UBI NAS MRŽNJA DRUGIH I SOPSTVENO NEZNANJE

Čudo se uprkos velikim nadanjima i neutemeljenom optimizmu nije dogodilo. Brazil ide u četvrtfinale, a Srbija se s koferom u koji su upakovana dva poraza i jedna pobeda vraća pognute glave sa SP u Rusiji. Ako nam je za utehu, manje smo se u Rusiji na SP osramotili, ako smo se uopšte osramotili, nego Nemci. I Nemac Brih. Ali, kako je fudbal, na globalnom nivou, odavno izgubio obraz, ovo podsećanje na nepoštenje i nepoštenog Briha i nema zapravo neku specifičnu težinu.

Ipak, a posle svega, lepo je da za neka buduća pokolenja ostane priča o generaciji srpskih fudbalera koja je bila u više nego idealnoj situaciji da napravi veliku stvar, ali i da u tome, uprkos dobrim namerama, nije uspela.

- Ovo je naša realnost. Precenili smo sebe, potcenili druge. U ime te infantilne filozofije isuviše smo se zaneli i na kraju platili ceh. I to nije ništa novo. I u prošlosti su nam se u sličnim situacijama događala iste stvari i uvek nas je, baš kao i sada, skupo koštala nerealna i neobjektivna slika o sopstvenoj kvaziveličini - kazuje Ivan Golac, nekadašnji internacionalac i dokazani fudbalski stručnjak.

Htela je Srbija, istina je, da pobedi Brazil. I da se trijumfom nad petostrukim prvakom sveta iskupi za sve nepravde koje su joj u Rusiji nanete, kao i da se plasira u sledeću rundu u kojoj nema mesta za male fudbalske miševe. Možda je to i mogla, ali nije znala. Moguće je i da je znala kako se to radi, ali da na kraju ipak nije mogla da ostvari taj podvig u duelu sa fudbalski boljim od sebe.

U nekim drugim vremenima je to bilo moguće. Na na­šu nesreću, a sreću Brazilaca, ova Krstajićeva generacija nije ni nalik na onu koju je Bo­ža Dunster (Boško Simonović) kao selektor predvodio u pobedi protiv Brazila na SP 1930. Ili onaj njegov sastav Kraljevine Jugoslavije koji je taj isti Brazil, istina u prijateljskoj utakmici i na povratku Brazila sa SP u Švajcarskoj 1934, preslišao sa 8:4 tamo negde na nekoj ograđenoj beogradskoj ledini koja se zvala stadion. Nije, a pošto nije onda i nije mogao da se pobedi Brazil u čijim vitrinama se čuva pet planetarnih titula.

- Još pre početka šampionata govorio sam da nam je utakmica protiv Kostarike najvažnija a ona protiv Švajcarske najteža. U prvoj smo pokazali zube, u drugoj su nas na putu do željenog cilja spre­ čile više sile, tako da je na kraju ostala nada da se svi snovi ostvare u igri sa, mora se priznati, na startu ili u prve dve utakmice šampionata, neubedljivim Brazilom. Pokazalo se, međutim, da su oni i dalje veliki kao i da mi nismo imali igrača koji bi mogao da neutrališe jednog fudbalski apsolutno (nad)moćnog Nejmara - konstatuje Ivan Golac.

Uz saznanje da sjajni Brazilac na fudbalskoj pijaci vredi više nego pet najplaćenijih srpskih internacionalaca, mogla bi se staviti i tačka na priču o porazu protiv Brazila...

- Ko je nudio nadu da mo­žemo da pobedimo Brazil? Niko objektivan i fudbalski obrazovan, već plaćeni glasnogovornici čija je krucijalna teza bila da ako su se u drugu rundu provukli Španci ili Argentinci, zašto to mora da se dogodi i Brazilcima. Istina, i pojedini reprezentativci su sejali optimizam, ali da je tako nešto uistinu ostvarivo mora da misli, i da nas u to uveri, ne jedan ili dvojica, već svih 20 igrača uz dodatnu obavezu da na terenu pruže ne 100, već 120 odsto svojih mogućnosti - kazuje Golac.

Ljubiša Tumbaković, tvorac one trofejne generacije crno-belih i aktuelni selektor Crne Gore, meč Srbija - Brazil pratio je u Moskvi u društvu najbližih saradnika.

- Srbija možda nije uspela da ispuni neke želje, ali je dolaskom u Rusiju ostvarila cilj. Dolazak na SP je zapravo vi­ še nego dobar temelj za neki budući rad. Kad se sve sabere, ovo ne može i ne sme da bude neuspeh Srbije jer je zapravo nedostajao samo rezultat, boli rezultat koji je objektivno zaslužila pa da utisak bude sasvim drugačiji. Važnost utakmice protiv Brazila zahtevala je maksimalnu psiholo­ šku pripremljenost. I ova i još neke druge utakmice na aktuelnom šampionatu nisu bile ono što se zove puko fudbalsko odmeravanje snaga i nadmudrivanje na zelenom pravougaoniku, već psihološke bitke u kojima su testirane neke druge vrednosti. Brazil se u toj priči bolje snašao - kazuje Tumbaković.

Srpski fudbal je živ

Tumbaković naglašava i da je kvalitet pojedinaca, ali i tima u celini bio na strani Ju­žnoamerikanaca.

- Nerealno je porediti se sa Brazilcima, ali nije nesportski ukoliko se želi i pobeda protiv njih. Oni jesu moćni, ali nisu i nepobedivi. Posle svega iz priče treba izaći dostojanstveno. Bilo je i težih trenutaka, ali fudbal u Srbiji nije umro. Ne­će ni sada, tim pre jer fudbalska Srbija ima respektabilan igrački kvalitet - poručuje Tumbaković.

- Nije umro, ali je u mnogim porama bolestan - tvrdi jedan od naših sagovornika potvrđujući tako tezu koju je prvi lansirao, tamo negde još početkom 90-ih prošlog veka, legendarni Miljan Miljanić kazujući kako je srpski fudbal na umoru jer ga je sustigla najteža bolest i kako su brojne metastaze uveliko vidljive. I u tom trenutku Srbija je uprkos vidljivoj istini ostala slepa kod očiju jer ni tad, baš kao ni sad, nije bilo ni lekara ni travara, a još manje dobre volje da se bolesnik konačno izleči.

Šlihtanje, udvaranje i dodvoravanje postalo je od tog trenutka zaštitni znak fudbalske kamarile, odnosno dobro organizovanih protuva raspoređenih u fudbalu i oko srpskog fudbala. U tom iščašenom vremenu smutljivci i kriminalci vedrili su i oblačili nacionalnom fudbalskom scenom zaloupotrebljavajući fudbal i fudbalere, a usput i ube­ đujući Srbiju, koja je uprkos svemu verovala u fudbal i njegov takmičarski duh, da je tek završeni šampionat države s bezbroj nameštenih utakmica regularniji od prethodnog ne shvatajući zapravo da ovim rečenicom kao i mnogim drugim poganim radnjama potvr­đuju da svojim delovanjem, uz pomoć podanika i marioneta iz fudbalske i ponajviše sudijske organizacije, ozbiljno nagrizaju one istinske vrednosti koje su na sportski način promovisale srpski fudbal u Evropi i svetu. U takvoj atmosferi ni klubovi ni reprezentacija nisu mogli da se uzdignu visoko, tim pre jer i danas žive u parku u svetu odavno mrtve fudbalske ideologije i prakse. Da se ugled teško stiče a lako gubi bilo je najvidljivije u vremenima kad je fudbalska organizacija funkcionisala na principu diktature jednog čoveka. Jedan od potonjih predsednika FSS je fudbalsku Srbiju, u ime svog nedokučivog ega, razbesneo ne samo na svetskom šampionatu pre osam godina već i odlukama pre i posle toga. I aktuelni predsednik je poverovao da fudbal nije kompleksna stvar pa je nekim ishitrenim potezima, a u dobroj nameri da što pre ostvari vrhunski rezultat, učinio da regularna neregularnost preraste u završnu bruku srpskog fudbala, odnosno da mali licemernom pričom i ponašanjem mogu stati rame uz rame velikima. Možda ni ovog puta se sve ovo ne bi pominjalo, možda bi i ova istina bila gurnuta pod tepih da se nije dogodilo ono što jeste u utakmici Švajcarska - Srbija. A dogodila se - krađa. Besramna krađa i sramota uz potvrdu da je Srbija uprkos nekim svojim predstavnicima zemlja sa beznačajnom fudbalsko-diplomatskom snagom.

Kokeza nije Mark Trejd

U ime svih Srba i onih koji u Srbiji vole fudbal, gospodu iz FIFA, onako po srpski, po­častio je Hrvat Miroslav - Ćira Blažević. I neka je, jer protuve iz FIFA i nisu zaslužile ništa bolje od psovke u kojoj je implemetiran sav bes, ali i nemoć male fudbalske zemlje kojoj su se vrhovni bogovi UEFA i FIFA, Čeferin i Infantino, besramno dodvoravali kada su im bili potrebni glasovi za mesto u predsedničkim foteljama.

Slaviši Kokezi - koga fudbalska Evropa uprkos sjajnom lobiranju ne prepoznaje na isti način kao konkretno Hrvata Davora Šukera i nekih drugih Šukeru sličnih - i fudbalskoj Srbiji revanširali su se manirom jefinih beskičmenjaka sklonih pre svega očuvanju sopstvenih pozicija makar i na uštrb fudbala kao igre. Mogu­će je i da su mu zamerili, oni ili neko iz senke a moćniji od njih, što je dan pre početka 21. šampionata sveta Srbija glasala da organizaciju onog 2026. dobije Maroko, a ne zemlje koje su ga dobile: Meksiko, SAD i Kanada. Šut s rogatim nikad nije mogao i ko to zaboravi...

Fudbal je, koliko juče, bio oličenje demokratije čiji je osnovni postulat da za sve učesnike važe ista pravila. Čeferin i Infantino, sa svojim komisijama ili telima, na to sveto pravilo pljunuli su štiteći neprimerenim kaznama one koji su svojim nedoličnim ponašanjem i sportistima neprimerenim gestikulacijama, a inspirisani politikom, bacili ljagu na jedan veliki događaj. Moguće je da se i to ne bi dogodilo da fudbal nije i definitivno velika šarena laža.

Regularnoj neregularnosti uz hrpu licemerja u svakoj instanci doprinela je na SP u Rusiji i moćna VAR tehnologija kojoj bi, da je Pinokio, nos porastao do Sibira. Ako gospodin Feliks Brih u ulozi sudije nije video ono što jeste cela fudbalska planeta, ako on nije nad Mitrovićem svirao penal veliki kao soliter, onda je morao da reaguje neko iz one sobe i da...

Greška, ljudi su reagovali ali ćuteći, kazujući tako, ne samo u toj prilici i u slučaju Srbije, da su fudbalu u završnici svetskog šampionata potrebne velike nacije i naravno Švajcarska u čijoj zemlji živi FIFA sa svim svojim telima. Šta će im Srbija... A onda se i njima dogodi šok uz spoznaju da BOG postoji - fudbaleri Koreje, golom u nadoknadi vremena, eliminisali su svetskog šampiona Nemačku koristeći princip sadr­ žan u rečenici „nije kome je namenjeno, već kome je su­ đeno“. Sve je bilo toliko regularno da ni svevišnji VAR nije mogao nikog da preVARi. Zato ovu priču i završavamo konstatacijom da u svakom zlu ima dobra. Mislim za Nemce, jer da su otišli dalje i da smo mi pobedili Brazilce, sastali bi se sa Srbima negde usred Rusije. A kako su nam baš oni, misli se na Nemce, u prošlosti na šampionatima sveta ponekad bili i više nego dobra mušterija, Brih im taj hipotetički poraz od Srbije u Rusiji nikada ne bi oprostio. Ispalo bi da je na utakmici Srbija - Švajcarska džaba kre­ čio žutom ili, kako bi Srbi rekli, kaki bojom.

Zašto su pukli Nemci?

Najveće iznenađenje je bez dileme eliminacija zvaničnog svetskog šampiona Nemačke već posle prvog kruga. I u prve dve utakmice bilo je vidljivih nagoveštaja da Nemci nisu ono što su nekad bili, ali...

- Nemci su uvek Nemci. Da kojim slučajem nisu eliminisani, ne bi me iznenadilo ako bi posle stigli i do finala. Pukli su ne zato što su loša reprezentacija ili što ne znaju da igraju fudbal, već zato što su u Rusiju došli da odrade posao a ne da igraju fudbal. I to im se osvetilo. Osvetiće se i drugim reprezentacijama koje u svojim redovima imaju fudbalere koji su sa reprezentacijom ili klubovima sve osvojili. Sve pa i svetsko prvenstvo - komentariše Ljupko Petrović koji je pre tri dana osvojio titulu nacionalnog šampiona tri kola pre kraja prvenstva.

Ko je Dunster?

Krstajić nije uspeo. A bio je na dobrom putu. Sreća mu je okrenula leđa. Tako to biva: trener, u ovom slučaju selektor, posle bitke mo­ že biti ili pukovnik ili pokojnik.

Krstajić se iz Rusije ne vraća sa činom, ali to ne znači i da drugom prepušta kormilo nacionalnog tima. Ko što je odlučio da mu apsolutno neočekivano ukaže poverenje, moguće je da će mu predsednik FSS, jer mu se to može, ponuditi i novi ugovor. I novu šansu. Istina, sada kao iskusnom treneru iza koga su tri velika okršaja na svetskom šampionatu.

Na najvećem takmičenju je u tri utakmice zabeležio jednu pobedu i dva poraza. Onaj protiv Švajcaraca je bio nezaslužen uprkos činjenici da ga je daleko iskusniji Petković, Hrvat iz Hadžića pored Sarajeva, kao kolegu u svemu nadmudrio. I taktički apsolutno nadmašio. Da nije, Srbija ne bi onako naivno primila golove, a i ona dva „Švajcarca“ koja su u Švajcarsku doputovali sa srpskim pasošima i postali veći Švajcarci od Švajcaraca ne bi dobili šansu da se onako neukusno raduju na radost albanskog ili šiptarskog naroda, koji je već sakupio simboličnu sumu novca da FIFA plati mržnju, odnosno kaznu umesto da to iz svog džepa učine heroji sa krilima dvoglavog orla.

Ni Krstajić im nije oprostio. Ni njima ni, s pravom, sudiji. Za poraz nije okrivio sebe već se poslužio manirom iskusnijih kolega. Ugledao se na starije i glasno izgovorio: „Kad se loše dogodi, nisam ja kriv već su krivi drugi“.

I baš zato što su bili drugi krivi, Krstajić je ne razmišljajući šta govori, rekao to što je rekao. FIFA nije imala dušu a još manje razumevanje za izgovorenu glupost - kaznila je (ne)zasluženo srpskog selektora. Morao je Krstajić, kad je ustoličen, da menja kapitena reprezentacije. Po sopstvenom ili tuđem nahođenju, najmanje je bitno. Morao je da menja i neke članove stručnog štaba. Po sopstvenom ili tuđem nahođenju, najmanje je bitno. Morao je u prve dve utakmice, po sopstvenom ili tuđem izboru, da u timu drži levog i desnog beka, odnosno igrače koji uprkos sjajnoj atmosferi ne komuniciraju ako baš ne moraju. Morao je, po sopstvenom nahođenju ili nečijoj želji, i svaki dan da deklamuje kako je atmosfera u reprezentaciji fantastična iako je to onima koji se u sve razmeju bilo odmah sve sumnjivo jer su znali da je to prvi nagoveštaj da nije tako. Morao je Krstajić kao selektor i da šampionat sveta započne sa centralnim bekovima koji u paru nikada nisu igrali zajedno. A onda je za odlu­ čujuću utakmicu sa Brazilom doneo odluku zarad koje su se oni koji znaju nešto malo o fudbalu krstili pitajući se usput da li je srpski selektor hrabro lud ili samo lud: Veljković je u startnoj postavi zamenio Tošića, a Rukavina Ivanovića, tako da su u liniji bekova, u utakmici s predzankom biti ili ne biti, ta četvorica prvi put bili u timu.

Krstajić je tog trenutka, iako se nije znao ishod sa Brazilcima, već obezbedio mesto u istoriji srpskog fudbala, ali i teško ugrozivu poziciju u istoriji svetskih šampionata kao selektor koji je...

Lutao je Krstajić i na sredini u potrazi za najboljim rešenjem. Možda bi mu to i pošlo za rukom da je Srbija stigla do finala. Ali nije, zalutala je u nepredvidivom lavirintu magič­ nog fudbala mnogo pre toga... I da ne nabrajamo dalje.

I još nešto: gospodine Boško (Simonoviću), izvinite, niste Vi Dunster...

Ruku na srce, nije ni Krstajić. Ako jednog dana budem u prilici da glasam za selektora, a pouzdano znam da nikad neću, glasaću za Krstajića jer sam kroz život naučio da samo oni koji rizikuju, kao što je to u Rusiji činio Krstajić, mogu napraviti velika dela. Uz uslov da ih niko nije nagovorio na to.