TRENER MORA UVEK DA IMA SPREMAN KOFER

TRENER MORA UVEK DA IMA SPREMAN KOFER

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Ma koliko se u prvom trenutku činilo da su njegov život i sportska karijera nalik mnogim drugim, već posle pola sata razgovora jasno je da su od samog početka i on i njegov košarkaški životopis zapravo nešto sasvim posebno. Pratilo ga je podosta neverovatnih događanja uz čudesan niz upečatljivih fragmenata, jednako životnih koliko i sportskih. Otuda i misao da je možda i (ne)svesno od košarke napravio život, a od sopstvenog života košarku. I svoju priču, apsolutno autentičnu, uprkos svemu uspešnu i s podosta radosti.

Sudbina, ili ko zna šta, učinila je da aktuelni trener Crvene zvezde Milan Tomić iz Beograda ode kao osamnaestogodišnjak. Poneo je sa sobom breme talentovanog košarkaša. Posle skoro 28 godina vratio se u srpsku prestonicu i košarkaški megapolis kao, čini se, formiran košarkaški trener, pred kojim se smeši blistava karijera.

Danas, posle svega, s radošću konstatuje…

– Beograd se promenio, danas je sve drugačije. Iako sam dolazio svakog leta, tek sada, a posle toliko godina, postajem svestan da je moj rodni grad to mesto koje mi je sve ove godine nedostajalo.

Lepota igre

Dete je Beograda, iz naselja s oboda grada. Kao i sva deca u to vreme, živeo je život u kojem je svaki naredni dan bio lepši od prethodnog. Išli su on i njegovi najbolji drugovi s radošću i neskrivenim veseljem u školu, uživali u igri.
– Odrastao sam na Voždovcu, tamo gore u kraju gde je nekada bila okretnica autobusa 26. Igrali smo fudbal i košarku svaki dan, rukomet ponekad. Igrali smo zapravo sve, baš sve, čak tenis. Ne, nismo imali tenisko igralište, ali jesmo maštu. Na parkiralištu smo kredom iscrtavali teniski teren, zatim smo od džakova pravili mrežu. Jedan naš drugar imao je dva reketa i jednu tenisku loptu. Uživali smo.

Kao osnovac pohađao je školu „Zmaj Jova Jovanović”. Voleo je čas fiskulture kao i sva druga deca u njegovoj generaciji. I ne samo fiskulturu. Bio je dobar đak. Priseća se s radošću tog vremena.

– Nekako je bilo sasvim normalno da te u to vreme nastavnik fiskulture uputi da treniraš sport za koji si talentovan. Moj fiskulturnik, sjajni Gorazd Polič, radio je kao trener s mlađim kategorijama košarkaša beogradskog Radničkog. Predložio mi je da dođem u klub na trening. Bio sam, priznajem, ponosan na sebe, ali…

Milanovi tata i mama su radili na odgovornim poslovima u nadaleko čuvenom beogradskom tekstilnom gigantu „Beko”. Svi su ih znali kao ozbiljne ljude koji su živeli za porodicu. Između ostalog, opet kao i svi u to vreme, silno su želeli da njihova deca, uz dobro vaspitanje, imaju završenu školu.

– Tata je bio protiv mojih treninga, nije mu se dopadalo da kao trinaestogodišnjak idem sam od Voždovca do Krsta i nazad. Ali imao sam sreću da je uporan i odlučan u svemu bio i nastavnik Polič. Došao je kod mog oca s pričom o mom vanserijskom talentu i molbom da mi dozvoli da treniram košarku, uz obavezu da me on vozi na trening i vraća s treninga. Otac je to, na svu sreću, prihvatio.

Pioniri, kadeti… Bio je to neki redosled koji se poštovao u svakom klubu, pa i u beogradskom Radničkom. Ali Milan Tomić je zahvaljujući talentu neke stvari preskakao. Prvo je igrao za kadete, ali sa starijima od sebe. I za prvi tim je debitovao vrlo mlad. Imao je samo 15 godina kada mu je legendarni Piva Ivković pružio šansu u konkurenciji seniora, u prvom timu Radničkog. Klubu košarkaških boema, koji je samo par godina pre, osvojivši titulu šampiona države, zadivio ondašnju Jugoslaviju nekom neobičnom košarkom, autentičnom i po mnogo čemu karakterističnom za beogradski uzavreli asfalt. Nove generacije s Krsta su taj trend košarke, sazdane od šarma i strasti, nastavile i mnogo godina kasnije da neguju.

– Kad sam se priključio seniorima, u prvom timu su igrali nezaboravni Žare Vučurović, sjajni Slađan Stojković, braća Drobnjak… Bio je tu i legendarni Srećko Jarić. U dvostrukoj ulozi, kao igrač i direktor kluba.
Pune tri godine kao dečko koji obećava stasavao je u košarkaša pod budnim okom Pive Ivkovića, čoveka čije je košarkaško umeće i dan-danas za mnoge nedokučivo.

– Radnički je tada igrao Prvu B ligu. Onda su počele da se približavaju devedesete. Iz Grčke je stigao poziv, tražili su talente, bolje rečeno talentovanog pleja. Naš čovek, trener Dejan Srzić, u to vreme pomoćnik Janisa Joanidisa, predložio je da to budem ja. Otišao sam na probu i dogovor, ali…

Ponovo prepreka. Činilo se u tom trenutku nepremostiva. Košarka i košarkaško umeće nisu se dovodili u pitanje. Milan Tomić je uistinu bio ono što je pričao čovek velikog srca s imenom Dejan Srzić. Bio je zapravo i više od toga. Olimpijakos je upravo zato želeo da ga ima u svojoj šampionskoj kući, u svom timu, ali grčki propisi to nisu dozvoljavali. U ekipi je bilo mesta za samo jednog stranca.

– Žarko Paspalj je tada igrao u životnoj formi, bio je uzdanica Olimpijakosa. I moja velika podrška, ali za obojicu jednostavno nije bilo mesta. Morao sam da čekam, bodrio me je da izdržim. Trenirao sam šest meseci i onda sam odlučio da se vratim u Radnički. Grci, međutim, nisu odustajali. Našli su način da reše problem, dobio sam grčko državljanstvo i dres Olimpijakosa sam posle toga nosio punih 13 sezona. Kao Grk.

I Srbin i Grk

Prvi ugovor sa šampionom iz Pireja potpisao je na pet godina. Posle toga, na kraju svakog prvenstva, stavljao je paraf na novu jednogodišnju vernost s klubom iz najvećeg grčkog grada. Mudro, takvi ugovori su, iako to ne priznaje, očigledno bili profitabilniji. Od 1992. do 1997. dosta toga se vrtelo oko njega u igri Olimpijakosa. I ne samo tada. Sejao je strast na parketu, vojevao veliki bitke širom Grčke i Evrope karakterom pobednika. Bio je miljenik publike, kapiten tima.

– Bilo je poziva, nije da nije. Zvali su me iz CSKA, Fortituda, Milana… Nudili su i dobre ugovore, ali ono što sam imao u Olimpijakosu nigde drugo nisam mogao da dobijem. Osećao sam se u Pireju kao kod kuće, za samo šest meseci naučio sam grčki.

Uz srpski i grčki, govori i engleski. Ali moguće je da sve to ne bi bilo kako jeste da opet jedan Ivković, ovog puta Duda, nije sticajem okolnosti imao priličan uticaj na razvoj njegove karijere, uz apsolutno prepoznavanje njegovih igračkih vrednosti. Ivković mu je silno verovao kao igraču, a Tomić mu se revanširao tako što je u međuvremenu izrastao u jednog od najboljih košarkaša Evrope na svojoj poziciji. Ostala je i priča koju mnogi znaju, ali iz puno razloga vredi je ponovo prepričati. Dakle, bez obzira na bajkovit start u dresu Olimpijakosa, dolaskom NBA asa Dejvida Riversa u Pirej, Tomić je morao na klupu. Moguće je da bi je grejao godinama da u sezoni 1996/96. Olimpijakos nije kao prvi trener preuzeo Duda Ivković. Tomiću je vratio ulogu pleja, Riversa preselio na dvojku, i već u toj sezoni klub iz Atine osvojio je triplu krunu. Uz šampionat Grčke i nacionalni Kup, dogodio se i više nego zaslužen trijumf u Evroligi. Tomić je u svemu, kako se govorilo „kao duša tima”, imao nemerljive zasluge.
– Više se i ne sećam kada je to bilo, sada to i nije bitno, ali se i te kako dobro sećam da me je Željko Obradović pozvao u reprezentaciju. Bila je to neka posebna emocija. Međutim, tada je u Grčkoj postojao čudan propis da, ukoliko odigraš utakmicu za reprezentaciju zemlje iz koje dolaziš, ostaješ bez grčkog državljanstva.

Racio je još jednom nadvladao emociju, što samo na pravi način odslikava karakter ovog čoveka košarke. Milan Tomić sada o svemu priča:

– Zahvalio sam se Željku, ali i grčkom selektoru, koji mi je odmah posle toga takođe uputio poziv da kao košarkaš sa grčkim pasošem igram za grčki nacionalni tim. Rekao sam sebi da, ako već ne mogu da igram za svoju zemlju, onda neću ni za Grčku. I nisam se pokajao. Nikada se ne kajem.

Sa Olimpijakosom je kao prvi plej osvojio sve što se moglo osvojiti: tri titule prvaka Evrope, tri šampionata Grčke i dva nacionalna kupa.

– Najsrećniji trenutak u karijeri? Bez dileme onaj kada je Olimpijakos 1997. u Rimu osvojio Evroligu, munjevito, kakve su mi bile i kontre.
Bilo je i onih utakmica u kojima Milanu Tomiću nije baš sve išlo od ruke. Ali ni tada se nije plašio izazova, odgovornosti. Uprkos svemu, jednu u nizu odigranih utakmica pamti kao onu u kojoj je bio užasno ljut na sebe.

– Promašio sam šut za pobedu protiv AEK-a u finalu prvenstva Grčke u poslednjoj sekundi utakmice. Da zlo bude veće, posle toga smo ostali i bez titule prvaka Grčke. Niko na mene nije bio toliko ljut koliko sam ja bio ljut na sebe.
I na pitanje ko mu je bio najteži protivnik, odgovorio je munjevito i sa zagonetnim osmehom na licu.
– Čuvao sam legendarnog Majkla Džordana. To je trenutak karijere koji je nemoguće izbrisati iz sećanja. Bila je čast i privilegija igrati tu utakmicu – prisetio se s puno emocija danas ozbiljan čovek koji je sve ispričao u maniru trinaestogodišnjaka koji sanja najlepši sportski san.

Dres Olimpijakosa nosio je sve do 2004, kada se pravo s parketa preselio na trenersku klupu. Menjao je kao prvi trener kratko Dragana Šakotu, da bi 2008. postao pomoćnik Panajotisa Janakisa. Od tog trenutka Tomić je nezamenljiv član stručnog štaba kluba iz Pireja uprkos tome što su se šefovi struke u međuvremenu smenjivali. Još jednom, ovog puta 2014, bio je privremeno glavni trener posle odlaska Barcakosa iz Olimpijakosa.

U klubu iz Pireja, mada je prvo kao igrač, a zatim i kao trener proveo silne godine, pravu šansu kao trener, međutim, nije dobio. Bez grama ljutnje ili besa u bilo kom obliku, hladno konstatuje:

– Ne znam, zaista ne znam zašto. Ako vas, ili možda nekog drugog, sve to baš toliko interesuje, najbolje je da pitate ljude iz Pireja. Tamo se krije odgovor.

Tri godine u Zvezdi

Milan Tomić je, između ostalog, čovek koji ne gubi nadu. I koji veruje u sebe i ono što radi jer očigledno uživa u tome što radi. U prevodu, sasvim je moguće da će se opet vratiti u Pirej. Ako šansu nije dobio danas, moguće je da će se to dogoditi sutra. U Atini ili nekom drugom gradu. Za košarkašku priču Milana Tomića, još uvek nezavršenu, ta eventualna seoba ne bi bilo nikakvo iznenađenje. Tim pre jer je reč o vrhunskom profesionalcu.

– Zvezda je još prošle godine bila zainteresovana da dođem. Sada i nije bitno zašto se to nije dogodilo. Ove godine poziv je obnovljen. Razgovarao sam s Nebojšom (Čović) i brzo smo se dogovorili.

Šef struke beogradskih crveno-belih postao je 13. jula 2018. godine. Moguće je da će ovo jednog dana biti značajan datum u istoriji Crvene zvezde, kao i u trenerskoj karijeri Milana Tomića. O Nebojši Čoviću, čije su zasluge za začuđujuće vaskrsnuće crveno-belih nemerljive, Milan Tomić priča biranim rečima i bez grama kurtoazije, što na neki način odslikava još jednu vrlinu čoveka u čijem karakteru ne stanuje licemerje.

– Takvi ljudi kao što je Čović potrebni su sportu. On je tip koji zna šta hoće, takođe je i neko ko zna kako da uradi ono što želi ili je zamislio. Za košarku je tu bukvalno 24 sata, i to je nešto što danas, osim Crvene zvezde, u svetu košarke malo ko ima. Verujem u njegovu ideju. Da nije tako, od naše saradnje ne bi bilo ništa.

Dogovorili su se, i ugovorom verifikovali, da saradnja traje tri godine. Dovoljno da se na pravi način odradi ono što je ideja. Iskustvo pravljenja velikih rezultata, Tomić je doneo iz Atine. Zato je nekako i normalno da čujemo koliko su Olimpijakos i Crvena zvezda različiti, ili možda slični. Milan Tomić, još jednom bez suvišne emocije, mirno iznosi sud.
– Predrasude su čudo. Došao sam u ubeđenju da Zvezda u mnogo čemu kaska za Olimpijakosom. Greška. Zvezda jedino nema tu sumu novca koju ima klub iz Pireja, sve ostalo je tu negde, pet odsto gore-dole. U Zvezdi je zapravo svaki detalj 100 odsto preciziran. Milina je raditi u takvim uslovima.

Milan Tomić s neskrivenim zadovoljstvom na pitanje da li je sam birao tim ili je to radio uz pomoć suflera, glasno kazuje:

– Naravno da sam birao igrače sam. Znao sam kad sam dolazio i to kojim igračima Zvezda raspolaže, da u mojoj prvoj sezoni u Zvezdi mogu da računam na Lazića, Dobrića, Davidovca, Kešelja… Znao sam i to da su tu momci iz FMP-a (Simanić, Nenadić, Čović…), kao i da je baš dobro što se igrači međusobno dobro poznaju.

U međuvremenu, Zvezda je angažovala i pojačanja, počela bitku na tri fronta. Tomić je mogućnosti svih pojedinaca upoznao i zato mu treba verovati kad odgovara na pitanje da li bi danas nešto promenio u odnosu na juče kako bi Zvezdino sutra bilo lepše…

– Ne, ne bih ništa menjao. Ponovo bih napravio isti tim, od istih igrača. Ovim momcima jednostavno verujem, znam šta i koliko mogu.

Na pitanje da li bi se, bar što se tiče evropske scene, bolje snalazio da Zvezda, umesto Evrokupa, igra Evroligu, kazuje:

– Moguće, u Evroligi imam više iskustva, ali nisam nikada razmišljao na taj način. I Evrokup je ove godine moćno takmičenje, s dosta dobrih ekipa. O onome što će biti sutra rano je govoriti. Tek je novembar, pred nama je milion utakmica na kojima je sve moguće.

I o kvalitetu ABA lige, preko koje se na kraju sezone vizira pasoš za Evroligu, priča s respektom i nenametljivim sportskim uvažavanjem.

– Igra se dobra košarka, priznajem da sam prijatno iznenađen kvalitetom. Partizan, Budućnost i Cedevita su timovi s velikim aspiracijama, imaju dobre sastave, naša obaveza je da dosta radimo i pobeđujemo kad god je to moguće – kazuje prvi stručnjak crveno-belih.

Ne krije da je u košarci mnogo postigao jer je mnogo i radio. I u karijeri je bio neko koga je krasila disciplina. Iste principe neguje i kao stručnjak koji se svakodnevno usavršava u svakom detalju posla koji radi.

– Zvezda je veliki klub s najvišim ciljevima. Imponuje mi kao treneru to što neguje pobednički mentalitet. Krucijalno je da svakog dana ima obavezu da napreduje u svakom pogledu. Na tom putu biće, naravno, i oscilacija, padova. Sve je to na neki način normalno. Ono što hoću jeste da Zvezda nauči da se posle pobede ne lebdi, odnosno da posle poraza mora brzo da se ustane.

Da li možda strepi da neće uspeti, da će se na putu do uspeha isprečiti neka nepremostiva prepreka, da će morati da ode pre nego što je završio ono što je planirao, zamislio….

– Treneri znaju da u svakom momentu moraju imati spakovan kofer, da je to neka vrsta usuda posla kojim se bave.

Međutim, ja nikada ne bih radio ovaj posao kada bih u sebi nosio strepnju tog tipa. Jednostavno, za posao koji radim ne strepim. I kao igrač nekad, i danas kao trener, ne polazim put dvorane sa strahom da ću možda izgubiti. Naučio sam sebe i mnoge oko sebe da se u svaki meč mora ulaziti s ubeđenjem da ćeš iz utakmice izađi kao pobednik. Znam da to uvek nije moguće, ali znam i to da je sasvim moguće, i apsolutno neophodno, da tako razmišljaš.

Za svako pitanje ima odgovor. I (kontra)argument. Na pitanje zašto je protiv Monaka u jednom momentu promenio četiri igrača, odgovara:

– Ne znam, mislim da to nisam učinio. Ubeđen sam da nešto niste dobro videli. Uostalom, i da jesam, ne vidim zašto bi to bilo tako strašno.

Ima i onih koji mu zameraju što, otkako je u Zvezdi, svaku utakmicu počinje s istom petorkom, i ti kazuju da takav način razmišljanja deluje destimulativno, pogotovo na mlađe igrače…

– Ne razumem, zaista ne razumem tu i takvu priču. Svi treneri to rade, ili bar 90 odsto njih. Igrači moraju da znaju svoju ulogu u timu, bez obzira na to da li su u startnoj petorici ili možda imaju zadatak da kao šesti igrač menjaju ritam utakmice. I svi su jednako bitni za tim, igru, ideju…

Zanimljivo je bilo čuti i da li se kao trener priprema za utakmicu, da li ima neke male tajne, amajliju…

– Naravno da se pripremam. Pripremam i sebe i kompletan tim. Postoji čitav proces za tako nešto. I nemam nikakve amajlije ili bilo šta slično. Naučio sam sebe kao igrač da se strogo pridržavam programa i satnice u njemu, a sada tome učim i druge. Dakle, da na vreme ručaju, da na vreme odu na odmor, spavanje. I da razmišljaju o utakmici, da je ne dočekuju sa strahom, već sa ubeđenjem da su sposobni da iz svega izađu kao pobednici.

Nosio je dres Olimpijakosa. Veliki rival tima iz Pireja bio je Panatinaikos. Rivalstvo nalik na ono koje u Srbiji decenijama neguju Crvena zvezda i Partizan. Igrao je, dakle, na desetine tih utakmica u uzavreloj atmosferi, na nož, kako bi se reklo u žargonu. Isto je doživeo i kao trener. Sada, prvi put otkako je u Srbiji, predvodi Zvezdu kao gost protiv večitog rivala (24. novembar). Poseban je to meč za sve, ponajviše za igrače, uz konstataciju da navijači Zvezde, baš kao i pristalice crno-belih, poraz u tom duelu teško praštaju…

– Zvezda ima moćne navijače, košarkaški obrazovanu publiku koja prepoznaje ideju ekipe, kluba. Znam šta te i takve utakmice znače za igrača, u njima se najbolje prepoznaje karakter svakog košarkaša, njegova sposobnost da u ključnom trenutku bude na visini zadatka. Voleo sam kao košarkaš takve mečeve, ne vidim zašto bih na drugi način razmišljao sada kao trener. Jedva čekam utakmicu – poručio je Milan Tomić.

U vazduhu je ostao da lebdi i eho s porukom stratega crveno-belih da je u tako uzavrelom ambijentu pobeda najslađa, uz priču čoveka koji je ponosan na sebe i ono što je do sada uradio u košarci i životu.

Tata na prvom mestu

Dogovor je bio da se sretnemo samo nekoliko minuta posle treninga. Tačno u toliko i toliko. Stigao je ranije, ali i otišao tačno na vreme. Rekao je da žuri, da mora da stigne po ćerku Milenu (13 godina), koja je u školi.

– Od letos smo svi u Beogradu. Navikavamo se. Ranije smo samo navraćali u Beograd, provodili tu leta, a sada živimo u Beogradu, prilagođavamo se njegovom ritmu. Supruga Elena, koja je inače Grkinja, polako uči srpski, sin Aleksandar (16) trenira košarku…

Pet pitanja i odgovora:

1.
Da li ste imali neka odricanja zbog karijere?

– Mnogo, baš mnogo njih. Jedna su bila ona mladalačka, sasvim druga ona koja su pristigla kasnije. Zapravo, najviše je zbog silnih obaveza koje sam imao kao košarkaš, a kasnije kao trener, ispaštala (i ispašta) porodica.
2.
Koji je najbolji savet koji ste dobili?

– Onaj da uvek i u svakoj situaciji razmišljam. I kad razmišljam, da razmišljam pozitivno.
3.

Koja Vas taktika nikada nije izneverila?

– Ako mislite na košarku, onda je to napad. Uvek napad. A što se života, pa i košarke tiče, onda je to maksima da ne živim u prošlosti.
4.
Da li volite da rizikujete?

– Volim. Zapravo znam da bi život bio nezanimljiv i prazan kada čovek ne bi rizikovao.
5.
Da li imate plan B?

– Ne samo plan B, uvek mora da postoji i plan C.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar