TENISKI NEPRIJATELJ No1E

Iznenađenje u Rimu - Novak Đoković nije uspeo da osvoji još jedan masters. Raspoloženi Mari u finalu, ali i umor posle iscrpljujućeg meča sa Nišikorijem dan ranije, bili su nepremostive prepreke za našeg tenisera.
Uteha može da mu bude sjajan odnos sa publikom, što je i on sam istakao na Tviteru, pohvalivši se videom druženjem sa najmlađim obožavaocima. Pre samo desetak dana, na turniru u Madridu, potpuno suprotna slika - pobedio je, ali publika, najblaže rečeno, nije bila na njegovoj strani.
To je najizraženije bilo u četvrtfinalu protiv Miloša Raonića. Nije bilo neprijatnih scena kao 2013. godine zbog kojih Đokovića nije bilo u Madridu dve potonje godine, ali desilo se. I to nije ništa novo. Dešava se to svuda i stalno. Najizraženiji primer negativnog stava publike prema svetskom broju jedan je finale prošlogodišnjeg Rolan Garosa. Posle meča, tokom koga je publika navijala ne za Vavrinku, nego protiv Đokovića, često kršeći osnovna pravila lepog vaspitanja i suprotno manirima, na kojima Francuzi inače insistiraju, usledele su ovacije za našeg tenisera koje su trajale dva ipo minuta. A izgubio je!
Otkako je postao dominantan širom teniske planete, u stranim medijima on je glavna meta i vreća za udaranje, a uglavnom se radi o udarcima ispod pojasa. Kao glavna tehnika u ovim napadima koristi se “pravljenje od muve magarca”.

Problem su u stvari njegove ljudske reakcije, koje u zapadnom sistemu uprosečenih vrednosti nisu na ceni i retko se viđaju

Dve najnovije etikete koje su mu prišili su: da je seksista i da podseća na Lensa Armstronga. Prvu “titulu” mu je dodelila, između ostalih, i novinarka I-Es-Pi-Ena koja se koncentrisala na deo njegove izjave sa konferencije posle finala u Indijan Velsu u kojoj objašnjava svoj stav o zaradama u muškom i ženskom tenisu.
Zamereno mu je to što smatra da, ako mečevi tenisera donose veće prihode, i nagradni fondovi na muškim turnirima bi trebalo da budu veći. Kao uvod u ovaj tekst na sajtu I-Es-Pi-Ena postavljen je video koji traje 28 sekundi i sadrži deo izjave na koji se fokusirala novinarka, a ceo segment sa konferencije o ovom pitanju traje skoro pet minuta.
U njemu Đoković na pitanje da li teniserke, ako njihovi mečevi u budućnosti budu donosili veće prihode od mečeva tenisera, treba da zarađuju više, odgovara potvrdno. Ali o tome nema ni reči u ovom montiranom članku prepunom ironije i aluzija u kome je Novak predstavljen kao glavni lik iz neukusnog vica koji kaže da je lanac predugačak ako žena može da izađe iz kuhinje.
S druge strane, novinarki Vašington posta njegova izjava sa dodele “Laureus” nagrada “da mediji pokušavaju da kreiraju priče o dopingu u tenisu, ali dokle god nema dokaza da neko koristi doping sport je čist i treba ga takvim i održati”, liči na izjavu Lensa Armstronga o Dejvidu Volšu, novinaru koji ga je prvi optužio za doping - “Volš je najgori novinar koga znam. Postoje novinari koji su spremni da lažu, da prete ljudima, da kradu – ne bi li mi nešto nakačili. Sve to samo zbog senzacionalne priče. Etika, standardi, vrednosti, preciznost – to ne zanima ljude kao što je Volš”.

Dalje su u ovom tekstu pobrojani primeri dopinga u tenisu. Između ostalih i priznanje Džona Mekinroa da su mu šest godina, bez njegovog znanja, davali steroide za konje. Veruje mu se da nije znao, verovatno jer je u pitanju “jedan od najvećih američkih tenisera”.

Početkom godine, za vreme Australian opena, italijanski “Tutosport” je objavio da je Djoković namerno izgubio od Fabrisa Santoroa meč koji je odigran 2007. godine. Navodno se to znalo pre tog meča, a novinarima je trebalo “samo” devet godina da to objave. Verovatno će uskoro da otkriju i da je Novak, pre dvadesetak godina, pustio Troickog u finalu Otvorenog prvenstva Beograda za mlađe pionire.

Prosečan ljubitelj tenisa je mnogo prefinjeniji i sofisticiraniji, bar on tako misli, a svakako imućniji, probirljiviji i zahtevniji od prosečnog fudbalskog navijača. Tenis je uvek bio sport koji su bogati igrali pred bogatima

Britanski “San” je kao uvod u prošlogodišnji Vimbldon objavio tekst “Đok šok - Marijev rival u oluji prevare”. Na prvi pogled može svašta da se pomisli: da se radi o nameštanju mečeva, utaji poreza ili ljubavnim jadima. Ali ne, u pitanju je bila preuveličana priča o koučingu, gde je izjava Borisa Bekera izvučena iz konteksta i prilagođena tonu celog članka.

Zamislite da su se sa istim žarom bavili Nadalovim koučingom. Ako je ovo “oluja prevare” to bi morao da bude makar cunami. Takođe, toliko puta su ga predstavili kao tenisera iz Hrvatske, da to više i nije vest. Što bi rekao Ilija Čvorović: “Hoće centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta.”

U početku su novinarski napadi i provokacije uglavnom dolazili iz Engleske, verovatno i zbog Novakovog odbijanja britanskog državljanstva koje mu je, što je i sam potvrdio, nuđeno kada je imao četrnaest godina. U međuvremenu se front netrpeljivosti proširio, pa su sve aktivniji američki mediji. I kako prosečan Srbin da pomisli da je to slučajnost, kada se zna da nam je omiljeni nacionalni sport oduvek bio, i pre nego što smo zavoleli tenis, razotkrivanje teorija zavere.

Možda ovoga puta nije u pitanju samo još jedna nategnuta teorija. Uzmimo da je pandan Vimbldonu u fudbalu Liga šampiona. Na Vimbldonu teniseri piju Evijan vodu, vreme se meri pomoću Roleksa, a skupljači loptica su obučeni u kreacije Ralf Lorena.

S druge strane, sponzori Lige šampiona su Hajneken, Adidas i Nisan. Svi ovi brendovi žele da budu pred očima svojih potencijalnih potrošača. Kupac Hajnekena će novac koji bi dao za Evijan potrošiti na pivo, a ako baš ožedni tu je uvek česma.

Na tribinama “Ol ingland klaba” se svake godine pojede 27 tona jagoda i popije se 17 hiljada flaša šampanjca. U tu idiličnu sliku raskoša i stila ne uklapa se prvi teniser sveta kojeg oblači jeftiniji i neizvikani “Uniklo”, čiji se prihodi, istina, mere u milijardama dolara, ali koga prate priče poput one o njujorškom kupcu, koji je rešio da svoje čarape i veš ne pere, već da ih jednostavno zameni novim kupljenim u radnjama ovog japanskog proizvođača.

Prosečan ljubitelj tenisa je mnogo prefinjeniji i sofisticiraniji, bar on tako misli, a svakako imućniji, probirljiviji i zahtevniji od prosečnog fudbalskog navijača. Tenis je uvek bio sport koji su bogati igrali pred bogatima. Dokaz za to je i ATP lista. Od 1973. godine, kada je uvedena, na njeno prvo mesto su “zalutala” samo dva Rusa, po jedan Rumun, Čileanac, Brazilac i Srbin. Ostali su iz zemalja “zapadnog sveta”. Ne treba zaboraviti ni Ivana Lendla, koji je rođen u Češkoj, ali se sada izjašnjava kao Amerikanac.

Zato ne mislim da Novaka napadaju jer je Srbin. Isto bi bilo da je Mađar, Gvatemalac ili Nigerijac. On se jednostavno ne uklapa u fotorobot savršenog broja jedan. Zbog toga ga teniska publika nikada neće voleti kao Federera, Samprasa ili Borga.

Njima od početka smeta to “nešto” što on ima, a drugi nemaju, a što nisu u stanju tačno da definišu. Federer je, posle poraza u polufinalu Ju-Es opena, izjavio da on nikada ne bi “ošamario” lopticu kao što je to uradio Novak u poenu koji je preokrenuo tok meča. Čudili su se kada je posle osvajanja Vimbldona jeo travu.

Zamerano mu je da preterano slavi kada pobedi. Nekima su smetale (čitaj Nadalu) i njegove imitacije. Problem su u stvari njegove ljudske reakcije, koje u zapadnom sistemu uprosečenih vrednosti nisu na ceni i retko se viđaju. Svima je u toj publici zanimljivo kada se s vreme na vreme pojavi neki živopisan lik: Boba koji sedne u ložu da pojede sendvič dok se Mekinro svađa sa sudijom u četvrfinalu Australian opena, Ivanišević koji odservira do titule na Vimbldonu ili u današnje vreme Dimitrov koji je osvojio više teniserki nego turnira, ili u poslednje vreme dežurni skandal majstor Kirijos.

Novak u tom svetu, gde je takvima kao njemu namenjena epizodna uloga, već dosta dugo uspešno igra glavnu. Publiku to čini zbunjenom, a sopstvena zbunjenost nam se po pravilu ne sviđa. To se prenosi na ništa manje zbunjene novinare koji prate tenis i tako u krug. Zato je najveće ovacije dobio posle poraza u pomenutom finalu Rolan Garosa.

Najviše ga vole kad gubi. Jedini problem je što nije sklon porazima, i što je finale u Rimu izuzetak koji potvrđuje pravilo, koje je lepo formulisao teniski komentator Bi-Bi-Sija Denis Lou: "Tenis je sport koji se igra reketima i lopticama na šljaci, travi, betonu, u dvoranama i napolju. A na kraju pobedi Novak Đoković".