, probuđenim Filipom Kostićem i Aleksandrom Mitrovićem, te Nemanjom Matićem, čovekom s trake snabdevanja loptama napadačkih linija tima, Srbija može da prekine seriju neopravdanih izostanaka s jedne glavne predstave na fudbalskoj pozornici.
Klementeov brzi marš
Pre deset godina, 24. marta 2007, dogodila se fudbalska blamaža čiju anatomiju fudbalski poslenici moraju da seciraju s vremena na vreme. Tadašnji srpski selektor Havijer Klemente u borbi za plasman na Evropski šampionat u Švajcarskoj i Austriji doveo je „orlove” u Almati. Visinska razlika u vrednosnom smislu bila je ogromna. Kazahstancima, koji su se dugo takmičili u Azijskoj zoni, ovo je bilo prvo učešće u evropskim kvalifikacijama. Na njihovu sreću, „Mali Napoleon” se baš zaigrao pod oreolom vojskovođe. Pošto je za nekoliko dana imao meč s Portugalijom, odlučio je da čuva Krstajića i Dragutinovića. Na teren Centralnog stadiona poslao je tim Stojković – Marković, Vidić, Stepanov, Tošić – Janković, Kovačević, Ergić, Krasić – Žigić, Pantelić. Prvo poluvreme protraćeno je u nadanjima da će domaćin sam od sebe „zabiti koplje u travu”. Na liniji takvih očekivanja, reprezentativci Srbije – kao da su učestvovali u internoj kladionici ko će pre ugledati belu zastavu domaćina – ušli su i u nastavak. Na loptu skoro da su zaboravili pa su Aširbekov (47) i Žumaskalijev (61) lako došli do mreže Stojkovića. Žigić je smanjio rezultat, ali ne i bruku. Visoki centarfor u opštem pucanju tima po svim linija dobio je posle udaranja rivala laktom direktan crveni karton pa je sebe eliminisao i za naredne mečeve. Kazahstanci će nam zauvek biti zahvalni zbog prve, dakle, istorijske pobede. Reprezentativci Srbije tako su još jednom potvrdili maksimu iz tog vremena da donose sreću gde god se pojave, ali samo kad su zajedno pod istom komandom. Od koga su potučeni? Bila je to azijska podvarijanta sovjetskog fudbala u kojoj su dominirali kolektiv i upornost. Nije bilo ni u naznaci individualca koji bi skinuo taktičke stege i pokušao solo tačkom da reši utakmicu. Ipak, i takva tvrda konfekcijska ekipa uspela je pobedi Srbiju, čiji su fudbaleri već bili izborili mesta u evrovizijskim špicama, ali nisu bili prisutni u Almatiju.
A selektor? Napravio je kardinalnu grešku, izveo je tim protiv Kazahstana, a glava mu je bila puna Portugalije (1:1). „Mali Napoleon” je video Borata! Umesto da komanduje: „Idemo preko Alpa, u centar Evrope”, morao je da traži put za evakuaciju preko Tjan Šana. Brzim maršom napustio je srpski fudbal.
Skupljači barutnih čestica
Pad „orlova” u Almatiju kao ilustraciju fudbalskih klipova iz ruske mehaničke radionice koji nam je upadao u točkove na putu do gala smotri evropske i svetske „bubamare”, uzeli smo iz samo jednog razloga. Bio je to prvi meč nakon zimskog kvalifikacionog intermeca, što kod selekcija u nastajanju kakva je sad Srbija može da predstavlja veliki problem. Ovom Muslinovom timu potrebna je uigranost kako bi igrači čitali i razumeli poteze saigrača pre nego što rival pronađe odgovor na njih. Isto tako, u defanzivi kroz utakmice se postiže subordinacija timskih poluga.
A što se tiče ruskog „drugog kolena” koje nas je rastužilo, kao upozorenje ovoj generaciji „orlova” mogli smo uzeti i Azerbejdžan. Baku, 11. jun 2003. Za Srbiju i Crnu Goru su, kako se to po inerciji kaže, igrali: Jevrić- (Žilić), Njeguš, N. Đorđević, Mirković, Krstajić, Malbaša, Duljaj, Bošković, Vukić, Mijatović (N. Kovačević), D. Kovačević. I sve te naše zvezde bile su repatice u odnosu na Gurbanova i Ismalijeva. Druga pobeda Azera u istoriji kvalifikacija za Evro, prethodno su 1999. savladali Lihtenštajn. Posle te utakmice, selektor Dejan Savićević se povukao, a navijačima je ostalo da se snađu kako će provesti još jedno dugo leto bez svog tima na Evropskom šampionatu.
Još jedan nekadašnji ruski element pao je na glavu „orlova”: Srbija – Estonija 1:3! U Beogradu 8. oktobra 2010. tužan selektorski debi Vladimira Petrovića. Prethodno je Tomislav Karadžić smenio Radomira Antića. Pižon se prihvatio nezahvalnog posla jer je preuzeo reprezentaciju sa atmosferom punom baruta čije su čestice skupljane po lobijima hotela „Sanisajd” u Johanezburgu, gde je reprezentacija bila smeštena za vreme Svetskog prvenstva 2010. S raspolućenim timom i navijačima u egzilu, dočekani su Estonci. Ni vođstvo preko Žigića nije donelo mir u linije tima, pa su gosti brzo preokrenuli rezultat, a kulminaciju nemoći predstavljao je autogol Aleksandra Lukovića u nadoknadi vremena. Taj poraz je ipak brzo zaboravljen jer se kroz četiri dana dogodilo nešto daleko gore – Đenova. Srbija je kvalifikacije završila porazom od Slovenije u Mariboru (1:0). Još jedan bezuspešan pokušaj.
Šta sad uraditi u Tbilisiju? Treba deponovati loša iskustva u dvobojima sa eks-sovjetskim selekcijama pa ih pažljivo po evropskom kursu konvertovati u šest bodova. I biti šest koraka bliže Rusiji 2018. U fudbalu, kao i u životu, važi ono: koliko si naučio, toliko si pobedio. Dakle, njet. Bilo je dosta lekcija!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar