TRANSFER MLADOG FUDBALERA: Danilo P. u lancu trgovine decom

TRANSFER MLADOG FUDBALERA: Danilo P. u lancu trgovine decom

Foto: Starsport


Škripa koja se čula prilikom povratka odbeglog sina u Humsku predstavljala je akustičnu paradigmu odnosa u srpskom fudbalu, gde menadžeri i roditelji uz pomoć visokopozicioniranih ljudi u klupskoj hijerarhiji organizuju lanac trgovine talentovanom decom, prodajući njih i njihove snove, i sami svesni da ti biseri nisu zreli za skidanje školjke u bleštavim juvelirnicama evropskog fudbala

Taj klinac predstavlja sublimaciju Saše Ilića, Dragana Ćirića i Saše Ćurčića. Tako je Ljubiša Tumbaković ocenio potencijal najveće nade srpskog fudbala. Te izjave tadašnjeg sportskog direktora pratioci dešavanja u Partizanu prvi put su se setili na Vidovdan 2013. godine, dok su gledali golobradog dečaka u prijateljskoj utakmici crno-belih na Pohorju.
Četiri godine kasnije Danilo Pantić, odbegli sin, pokajnički otvara crno-bela vrata u Humskoj. „Ovo je moja kuća… Vratio sam se kući. Odmah sam osetio toplinu koje ranije nije bilo, ljubav koju nisam osećao za dve godine igranja u inostranstvu.” Škripa koja se tom prilikom čula predstavljala je akustičnu paradigmu odnosa u srpskom fudbalu, gde menadžeri i roditelji uz pomoć visokopozicioniranih ljudi u klupskoj hijerarhiji organizuju lanac trgovine talentovanom decom, prodajući njih i njihove snove, i sami svesni da ti biseri nisu zreli za skidanje školjke u bleštavim juvelirnicama evropskog fudbala. Ali šuštanje novčanica nadjačava jecaj prekinutih karijera.

Beg dečka koji puno obećava
Danilo Pantić je rođen 26. oktobra 1996. godine u Rumi. Nakon što je prohodao u fudbalskoj školi lokalnog Jedinstva, kao desetogodišnjak stigao je u Partizanovu fudbalsku akademiju pod komandu Ilije Zavišića. Kao dečak, obožavao je Ronaldinja, klanjao se Dejanu Stankoviću jer je „pravi kapiten”, u reprezentaciji je želeo da zaigra s Nemanjom Matićem. Kad se priključio prvom timu crno-belih, kod trenera Vuka Rašovića, definisao je tri cilja: pobediti Zvezdu u derbiju, osvojiti titulu i izboriti plasman u Ligu šampiona.
I imao je sjajno prolazno vreme. Na Teleoptiku su govorili da je stigao novi Saša Ilić, među „orlićima” se pričalo kako će Dača sa Žiletom (Andrija Živković, prim. a.) biti prenosni remen koji će reprezentaciju voditi na Svetski šampionat u Rusiju. Seniorski Mondijal, dabome, jer je reč o talentu koji je išao pre svoje generacije. Ništa od toga Pantić nije uspeo da ostvari. Promašio je stazu, nije uspeo da se odupre, slušao je druge… Nije imao strpljenja da hoda malim koracima dok ne dobije krila da poleti. Pantić nije dozvolio navijačima Partizana da zapamte ni njegovo ime ni njegova ćirino-saletovska proigravanja, svojstvena malenom broju majstora fudbalskog umeća. Momak u razvoju našao se kao primerak iz izloga namenjenog inostranim kupcima. Recept nije patentiran u Humskoj, ali je ona postala hokus-pokus poligon odakle su svaki čas odjekivale eksplozije nerazumevanja i ucena. Dečko koji puno obećava pristao je, po instrukcijama roditelja i menadžera (Fali Ramadani), da potpiše ugovor po kojem će biti slobodan da bira klub i u koji će otići bez obeštećenja u junu 2015, dakle s nepunih 19 godina. Ljubiša Tumbaković s provereno sjajnim senzorima za otkucaje u dubini mlade fudbalske duše rekao je tada da iz tog igrača ne izlaze vlastite reči, nego „reči menadžera”.

Paljenje džipa u Rumi
Kad je postalo jasno da je reč o transfer igri, u čijem će konačnom ishodu Pantić postati član Čelsija, sklonjen je iz profesionalnog pogona i prebačen na rad sa omladincima. Stvari su se zakomplikovale. U to vreme, dok je bio na popravci kod majstora u Rumi, zapaljen je džip njegovog oca. I dok se njegova generacija pripremala za nastup na Svetskom prvenstvu za mlade fudbalere do 20 godina na Novom Zelandu, Pantić se nalazio u Zemunu na periferiji selektorskih zanimanja. U monotoniji suvih treninga odbrojavao je dane do odlaska u Čelsi, mada su se tada u unakrsnoj spin vatri „javljali” i Juventus i Benfika. U rano leto 2015, kad su „orlići” pobedom nad Brazilom pokorili planetu, bio je ponosan na svoje klasiće, ali i tužan sve do Novog Zelanda, jer zbog licitiranja oko oslobađajućih klauzula s Partizanom nije bio član zlatne generacije. Tako je propustio da svoje ime ureže u istoriju srpskog fudbala s društvom kojem po svim parametrima pripada.

Foto: Starsport

Foto: Starsport

Pantić nije dozvolio navijačima Partizana da zapamte ni njegovo ime ni njegova ćirino-saletovska proigravanja, svojstvena malenom broju majstora fudbalskog umeća

„Nije mi lako, mnogo sam razočaran, ubilo me je sve ovo vreme nemira i glupih stvari. Ne mogu da opišem kako se trenutno osećam… Svi smo sanjali isto, ostvarilo se, ali ja nisam bio deo toga, ja nisam deo ovog završnog čina, završnog gola, mnogo me to boli.”
Oni što su ga nagovorili da uđe u konflikt s matičnim klubom nisu sigurno osetili nikakvu bol niti probadanja, pogotovo kad su nekoliko nedelja kasnije od Čelsija primili 1,25 miliona funti za okončanje transfera.

Kako se vratio Moca
Brojni su primeri u istoriji Partizana kad su igrači, vođeni odanošću crno-beloj boji, u godinama kad su šanse za unosne transfere bile fifti-fifti ostajali u Humskoj. Ipak, kao primer najvećeg saosećanja s interesima kluba navodi se primer Momčila Vukotića. Legendarni napadač, koji je s crno-belima osvojio tri titule prvaka Jugoslavije, prekinuo je unosan francuski angažman da bi pomogao klubu da se izvuče iz živog blata u kojem se našao nakon serije nepromišljenih poteza klupske uprave na stručno-igračkom planu. Partizan je, tako, ne samo tresnuo s trona nego se našao u zoni koju zapljuskuju drugoligaški talasi, preteći da za sobom povuku i „parni valjak”. U Bordou je Vukotić te sezone 1978/79. naprečac – iz šesnaesterca – osvojio srca Žirondinaca. Kao od šale je premašio kotu 10, kolika su bila očekivanja od centarfora u timu bez mnogo ofanzivnih dejstava. Nakon što bi ispunio svoju golgetersku normu, kako su pričali njegovi prijatelji, otrčao bi do stana i zvao Nenada Bjekovića, koji je u Nici hvatao signal Radio Beograda da bi saznao kako je igrao i prošao Partizan. A onda se jednog dana od kuće javio Zoran Miladinović i rekao: „Vraćaj se, vidi šta nam ovi rade.” Dileme nije bilo. Moca je prekinuo internacionalnu karijeru, zaboravio na devizne apanaže, i vratio se u Humsku. Odigrao je još tri sezone i kroz špalir navijačke razdraganosti i zahvalnosti otišao u legendu. Jeste, vremena su se promenila, s njima i fudbal, ali vrednosti kao što je Moca Vukotić ostaju zauvek, ostaju kao mera ljubavi: Volim te kao Moca Partizan!

Vucaranje po pozajmicama
Kako je Pantićeva zvezda gubila svetlost? Priča kako su menadžeri evropskih giganata oduševljeni talentom novoangažovanih mladih igrača brzo se pretvorila u samo jednu reč – pozajmica. Pantić je sa „Stamford bridža” upućen u Vitese, jedan od evropskih poligona za stažiranje klijenata agencija u vlasništvu Pinija Zahavija i Falija Ramadanija. Mada je holandska liga kao stvorena za adaptaciju na razvijeni evrofudbal, što su od naših sjajno iskoristili Mateja Kežman, Danko Lazović, Nemanja Matić, Filip Kostić, Slobodan Rajković, Dušan Tadić, Miralem Sulejmani, Jagoš Vuković, Nemanja Gudelj i drugi, velika srpska nada pokazuje da je jako zelen ušao u čekaonicu za Čelsi. S velikim prekidima u fudbalskom odrastanju, opterećen načinom na koji je otišao iz Humske, kao i odsustvom iz generacije za koju se veruje da je vredna podijuma na najvećim svetskim i kontinentalnim smotrama – postaje lako oboriva meta. („Previše sam nervozan, dođe mi da poludim.”) Ulascima iz konflikta u konflikt potvrđuje nezrelost, tako da se brzo našao na izlaznim vratima Vitesea. Došla je nova pozajmica, ovog puta Ekscelzior, klub skromnog kvaliteta i dometa. U takvoj sredini dobija šansu na minute, što pojačava preispitivanje sopstvenog kvaliteta.

U rano leto 2015, kad su „orlići” pobedom nad Brazilom pokorili planetu, bio je ponosan na svoje klasiće, ali i tužan sve do Novog Zelanda, jer zbog licitiranja oko oslobađajućih klauzula s Partizanom nije bio član zlatne generacije

Ono što je po njega još gore, Čelsi svakog igrača s kojim ima ugovor drži na radaru koji kao da prate detektivi: kako se fudbaler ponaša van terena, koliko i s kim izlazi, kontakti s medijima, vreme provedeno u igri, pretrčani kilometri, uspešnost dodavanja, šuteva na gol… Sav taj fudbalski učinak bio je tako minijaturan da je Čelsi, s kojim ima ugovor do 2019, odlučio da ga vrati na početak. Nije isključeno da je igrač o kome se govorilo kao potencijalnom nasledniku Azara ili Vilijana bio tek delić paketa pri prelasku Nikole Milenkovića, koga zastupa ista agencija, u Fjorentinu.

Osim: Sve su to još djeca
Ivica Osim, bivši jugoslovenski selektor i trener Partizana, slučaj Danila Pantića smešta u maticu fudbalske kolotečine u kojoj novac predstavlja dominantnu struju.
Ovaj region je cvijetna bašta u kojoj stalno niču novi izdanci. I zato je konstantno interesantan raznim lovcima na talente. Mora se znati da su transferi uvijek rizik jer su ipak to još djeca. Nikad ne znaš kako će se ko uklopiti. Zavisi gde ode. Imamo trenere koji imaju svoju viziju igre, kao što je Murinjo, i koji po njoj kupuju igrače. Stekao je takvu reputaciju i gazde ne žale novac da bi ispunili njegove zahtijeve i osvojili trofeje. S druge strane, ima još trenera koji na osnovu onog čime raspolažu, kao i mentaliteta sredine u kojoj rade, postavljaju igru. Oni u vremenu kad je rezultat sve i svja imaju nižu cijenu, ali imam osjećaj da ih navijači nekako više vole.
Tako se mjenjaju zahtjevi i ponašanje fudbalera.
– U naše vrijeme bio si zadovoljan ako imaš para da izvedeš društvo na ćevape i pomogneš nešto roditelje. Sad se sve iz korijena promenilo. Roditelji kroz fudbal vide brzi izlaz iz krize. Što je transfer njihove djece veći, to je veće i opterećenje. Trka za novcem je pogubna za fudbal. Ne osuđujem roditelje, ipak oni imaju poštene namjere jer znaju kakve sve izazove život nosi pa bi da se na određen način osiguraju, ali klubovi bi trebalo da iznađu načina da ne prodaju te klince koji su nezreli za Evropu i onda na tom putu doživljavaju jake traume. Kad odeš psihički nejak u veliku sredinu, ne možeš doći u poziciju da ostvariš one domete koje si najavljivao igrama u mlađim selekcija i po čemu su te zapazili. Kod Partizana je to izraženo jer ima dobru školu u Zemunu, ali naravno, nije on izuzetak. Novac diktira pravile igre, a fudbal se bori da ostane igra. Neko tu brže poklekne, a neko se trudi da odolijeva – kaže Osim.

Klupske krtice i menadžeri
Danilo Pantić je nakon dvogodišnjeg kruženja ponovo u Humskoj. I ima težak zadatak. Navijači nisu zaboravili ružan način na koji je poleteo ka zvezdama u plavom delu Londona. Let na krilima dečačkih snova trajao je kratko. Pantić je stariji dve godine. Da li je za toliko iskusniji – videće se jako brzo. Tada će početi da stižu odgovori da li je naučio lekciju koja može biti poučna i za mnoge druge mlade igrače i njihove roditelje. Odnosima s krticama unutar kluba i menadžerima kojima je važan što veći procenat – neka se pozabave klupski organi, pod uslovom da i ovde nije na delu perpetuum mobile na srpski fudbalski način.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar