SVE SRBIN DO SRBINA: Stranci uzvraćaju udarac

SVE SRBIN DO SRBINA: Stranci uzvraćaju udarac

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Da li su stranci u srpskom fudbalu prva stepenica uspeha u Evropi – u aktuelnoj poziciji Zvezde i Partizana – ili su oni zapravo ozbiljna smetnja i loš strateško-razvojni odabir koji uzima prostor mladim i talentovanim domaćim fudbalerima

Koliko je dobar ovaj sastav? I da li je sve samo prazna srpska kafanska priča ili je uistinu evropski respektibilan tim? Konkretno: Stevanović – Rukavina, Savić, Nastasić, Obradović – Ljajić, Fejsa, Jovetić, L. Marković – Živković, Mitrović…
Ili koliko vredi ovih jedanaest, ali u drugoj boji dresova: Rajković – Tomović, Jovanović, Spajić, D. Tošić – Grujić, Maksimović, Ristić, Katai – Janković, Jović…
Naravno da bi, moguće je, ovi momci zajedno u dresovima klubova najdražih boja i odigrali neki meč, možda i u Evropi, da su gde nisu. Ali nisu.
Šteta što nisu jer je ne tako davno španski prestižni portal 101greatgools.com, koji po tradiciji već nekoliko sezona unazad bira najbolje mlade fudbalere Evrope, među sto odabranih za 2015. godinu uvrstio i petoricu Srba: Aleksandar Mitrović, Andrija Živković, Predrag Rajković, Nemanja Maksimović i Luka Jović. To su oni čija su imena boldovana u diktiranim sastavima.
Kolege iz cenjenog i izuzetno popularnog portala su objasnile i zašto. O našim talentovanim momcima tada su, apsolutno nepristrasno, pisali ovako: Živković je srpski Mesi, Luka Jović je fudbaler koji može biti novi Radamel Falkao, a Rajković je u perspektivi možda i jedan od najboljih golmana Evrope. Maksimović je predstavljen kao neko ko je jednim potezom rešio Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina, a Mitrović… Mitrović bi trebalo, pisali su Španci, da postane možda i najbolji fudbaler engleskog Njukasla. Tako su tada mislili i kazivali Španci, ubeđeni da ne greše. Ono što je istina, doduše bolna, jeste da su, uprkos svemu, ipak omanuli. Istina, ne sto odsto, što – mora se priznati – za ovu ojađenu fudbalsku naciju i nije neka uteha.

Zima u Evropi
Na srpskim superligaškim terenima, uslovno, ne igra ni ovaj, priznaćete, baš dobar tim (3-5-2): Vanja Milinković-Savić – Pavkov, Nastić, Babić – Radoja, Poletanović, Ivanić, Kosović, Sergej Milinković-Savić – Tadić (Meleg), Gaćinović. A da igra, na teren bi istrčali u dresu novosadske Vojvodine i gotovo je sigurno da bi bili vrednost ne samo na srpskim superligaškim terenima već i na stadionima širom Starog kontinenta. Onog istog kontinenta u čijoj Lige Evrope ove jeseni jedino Beograd ima dva svoja predstavnika – Crvenu zvezdu i Partizan.
Istina, trenutno. Takođe, uz dobru poziciju na tabelama B i H grupe uoči dva poslednja kola (Partizan – Jang bojs i Dinamo Kijev; Crvena zvezda – Bate Borisov i Keln), koja će biti trenutak istine srpskog klupskog fudbala, ali i dueli odluke s jasnim saznanjem da li će nekada i u evropskim okvirima slavni beogradski timovi dočekati proleće u Evropi. U ovom rangu takmičenja, otkako je samostalne Srbije, to je uspelo jedino crno-belima 2005. godine. Posle toga sve je u srpskom klupskom fudbalu bilo uglavnom crno.

Foto: Nenad Mihajlović/Starsportphoto

Foto: Nenad Mihajlović/Starsportphoto

Novac od prodatih ulaznica, TV prava, marketinških poduhvata nije mnogo omiljen u srpskim klubovima. I ne samo srpskim. Tokovi ovog i ovakvog novca lako se prate, što nije slučaj s onim novcem koji pristiže od transfera

Ukoliko se evropski uspeh dogodi, što nije nemoguće, fudbalska Srbija će bez zadrške i imalo razumevanja od svojih timova u Evropi tražiti na proleće još više. Čak (ne)moguće. Podsećamo, letos je cilj bio samo da se što dalje dogura u kvalifikacijama. A sada? Mnogi, nažalost, zaboravljaju, da kad se vrhunski rezultat iskaže i samo kroz nagoveštaj, baš tada šut s rogatim ne može, odnosno da se samo jedan posao može uspešno obaviti preko noći. Reč je, naravno, o pravljenju dece. Kad je fudbal u pitanju, faktor koji se mora poštovati nosi ime – vreme.
Ukoliko, bez obzira na ovojesenje evropske pozitivne pomake, Srbija ipak ostane i dalje samo balkanska fudbalska provincija kada je klupski fudbal u pitanju, što je možda i izvesnije od zimskog sna u Evropi, uslediće brza paljba nezadovoljnih bofl fudbalskih poslenika, umišljene i namrgođene grupe fudbalskih amatera i fanatika s poremećajem ličnosti, koji neće birati reči i uvrede na račun crveno-belih i crno-belih, kritikujući i ono što kritiku zaslužuje, ali i ono što bi trebalo pohvaliti.
Na udaru će, između ostalih, a možda i pre svih, biti stranci u ekipama Zvezde i Partizana. Naravno, ni krivi ni dužni, jer oni uglavnom pružaju onoliko koliko mogu. Ponovo će se, dakle, rasplamsati i priča da li su i koliko kao istrošena kamarila fudbalerčića koje niko u svetu neće potrebni našem fudbalu, da li su šteta ili vajda, u kojoj meri se zbog njih, i u ime čega, usporava afirmacija mladih, a čudesno talentovanih srpskih fudbalera…
– Ne mogu da se predstavim, ali mogu da kažem da bi Crvena zvezda imala daleko više vajde da je ove jeseni forsirala jednog Adžića nego što je poverenje dobio konkretno Kanga, zbog koga je proletos izgubljena titula i koji svojim ponašanjem, i na terenu i van terena, kao i odnosom prema stručnom štabu, ne zaslužuje crveno-beli dres – kazuje jedan, dozvolićemo mu s razlogom da ostane anoniman, srpski fudbalski stručnjak.

Među strancima koji igraju u Srbiji nema naviknutih na pobede. Slast trijumfa, mnogi od njih, prvi put osetili su i definitivno u Srbiji, u dresu Partizana ili Crvene zvezde

Teško bez stranaca
Moguće da je i tako. I verovatno jeste. Ima, međutim, i onih koji glasno i bez zadrške konstatuju: u Evropu se po vredan rezultat ne može bez ozbiljnih pojačanja iz inostranstva. Ova priča ide u prilog onim u izjavama manje ishitrenim, a kroz rezultate dokazanim srpskim fudbalskim učiteljima, koji naglašavaju da se „ne sme tako gledati na stvari jer je srpskim klubovima svaki dobar igrač, bio stranac ili ne, i te kako potreban i za uspeh na našim terenima”.
Ovo je, zapravo, nešto što bi se moglo nazvati srpskom fudbalskom istinom ili argumentovanim zaključkom onih koji u Srbiji fudbal dobro (po)znaju. Oni drugi, uglavnom nekompetentni, ali sticajem okolnosti zarad funkcije superiorni, jednako superiorno braniće svoje fudbalsko (ne)znanje tvrdeći da su neki od stranca balast i fudbalska kič roba i da su kao takvi suvišni. Aditiv priči je konstatacija da kao takvi možda i čine prevagu na srpskim terenima, ali ne i u Evropi.
Kontraargument mogao bi da glasi ovako: imao je, koliko juče, Partizan Leonarda, a Leonardo kvalitet koji je značio prevagu ne samo na srpskim već i na terenima u Evropi. Problem ovog fudbalera bilo je, međutim, nešto drugo. On jednostavno nije imao mentalitet pobednika i u Srbiju je došao da igra jedino i isključivo za novac. Ili u prevodu – fudbal bez duše. U trenutku kad je pružao najviše, otišao je u drugi klub zbog više novca. Ali ne srpski, već inostrani. Ostaje, na kraju, i ono hipotetičko pitanje koliko bi, eventualno sutra, taj isti Leonardo, ali i beogradski klub koji je u njega nešto i uložio, zaradio da je ove jeseni, jeseni uspeha crno-belih na evrosceni, igrao u dresu Partizana.
Ipak, u ovom času priča o novcu i ulaganjima u strance, baš kao i svako drugo poistovećivanje sa Evropom, iz mnogo razloga gotovo da je neukusno, tim pre jer je nemoguće porediti ono što nije za poređenje. Konkretan primer koliko je Evropa daleko odmakla može biti i ovo: internacionalac Arsenala, Francuz Oliver Žiru, znan i po tome što ove sezone čak nije ni starter u Vengerovom timu, ima godišnju platu veću od sume koju Crvena zvezda dobija na godišnjem nivou od „Gasproma”, možda i svog najizdašnijeg klupskog sponzora.
Šta je onda problem s fudbalskim strancima u Srbiji? Jedna od istina je da naši siromašni klubovi nemaju dovoljno novca da angažuju ono najbolje i najvrednije sa svetske fudbalske pijace. Zatim, da među strancima koji igraju u Srbiji nema naviknutih na pobede, odnosno onih koji su u svojim zemljama osvajali trofeje. Slast trijumfa su mnogi od njih prvi put osetili u Srbiji, u dresu Partizana ili Crvene zvezde. Treća istina je to što su mnogi od njih u Srbiju stigli samo i jedino zato što su bili u potrazi za šampionatom u kojem bi se najbrže vratili u formu posle oporavka od povrede. Tu je, u ovom nabrajanju nesuvislih obrazloženja i novac, u evropskim okvirima (ne)velik, ali uprkos svemu, apsolutno adekvatan znanju i trudu koji dotični fudbaleri ulažu kako bi ga zaradili.

Mentalitet pobednika
I ovog puta u priči je i istina da sve nije onako kako na prvi pogled izgleda. Sjajni Leonardo definitivno nije imao, moguće je, mentalitet pobednika, takođe ni karakter čoveka koji zaslužuje poštovanje. Ali da svi stranci koji su igrali ili igraju u Srbiji nisu Leonardo, dokaz je napadač crveno-belih Boaći. On je zapravo sušta suprotnost dojučerašnjem prvotimcu crno-belih, jer u svakoj utakmici iskazuje uz fudbalski i onaj toliko važan ljudski kvalitet, jasno pokazujući da u Crvenoj zvezdi ne igra samo i isključivo zbog novca. Tu dodatnu emociju prepoznala je i publika, koja ne krije iskrene simpatije prema internacionalcu iz Gane.
Isto važi i za Donalda, kome crveno-beli nisu slučajno dodelili kapitensku traku. On je posebna vrednost Crvene zvezde, jer je, uz ono što pruža na terenu, svoju igru u dresu Crvene zvezde oplemenio i dimenzijom više – uz njega je, koliko juče, stasao i jedan Grujić, a danas je u tom filmu i talentovani Račić. Priznaćete, malo je stranaca poput Donalda, spremnih i raspoloženih da sebe stave i u takvu funkciju, nesebično deleći znanje i iskustvo s mlađim igračima. Naravno, za sitne pare.

Da li je zaista istina da srpski klubovi mogu da opstanu jedino ukoliko posle svake (polu)sezone prodaju ono najvrednije što imaju – najtalentovanije igrače? I da, umesto njih, kupuju nedovoljno kvalitetne strance

I crno-beli se mogu pohvaliti da ove jeseni u timu imaju stranca s dva crno-bela srca. Reč je o Kameruncu Tavambi. Ovaj snažni momak uz fudbalski kvalitet poseduje i emociju, odnosno karakter takmičara, s naglašenom sposobnošću da ne gubi nadu ni kad je sve gotovo. Niboru Šiuma, na drugoj strani, sve više postaje zaštitni znak igre subotičkog Spartaka. U ovom času, utisak je, na terenu pruža mnogo više nego što je kroz transfer dobio. Dakle, ovo je jedan od načina kako stranci mogu da uzvrate udarac. Međutim, ovi primeri više su izuzetak nego pravilo, i kao takvi zapravo samo popravljaju utisak, ali ne i kompletnu sliku onog što se zove (ne)potrebno prisustvo stranaca u srpskom klupskom fudbalu.
Ove jeseni naglašenije nego ikada ranije, primetna je još jedna, čini se, nova i sasvim dobra praksa kad su u pitanju dva najbolja srpska kluba. A to je prisustvo u timu velikog broja igrača povratnika iz inostranstva. Kroz evropske zamke Partizan danas s uspehom predvode golman Vladimir Stojković i napadač Zoran Tošić, koji je koliko juče nosio dres moskovskog CSKA. U Srbiju se vratio posle sedam sezona igranja u Rusiji i s ruskim klubom u Ligi šampiona. Koliko je njegovo znanje i evropsko iskustvo dragoceno, vidljivo je na svakom meču Đukićevog tima, bilo da je reč o nacionalnom šampionatu ili o Ligi Evrope. O golmanu Vladimiru Stojkoviću gotovo da i ne treba trošiti reči jer s njim i bez njega, definitivno, Partizan nije isti tim. Dok je bio mlađi, onu bitnu prevagu u odnosu na rivala donosio je svojom vrhunskom tehnikom i naglašenom lucidnošću. I kapitan Saša Ilić je, na sreću navijača, po drugi put u Partizan stigao, takođe posle manje-više uspešne inostrane odiseje.
Crvena zvezda takođe ima u timu poveću grupu srpskih internacionalaca povratnika. Stojković, Savić, Krstičić, Jovičić, Pešić, Radonjić, Babić ili Rodić su oni na koje se trener Milojević bezgranično oslanja. Koliko pobrojani znače za tim, igru, ideju i još puno toga što ovu i ovakvu Crvenu zvezdu čini po stilu sada već prepoznatljivom i u Evropi, suvišno je govoriti. Zvezda je, gledajući nekoliko sezona unapred sasvim namerno, vratila zapravo sve one koji su nekada kao mladi otišli s „Marakane”. Željni slave, ali bez neophodnog iskustva, naučili su tamo negde da je fudbal i trening i oporavak i ishrana i način života… Kao takvi, danas su vrednost u srpskom fudbalu, ali i primer onima što čim zakorače na zeleni pravougaonik sanjaju fudbalsku slavu. Istovremeno su i kvalitet u najboljim fudbalskim godinama, koji Crvenu zvezdu posle dužeg vremena na najbolji način promoviše u Evropi. Posle svega, primetiće neko, ispašće da su srpski fudbalski radnici ponovo preveslali one iz Evrope. Prodali su im za dobre pare poluproizvod, a onda za neuporedivo manje novca kupili gotove fudbalere u najboljim godinama, sposobne da se sa svojim bivšim klubovima na pravi način dokažu i u evropskim nadmetanjima.

Rasprodaja
Mnogi ljubitelji fudbala u Srbiji sve se glasnije pitaju da li je zaista istina da srpski klubovi mogu da opstanu jedino ukoliko posle svake (polu)sezone prodaju ono najvrednije što imaju – najtalentovanije igrače. I umesto njih kupuju nedovoljno kvalitetne strance. Odnosno da li je sve ipak samo dobar izgovor moguće nesposobnih fudbalskih radnika. Oni treći upozoravaju da je ipak reč o nečem sasvim drugom, odnosno o zloupotrebi klubova s nedefinisanim vlasničkim statusom, preko kojih se pojedinci (ne)legalno bogate. Prebrza prodaja najtalentovanijih, dakle, nije ništa drugo nego dobar izgovor. Uostalom, i nije neka tajna da je Vojvodina inkasirala i mrvice od onog, na početku pomenutog tima. Ti istinski fudbalski biseri u kasu Novosađana uneli su neuporedivo manje nego što bi, da su ostali na okupu, Vojvodina s njima u timu zaradila igranjem, konkretno u Ligi šampiona. Uz novac od UEFA, na račun Novosađana ili bilo kojeg drugog našeg kluba pristigle bi i pare od prodatih ulaznica, TV prava, marketinških poduhvata… Uostalom, uvek je novac bio tamo gde i rezultat!
Ovaj i ovako zarađen novac, međutim, nije mnogo omiljen u srpskim klubovima. I ne samo srpskim. Oni što sve dobro znaju kažu da se zapravo tokovi ovog i ovakvog novca lako prate, što nije slučaj s novcem koji pristiže od transfera. A kad ste u poziciji da birate kako da što više zaradite, naravno za sebe i uz uslov da to bude (polu)legalno, onda birate lakši način. Sad je možda jasnije zašto je u srpskim klubovima mnogo lakše sastaviti upravu nego naći dobrog trenera. Pogotovo ako ta ista uprava treba da rukovodi klubom s dosta talentovanih igrača. A da ih u Srbiji ima kao pleve, dokaza je koliko hoćete.
Armin Đerlek, šesnaestogodišnji igrač sredine terena, već je posvađao OFK Beograd i Partizan, čiji je dres obukao posle odluke Arbitražne komisije FSS-a. Za godinu ili dve posvađaće verovatno i druge jer ovog momka, tvrde stručnjaci, krasi sjajna tehnika, odnosno odličan šut i dribling. Odlično izvodi i direktne slobodne udarce, a ima i sposobnost da s lakoćom završava akcije. Kažu da je čudo od igrača, odnosno jedan od najboljih u Evropi u svom godištu.
Isto se pričalo i za Nikolu Milenkovića, dojučerašnjeg prvotimca crno-belih, trenutno profesionalca Fjorentine. Uostalom, momak je, koliko juče, bio među 30 najtalentovanijih igrača Evrope u svom godištu. U tom društvu bili su još Renato Sančez, Markus Rašford, Kilijan Mbape… Partizan je prodao Milenkovića, ali Bajern nije pustio Sančeza, baš kao što ni Mančester nije pustio Rašforda, bez obzira na istinu da su i engleski i nemački klub kupili sjajne strance.
I Partizan je odrešio kesu – od zarađenog novca, rekordnih 1.600.000 evra potrošio je za Sejdubu Sumu. Momak trenutno ne igra u prvom timu crno-belih, baš kao ni Milenković u Italiji. Šteta.

NAJPERSPEKTIVNIJI

Vrh liste trenutno najboljih i najperspektivnijih fudbalera izgleda ovako: Usman Dembele (Barselona), Đanluiđi Donaruma (Milan), Renato Sančez (Bajern), Markus Rašford (Mančester junajted), Kilijan Mbape (Monako)… Među tridesetoricom je i dojučerašnji prvotimac crno-belih Nikola Milenković, trenutno profesionalac Fjorentine.
Šta znamo o onom najboljem? Tek toliko da je francuski fudbaler (1997) koji igra na poziciji napadača. Karijeru je počeo u Renu. Ostaće upamćen kao najmlađi fudbaler u istoriji Lige 1 koji je već u debitantskoj sezoni postigao deset golova. Iz Francuske se preselio u Nemačku i obukao dres Borusije (Dortmund). Odigrao je sjajnu sezonu. Osim što je proglašen za najboljeg mladog fudbalera Bundes lige za 2017, uspeo je i da znatno podigne sebi cenu na fudbalskoj berzi, pa je za 105 miliona prešao u Barselonu. Taj transfer doneo mu je i epitet drugog najskupljeg fudbalera svih vremena.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar